Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Тихомира Хајнала из Палића, Мариана Димовића из Хајдукова и Атиле Димовића из Хоргоша, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 29. септембра 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Тихомира Хајнала, Мариана Димовића и Атиле Димовића изјављена против решења Окружног суда у Суботици К. 65/08 од 30. марта 2009. године, решења Врховног суда Србије Кж. 905/09 од 10. априла 2009. године, пресуде Окружног суда у Суботици К. 65/08 од 30. марта 2009. године и пресуде Апелационог суда у Новом Саду Кж. 3/10 од 9. марта 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Тихомир Хајнал из Палића, Мариано Димовић из Хајдукова и Атила Димовић из Хоргоша, преко пуномоћника Виктора Јухаса Ђурића, адвоката из Суботице, поднели су Уставном суду 5. фебруара 2010. године уставну жалбу против решења Окружног суда у Суботици К. 65/08 од 30. марта 2009. године и решења Врховног суда Србије Кж. 905/09 од 10. априла 2009. године, због повреде права на слободу и безбедност и на ограничено трајање притвора, зајемчених одредбама члана 27. став 1. и члана 31. став 2. Устава Републике Србије (у уставној жалби је погрешно наведен члан 31. став 1. Устава), а 8. априла 2011. године допуну уставне жалбе и против пресуде Окружног суда у Суботици К. 65/08 од 30. марта 2009. године и пресуде Апелационог суда у Новом Саду Кж. 3/10 од 9. марта 2010. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Подносиоци у уставној жалби наводе да се пред Окружним судом у Суботици против њих водио кривични поступак због кривичног дела разбојништво и да је 30. марта 2009. године донета пресуда којом су осуђени за извршење овог дела. Истовремено, суд је донео оспорено решење о продужењу притвора, по коме притвор „може трајати до правноснажности пресуде и упућивања оптужених на издржавање казне“. Одлучујући о жалбама против оспореног решења о продужењу притвора, Врховни суд Србије је 10. априла 2009. године донео решење којим је изјављене жалбе одбио као неосноване. Како су оптужени, овде подносиоци уставне жалбе 5, 9. и 11. јуна 2009. године изјавили жалбе против пресуде којом су оглашени кривим за извршење кривичног дела разбојништво, о којима до подношења уставне жалбе није одлучено, сматрају да им је повређено право да притвор после подизања оптужнице суд сведе на најкраће могуће време, из члана 31. став 2. Устава (подносилац погрешно наводи члан 32. став 2. Устава), јер другостепени суд није поступио у складу са одредбом члана 393. став 2. ЗКП – да о жалбама против првостепене пресуде одлучи у законском року од три месеца, с обзиром на то да су оптужени у притвору. Такође сматрају да притвор више није неопходан ради вођења кривичног поступка, па им је повређено и право из члана 27. став 1. Устава. Предлажу да се наложи пуштање подносилаца уставне жалбе на слободу и да им се накнаде трошкови овог уставносудског поступка.
У допуни уставне жалбе од 8. априла 2011. године подносиоци су навели да је Апелациони суд у Новом Саду 9. марта 2010. године донео пресуду Кж. 3/10 по жалби подносилаца против пресуде Окружног суда у Суботици К. 65/08 од 30. марта 2009. године, којом су оглашени кривим за извршење кривичног дела разбојништво и продужено кривично дело тешка крађа, па сматрају да је овим оспореним пресудама повређено њихово право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, с обзиром на то да из темељне анализе изведених доказа не произлази да су оптужени криви за кривично дело које им је стављено на терет. Подносиоци такође истичу да им је првостепени кривични суд ово право повредио и неправилним поступањем у току поступка, као и доношењем низа процесних решења (спајање и раздвајање поступака, одбијање извођења појединих доказа које је одбрана предложила, као и забрањивање да сведоци одговоре на поједина питања одбране, навођење у пресуди записника који нису прочитани на главном претресу и сл.). Подносиоци сматрају да им је истакнуто право из члана 32. став 1. Устава повређено и тиме што о њиховим жалбама против првостепене оспорене пресуде није одлучивао „законом већ установљен суд“ – Врховни суд Србије, коме су жалбе изјављене, већ Апелациони суд у Новом Саду који, поред наведених неправилности, није оценио ни битне наводе жалби оптужених. Предлажу се да се оспорене пресуде пониште, подносиоци пусте на слободу и да им се накнаде трошкови поступка по уставној жалби.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорена решења и другу документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
Окружни суд у Суботици је 30. марта 2009. године донео оспорену пресуду К. 65/08 којом је подносиоце уставне жалбе осудио за извршење кривичног дела разбојништво из члана 206. став 3. у вези става 1. у вези члана 33. и продужено кривично дело тешка крађа из члана 204. став 1. тачка 2) у вези чл. 33. и 61. Кривичног законика, и то Тихомира Хајнала на казну затвора у трајању од осам година и шест месеци, Маријана Димовића на казну затвора у трајању од пет година и шест месеци и Атилу Димовића на казну затвора у трајању од осам година и шест месеци.
Након доношења првостепене осуђујуће пресуде, Окружни суд у Суботици је истог дана донео оспорено решење К. 65/08 којим је оптуженима, овде подносиоцима уставне жалбе, продужио притвор одређен решењима истражног судије Окружног суда у Суботици Ки. 22/08, и то Хајнал Тихомиру од 8. априла 2008. године, који му тече од 7. априла 2008. године, Маријану Димовићу од 23. априла 2008. године, који му тече од 12. маја 2008. године и Атили Димовићу од 11. јуна 2008. године, од када му притвор и тече, који може трајати до правноснажности пресуде и упућивања оптужених на издржавање казне. Притвор је Тихомиру Хајналу и Атили Димовићу продужен из разлога наведених у члану 142. став 2. тач. 3) и 5) ЗКП, а Маријану Димовићу из разлога наведених у члану 142. став 2. тачка 5) ЗКП.
Врховни суд Србије је 10. априла 2009. године, одлучујући о жалбама изјављеним против решења о продужењу притвора, донео оспорено решење Кж. 905/09 којим је изјављене жалбе одбио као неосноване.
Одлучујући о жалбама изјављеним против првостепене пресуде, Апелациони суд у Новом Саду је 9. марта 2010. године донео оспорену пресуду Кж. 3/10 којом је изјављене жалбе одбио као неосноване.
4. Одредба члана 27. став 1. Устава утврђује право на слободу и безбедност тако да свако има право на личну слободу и безбедност, а лишење слободе допуштено је само из разлога и у поступку који су предвиђени законом.
Одредбом члана 31. став 2. Устава утврђено је да после подизања оптужнице суд своди трајање притвора на најкраће неопходно време, у складу са законом.
Одредба члана 32. став 1. Устава јемчи да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредба члана 141. став 2. Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, број 70/01, 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08 и 20/09) (у даљем тексту: ЗКП), који је био у примени у време доношења оспорених решења, прописивао је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору. Одредба члана 142. став 1. ЗКП прописивала је да ће се притвор одредити, поред осталог: ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (тачка 3)); ако је за кривично дело прописана казна затвора преко десет година и ако је то оправдано због начина извршења или других посебно тешких околности кривичног дела (тачка 5). Члан 358. став 5. ЗКП је прописивао да ће веће, ако се оптужени већ налази у притвору а веће нађе да још постоје разлози због којих је притвор био одређен или да постоје разлози из члана 142. став 1. тачка 2. и става 1. овог члана, донети посебно решење о продужењу притвора, да посебно решење веће доноси и кад треба одредити или укинути притвор, као и да жалба против решења не задржава извршење решења. Ставом 6. овог члана било је одређено да притвор који је одређен или продужен по одредбама претходних ставова може трајати до правноснажности пресуде, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди. Према ставу 7. истог члана, на захтев оптуженог, који се после изрицања казне затвора налази у притвору, председник већа може оптуженог решењем упутити у установу за издржавање казне и пре правноснажности пресуде. Чланом 393. став 2. ЗКП, било је прописано да је другостепени суд дужан да своју одлуку са списима достави суду првог степена најдоцније у року од четири месеца, а ако је оптужени у притвору, најкасније у року од три месеца од дана кад је примио списе од тог суда.
5. Уставни суд указује да је у низу донетих одлука дао тумачење права заштићених одредбама чл. 27, 31. и 32. Устава, и заузео правне ставове о критеријумима на основу којих се утврђује да ли повреде наведених права постоје или не, па су у овом уставносудском предмету, у поступку оцене, примењени већ заузети ставови.
6. Подносиоци су у уставној жалби истакли да им је право зајемчено одредбом члана 31. став 2. Устава повређено тиме што суд, након изрицања првостепене пресуде, трајање притвора није свео на најкраће могуће време, у складу са законом, јер одлучивање о жалбама против првостепене пресуде у року дужем од три месеца није у складу са одредбом члана 393. став 2. ЗКП.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је прво испитивао да ли су оспорени појединачни акти донети у складу са законом, што је предуслов да судска одлука којом се неком лицу продужава притвор не повређује његова Уставом зајемчена права. У складу с наведеним, Уставни суд је утврдио да је оспорено решење Окружног суда у Суботици К. 65/08 од 30. марта 2009. године донето сагласно одредбама члана 358. став 5. ЗКП, којима је било прописано да, кад изрекне пресуду, веће (које је пресуду изрекло) оптуженом који се већ налази у притвору, доноси посебно решење о продужењу притвора, ако нађе да још постоје законски разлози за задржавање ове мере према оптуженом. Уставни суд је такође оценио да разлози на којима се заснивају оспорене судске одлуке спадају у разлоге који су били прописани одредбама члана 142. став 2. тач. 3) и 5) ЗКП, због којих се против одређеног лица може продужити притвор после изрицања пресуде. Стога је Уставни суд утврдио да су оспорена решења донета у поступку који је спроведен на основу одредаба тада важећег процесног закона и да се заснивају на законом прописаним разлозима, из чега следи и оцена да је постојао законски основ да се према подносиоцима уставне жалбе задржи на снази мера притвора и после изрицања првостепене пресуде, у складу са Уставом утврђеном сврхом притвора.
Поред изреченог, Уставни суд је ценио да ли је оспореним појединачним актима подносиоцима уставне жалбе повређена уставна гаранција да после подизања оптужнице суд трајање притвора своди на најкраће неопходно време. При томе, Уставни суд је имао у виду наводе подносилаца да је другостепени суд, приликом одлучивања о изјављеним жалбама против првостепене пресуде, прекорачио рок одређен одредбом члана 393. став 2. ЗКП.
Анализирајући време трајања кривичног поступка и време за које су се подносиоци уставне жалбе током тог поступка налазили у притвору, Уставни суд је оценио да поступање надлежних судова у погледу укупне дужине трајања кривичног поступка не указује да је трајање поступка утицало да притвор према подносиоцима уставне жалбе траје дуже него што је то неопходно. Ово из разлога што је кривични поступак против подносилаца уставне жалбе пред Окружним судом у Суботици започео априла 2008. године, првостепена пресуда је донета марта 2009. године а другостепена марта 2010. године. Дакле, првостепени и другостепени кривични поступак су трајали по годину дана (укупно две године до правноснажности), што, имајући у виду тежину и сложеност поступка, по оцени Уставног суда, не указује на неажурност и неефикасност поступајућих судова. У том контексту, чињеница да је одлучивање другостепеног суда о жалбама изјављеним против првостепене пресуде трајало дуже од три месеца, како је прописано одредбом члана 393. став 2. ЗКП, по оцени Уставног суда, нема тежину повреде Уставом зајемченог права, јер трајање притвора након подизања оптужнице није Уставом временски ограничено. Поред тога, Уставни суд указује и да су подносиоци уставне жалбе на прекид трајања притвора после изрицања казне затвора могли да утичу непосредно и својом вољом, подношењем захтева председнику већа првостепеног суда да их упути у установу за издржавање казне и пре правноснажности пресуде.
С обзиром на наведено, Уставни суд је утврдио да подносиоцима уставне жалбе није повређено право да после подизања оптужнице трајање притвора буде сведено на најкраће неопходно време, у складу са законом, зајемчено одредбом члана 31. став 2. Устава.
7. У односу на означену повреду права из члана 27. став 1. Устава, Уставни суд је закључио да повреду права на слободу и безбедност подносиоци уставне жалбе заснивају на повреди права из одредбе члана 31. став 2. Устава, односно на чињеници да другостепени суд није у законом прописаном року од три месеца решио о жалбама против првостепене пресуде. Како је Уставни суд претходно изразио свој став због чега сматра да тиме није повређено право из члана 31. став 2. Устава, да трајање притвора буде сведено на најкраће неопходно време, самим тим, по оцени Уставног суда, нема ни повреде права на слободу и безбедност из члана 27. став 1. Устава.
8. Оцењујући наводе о истакнутој повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је из садржине уставне жалбе утврдио да се подносиоци, као правноснажно осуђена лица у кривичном поступку, овом суду обраћају незадовољни пресудом којом је утврђена њихова кривица, истичући да у спроведеном поступку није било доказа на основу којих је суд могао да утврди да су они криви за извршење кривичних дела која су им стављена на терет и да их осуди, односно да је једини доказ на основу кога су осуђени изјава саокривљеног Р.К, која је дата пред истражним судијом 4. априла 2008. године и која се, по њима, није могла користити у даљем току поступка зато што је у односу на њега кривичних поступак раздвојен а Р.К. је у међувремену и преминуо.
Уставни суд сматра да је коришћење исказа саокривљеног, датог у истражном поступку, у односу на кога је кривични поступак раздвојен и који је током поступка преминуо, на закону засновано, за шта су у оспореним пресудама судови дали јасне, довољне и уставноправно прихватљиве разлоге.
Подносиоци уставне жалбе истичу да докази изведени у кривичном поступку не указују на њихову кривицу, детаљно их анализирају и тумаче у своју корист, и од Уставног суда, у суштини, захтевају да изврши њихову оцену, те да због погрешно утврђеног чињеничног стања поништи оспорене пресуде Окружног суда у Суботици К. 65/08 од 30. марта 2009. године и Апелационог суда у Новом Саду Кж. 3/10 од 9. марта 2010. године, јер им је њима повређено право на правично суђење.
Уставни суд и у овом случају указује на то да о постојању кривице окривљених одлучује искључиво надлежни суд, као што је само тај суд овлашћен да изведе и оцени све потребне доказе и утврди чињенично стање. Уставни суд није надлежан да, уместо и након надлежних судова, оцењује изведене доказе, да одлучује о оптужби против подносилаца уставне жалбе, да утврђује чињенично стање, као ни да оцењује законитост судских одлука које су оспорене уставном жалбом, без обзира на форму у којој су подносиоци уставне жалбе овакав захтев истакли. Уставни суд констатује да се уставна жалба не може сматрати правним средством којим се испитује законитост правноснажних пресуда кривичних судова. У поступку уставносудске заштите Уставом зајемчених људских и мањинских права и слобода, Уставни суд утврђује да ли је појединачним актом или радњом државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење дошло до повреде или ускраћивања људских или мањинских права и слобода зајемчених Уставом. При томе, Уставни суд указује да формално позивање на повреду одређеног Уставом зајемченог права не чини само по себи уставну жалбу дозвољеним правним средством.
Следствено наведеном, Уставни суд је оценио да подносиоцима уставне жалбе није повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
9. Имајући у виду све изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник“, број 109/07), уставну жалбу одбио као неосновану у целини и, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
Подносиоци у уставној жалби наводе да се пред Окружним судом у Суботици против њих водио кривични поступак због кривичног дела разбојништво и да је 30. марта 2009. године донета пресуда којом су осуђени за извршење овог дела. Истовремено, суд је донео оспорено решење о продужењу притвора, по коме притвор „може трајати до правноснажности пресуде и упућивања оптужених на издржавање казне“. Одлучујући о жалбама против оспореног решења о продужењу притвора, Врховни суд Србије је 10. априла 2009. године донео решење којим је изјављене жалбе одбио као неосноване. Како су оптужени, овде подносиоци уставне жалбе 5, 9. и 11. јуна 2009. године изјавили жалбе против пресуде којом су оглашени кривим за извршење кривичног дела разбојништво, о којима до подношења уставне жалбе није одлучено, сматрају да им је повређено право да притвор после подизања оптужнице суд сведе на најкраће могуће време, из члана 31. став 2. Устава (подносилац погрешно наводи члан 32. став 2. Устава), јер другостепени суд није поступио у складу са одредбом члана 393. став 2. ЗКП – да о жалбама против првостепене пресуде одлучи у законском року од три месеца, с обзиром на то да су оптужени у притвору. Такође сматрају да притвор више није неопходан ради вођења кривичног поступка, па им је повређено и право из члана 27. став 1. Устава. Предлажу да се наложи пуштање подносилаца уставне жалбе на слободу и да им се накнаде трошкови овог уставносудског поступка.
У допуни уставне жалбе од 8. априла 2011. године подносиоци су навели да је Апелациони суд у Новом Саду 9. марта 2010. године донео пресуду Кж. 3/10 по жалби подносилаца против пресуде Окружног суда у Суботици К. 65/08 од 30. марта 2009. године, којом су оглашени кривим за извршење кривичног дела разбојништво и продужено кривично дело тешка крађа, па сматрају да је овим оспореним пресудама повређено њихово право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, с обзиром на то да из темељне анализе изведених доказа не произлази да су оптужени криви за кривично дело које им је стављено на терет. Подносиоци такође истичу да им је првостепени кривични суд ово право повредио и неправилним поступањем у току поступка, као и доношењем низа процесних решења (спајање и раздвајање поступака, одбијање извођења појединих доказа које је одбрана предложила, као и забрањивање да сведоци одговоре на поједина питања одбране, навођење у пресуди записника који нису прочитани на главном претресу и сл.). Подносиоци сматрају да им је истакнуто право из члана 32. став 1. Устава повређено и тиме што о њиховим жалбама против првостепене оспорене пресуде није одлучивао „законом већ установљен суд“ – Врховни суд Србије, коме су жалбе изјављене, већ Апелациони суд у Новом Саду који, поред наведених неправилности, није оценио ни битне наводе жалби оптужених. Предлажу се да се оспорене пресуде пониште, подносиоци пусте на слободу и да им се накнаде трошкови поступка по уставној жалби.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорена решења и другу документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
Окружни суд у Суботици је 30. марта 2009. године донео оспорену пресуду К. 65/08 којом је подносиоце уставне жалбе осудио за извршење кривичног дела разбојништво из члана 206. став 3. у вези става 1. у вези члана 33. и продужено кривично дело тешка крађа из члана 204. став 1. тачка 2) у вези чл. 33. и 61. Кривичног законика, и то Тихомира Хајнала на казну затвора у трајању од осам година и шест месеци, Маријана Димовића на казну затвора у трајању од пет година и шест месеци и Атилу Димовића на казну затвора у трајању од осам година и шест месеци.
Након доношења првостепене осуђујуће пресуде, Окружни суд у Суботици је истог дана донео оспорено решење К. 65/08 којим је оптуженима, овде подносиоцима уставне жалбе, продужио притвор одређен решењима истражног судије Окружног суда у Суботици Ки. 22/08, и то Хајнал Тихомиру од 8. априла 2008. године, који му тече од 7. априла 2008. године, Маријану Димовићу од 23. априла 2008. године, који му тече од 12. маја 2008. године и Атили Димовићу од 11. јуна 2008. године, од када му притвор и тече, који може трајати до правноснажности пресуде и упућивања оптужених на издржавање казне. Притвор је Тихомиру Хајналу и Атили Димовићу продужен из разлога наведених у члану 142. став 2. тач. 3) и 5) ЗКП, а Маријану Димовићу из разлога наведених у члану 142. став 2. тачка 5) ЗКП.
Врховни суд Србије је 10. априла 2009. године, одлучујући о жалбама изјављеним против решења о продужењу притвора, донео оспорено решење Кж. 905/09 којим је изјављене жалбе одбио као неосноване.
Одлучујући о жалбама изјављеним против првостепене пресуде, Апелациони суд у Новом Саду је 9. марта 2010. године донео оспорену пресуду Кж. 3/10 којом је изјављене жалбе одбио као неосноване.
4. Одредба члана 27. став 1. Устава утврђује право на слободу и безбедност тако да свако има право на личну слободу и безбедност, а лишење слободе допуштено је само из разлога и у поступку који су предвиђени законом.
Одредбом члана 31. став 2. Устава утврђено је да после подизања оптужнице суд своди трајање притвора на најкраће неопходно време, у складу са законом.
Одредба члана 32. став 1. Устава јемчи да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредба члана 141. став 2. Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, број 70/01, 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08 и 20/09) (у даљем тексту: ЗКП), који је био у примени у време доношења оспорених решења, прописивао је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору. Одредба члана 142. став 1. ЗКП прописивала је да ће се притвор одредити, поред осталог: ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (тачка 3)); ако је за кривично дело прописана казна затвора преко десет година и ако је то оправдано због начина извршења или других посебно тешких околности кривичног дела (тачка 5). Члан 358. став 5. ЗКП је прописивао да ће веће, ако се оптужени већ налази у притвору а веће нађе да још постоје разлози због којих је притвор био одређен или да постоје разлози из члана 142. став 1. тачка 2. и става 1. овог члана, донети посебно решење о продужењу притвора, да посебно решење веће доноси и кад треба одредити или укинути притвор, као и да жалба против решења не задржава извршење решења. Ставом 6. овог члана било је одређено да притвор који је одређен или продужен по одредбама претходних ставова може трајати до правноснажности пресуде, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди. Према ставу 7. истог члана, на захтев оптуженог, који се после изрицања казне затвора налази у притвору, председник већа може оптуженог решењем упутити у установу за издржавање казне и пре правноснажности пресуде. Чланом 393. став 2. ЗКП, било је прописано да је другостепени суд дужан да своју одлуку са списима достави суду првог степена најдоцније у року од четири месеца, а ако је оптужени у притвору, најкасније у року од три месеца од дана кад је примио списе од тог суда.
5. Уставни суд указује да је у низу донетих одлука дао тумачење права заштићених одредбама чл. 27, 31. и 32. Устава, и заузео правне ставове о критеријумима на основу којих се утврђује да ли повреде наведених права постоје или не, па су у овом уставносудском предмету, у поступку оцене, примењени већ заузети ставови.
6. Подносиоци су у уставној жалби истакли да им је право зајемчено одредбом члана 31. став 2. Устава повређено тиме што суд, након изрицања првостепене пресуде, трајање притвора није свео на најкраће могуће време, у складу са законом, јер одлучивање о жалбама против првостепене пресуде у року дужем од три месеца није у складу са одредбом члана 393. став 2. ЗКП.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је прво испитивао да ли су оспорени појединачни акти донети у складу са законом, што је предуслов да судска одлука којом се неком лицу продужава притвор не повређује његова Уставом зајемчена права. У складу с наведеним, Уставни суд је утврдио да је оспорено решење Окружног суда у Суботици К. 65/08 од 30. марта 2009. године донето сагласно одредбама члана 358. став 5. ЗКП, којима је било прописано да, кад изрекне пресуду, веће (које је пресуду изрекло) оптуженом који се већ налази у притвору, доноси посебно решење о продужењу притвора, ако нађе да још постоје законски разлози за задржавање ове мере према оптуженом. Уставни суд је такође оценио да разлози на којима се заснивају оспорене судске одлуке спадају у разлоге који су били прописани одредбама члана 142. став 2. тач. 3) и 5) ЗКП, због којих се против одређеног лица може продужити притвор после изрицања пресуде. Стога је Уставни суд утврдио да су оспорена решења донета у поступку који је спроведен на основу одредаба тада важећег процесног закона и да се заснивају на законом прописаним разлозима, из чега следи и оцена да је постојао законски основ да се према подносиоцима уставне жалбе задржи на снази мера притвора и после изрицања првостепене пресуде, у складу са Уставом утврђеном сврхом притвора.
Поред изреченог, Уставни суд је ценио да ли је оспореним појединачним актима подносиоцима уставне жалбе повређена уставна гаранција да после подизања оптужнице суд трајање притвора своди на најкраће неопходно време. При томе, Уставни суд је имао у виду наводе подносилаца да је другостепени суд, приликом одлучивања о изјављеним жалбама против првостепене пресуде, прекорачио рок одређен одредбом члана 393. став 2. ЗКП.
Анализирајући време трајања кривичног поступка и време за које су се подносиоци уставне жалбе током тог поступка налазили у притвору, Уставни суд је оценио да поступање надлежних судова у погледу укупне дужине трајања кривичног поступка не указује да је трајање поступка утицало да притвор према подносиоцима уставне жалбе траје дуже него што је то неопходно. Ово из разлога што је кривични поступак против подносилаца уставне жалбе пред Окружним судом у Суботици започео априла 2008. године, првостепена пресуда је донета марта 2009. године а другостепена марта 2010. године. Дакле, првостепени и другостепени кривични поступак су трајали по годину дана (укупно две године до правноснажности), што, имајући у виду тежину и сложеност поступка, по оцени Уставног суда, не указује на неажурност и неефикасност поступајућих судова. У том контексту, чињеница да је одлучивање другостепеног суда о жалбама изјављеним против првостепене пресуде трајало дуже од три месеца, како је прописано одредбом члана 393. став 2. ЗКП, по оцени Уставног суда, нема тежину повреде Уставом зајемченог права, јер трајање притвора након подизања оптужнице није Уставом временски ограничено. Поред тога, Уставни суд указује и да су подносиоци уставне жалбе на прекид трајања притвора после изрицања казне затвора могли да утичу непосредно и својом вољом, подношењем захтева председнику већа првостепеног суда да их упути у установу за издржавање казне и пре правноснажности пресуде.
С обзиром на наведено, Уставни суд је утврдио да подносиоцима уставне жалбе није повређено право да после подизања оптужнице трајање притвора буде сведено на најкраће неопходно време, у складу са законом, зајемчено одредбом члана 31. став 2. Устава.
7. У односу на означену повреду права из члана 27. став 1. Устава, Уставни суд је закључио да повреду права на слободу и безбедност подносиоци уставне жалбе заснивају на повреди права из одредбе члана 31. став 2. Устава, односно на чињеници да другостепени суд није у законом прописаном року од три месеца решио о жалбама против првостепене пресуде. Како је Уставни суд претходно изразио свој став због чега сматра да тиме није повређено право из члана 31. став 2. Устава, да трајање притвора буде сведено на најкраће неопходно време, самим тим, по оцени Уставног суда, нема ни повреде права на слободу и безбедност из члана 27. став 1. Устава.
8. Оцењујући наводе о истакнутој повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је из садржине уставне жалбе утврдио да се подносиоци, као правноснажно осуђена лица у кривичном поступку, овом суду обраћају незадовољни пресудом којом је утврђена њихова кривица, истичући да у спроведеном поступку није било доказа на основу којих је суд могао да утврди да су они криви за извршење кривичних дела која су им стављена на терет и да их осуди, односно да је једини доказ на основу кога су осуђени изјава саокривљеног Р.К, која је дата пред истражним судијом 4. априла 2008. године и која се, по њима, није могла користити у даљем току поступка зато што је у односу на њега кривичних поступак раздвојен а Р.К. је у међувремену и преминуо.
Уставни суд сматра да је коришћење исказа саокривљеног, датог у истражном поступку, у односу на кога је кривични поступак раздвојен и који је током поступка преминуо, на закону засновано, за шта су у оспореним пресудама судови дали јасне, довољне и уставноправно прихватљиве разлоге.
Подносиоци уставне жалбе истичу да докази изведени у кривичном поступку не указују на њихову кривицу, детаљно их анализирају и тумаче у своју корист, и од Уставног суда, у суштини, захтевају да изврши њихову оцену, те да због погрешно утврђеног чињеничног стања поништи оспорене пресуде Окружног суда у Суботици К. 65/08 од 30. марта 2009. године и Апелационог суда у Новом Саду Кж. 3/10 од 9. марта 2010. године, јер им је њима повређено право на правично суђење.
Уставни суд и у овом случају указује на то да о постојању кривице окривљених одлучује искључиво надлежни суд, као што је само тај суд овлашћен да изведе и оцени све потребне доказе и утврди чињенично стање. Уставни суд није надлежан да, уместо и након надлежних судова, оцењује изведене доказе, да одлучује о оптужби против подносилаца уставне жалбе, да утврђује чињенично стање, као ни да оцењује законитост судских одлука које су оспорене уставном жалбом, без обзира на форму у којој су подносиоци уставне жалбе овакав захтев истакли. Уставни суд констатује да се уставна жалба не може сматрати правним средством којим се испитује законитост правноснажних пресуда кривичних судова. У поступку уставносудске заштите Уставом зајемчених људских и мањинских права и слобода, Уставни суд утврђује да ли је појединачним актом или радњом државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење дошло до повреде или ускраћивања људских или мањинских права и слобода зајемчених Уставом. При томе, Уставни суд указује да формално позивање на повреду одређеног Уставом зајемченог права не чини само по себи уставну жалбу дозвољеним правним средством.
Следствено наведеном, Уставни суд је оценио да подносиоцима уставне жалбе није повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
9. Имајући у виду све изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник“, број 109/07), уставну жалбу одбио као неосновану у целини и, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић