Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби ЈП "Електропривреда Србије" - ЈП ПК "Косово" - Обилић и Вељка Ковачевића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 6. октобра 2011. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба ЈП "Електропривреда Србије" - ЈП ПК "Косово" - Обилић изјављена против решења Врховног суда Србије Рев II. 479/09 од 8. априла 2009. године.
2. Одбацује се уставна жалба Вељка Ковачевића изјављена против решења Врховног суда Србије Рев II. 479/09 од 8. априла 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Јавно предузеће "Електропривреда Србије" - ЈП ПК "Косово" - Обилић је, преко пуномоћника Вељка Ковачевића, дипл. правника из Београда, поднесцима од 22. јуна и 23. октобра 2009. године поднело Уставном суду уставну жалбу против решења Врховног суда Србије Рев II. 479/09 од 8. априла 2009. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. Устава Републике Србије. Истим поднеском пуномоћник подносиоца је изјавио уставну жалбу против наведеног решења Врховног суда Србије и у своје име, због повреде права на правично суђење из члана 32. и права на рад из члана 60. Устава.
У уставној жалби се наводи да је оспореним решењем Врховног суда Србије Рев II. 479/09 од 8. априла 2009. године одбачена као недозвољена ревизија ЈП ПК "Косово" - Обилић, коју је предузеће изјавило преко пуномоћника - дипломираног правника Вељка Ковачевића, против пресуде Окружног суда у Приштини Гж. 61/05 од 29. марта 2009. године, којом је потврђена првостепена пресуда П1. 681/97, са образложењем да ревизија није изјављена преко адвоката, а с позивом на члан 401. став 2. тачка 2) Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", број 125/04). Подносилац сматра да је Врховни суд Србије био дужан да у конкретном случају примени члан 491. став 4. Закона о парничном поступку, који предвиђа да ће се у поступку који је покренут пре почетка примене овог закона одлучивати по правилима поступка која су важила до дана ступања на снагу овог закона, а која нису налагала подношење ревизије од стране адвоката. Предлаже се да Уставни суд поништи оспорено решење Врховног суда Србије и наложи том суду поновно одлучивање о изјављеној ревизији.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује се законом.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07) је по својој садржини истоветна наведеној одредби члана 170. Устава.
Чланом 83. Закон о Уставном суду прописано је да уставну жалбу може изјавити свако лице које сматра да му је појединачним актом или радњом државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење повређено или ускраћено људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом, а да уставну жалбу у име лица из става 1. овога члана, на основу његовог писменог овлашћења, може изјавити друго физичко лице, односно државни или други орган надлежан за праћење и остваривање људских и мањинских права и слобода (ст. 1. и 2.).
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку од Основног суда у Нишу затражио на увид списе предмета Општинског суда у Приштини П1. 681/97, али је од Основног суда у Нишу обавештен да се тражени предмет не налази у том суду, нити је наведен у записнику о примопредаји предмета Општинског суда у Приштини. Стога је Уставни суд из садржине уставне жалбе и достављене копије оспореног ревизијског решења, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пресудом Општинског суда у Приштини П1. 681/97 од 1. марта 2005. године, ставом правим изреке усвојен је тужбени захтев, па су поништени решење дисциплинског органа туженог ЈП "Електропривреда Србије" - ЈП ПК "Косово" - Обилић од 4. августа 1997. године, којим је тужиоцу изречена дисциплинска мера престанка радног односа и одлука Управног одбора од 4. септембра 1997. године, донета по приговору; ставом другим изреке обавезан је тужени да тужиоца врати на рад и распореди на радно место на коме се налазио пре престанка радног доноса или на радно место које одговара његовој стручној спреми, знању и способностима, са свим правима из рада и по основу рада, почев од дана престанка радног односа до враћања на рад, као и да му накнади трошкове парничног поступка од 15.000 динара.
Пресудом Окружног суда у Приштини Гж. 61/05 од 29. марта 2006. године жалба туженог је одбијена као неоснована, а првостепена одлука је потврђена.
Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужени је благовремено изјавио ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права, с тим што ревизију тужени није изјавио преко адвоката, већ је то учинио преко пуномоћника који није адвокат, а који је ревизију и потписао.
Полазећи од одредбе члана 401. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, као и одредбе члана 84. став 2. истог закона, Врховни суд Србије је одбио ревизију као недозвољену, с обзиром на то да у конкретној правној ствари тужени ревизију није изјавио преко адвоката.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС", број 125/04), који је ступио на снагу 23. фебруара 2005. године, је прописано: да странку мора заступати адвокат у поступку по ревизији и захтеву за заштиту законитости (члан 84. став 2.); да је ревизија недозвољена ако је ревизију изјавило лице које није адвокат (члан 402. став 2. тачка 2)); да ће неблаговремену, непотпуну или недозвољену ревизију одбацити ревизијски суд решењем ако то, у границама својих овлашћења (члан 401), није учинио првостепени суд (члан 404.). Чланом 491. истог закона је прописано да ако је пре ступања на снагу овог закона донета првостепена пресуда или решење којим се поступак пред првостепеним судом окончава, даљи поступак спровешће се по досадашњим прописима (став 1.), да ће се даном ступања на снагу овог закона поступак у коме је одређено мировање наставити по одредбама овога закона (став 2.), да ће се ако по ступању на снагу овог закона буде укинута првостепена одлука из става 1. овог члана, даљи поступак спровести по овом закону (став 3.), да ће се о ревизији изјављеној против правноснажне одлуке другостепеног суда, у поступку који је покренут пре почетка примене овог закона, одлучивати по правилима парничног поступка која су важила до ступања на снагу овог закона (став 4.).
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби ЈП "Електропривреда Србије" - ЈП ПК "Косово" - Обилић у односу на оспорено решење Врховног суда Србије Рев II. 479/09 од 8. априла 2009. године, да је на ревизију у конкретном случају требало применити одредбе Закона о парничном поступку из 1977. године ("Службени лист СФРЈ", бр. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 и "Службени лист СРЈ", бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02), које не прописују обавезу изјављивања ревизије од стране адвоката, Уставни суд је оценио да је Врховни суд Србије у оспореном решењу правилно применио одредбе Закона о парничном поступку које уређују временско важење закона. Наиме, у прелазној одредби члана 491. став 1. Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", број 125/04), који је ступио на снагу 23. фебруара 2005. године, прописано је да ако је пре ступања на снагу овог закона донета првостепена пресуда или решење којим се поступак пред првостепеним судом окончава, даљи поступак спровешће се по дотадашњим прописима. Како је у конкретном случају првостепена пресуда донета 1. марта 2005. године, дакле, након ступања важећег Закона о парничном поступку на снагу, у другостепеном поступку по жалби против првостепене пресуде је, такође, одлучивано применом одредби новог Закона о парничном поступку. Иако одредба члана 491. став 4. Закона о парничном поступку прописује да ће се о ревизији изјављеној против правноснажне одлуке другостепеног суда, у поступку који је покренут пре почетка примене овог закона, одлучивати по правилима парничног поступка која су важила до ступања на снагу тог закона, то се у конкретном случају односи на одредбе које уређују сам институт ревизије као ванредног правног средства, и то у погледу вредности предмета спора и врсте спорова у којима је ревизија дозвољена по раније важећим правилима парничног поступка, а не и на друга питања везана за ревизију, па ни на одредбе Закона о парничном поступку о обавезном заступању странке од стране адвоката.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да оспореним решењем Врховног суда Србије Рев II. 479/09 од 8. априла 2009. године ЈП "Електропривреда Србије" - ЈП ПК "Косово" - Обилић није повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, те је уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одбио као неосновану, као у тачки 1. изреке.
Овакав став у погледу примене одредби члана 491. Закона о парничном поступку Уставни суд је заузео у више до сада донетих одлука, као што је нпр. Одлука Уж-559/2008.
6. С обзиром на то, да према одредбама Устава и Закона о Уставном суду уставну жалбу може изјавити само физичко и правно лице о чијим правима и обавезама је одлучено оспореним појединачним актом, а из уставне жалбе произлази да Вељко Ковачевић није био странка о чијим правима и обавезама је одлучено у конкретном парничном поступку, Уставни суд је уставну жалбу Вељка Ковачевића, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка
4. Закона о Уставном суду, одбацио, јер нису испуњене Уставом и Законом предвиђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање (тачка 2. изреке).
7. На основу свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08 и 27/08), одлучио као у изреци.
У уставној жалби се наводи да је оспореним решењем Врховног суда Србије Рев II. 479/09 од 8. априла 2009. године одбачена као недозвољена ревизија ЈП ПК "Косово" - Обилић, коју је предузеће изјавило преко пуномоћника - дипломираног правника Вељка Ковачевића, против пресуде Окружног суда у Приштини Гж. 61/05 од 29. марта 2009. године, којом је потврђена првостепена пресуда П1. 681/97, са образложењем да ревизија није изјављена преко адвоката, а с позивом на члан 401. став 2. тачка 2) Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", број 125/04). Подносилац сматра да је Врховни суд Србије био дужан да у конкретном случају примени члан 491. став 4. Закона о парничном поступку, који предвиђа да ће се у поступку који је покренут пре почетка примене овог закона одлучивати по правилима поступка која су важила до дана ступања на снагу овог закона, а која нису налагала подношење ревизије од стране адвоката. Предлаже се да Уставни суд поништи оспорено решење Врховног суда Србије и наложи том суду поновно одлучивање о изјављеној ревизији.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује се законом.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07) је по својој садржини истоветна наведеној одредби члана 170. Устава.
Чланом 83. Закон о Уставном суду прописано је да уставну жалбу може изјавити свако лице које сматра да му је појединачним актом или радњом државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење повређено или ускраћено људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом, а да уставну жалбу у име лица из става 1. овога члана, на основу његовог писменог овлашћења, може изјавити друго физичко лице, односно државни или други орган надлежан за праћење и остваривање људских и мањинских права и слобода (ст. 1. и 2.).
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку од Основног суда у Нишу затражио на увид списе предмета Општинског суда у Приштини П1. 681/97, али је од Основног суда у Нишу обавештен да се тражени предмет не налази у том суду, нити је наведен у записнику о примопредаји предмета Општинског суда у Приштини. Стога је Уставни суд из садржине уставне жалбе и достављене копије оспореног ревизијског решења, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пресудом Општинског суда у Приштини П1. 681/97 од 1. марта 2005. године, ставом правим изреке усвојен је тужбени захтев, па су поништени решење дисциплинског органа туженог ЈП "Електропривреда Србије" - ЈП ПК "Косово" - Обилић од 4. августа 1997. године, којим је тужиоцу изречена дисциплинска мера престанка радног односа и одлука Управног одбора од 4. септембра 1997. године, донета по приговору; ставом другим изреке обавезан је тужени да тужиоца врати на рад и распореди на радно место на коме се налазио пре престанка радног доноса или на радно место које одговара његовој стручној спреми, знању и способностима, са свим правима из рада и по основу рада, почев од дана престанка радног односа до враћања на рад, као и да му накнади трошкове парничног поступка од 15.000 динара.
Пресудом Окружног суда у Приштини Гж. 61/05 од 29. марта 2006. године жалба туженог је одбијена као неоснована, а првостепена одлука је потврђена.
Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужени је благовремено изјавио ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права, с тим што ревизију тужени није изјавио преко адвоката, већ је то учинио преко пуномоћника који није адвокат, а који је ревизију и потписао.
Полазећи од одредбе члана 401. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, као и одредбе члана 84. став 2. истог закона, Врховни суд Србије је одбио ревизију као недозвољену, с обзиром на то да у конкретној правној ствари тужени ревизију није изјавио преко адвоката.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС", број 125/04), који је ступио на снагу 23. фебруара 2005. године, је прописано: да странку мора заступати адвокат у поступку по ревизији и захтеву за заштиту законитости (члан 84. став 2.); да је ревизија недозвољена ако је ревизију изјавило лице које није адвокат (члан 402. став 2. тачка 2)); да ће неблаговремену, непотпуну или недозвољену ревизију одбацити ревизијски суд решењем ако то, у границама својих овлашћења (члан 401), није учинио првостепени суд (члан 404.). Чланом 491. истог закона је прописано да ако је пре ступања на снагу овог закона донета првостепена пресуда или решење којим се поступак пред првостепеним судом окончава, даљи поступак спровешће се по досадашњим прописима (став 1.), да ће се даном ступања на снагу овог закона поступак у коме је одређено мировање наставити по одредбама овога закона (став 2.), да ће се ако по ступању на снагу овог закона буде укинута првостепена одлука из става 1. овог члана, даљи поступак спровести по овом закону (став 3.), да ће се о ревизији изјављеној против правноснажне одлуке другостепеног суда, у поступку који је покренут пре почетка примене овог закона, одлучивати по правилима парничног поступка која су важила до ступања на снагу овог закона (став 4.).
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби ЈП "Електропривреда Србије" - ЈП ПК "Косово" - Обилић у односу на оспорено решење Врховног суда Србије Рев II. 479/09 од 8. априла 2009. године, да је на ревизију у конкретном случају требало применити одредбе Закона о парничном поступку из 1977. године ("Службени лист СФРЈ", бр. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 и "Службени лист СРЈ", бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02), које не прописују обавезу изјављивања ревизије од стране адвоката, Уставни суд је оценио да је Врховни суд Србије у оспореном решењу правилно применио одредбе Закона о парничном поступку које уређују временско важење закона. Наиме, у прелазној одредби члана 491. став 1. Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", број 125/04), који је ступио на снагу 23. фебруара 2005. године, прописано је да ако је пре ступања на снагу овог закона донета првостепена пресуда или решење којим се поступак пред првостепеним судом окончава, даљи поступак спровешће се по дотадашњим прописима. Како је у конкретном случају првостепена пресуда донета 1. марта 2005. године, дакле, након ступања важећег Закона о парничном поступку на снагу, у другостепеном поступку по жалби против првостепене пресуде је, такође, одлучивано применом одредби новог Закона о парничном поступку. Иако одредба члана 491. став 4. Закона о парничном поступку прописује да ће се о ревизији изјављеној против правноснажне одлуке другостепеног суда, у поступку који је покренут пре почетка примене овог закона, одлучивати по правилима парничног поступка која су важила до ступања на снагу тог закона, то се у конкретном случају односи на одредбе које уређују сам институт ревизије као ванредног правног средства, и то у погледу вредности предмета спора и врсте спорова у којима је ревизија дозвољена по раније важећим правилима парничног поступка, а не и на друга питања везана за ревизију, па ни на одредбе Закона о парничном поступку о обавезном заступању странке од стране адвоката.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да оспореним решењем Врховног суда Србије Рев II. 479/09 од 8. априла 2009. године ЈП "Електропривреда Србије" - ЈП ПК "Косово" - Обилић није повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, те је уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одбио као неосновану, као у тачки 1. изреке.
Овакав став у погледу примене одредби члана 491. Закона о парничном поступку Уставни суд је заузео у више до сада донетих одлука, као што је нпр. Одлука Уж-559/2008.
6. С обзиром на то, да према одредбама Устава и Закона о Уставном суду уставну жалбу може изјавити само физичко и правно лице о чијим правима и обавезама је одлучено оспореним појединачним актом, а из уставне жалбе произлази да Вељко Ковачевић није био странка о чијим правима и обавезама је одлучено у конкретном парничном поступку, Уставни суд је уставну жалбу Вељка Ковачевића, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка
4. Закона о Уставном суду, одбацио, јер нису испуњене Уставом и Законом предвиђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање (тачка 2. изреке).
7. На основу свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08 и 27/08), одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић