Уставни суд, у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Боре Новаковића из Суботице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 6. октобра 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Боре Новаковића изјављена против решења Врховног суда Србије Кр. 824/09 од 24. децембра 2009. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 20/10 од 14. јануара 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Боро Новаковић из Суботице поднео је Уставном суду 26. јануара 2010. године, преко пуномоћника Виктора Јухаса Ђурића, адвоката из Суботице, уставну жалбу против решења Врховног суда Србије Кр. 824/09 од 24. децембра 2009. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 20/10 од 14. јануара 2010. године, због повреде права из члана 27. ст. 1. и 3, члана 31. став 1. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије и члана 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Подносилац у уставној жалби наводи:
- да је 8. октобра 2009. године саслушан због кривичног дела убиство у покушају пред истражним судијом Окружног суда у Суботици, који је потом донео решење о спровођењу истраге и одредио му притвор;
- да је у захтеву за спровођење истраге надлежни тужилац предложио саслушање више сведока, међу којима и сведока Л.Ф;
- да су током октобра месеца 2009. године саслушани сви сведоци осим Л.Ф;
- да је према њему притвор продужен за још два месеца 6. новембра 2009. године, против ког решења је изјавио жалбу преко браниоца, али је иста одбијена као неоснована;
- да је 31. децембра 2009. године његов бранилац примио оспорено решење Врховног суда Србије Кр. 824/09 од 24. децембра 2009. године и да је тек тада сазнао да је истражни судија 22. децембра 2009. године тражио да се према њему продужи притвор, те је истог дана преко браниоца изјавио жалбу;
- да је у жалби истакао „да је противно члану 5. став 4. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода притвор продужен без извођења Боре Новаковића пред суд, чак на такав начин да он и његов бранилац нису знали да се одлучује у притвору“;
- да у оспореном решењу нису наведени важни разлози за продужење притвора, јер, по његовом мишљењу, то што није саслушан један сведок и што је притвор продужен због обележја кривичног дела које му је стављено на терет, није довољан разлог за притвор у смислу одредаба члана 142. став 1. тач. 2) и 5) Законика о кривичном поступку;
- да је против решења о продужењу притвора 31. децембра 2009. године преко браниоца изјавио жалбу;
- да је оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 20/10 од 14. јануара 2010. године изјављена жалба одбијена као неоснована;
- да из образложења наведеног решења Апелационог суда у Новом Саду произлази да је жалба његовог браниоца достављена Апелационом јавном тужиоцу у Новом Саду који је дао одговор на жалбу, а да тај одговор њему као окривљеном никада није достављен;
- да о жалби браниоца није одлучивао суд који је на основу правне поуке наведене у првостепеном решењу требало да одлучи (Врховни суд Србије), већ Апелациони суд у Новом Саду, из чега закључује да му је повређено право на правично суђење, будући да није одлучивао законом установљен суд;
- да је о жалби браниоца, изјављеној 31. децембра 2009. године, Апелациони суд у Новом Саду одлучио 14. јануара 2010. године, а да му је одлука достављена 19. јануара 2010. године, те сматра да му је овим одуговлачењем повређено право да се хитно одлучи о жалби на притвор, које јемчи члан 27. став 3. Устава.
Предложио је да Уставни суд утврди повреде наведених права, поништи оспорене акте и наложи да му се накнади материјална и нематеријална штета.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, на основу документације приложене уз уставну жалбу и одговора Апелационог суда у Новом Саду Су. VIII-44-83/10 од 26. августа 2010. године, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Пред Окружним (сада Вишим) судом у Суботици водио се кривични поступак против подносиоца уставне жалбе, због кривичног дела убиство у покушају из члана 113. у вези са чланом 30. Кривичног законика, по захтеву за спровођење истраге Окружног (сада Вишег) јавног тужилаштва у Суботици.
Подносиоцу уставне жалбе је одређен притвор решењем истражног судије Окружног суда у Суботици Ки. 103/09 од 8. октобра 2009. године на основу члана 142. став 1. тач. 1) и 2) ЗКП, а који му се рачунао од 6. октобра 2009. године, када је лишен слободе.
Притвор му је потом продужен за још два месеца решењем већа Окружног суда у Суботици Кв. 253/09 од 6. новембра 2009. године.
Врховни суд Србије је, одлучујући о предлогу истражног судије Окружног суда у Суботици да се према подносиоцу уставне жалбе даље продужи притвор, 24. децембра 2009. године донео оспорено решење Кр. 824/09 којим је притвор подносиоцу продужен за још два месеца, на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 2) и 5) Законика о кривичном поступку. У образложењу наведеног решења је, поред осталог, наведено да „из списа предмета произлази да није саслушан сведок Л.Ф. који је предложен захтевом за спровођење истраге Окружног јавног тужилаштва у Суботици, а што по оцени овог суда, представља особите околности које указују да ће окривљени уколико би се нашао на слободи, ометати поступак, утицањем на ово до сада несаслушано лице“. Такође, наведено је „да постоје разлози за продужење притвора окривљеном и по законском основу из члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП имајући у виду чињеницу да се за кривично дело из члана 113. КЗ, које се окривљеном захтевом за спровођење истраге надлежног јавног тужиоца ставља на терет, може изрећи казна затвора преко десет година, те околност да је окривљени основано сумњив да је на јавном месту, на улици, у близини баште угоститељског објекта, где се налазило више лица, ножем напао оштећеног З.К, који је успео да одбије први напад, након чега је поново ножем насрнуо на оштећеног и задао му убодну рану у пределу леве стране стомака, што и по налажењу овог суда, представља посебно тешке околности кривичног дела које оправдавају даље задржавање окривљеног у притвору и по наведеном законском основу, која мера је нужна у циљу несметаног вођења кривичног поступка, и која сврха се не би могла остварити другом, блажом мером“.
Бранилац окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, је против наведеног решења о продужењу притвора изјавио жалбу, која је у Окружном суду у Суботици примљена 31. децембра 2010. године.
Од 1. јануара 2010. године почео је да се примењује Закон о седиштима и подручјима судова и јавних тужилаштава („Службени гласник РС“, број 116/08), као и Закон о уређењу судова („Службени гласник РС“, бр. 116/08 и 104/09 – касније 101/10 и 31/11).
Изјављена жалба са списима предмета је примљена у Апелационом суду у Новом Саду 12. јануара 2010. године, који је 14. јануара 2010. године донео оспорено решење Кж. II 20/10 и одбио као неосновану жалбу браниоца подносиоца уставне жалбе, оцењујући „да је правилно поступио Врховни суд када је, одлучујући о предлогу истражног судије, према подносиоцу уставне жалбе продужио притвор за још два месеца по основу члана 142. став 1. тач. 2) и 5) ЗКП“.
Списи предмета враћени су Вишем суду у Суботици, који је преузео првостепену кривичну надлежност Окружног суда у Суботици 19. јануара 2010. године и истог дана су подносилац уставне жалбе и његов бранилац примили оспорено решење Апелационог суда у Новом Саду. 4. Одредбама Устава на чију повреду се позива у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност, да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом и да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу, ако је лишење слободе било незаконито (члан 27. ст. 1. и 3.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца и да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (члан 31. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. (члан 32. став 1.).
Одредбом члана 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода јемчи се сваком ко је лишен слободе право да покрене поступак у коме ће суд хитно испитати законитост лишења слободе и наложити пуштање на слободу ако је лишење слободе незаконито.
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09) (у даљем тексту: ЗКП), који је важио у време доношења оспорених решења, било је прописано: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. став 1. до 3.).
Одредбама члана 142. став 1. тач. 2) и 5) ЗКП је било прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако: постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, вештаке, саучеснике или прикриваче и ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела;
Чланом 142а ЗКП било је прописано да одлуку о одређивању притвора истражни судија или веће доноси по саслушању окривљеног, а да се одлука о продужењу или укидању притвора доноси у седници већа, изузев у случају из члана 145. овог законика (тачка 1)); да саслушању из става 1. овог члана могу да присуствују јавни тужилац и бранилац окривљеног (тачка 2)); да је суд дужан да на погодан начин обавести јавног тужиоца и браниоца окривљеног о времену и месту саслушања из става 1. овог члана и да се саслушање може обавити и у одсуству обавештених лица (тачка 3)); да се о саслушању или седници већа на којој се одлучује о притвору води посебан записник који се прилаже списима (тачка 4)); да се изузетно од става 1. овог члана одлука о одређивању притвора може донети без саслушања окривљеног ако позив за саслушање није могао да му буде уручен због недоступности или непријављивања промене адресе или ако постоји опасност од одлагања (тачка 5)).
Одредбом члана 144. став 3. ЗКП било је прописано да ако се поступак води за кривично дело за које се може изрећи казна затвора преко пет година или тежа казна, веће непосредно вишег суда може, на образложени предлог истражног судије или јавног тужиоца, из важних разлога продужити притвор највише за још три месеца и да је против овог решења дозвољена жалба која не задржава извршење решења.
Осталим релевантним одредбама ЗКП прописано је: да се жалба подноси суду који је донео решење (члан 399. став 1.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено, да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање и да кад суд, решавајући по жалби против решења којим се одређује, укида или продужава притвор, решење укине и предмет упути на поновно одлучивање, дужан је да истовремено одлучи и о притвору (члан 401. ст. 1, 3. и 4.).
Кривичним закоником ("Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) је прописано: ко другог лиши живота, казниће се затвором од пет до петнаест година (убиство - члан 113.).
5. У односу на истакнуте повреде права из члана 27. став 1. и члана 31. став 1. Устава и цитираних одредаба Законика о кривичном поступку, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима Врховног суда Србије Кр. 824/09 од 24. децембра 2009. године и Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 20/10 од 14. јануара 2010. године нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца на која се позвао.
Повреду наведених Уставом зајемчених права подносилац уставне жалбе образлаже тиме да у оспореним решењима нису наведени важни разлози за продужење притвора, јер, по његовом мишљењу, то што није саслушан један сведок и што је притвор продужен због обележја кривичног дела које му је стављено на терет није довољан основ у смислу одредаба члана 142. став 1. тач. 2) и 5) ЗКП. Уставни суд, као и у својим ранијим одлукама (видети, поред осталих, Одлуку Уж-314/2007 од 23. априла 2009. године) наглашава да је, са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења.
Уставни суд је, у конкретном случају, утврдио да је подносиоцу уставне жалбе притвор продужен из разлога предвиђених одредбама члана 142. став 1. тач. 2) и 5). У односу на ове притворске разлоге, у образложењу првостепеног оспореног решења је, поред осталог, наведено да постоји основана сумња да је подносилац уставне жалбе извршио кривично дело које му је захтевом за спровођење истраге стављено на терет и да је мера притвора нужна у циљу несметаног вођења кривичног поступка. Ово из разлога, што није саслушан сведок Л.Ф, а што по оцени Врховног суда Србије, представља особите околности које указују да ће окривљени уколико би се нашао на слободи, ометати поступак, утицањем на ово до сада несаслушано лице, као и јер постоје посебно тешке околности кривичног дела (убиство у покушају), које се огледају у томе да је подносилац основано сумњив да је на јавном месту, на улици, у близини баште угоститељског објекта, где се налазило више лица, ножем напао оштећеног З.К, који је успео да одбије први напад, након чега је поново ножем насрнуо на оштећеног и задао му убодну рану у пределу леве стране стомака. Оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 20/10 од 14. јануара 2010. године одбијена је као неоснована жалба браниоца подносиоца уставне жалбе и потврђено је првостепено решење о продужењу притвора по наведеним притворским основама.
По оцени Уставног суда, оспорена решења Врховног суда Србије и Апелационог суда у Новом Саду заснована су на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су надлежни судови поступали у складу са ЗКП када су утврдили да постоје законом предвиђени важни разлози за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе и довољно образложили због чега сматрају да га треба задржати у притвору, у смислу члана 141. став 1. тачка 2) и 5) ЗКП.
Имајући у виду изнето, Уставни суд је оценио да нису основани наводи из уставне жалбе да су подносиоцу повређена права зајемчена одредбама члана 27. став 1. и члана 31. став 1. Устава.
6. Подносилац уставне жалбе истиче и повреду права из члана 27. став 3. Устава, наводећи да је о жалби коју је преко свог браниоца изјавио 31. децембра 2009. године Апелациони суд у Новом Саду одлучио тек 14. јануара 2010. године и да му је одлука о жалби достављена 19. јануара 2010. године, из чега закључује да о његовој жалби није било хитно одлучено.
Уставни суд је у својим одлукама (видети, поред осталих, Уж - 39/2007 од 16. јула 2009. године и Уж - 1254/2009 од 8. октобра 2009. године) изнео став да свака одлука о жалби на решење о продужењу притвора мора бити донета у што краћем временском периоду, уз поштовање захтева нарочите хитности. Истовремено, Уставни суд подсећа да је у Одлуци Уж – 2322/2010 од 3. марта 2011. године, став 5. образложења, детаљно образложио из којих разлога је стандард хитности мање захтеван када дође до поступања суда који о жалби против решења о продужењу притвора одлучује, као и да се постојање повреде права лица лишеног слободе из члана 27. став 3. Устава, мора утврдити у светлу чињеница сваког конкретног случаја. Полазећи од наведеног, а оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби, Уставни суд је утврдио да је поступак по жалби против решења Врховног суда Србије Кр. 824/09 од 24. децембра 2009. године, којим је према подносиоцу уставне жалбе продужен притвор, трајао 19 дана, рачунајући од 31. децембра 2009. године када је бранилац изјавио жалбу, до 19. јануара 2010. године када су подносилац уставне жалбе и његов бранилац другостепену одлуку примили. Уставни суд је оценио да је жалба браниоца подносиоца уставне жалбе била размотрена у складу са захтевом хитности утврђеним одредбом члана 27. став 3. Устава. Ово из разлога што су 1. јануара 2010. године почели да се примењују већ донети закони којима је извршена свеобухватна реформа правосуђа, па су тако, поред осталог, целокупну другостепену надлежност у кривичној материји преузели Апелациони судови. Имајући у виду да је било неопходно физички доставити списе судовима који су преузели наведену надлежност, те да је предметни спис по жалби против оспореног решења о продужењу притвора достављен Апелационом суду у Новом Саду 12. јануара 2010. године, који их је исти дан проследио Апелационом јавном тужилаштву на разматрање и стављање предлога, те потом о жалби одлучио 14. јануара 2010. године и 15. јануара 2010. године их вратио Вишем суду у Новом Саду, који је списе предмета примио 19. јануара и исти дан доставио одлуку о жалби подносиоцу и његовом браниоцу, то се поступање надлежних судова не може сматрати некомпатибилним са захтевом хитности коју предвиђа члан 27. став 3. Устава.
Уставни суд је ценио и навод подносиоца да му је повређено право из члана 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, јер је „притвор продужен без извођења Боре Новаковића пред суд, чак на такав начин да он и његов бранилац нису знали да се одлучује у притвору“, као и јер из образложења решења Апелационог суда у Новом Саду произлази да је жалба браниоца подносиоца достављена Апелационом јавном тужиоцу у Новом Саду који је дао одговор на жалбу, а да тај одговор њему као окривљеном никада није достављен“. Међутим, Уставни суд указује да је, у конкретном случају, подносиоцу уставне жалбе притвор одређен решењем Окружног суда у Суботици Ки. 103/09 од 8. октобра 2009. године, након што је истражни судија окривљеног, овде подносиоца, саслушао и донео решење о спровођењу истраге. С обзиром на наведено, Уставни суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе саслушан када му је притвор одређен, те је неспорно да су основне процесне гаранције, као што је усмено рочиште, поштоване у конктексту члана 5. став 4. Конвенције и није од значаја што приликом продужења притвора подносилац уставне жалбе није поново саслушан, нити је таква обавеза код доношења решења о продужењу притвора прописана Уставом и Закоником о кривичном поступку. Наиме, на основу јасних одредаба члана 142а ст. 1. и 4. ЗКП, обавеза суда да претходно саслуша окривљеног, па тиме и да обезбеди његово присуство, постоји само код одлучивања о одређивању притвора, док се накнадне одлуке суда којима се притвор продужава или укида доносе у нејавној седници већа, без присуства окривљеног или његовог браниоца, уз обавезу једино да се на тој седници води посебан записник који се прилаже списима. Такође, Уставни суд указује да, сагласно одредбама чл. 398. до 403. ЗКП, које регулишу поступак по жалби против решења, није предвиђена обавеза суда да након достављања жалбе тужилаштву, доставља жалиоцу изјашњење (а не одговор) тужилаштва на његову жалбу. Стога су супротне тврдње и закључци подносиоца уставне жалбе неосновани и последица су погрешног тумачења ЗКП.
7. Навод подносиоца уставне жалбе да му је повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, јер „о жалби браниоца Боре Новаковића на решење Врховног суда Србије Кр. 824/09 није одлучио суд који је на основу правне поуке наведене у том решењу и закона требало да одлучи - Врховни суд Србије“ већ Апелациони суд у Новом Саду, из чега закључује да у конкретном случају није одлучивао надлежни суд, Уставни суд је оценио неоснованим. Наиме, у Републици Србији је извршена свеобухватна реформа правосуђа у оквиру које је донет сет правосудних закона, а који су почели да се примењују, као што је већ речено, од 1. јануара 2010. године. Један од донетих закона био је и Закон о уређењу судова („Службени гласник РС“, бр. 116/08 и 104/09), који је прописао судове опште и посебне надлежности у Републици Србији. До 1. јануара 2010. године је о жалбама против решења Врховног суда Србије, као првостепеног, одлучивало веће Врховног суда Србије. Након 1. јануара 2010. године, део надлежности Врховног суда Србије су преузели Апелациони судови. Имајући у виду да је у конкретном случају другостепену кривичну надлежност Врховног суда Србије преузео Апелациони суд у Новом Саду, те да је управо Апелациони суд у Новом Саду и одлучивао о жалби браниоца подносиоца изјављеној против првостепеног решења, као законом установљен суд, то подносиоцу уставне жалбе није повређено право гарантовано одредбом члана 32. став 1. Устава.
8. Следом наведеног, Уставни суд је уставну жалбу у целини одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07).
На основу члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио као у изреци.
Подносилац у уставној жалби наводи:
- да је 8. октобра 2009. године саслушан због кривичног дела убиство у покушају пред истражним судијом Окружног суда у Суботици, који је потом донео решење о спровођењу истраге и одредио му притвор;
- да је у захтеву за спровођење истраге надлежни тужилац предложио саслушање више сведока, међу којима и сведока Л.Ф;
- да су током октобра месеца 2009. године саслушани сви сведоци осим Л.Ф;
- да је према њему притвор продужен за још два месеца 6. новембра 2009. године, против ког решења је изјавио жалбу преко браниоца, али је иста одбијена као неоснована;
- да је 31. децембра 2009. године његов бранилац примио оспорено решење Врховног суда Србије Кр. 824/09 од 24. децембра 2009. године и да је тек тада сазнао да је истражни судија 22. децембра 2009. године тражио да се према њему продужи притвор, те је истог дана преко браниоца изјавио жалбу;
- да је у жалби истакао „да је противно члану 5. став 4. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода притвор продужен без извођења Боре Новаковића пред суд, чак на такав начин да он и његов бранилац нису знали да се одлучује у притвору“;
- да у оспореном решењу нису наведени важни разлози за продужење притвора, јер, по његовом мишљењу, то што није саслушан један сведок и што је притвор продужен због обележја кривичног дела које му је стављено на терет, није довољан разлог за притвор у смислу одредаба члана 142. став 1. тач. 2) и 5) Законика о кривичном поступку;
- да је против решења о продужењу притвора 31. децембра 2009. године преко браниоца изјавио жалбу;
- да је оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 20/10 од 14. јануара 2010. године изјављена жалба одбијена као неоснована;
- да из образложења наведеног решења Апелационог суда у Новом Саду произлази да је жалба његовог браниоца достављена Апелационом јавном тужиоцу у Новом Саду који је дао одговор на жалбу, а да тај одговор њему као окривљеном никада није достављен;
- да о жалби браниоца није одлучивао суд који је на основу правне поуке наведене у првостепеном решењу требало да одлучи (Врховни суд Србије), већ Апелациони суд у Новом Саду, из чега закључује да му је повређено право на правично суђење, будући да није одлучивао законом установљен суд;
- да је о жалби браниоца, изјављеној 31. децембра 2009. године, Апелациони суд у Новом Саду одлучио 14. јануара 2010. године, а да му је одлука достављена 19. јануара 2010. године, те сматра да му је овим одуговлачењем повређено право да се хитно одлучи о жалби на притвор, које јемчи члан 27. став 3. Устава.
Предложио је да Уставни суд утврди повреде наведених права, поништи оспорене акте и наложи да му се накнади материјална и нематеријална штета.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, на основу документације приложене уз уставну жалбу и одговора Апелационог суда у Новом Саду Су. VIII-44-83/10 од 26. августа 2010. године, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Пред Окружним (сада Вишим) судом у Суботици водио се кривични поступак против подносиоца уставне жалбе, због кривичног дела убиство у покушају из члана 113. у вези са чланом 30. Кривичног законика, по захтеву за спровођење истраге Окружног (сада Вишег) јавног тужилаштва у Суботици.
Подносиоцу уставне жалбе је одређен притвор решењем истражног судије Окружног суда у Суботици Ки. 103/09 од 8. октобра 2009. године на основу члана 142. став 1. тач. 1) и 2) ЗКП, а који му се рачунао од 6. октобра 2009. године, када је лишен слободе.
Притвор му је потом продужен за још два месеца решењем већа Окружног суда у Суботици Кв. 253/09 од 6. новембра 2009. године.
Врховни суд Србије је, одлучујући о предлогу истражног судије Окружног суда у Суботици да се према подносиоцу уставне жалбе даље продужи притвор, 24. децембра 2009. године донео оспорено решење Кр. 824/09 којим је притвор подносиоцу продужен за још два месеца, на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 2) и 5) Законика о кривичном поступку. У образложењу наведеног решења је, поред осталог, наведено да „из списа предмета произлази да није саслушан сведок Л.Ф. који је предложен захтевом за спровођење истраге Окружног јавног тужилаштва у Суботици, а што по оцени овог суда, представља особите околности које указују да ће окривљени уколико би се нашао на слободи, ометати поступак, утицањем на ово до сада несаслушано лице“. Такође, наведено је „да постоје разлози за продужење притвора окривљеном и по законском основу из члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП имајући у виду чињеницу да се за кривично дело из члана 113. КЗ, које се окривљеном захтевом за спровођење истраге надлежног јавног тужиоца ставља на терет, може изрећи казна затвора преко десет година, те околност да је окривљени основано сумњив да је на јавном месту, на улици, у близини баште угоститељског објекта, где се налазило више лица, ножем напао оштећеног З.К, који је успео да одбије први напад, након чега је поново ножем насрнуо на оштећеног и задао му убодну рану у пределу леве стране стомака, што и по налажењу овог суда, представља посебно тешке околности кривичног дела које оправдавају даље задржавање окривљеног у притвору и по наведеном законском основу, која мера је нужна у циљу несметаног вођења кривичног поступка, и која сврха се не би могла остварити другом, блажом мером“.
Бранилац окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, је против наведеног решења о продужењу притвора изјавио жалбу, која је у Окружном суду у Суботици примљена 31. децембра 2010. године.
Од 1. јануара 2010. године почео је да се примењује Закон о седиштима и подручјима судова и јавних тужилаштава („Службени гласник РС“, број 116/08), као и Закон о уређењу судова („Службени гласник РС“, бр. 116/08 и 104/09 – касније 101/10 и 31/11).
Изјављена жалба са списима предмета је примљена у Апелационом суду у Новом Саду 12. јануара 2010. године, који је 14. јануара 2010. године донео оспорено решење Кж. II 20/10 и одбио као неосновану жалбу браниоца подносиоца уставне жалбе, оцењујући „да је правилно поступио Врховни суд када је, одлучујући о предлогу истражног судије, према подносиоцу уставне жалбе продужио притвор за још два месеца по основу члана 142. став 1. тач. 2) и 5) ЗКП“.
Списи предмета враћени су Вишем суду у Суботици, који је преузео првостепену кривичну надлежност Окружног суда у Суботици 19. јануара 2010. године и истог дана су подносилац уставне жалбе и његов бранилац примили оспорено решење Апелационог суда у Новом Саду. 4. Одредбама Устава на чију повреду се позива у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност, да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом и да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу, ако је лишење слободе било незаконито (члан 27. ст. 1. и 3.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца и да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (члан 31. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. (члан 32. став 1.).
Одредбом члана 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода јемчи се сваком ко је лишен слободе право да покрене поступак у коме ће суд хитно испитати законитост лишења слободе и наложити пуштање на слободу ако је лишење слободе незаконито.
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09) (у даљем тексту: ЗКП), који је важио у време доношења оспорених решења, било је прописано: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. став 1. до 3.).
Одредбама члана 142. став 1. тач. 2) и 5) ЗКП је било прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако: постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, вештаке, саучеснике или прикриваче и ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела;
Чланом 142а ЗКП било је прописано да одлуку о одређивању притвора истражни судија или веће доноси по саслушању окривљеног, а да се одлука о продужењу или укидању притвора доноси у седници већа, изузев у случају из члана 145. овог законика (тачка 1)); да саслушању из става 1. овог члана могу да присуствују јавни тужилац и бранилац окривљеног (тачка 2)); да је суд дужан да на погодан начин обавести јавног тужиоца и браниоца окривљеног о времену и месту саслушања из става 1. овог члана и да се саслушање може обавити и у одсуству обавештених лица (тачка 3)); да се о саслушању или седници већа на којој се одлучује о притвору води посебан записник који се прилаже списима (тачка 4)); да се изузетно од става 1. овог члана одлука о одређивању притвора може донети без саслушања окривљеног ако позив за саслушање није могао да му буде уручен због недоступности или непријављивања промене адресе или ако постоји опасност од одлагања (тачка 5)).
Одредбом члана 144. став 3. ЗКП било је прописано да ако се поступак води за кривично дело за које се може изрећи казна затвора преко пет година или тежа казна, веће непосредно вишег суда може, на образложени предлог истражног судије или јавног тужиоца, из важних разлога продужити притвор највише за још три месеца и да је против овог решења дозвољена жалба која не задржава извршење решења.
Осталим релевантним одредбама ЗКП прописано је: да се жалба подноси суду који је донео решење (члан 399. став 1.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено, да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање и да кад суд, решавајући по жалби против решења којим се одређује, укида или продужава притвор, решење укине и предмет упути на поновно одлучивање, дужан је да истовремено одлучи и о притвору (члан 401. ст. 1, 3. и 4.).
Кривичним закоником ("Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) је прописано: ко другог лиши живота, казниће се затвором од пет до петнаест година (убиство - члан 113.).
5. У односу на истакнуте повреде права из члана 27. став 1. и члана 31. став 1. Устава и цитираних одредаба Законика о кривичном поступку, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима Врховног суда Србије Кр. 824/09 од 24. децембра 2009. године и Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 20/10 од 14. јануара 2010. године нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца на која се позвао.
Повреду наведених Уставом зајемчених права подносилац уставне жалбе образлаже тиме да у оспореним решењима нису наведени важни разлози за продужење притвора, јер, по његовом мишљењу, то што није саслушан један сведок и што је притвор продужен због обележја кривичног дела које му је стављено на терет није довољан основ у смислу одредаба члана 142. став 1. тач. 2) и 5) ЗКП. Уставни суд, као и у својим ранијим одлукама (видети, поред осталих, Одлуку Уж-314/2007 од 23. априла 2009. године) наглашава да је, са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења.
Уставни суд је, у конкретном случају, утврдио да је подносиоцу уставне жалбе притвор продужен из разлога предвиђених одредбама члана 142. став 1. тач. 2) и 5). У односу на ове притворске разлоге, у образложењу првостепеног оспореног решења је, поред осталог, наведено да постоји основана сумња да је подносилац уставне жалбе извршио кривично дело које му је захтевом за спровођење истраге стављено на терет и да је мера притвора нужна у циљу несметаног вођења кривичног поступка. Ово из разлога, што није саслушан сведок Л.Ф, а што по оцени Врховног суда Србије, представља особите околности које указују да ће окривљени уколико би се нашао на слободи, ометати поступак, утицањем на ово до сада несаслушано лице, као и јер постоје посебно тешке околности кривичног дела (убиство у покушају), које се огледају у томе да је подносилац основано сумњив да је на јавном месту, на улици, у близини баште угоститељског објекта, где се налазило више лица, ножем напао оштећеног З.К, који је успео да одбије први напад, након чега је поново ножем насрнуо на оштећеног и задао му убодну рану у пределу леве стране стомака. Оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 20/10 од 14. јануара 2010. године одбијена је као неоснована жалба браниоца подносиоца уставне жалбе и потврђено је првостепено решење о продужењу притвора по наведеним притворским основама.
По оцени Уставног суда, оспорена решења Врховног суда Србије и Апелационог суда у Новом Саду заснована су на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су надлежни судови поступали у складу са ЗКП када су утврдили да постоје законом предвиђени важни разлози за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе и довољно образложили због чега сматрају да га треба задржати у притвору, у смислу члана 141. став 1. тачка 2) и 5) ЗКП.
Имајући у виду изнето, Уставни суд је оценио да нису основани наводи из уставне жалбе да су подносиоцу повређена права зајемчена одредбама члана 27. став 1. и члана 31. став 1. Устава.
6. Подносилац уставне жалбе истиче и повреду права из члана 27. став 3. Устава, наводећи да је о жалби коју је преко свог браниоца изјавио 31. децембра 2009. године Апелациони суд у Новом Саду одлучио тек 14. јануара 2010. године и да му је одлука о жалби достављена 19. јануара 2010. године, из чега закључује да о његовој жалби није било хитно одлучено.
Уставни суд је у својим одлукама (видети, поред осталих, Уж - 39/2007 од 16. јула 2009. године и Уж - 1254/2009 од 8. октобра 2009. године) изнео став да свака одлука о жалби на решење о продужењу притвора мора бити донета у што краћем временском периоду, уз поштовање захтева нарочите хитности. Истовремено, Уставни суд подсећа да је у Одлуци Уж – 2322/2010 од 3. марта 2011. године, став 5. образложења, детаљно образложио из којих разлога је стандард хитности мање захтеван када дође до поступања суда који о жалби против решења о продужењу притвора одлучује, као и да се постојање повреде права лица лишеног слободе из члана 27. став 3. Устава, мора утврдити у светлу чињеница сваког конкретног случаја. Полазећи од наведеног, а оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби, Уставни суд је утврдио да је поступак по жалби против решења Врховног суда Србије Кр. 824/09 од 24. децембра 2009. године, којим је према подносиоцу уставне жалбе продужен притвор, трајао 19 дана, рачунајући од 31. децембра 2009. године када је бранилац изјавио жалбу, до 19. јануара 2010. године када су подносилац уставне жалбе и његов бранилац другостепену одлуку примили. Уставни суд је оценио да је жалба браниоца подносиоца уставне жалбе била размотрена у складу са захтевом хитности утврђеним одредбом члана 27. став 3. Устава. Ово из разлога што су 1. јануара 2010. године почели да се примењују већ донети закони којима је извршена свеобухватна реформа правосуђа, па су тако, поред осталог, целокупну другостепену надлежност у кривичној материји преузели Апелациони судови. Имајући у виду да је било неопходно физички доставити списе судовима који су преузели наведену надлежност, те да је предметни спис по жалби против оспореног решења о продужењу притвора достављен Апелационом суду у Новом Саду 12. јануара 2010. године, који их је исти дан проследио Апелационом јавном тужилаштву на разматрање и стављање предлога, те потом о жалби одлучио 14. јануара 2010. године и 15. јануара 2010. године их вратио Вишем суду у Новом Саду, који је списе предмета примио 19. јануара и исти дан доставио одлуку о жалби подносиоцу и његовом браниоцу, то се поступање надлежних судова не може сматрати некомпатибилним са захтевом хитности коју предвиђа члан 27. став 3. Устава.
Уставни суд је ценио и навод подносиоца да му је повређено право из члана 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, јер је „притвор продужен без извођења Боре Новаковића пред суд, чак на такав начин да он и његов бранилац нису знали да се одлучује у притвору“, као и јер из образложења решења Апелационог суда у Новом Саду произлази да је жалба браниоца подносиоца достављена Апелационом јавном тужиоцу у Новом Саду који је дао одговор на жалбу, а да тај одговор њему као окривљеном никада није достављен“. Међутим, Уставни суд указује да је, у конкретном случају, подносиоцу уставне жалбе притвор одређен решењем Окружног суда у Суботици Ки. 103/09 од 8. октобра 2009. године, након што је истражни судија окривљеног, овде подносиоца, саслушао и донео решење о спровођењу истраге. С обзиром на наведено, Уставни суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе саслушан када му је притвор одређен, те је неспорно да су основне процесне гаранције, као што је усмено рочиште, поштоване у конктексту члана 5. став 4. Конвенције и није од значаја што приликом продужења притвора подносилац уставне жалбе није поново саслушан, нити је таква обавеза код доношења решења о продужењу притвора прописана Уставом и Закоником о кривичном поступку. Наиме, на основу јасних одредаба члана 142а ст. 1. и 4. ЗКП, обавеза суда да претходно саслуша окривљеног, па тиме и да обезбеди његово присуство, постоји само код одлучивања о одређивању притвора, док се накнадне одлуке суда којима се притвор продужава или укида доносе у нејавној седници већа, без присуства окривљеног или његовог браниоца, уз обавезу једино да се на тој седници води посебан записник који се прилаже списима. Такође, Уставни суд указује да, сагласно одредбама чл. 398. до 403. ЗКП, које регулишу поступак по жалби против решења, није предвиђена обавеза суда да након достављања жалбе тужилаштву, доставља жалиоцу изјашњење (а не одговор) тужилаштва на његову жалбу. Стога су супротне тврдње и закључци подносиоца уставне жалбе неосновани и последица су погрешног тумачења ЗКП.
7. Навод подносиоца уставне жалбе да му је повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, јер „о жалби браниоца Боре Новаковића на решење Врховног суда Србије Кр. 824/09 није одлучио суд који је на основу правне поуке наведене у том решењу и закона требало да одлучи - Врховни суд Србије“ већ Апелациони суд у Новом Саду, из чега закључује да у конкретном случају није одлучивао надлежни суд, Уставни суд је оценио неоснованим. Наиме, у Републици Србији је извршена свеобухватна реформа правосуђа у оквиру које је донет сет правосудних закона, а који су почели да се примењују, као што је већ речено, од 1. јануара 2010. године. Један од донетих закона био је и Закон о уређењу судова („Службени гласник РС“, бр. 116/08 и 104/09), који је прописао судове опште и посебне надлежности у Републици Србији. До 1. јануара 2010. године је о жалбама против решења Врховног суда Србије, као првостепеног, одлучивало веће Врховног суда Србије. Након 1. јануара 2010. године, део надлежности Врховног суда Србије су преузели Апелациони судови. Имајући у виду да је у конкретном случају другостепену кривичну надлежност Врховног суда Србије преузео Апелациони суд у Новом Саду, те да је управо Апелациони суд у Новом Саду и одлучивао о жалби браниоца подносиоца изјављеној против првостепеног решења, као законом установљен суд, то подносиоцу уставне жалбе није повређено право гарантовано одредбом члана 32. став 1. Устава.
8. Следом наведеног, Уставни суд је уставну жалбу у целини одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07).
На основу члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић