Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Отилије Циндрић Фигуре из Суботице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 22. септембра 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Отилије Циндрић Фигуре из Суботице изјављена против пресуде Општинског суда у Суботици П1. 14/08 од 24. септембра 2008. године, пресуде Окружног суда у Суботици Гж. I 260/08 од 27. новембра 2008. године и пресуде Врховног суда Србије Рев. II 450/09 од 2. априла 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
У уставној жалби се, између осталог, наводи: да је решење АД «Тргопромет» из Суботице незаконито, јер у изреци решења није наведено «конкретно време извршења радње која је довела до доношења решења о отказу» уговора о раду, што представља одлучну чињеницу за утврђивање основаности приговора застарелости; да Општински суд у Суботици није утврдио када је решење о отказу уговора о раду достављено подноситељки; да је другостепени суд без отварања главне расправе „произвољно“ утврдио чињеницу да је штета настала у периоду од осам и по месеци, од 1. јануара 2007. године до 18. августа 2007. године, када је извршеним пописом утврђен мањак. У уставној жалби се такође наводи да отказ уговора о раду није извршен у законском року од три месеца“, јер је „неко“ примио решење о отказу 19. новембра 2007. године, а застарелост је наступила 18. новембра 2007. године. По мишљењу подноситељке, “директор је био свестан да се накнада штете може тражити само у случају ако су повреде радних обавеза учињене кривицом радника.“, али је у другом ставу изреке решења ипак наведено да је крајњом непажњом проузрокована материјална штета“, из чега произлази да послодавац „није био сигуран у погледу карактера настанка повреда радних обавеза“. Уставном жалбом се предлаже да Уставни суд поништи оспорене акте и досуди подноситељки трошкове заступања пред овим судом у износу од 25.000 динара.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
Оспореном пресудом Општинског суда у Суботици П1. 14/08 од 24. септембра 2008. године одбачена је тужба Отилије Циндрић Фигуре из Суботице, овде подноситељке уставне жалбе, којом је тражила да се огласи ништавим решење туженог АД „Тргопромет“ из Суботице број 02-120/2-07 од 2. новембра 2007. године (став 1.); одбијен је тужбени захтев подноситељке, којим је тражила да се поништи решење туженог број 02-13/13-3-07 од 15. новембра 2007. године о отказу уговора о раду и да се обавеже тужени да подноситељку врати на рад (став 2.); делимично је усвојен противтужбени захтев и обавезана подноситељка уставне жалбе да туженом на име накнаде штете исплати износ од 613. 460, 30 динара са припадајућом каматом (став 4.); одбијен је противтужбени захтев туженог преко досуђеног износа (став 5.); подноситељка је обавезана да накнади тужиоцу трошкове парничног поступка (став 6.). У образложењу оспорене првостепене пресуде се наводи да је решењем туженог број 02-120/2-07 од 2. новембра 2007. године подноситељка уставне жалбе обавезана да накнади штету коју је крајњом непажњом проузроковала послодавцу. У погледу захтева да се огласи ништавим наведено решење, првостепени суд је оценио да подноситељка нема правни интерес да оспорава одлуку туженог о одговорности за штету, јер се она не може извршити без пристанка подноситељке. С тим у вези, истакнуто је да се у поступку пред судом не одлучује о законитости одлуке послодавца којом је утврђена одговорност запосленог за штету, већ суд на основу чињеница које сам утврди одлучује о праву послодавца на накнаду штете. У образложењу првостепене пресуде се такође наводи да је решењем туженог број 02-13/13-3-07 од 15. новембра 2007. године утврђено да подноситељки уставне жалбе престаје радни однос отказом уговора о раду са даном 15. новембар 2007. године, због тога што је својом кривицом учинила тежу повреду радне обавезе утврђену чланом 128. тачка 3. Колективног уговора и уговора о раду, тако што је крајњом непажњом проузроковала материјалну штету послодавцу у износу од 613. 460, 30 динара, на тај начин што је као заменик пословође пропустила да предузме све неопходне радње како би продајни објекат пословао без негативне разлике која је утврђена приликом инвентара извршеног 18. августа 2007. године. Општински суд у Суботици је оценио неоснованим наводе подноситељке да није утврђено када је причињена штета и којом радњом, јер је тужени спровео поступак пред Комисијом, формираном ради утврђивања материјалне одговорности за повреду радне обавезе, у току кога је подноситељка уставне жалбе дала своју изјаву, а у решењу туженог је наведено када је штета причињена. Такође је оцењен неоснованим приговор застарелости, с обзиром на то да је инвентар извршен 18. августа 2007. године, а решење о отказу је донето 15. новембра 2007. године, из чега произлази да је уговор о раду отказан у складу са одредбама члана 129. став 3. Колективног уговора туженог и члана 184. став 1. Закона о раду, према којима послодавац може отказати уговор о раду у року од три месеца од дана сазнања за чињенице које су основ за давање отказа, односно у року од шест месеци од дана наступања чињеница које су основ за давање отказа. Суд је такође утврдио да је 5. октобра 2007. године подноситељки упућено писмено упозорење о постојању отказног разлога, а истог дана је затражено мишљење синдикалне организације, које је достављено туженом 12. октобра 2007. године. Општински суд у Суботици је, с обзиром на изложено, нашао да је неоснован тужбени захтев подноситељке уставне жалбе за поништај предметног решења о отказу уговора.
Против наведене оспорене пресуде подноситељка је изјавила жалбу Окружном суду у Суботици, која је одбијена као неоснована оспореном пресудом тог суда Гж. I 260/08 од 27. новембра 2008. године. У образложењу другостепене пресуде је, поред осталог, оцењено да је првостепени суд правилно применио материјално право, када је одбио тужбени захтев подноситељке уставне жалбе. Другостепени суд је нашао да није основан приговор застарелости, јер се у конкретном случају ради о проузроковању имовинске штете послодавцу која је настала у периоду од осам и по месеци, од 1. јануара 2007. године до 18. августа 2007. године, када је извршеним пописом утврђен мањак робе. Полазећи од тога да ове радње представљају тежу повреду радне обавезе у продуженом трајању, чији почетак се везује за време предузимања последње радње извршења, а имајући у виду да је решење о отказу донето 15. новембра 2007. године, тај суд је закључио да није прошао рок од три месеца предвиђен одредбом члана 184. став 1. Закона о раду. Другостепени суд је, с обзиром на изложено, оценио да су неосновани жалбени наводи да у решењу о отказу уговора о раду није наведено време извршења радње која је довела до отказа, јер то решење садржи наводе о временском периоду који је обухваћен извршеним пописом робе у продајном објекту, као и датум вршења пописа, што је довољно за утврђење настанка повреде радне обавезе за коју се терети подноситељка уставне жалбе. Према оцени тог суда, у првостепеној пресуди је образложено у чему се састоји крајња непажња на страни подноситељке и утврђена узрочна веза између неправилног рада подноситељке и настанка штете.
4. Одредбама члана 32. став 1. Устава, чија повреда се истиче у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
У уставној жалби се такође истиче повреда права на рад из члана 60. ст. 1. и 3. Устава, али је Уставни суд, полазећи од садржине уставне жалбе, оценио да се подноситељка у суштини позива на повреду права на правну заштиту за случај престанка радног односа, зајемченог чланом 60. став 4. Устава.
5. Оцењујући основаност уставне жалбе са становишта права на правично суђење, а крећући се у границама захтева и навода уставне жалбе, Уставни суд најпре констатује да је његова надлежност у поступку по уставној жалби ограничена на утврђивање да ли је појединачним актом или радњом државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења повређено или ускраћено уставно право подносиоца. Уставни суд није надлежан да врши проверу утврђених чињеница и начина на који су судови и други државни органи и организације којима су поверена јавна овлашћења тумачили позитивноправне прописе. Уставни суд указује да је изван његове надлежности да процењује правилност закључака судова или других органа у погледу оцене доказа, осим уколико је ова оцена очигледно произвољна, односно ако је примена закона била очигледно арбитрерна или дискриминаторска.
Уставни суд је оценио да су оспорене одлуке образложене, да се заснивају на уставноправно прихватљивој примени материјалног права и да задовољавају захтеве правичности из члана 32. став 1. Устава. У вези са тим, Уставни суд је утврдио да су разлози на којима подносилац заснива тврдњу о повреди права на правично суђење већ истицани у жалби, а потом и у ревизији, да су ти разлози цењени у оспореним одлукама, као и да се њима не доводи у сумњу правилност оспорене пресуде Врховног суда Србије, нити се указује на арбитрерност у одлучивању.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је утврдио да пресудом Општинског суда у Суботици П1. 14/08 од 24. септембра 2008. године, пресудом Окружног суда у Суботици Гж. I 260/08 од 27. новембра 2008. године и пресудом Врховног суда Србије Рев. II 450/09 од 2. априла 2009. године није повређено право подноситељке уставне жалбе на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
Полазећи од напред дате оцене о повреди права на правично суђење, Уставни суд је оценио да оспореним актима подноситељки није повређено ни право на рад зајемчено чланом 60. Устава, посебно због тога што су о законитости одлуке о престанку радног односа подноситељке уставне жалбе одлучивали судови у три инстанце.
С обзиром на изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду («Службени гласник РС», број 109/07), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. На основу изнетог и одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић