Уставни суд, у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Мирослава Колесара и Николе Колесара, обојице из Куцуре, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 14. јула 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Мирослава Колесара и Николе Колесара изјављена против решења Општинског суда у Врбасу П. 244/08 од 10. јуна 2008. године и решења Окружног суда у Новом Саду Гж. 5354/08 од 17. септембра 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Мирослав Колесар и Никола Колесар, обојица из Куцуре, преко пуномоћника, Светлане Радовић, адвоката из Субутице, поднели су 6. новембра 2008. године Уставном суду уставну жалбу против пресуде Општинском суда у Врбасу П. 244/08 од 10. јуна 2008. године и решења Окружног суда у Новом Саду Гж. 5354/08 од 17. септембра 2008. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава и начела забране дискриминације националних мањина из члана 76. Устава.
Подносиоци уставне жалбе су навели да је предмет судског спора у коме су донети оспорени акти државина и сметање државине на 10 хектара земљишта које се налази у месту Куцура, а које је власништво Ане Хромиш, тужиље у том спору, док су подносиоци држаоци предметног земљишта, на основу уговора о закупу са власником земљишта. Такође су навели да им судови нису омогућили да у парничном поступку користе свој језик, нити им је омогућено превођење о трошку суда. Истакли су и да судови у оспореним одлукама нису правилно применили закон, с обзиром на то да су сметање поседа учињено од стране власника наведеног земљишта Ане Хромиш прихватили као успостављање државине од стране власника, а у односу на подносиоце који су били фактички држаоци непокретности. Подносиоци сматрају да су им на описани начин повређена означена уставна права и предлажу да Уставни суд поништи оспорене акте, те да наложи поновно спровођење поступка.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Општинског суда у Врбасу П. 244/08 и достављену документацију и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Оспореним решењем Општинског суда у Врбасу П. 244/08 од 10. јуна 2008. године утврђено је да су тужени, овде подносиоци уставне жалбе, извршили сметање поседа тужиље Ане Хромиш на непокретностима - пољопривредном земљишту ближе означеном у изреци, на тај начин што су извршили сејање, па им је наложено да се уздрже од сваког даљег сметања државине, под претњом новчаног кажњавања. У образложењу оспореног првостепеног решења је наведено: да је тужиља благовремено поднела тужбу због сметања поседа, с обзиром на то да се налазила у последњој државини непокретности чији је власник; да је ангажовала два лица да обаве пољопривредне радове и припреме земљиште за сетву, али да су је та лица обавестила да су тужени, као бивши закупци, већ засејали земљиште; да је тужиља раскинула уговор о закупу пољопривредног земљишта са туженима 26. октобра 2007. године и о томе их усмено обавестила, а да је након тога ангажовала друга лциа да преору и засеју њено земљиште, и то тако што је у свом месту штампала посебне листиће ради проналажења и ангажовања заинтересованих лица за ту врсту посла; да су на тај начин тужени били обавештени да је тужиља поново у поседу свог земљишта; да су тужени извршили сметање поседа тужиље на тај начин што су 25. марта 2008. године наставили да обрађују тужиљино земљиште.
Оспореним решењем Окружног суда у Новом Саду Гж. 5354/08 од 17. септембра 2008. године жалба тужених је одбијена, а ожалбено решење Општинског суда у Врбасу П. 244/08 од 10. јуна 2008. године је потврђено. У образложењу оспореног другостепеног решења је наведено да је првостепени суд правилно нашао да је после раскида уговора о закупу, октобра 2007. године, тужиља ангажовањем два лица за обраду своје земље и преоравањем дела парцеле успоставила државину на спорним непокретностима, после чега је радњама тужених у марту 2008. године тужиља узнемирена у мирној државини непокретности, па јој је зато првостепени суд, правилном применом одредаба члана 75. Закона о основама својинскоправних односа, пружио заштиту од даљег узнемиравања.
4. Одредбама Устава на чију повреду подносиоци указују у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње које је било разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега, те да се свакоме јемчи право на бесплатног преводиоца ако не говори или не разуме језик који је у службеној употреби у суду и право на бесплатног тумача, ако је слеп, глув или нем (члан 32. ст. 1. и 2.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе, те да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. ст. 1. и 2.); да се припадницима националних мањина јемчи равноправност пред законом и једнака законска заштита, као и да је забрањена било каква дискриминација због припадности националној мањини (члан 76. ст. 1. и 2.).
Одредбама Закона о основама својинско правних односа („Службени лист СФРЈ“, бр. 6/80 и 36/90, „Службени лист СРЈ“, број 29/96 и „Службени гласник РС“, број 115/05), поред осталог, прописано је: да државину ствари има свако лице које непосредно врши фактичку власт на ствари (непосредна државина), те да државину ствари има и лице које фактичку власт на ствари врши преко другог лица, коме је по основу плодоуживања, уговора о коришћењу стана, закупа, чувања, послуге или другог правног посла дало ствар у непосредну државину (посредна државина) – члан 70. ст. 1. и 2; да сваки држалац ствари и права (члан 70.) има право на заштиту од узнемиравања или одузимања државине (сметање државине) – члан 75; да се судска заштита од узнемиравања, односно одузимања државине може тражити у року од 30 дана од дана сазнања за сметање и учиниоца, а најкасније у року од годину дана од насталог сметања (спор због сметања државине) – члан 77; да суд пружа заштиту према последњем стању државине и насталом сметању, при чему није од утицаја право на државину, правни основ државине и савесност држаоца – члан 78. став 1.
Одредбама члана 96. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04), које су важиле у време вођења парничног поступка поводом кога је поднета уставна жалба, било је прописано: да странке и други учесници у поступку имају право да на рочиштима и приликом усменог предузимања процесних радњи пред судом употребљавају свој језик, да ако се поступак не води на језику странке односно других учесника у поступку, обезбедиће им се на њихов захтев усмено превођење на њихов језик онога што се износи на рочишту, као и усмено превођење исправа које се на рочишту користе ради доказивања (став 1.); да ће се странке и други учесници у поступку поучити о праву да усмени поступак пред судом прате на свом језику посредством тумача, а да ће се у записнику забележити да им је дата поука, као и изјаве странака односно учесника (став 2.); да превођење обављају тумачи (став 3.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта цитираних одредаба Устава и закона, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца која су у уставној жалби означена.
Уставни суд је оценио да је подносиоцима уставне жалбе у парничном поступку због сметања поседа било обезбеђено правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава, јер су оспорена решења донели законом установљени судови, у границама своје надлежности и у поступку спроведеном у складу са законом, у коме је подносиоцима било омогућено учествовање у поступку, праћење тока поступка, предузимање законом допуштених радњи и изјављивање правних средстава. Оспорена решења су заснована на чињеничном стању које је утврђено на основу доказа изведених у току расправе пред првостепеним судом. По оцени Уставног суда, првостепени и другостепени суд су у оспореним решењима образложили своје правно становиште, тако да се не може сматрати да су оспорени акти последица произвољног тумачења и уставноправно неприхватљиве примене материјалног права на утврђено чињенично стање.
Уставни суд сматра да нису основани ни наводи подносилаца уставне жалбе да им је у спроведеном парничном поступку повређено право из члана 32. став 2, а у вези с тим и уставно јемство о забрани дискриминације националних мањина из члана 76. Устава, јер, како истичу, није поштовано њихово право да користе русински језик као свој матерњи језик, нити им је о трошку суда омогућен тумач. Наиме, увидом у списе предмета Општинског суда у Врбасу П. 244/08, Уставни суд је утврдио: да су подносиоци лично потписали пуномоћје адвокату Светлани Радовић састављено на српском језику, ћириличним писмом; да су приликом саслушања били упозорени и поучени о својим правима у поступку; да су своје исказе као парничне странке дали на српском језику; да су на српском језику одговорили на сва питања која су им на српском језику поставили њихов пуномоћник и пуномоћник тужиље. С обзиром на то да је поступак у коме су донети оспорени акти вођен на српском језику који је у службеној употреби у Републици Србији, а да подносиоци током поступка нису истакли захтев да им се омогући превођење на њихов матерњи језик, нити да им се обезбеди судски тумач, Уставни суд је оценио да у таквој ситуацији није дошло до повреде права подносилаца зајемчених одредбама члана 32. став 2. и члана 76. Устава.
У погледу тврдње подносилаца уставне жалбе да им је оспореним решењима повређено право на једнаку заштиту права и на правно средство, Уставни суд сматра да је наведена тврдња у потпуности чињенично и правно неутемељена. Наиме, подносиоци повреду права на једнаку заштиту права налазе у чињеници да су и првостепени и другостепени суд погрешно применили закон када су тужиљи Ани Хромиш пружили државинску заштиту. Подносиоци сматрају да је тужиља требало да поднесе својинску тужбу којом ће доказати своје право својине и тиме поново успоставити државину на свом земљишту, чији су држаоци раније били подносиоци, по основу уговора о закупу спорног земљишта. Уставни суд истиче: прво, да су судови у парничном поступку поуздано утврдили да је тужиља успоставила непосредну државину на спорном земљишту, имајући у виду радње које је предузела са циљем да пронађе нове закупце земљишта који ће га обрађивати; друго, да наводи подносиоца не могу указивати на повреду њиховог права на једнаку заштиту права, с обзиром на садржину овог права утврђену одредбом члана 36. став 1. Устава. Такође, подносиоцима није повређено ни право на правно средство зајемчено чланом 36. став 2. Устава, јер су изјавили жалбу против првостепеног решења, о којој је другостепени суд одлучио у меритуму. Уставни суд истиче да право на жалбу или друго правно средство не јемчи подносиоцу успешан исход поступка по правном средству, уколико за то нису испуњени законски услови.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је одбио уставну жалбу као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07).
6. На основу свега наведеног, као и одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио као у изреци.
Подносиоци уставне жалбе су навели да је предмет судског спора у коме су донети оспорени акти државина и сметање државине на 10 хектара земљишта које се налази у месту Куцура, а које је власништво Ане Хромиш, тужиље у том спору, док су подносиоци држаоци предметног земљишта, на основу уговора о закупу са власником земљишта. Такође су навели да им судови нису омогућили да у парничном поступку користе свој језик, нити им је омогућено превођење о трошку суда. Истакли су и да судови у оспореним одлукама нису правилно применили закон, с обзиром на то да су сметање поседа учињено од стране власника наведеног земљишта Ане Хромиш прихватили као успостављање државине од стране власника, а у односу на подносиоце који су били фактички држаоци непокретности. Подносиоци сматрају да су им на описани начин повређена означена уставна права и предлажу да Уставни суд поништи оспорене акте, те да наложи поновно спровођење поступка.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Општинског суда у Врбасу П. 244/08 и достављену документацију и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Оспореним решењем Општинског суда у Врбасу П. 244/08 од 10. јуна 2008. године утврђено је да су тужени, овде подносиоци уставне жалбе, извршили сметање поседа тужиље Ане Хромиш на непокретностима - пољопривредном земљишту ближе означеном у изреци, на тај начин што су извршили сејање, па им је наложено да се уздрже од сваког даљег сметања државине, под претњом новчаног кажњавања. У образложењу оспореног првостепеног решења је наведено: да је тужиља благовремено поднела тужбу због сметања поседа, с обзиром на то да се налазила у последњој државини непокретности чији је власник; да је ангажовала два лица да обаве пољопривредне радове и припреме земљиште за сетву, али да су је та лица обавестила да су тужени, као бивши закупци, већ засејали земљиште; да је тужиља раскинула уговор о закупу пољопривредног земљишта са туженима 26. октобра 2007. године и о томе их усмено обавестила, а да је након тога ангажовала друга лциа да преору и засеју њено земљиште, и то тако што је у свом месту штампала посебне листиће ради проналажења и ангажовања заинтересованих лица за ту врсту посла; да су на тај начин тужени били обавештени да је тужиља поново у поседу свог земљишта; да су тужени извршили сметање поседа тужиље на тај начин што су 25. марта 2008. године наставили да обрађују тужиљино земљиште.
Оспореним решењем Окружног суда у Новом Саду Гж. 5354/08 од 17. септембра 2008. године жалба тужених је одбијена, а ожалбено решење Општинског суда у Врбасу П. 244/08 од 10. јуна 2008. године је потврђено. У образложењу оспореног другостепеног решења је наведено да је првостепени суд правилно нашао да је после раскида уговора о закупу, октобра 2007. године, тужиља ангажовањем два лица за обраду своје земље и преоравањем дела парцеле успоставила државину на спорним непокретностима, после чега је радњама тужених у марту 2008. године тужиља узнемирена у мирној државини непокретности, па јој је зато првостепени суд, правилном применом одредаба члана 75. Закона о основама својинскоправних односа, пружио заштиту од даљег узнемиравања.
4. Одредбама Устава на чију повреду подносиоци указују у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње које је било разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега, те да се свакоме јемчи право на бесплатног преводиоца ако не говори или не разуме језик који је у службеној употреби у суду и право на бесплатног тумача, ако је слеп, глув или нем (члан 32. ст. 1. и 2.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе, те да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. ст. 1. и 2.); да се припадницима националних мањина јемчи равноправност пред законом и једнака законска заштита, као и да је забрањена било каква дискриминација због припадности националној мањини (члан 76. ст. 1. и 2.).
Одредбама Закона о основама својинско правних односа („Службени лист СФРЈ“, бр. 6/80 и 36/90, „Службени лист СРЈ“, број 29/96 и „Службени гласник РС“, број 115/05), поред осталог, прописано је: да државину ствари има свако лице које непосредно врши фактичку власт на ствари (непосредна државина), те да државину ствари има и лице које фактичку власт на ствари врши преко другог лица, коме је по основу плодоуживања, уговора о коришћењу стана, закупа, чувања, послуге или другог правног посла дало ствар у непосредну државину (посредна државина) – члан 70. ст. 1. и 2; да сваки држалац ствари и права (члан 70.) има право на заштиту од узнемиравања или одузимања државине (сметање државине) – члан 75; да се судска заштита од узнемиравања, односно одузимања државине може тражити у року од 30 дана од дана сазнања за сметање и учиниоца, а најкасније у року од годину дана од насталог сметања (спор због сметања државине) – члан 77; да суд пружа заштиту према последњем стању државине и насталом сметању, при чему није од утицаја право на државину, правни основ државине и савесност држаоца – члан 78. став 1.
Одредбама члана 96. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04), које су важиле у време вођења парничног поступка поводом кога је поднета уставна жалба, било је прописано: да странке и други учесници у поступку имају право да на рочиштима и приликом усменог предузимања процесних радњи пред судом употребљавају свој језик, да ако се поступак не води на језику странке односно других учесника у поступку, обезбедиће им се на њихов захтев усмено превођење на њихов језик онога што се износи на рочишту, као и усмено превођење исправа које се на рочишту користе ради доказивања (став 1.); да ће се странке и други учесници у поступку поучити о праву да усмени поступак пред судом прате на свом језику посредством тумача, а да ће се у записнику забележити да им је дата поука, као и изјаве странака односно учесника (став 2.); да превођење обављају тумачи (став 3.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта цитираних одредаба Устава и закона, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца која су у уставној жалби означена.
Уставни суд је оценио да је подносиоцима уставне жалбе у парничном поступку због сметања поседа било обезбеђено правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава, јер су оспорена решења донели законом установљени судови, у границама своје надлежности и у поступку спроведеном у складу са законом, у коме је подносиоцима било омогућено учествовање у поступку, праћење тока поступка, предузимање законом допуштених радњи и изјављивање правних средстава. Оспорена решења су заснована на чињеничном стању које је утврђено на основу доказа изведених у току расправе пред првостепеним судом. По оцени Уставног суда, првостепени и другостепени суд су у оспореним решењима образложили своје правно становиште, тако да се не може сматрати да су оспорени акти последица произвољног тумачења и уставноправно неприхватљиве примене материјалног права на утврђено чињенично стање.
Уставни суд сматра да нису основани ни наводи подносилаца уставне жалбе да им је у спроведеном парничном поступку повређено право из члана 32. став 2, а у вези с тим и уставно јемство о забрани дискриминације националних мањина из члана 76. Устава, јер, како истичу, није поштовано њихово право да користе русински језик као свој матерњи језик, нити им је о трошку суда омогућен тумач. Наиме, увидом у списе предмета Општинског суда у Врбасу П. 244/08, Уставни суд је утврдио: да су подносиоци лично потписали пуномоћје адвокату Светлани Радовић састављено на српском језику, ћириличним писмом; да су приликом саслушања били упозорени и поучени о својим правима у поступку; да су своје исказе као парничне странке дали на српском језику; да су на српском језику одговорили на сва питања која су им на српском језику поставили њихов пуномоћник и пуномоћник тужиље. С обзиром на то да је поступак у коме су донети оспорени акти вођен на српском језику који је у службеној употреби у Републици Србији, а да подносиоци током поступка нису истакли захтев да им се омогући превођење на њихов матерњи језик, нити да им се обезбеди судски тумач, Уставни суд је оценио да у таквој ситуацији није дошло до повреде права подносилаца зајемчених одредбама члана 32. став 2. и члана 76. Устава.
У погледу тврдње подносилаца уставне жалбе да им је оспореним решењима повређено право на једнаку заштиту права и на правно средство, Уставни суд сматра да је наведена тврдња у потпуности чињенично и правно неутемељена. Наиме, подносиоци повреду права на једнаку заштиту права налазе у чињеници да су и првостепени и другостепени суд погрешно применили закон када су тужиљи Ани Хромиш пружили државинску заштиту. Подносиоци сматрају да је тужиља требало да поднесе својинску тужбу којом ће доказати своје право својине и тиме поново успоставити државину на свом земљишту, чији су држаоци раније били подносиоци, по основу уговора о закупу спорног земљишта. Уставни суд истиче: прво, да су судови у парничном поступку поуздано утврдили да је тужиља успоставила непосредну државину на спорном земљишту, имајући у виду радње које је предузела са циљем да пронађе нове закупце земљишта који ће га обрађивати; друго, да наводи подносиоца не могу указивати на повреду њиховог права на једнаку заштиту права, с обзиром на садржину овог права утврђену одредбом члана 36. став 1. Устава. Такође, подносиоцима није повређено ни право на правно средство зајемчено чланом 36. став 2. Устава, јер су изјавили жалбу против првостепеног решења, о којој је другостепени суд одлучио у меритуму. Уставни суд истиче да право на жалбу или друго правно средство не јемчи подносиоцу успешан исход поступка по правном средству, уколико за то нису испуњени законски услови.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је одбио уставну жалбу као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07).
6. На основу свега наведеног, као и одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић