Преглед документа Уж-47/2007

Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Станка Милановић, мр Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Градимира Божиловића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 5. марта 2009. године, донео је

Одбија се уставна жалба Градимира Божиловића изјављена против пресуде Окружног суда у Београду Кж. 3174/06 од 28. децембра 2006. године.

1. Градимир Божиловић из Београда поднео је Уставном суду 5. августа 2008. године допуштену и благовремену уставну жалбу против пресуде наведене у изреци. Наводи да ожалбена пресуда садржи битне повреде одредаба кривичног поступка, јер су разлози о одлучним чињеницама потпуно нејасни и у знатној мери противуречни и да је заснована на непотпуном и погрешно утврђеном чињеничном стању. Непотпуност и нетачност утврђеног чињеничног стања, се по мишљењу подносиоца уставне жалбе, састоји у томе што је изјавио да је оштећену ''ћушнуо левом ногом постранце у пределу листа леве ноге, док се у пресудама Петог општинског и Окружног суда у Београду наводи да је повреда извршена на десној нози оштећене. Сматра да је у оквиру кривичног поступка који је против њега вођен, судови требало да разматрају ''чињенице везане за неурачунљивост оштећене'', а не за постојање нужне одбране и крајње нужде у којој се налазио приликом наношења повреде оштећеној. Подносилац уставне жалбе сматра да су му пресудом Окружног суда у Београду Кж. 3174/06 од 28. децембра 2006. године повређена права утврђена одредбама чл. 22, 32. и 33. Устава и предлаже Уставном суду да укине ожалбену пресуду и предмет врати на поновно суђење и одлучивање.
2. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у пресуду Петог општинског суда у Београду III К. 858/05 од 22. септембра 2006. године и пресуду Окружног суда у Београду Кж. 3174/06 од 28. децембра 2006. године и утврдио чињенице и околности од значаја за одлучивање.
Пресудом Петог општинског суда у Београду III К. 858/05 од 22. септембра 2006. године, окривљени Божиловић Градимир оглашен је кривим за кривично дело лаке телесне повреде из члана 54. став 2. у вези става 1. Кривичног законика Републике Србије ("Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05 и 107/05) и осуђен на казну затвора у трајању од једног месеца, с тим што се наведна казна неће извршити уколико окривљени у року проверавања од једне године од дана правоснажности пресуде не изврши ново кривично дело. У образложењу пресуде, између осталог, се наводи да је суд, у погледу утврђеног чињеничног стања, неспорно утврдио да је дана 11. фебруара 2004. године око 10,20 часова, у Београду, у улици Булевар ЈНА бр. 166, стан бр. 15, окривљени Божиловић Градимир ударио оштећену Хилдегард Божиловић у ногу и то својом ногом обувеном у ципелу са дебљим гуменим ђоном. Суд није усвојио одбрану окривљеног Божиловића која се базирала на његовој тврдњи да је критичном приликом оштећену ударио у леву ногу, а не у десну ногу, као и да јој том приликом није нанео телесне повреде, налазећи да је овако постављена одбрана окривљеног срачуната на избегавање кривичне одговорности. При формирању оваквог става, суд је одбрану окривљеног Божиловића ценио у односу на исказ оштећене Хилдегард Божиловић, као и у односу на налаз и мишљење судског вештака према коме нога обувена у ципелу какву је критичном приликом носио окривљени, јесте механичко оруђе подобно и способно да утврђену повреду нанесе.
У образложењу оспорене пресуде Окружног суда Кж. 3174/06 од 28. децембра 2006. године између осталог се наводи да је суд правилно утврдио да је окривљени критичном приликом оштећену ударио у пределу задње стране десне ноге и то ногом обувеном у ципелу са дебљим гуменим ђоном, те истој нанео телесну повреду у виду нагњечине са крвним подливом у пределу десне затколене јаме. Такође је констатовано да подносилац уставне жалбе није поступао у нужној одбрани, с обзиром да није било противправног напада од стране оштећене, па самим тим није било ни нужне одбране на стани окривљеног. Оспореном пресудом је утврђено да је првостепени суд јасно навео све чињенице које је ценио приликом одлучивања о врсти и висини кривичне санкције и извршио правилан избор врсте кривичне санкције.
3. Уставом Републике Србије је утврђено да се уставна жалба може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту (члан 170.).
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
Уставом је утврђено да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале (члан 22. став 1.).
Одредбом члана 32. став 1. Устава предвиђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 33. Устава утврђена су посебна права окривљеног, и то: право да буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега (став 1.), право на браниоца по избору, односно бесплатног браниоца (ст. 2. и 3.), право окривљеног да му се суди у његовом присуству (став 4.) и да износи доказе у своју корист и испитује сведоке (став 5.), да му се суди без одуговлачења (став 6.), да не даје исказе против себе или блиских лица (став 7.).
4. По оцени Уставног суда, оспореном пресудом Окружног суда у Београду Кж. 3174/06 од 28. децембра 2006. године подносиоцу уставне жалбе није повређено Уставом зајемчено право на судску заштиту утврђено одредбом члана 22. став 1. Устава. Ово стога што су о кривичној одговорности подносиоца уставне жалбе за кривично дело које му је стављено на терет одлучивали редовни, стварно надлежни судови у првом и другом степену. Такође, право на жалбену контролу рада првостепеног суда, као елемент права на судску заштиту, није повређено, с обзиром на то да је увидом у ожалбену пресуду Окружног суда у Београду Кж. 3174/06 утврђено да су подносилац уставне жалбе и његов бранилац изјавили жалбе Окружном суду. Како се у конкретном случају не ради о кривичном делу за које се, у смислу одредаба члана 395. Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05 и 49/07), може изјавити жалба на пресуду другостепеног суда, следи да су изјављивањем жалбе другостепеном суду исцрпљена Законом предвиђена правна средства судске заштите.
Разматрајући постојање повреде Уставом зајемченог права на правично суђење, које подразумева право сваког да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.), Суд је оценио да оспореном пресудом Окружног суда у Београду Кж. 3174/06 од 28. децембра 2006. године наведено право подносиоца уставне жалбе није повређено. Из садржине уставне жалбе произлази да се њоме не оспорава независност, непристрасност и установљеност законом редовних судова пред којима је јавно расправљено питање кривичне одговорности подносиоца уставне жалбе, већ искључиво елемент права на правично суђење који се односи на правичност расправљања и одлучивања у конкретној кривичној ствари.
Уставни суд у поступку по уставној жалби не поступа као инстанциони суд у односу на одлуке редовних судова, у смислу утврђивања чињеничног стања и примене материјалног права, већ испитује постојање повреде Уставом зајемчених права у односу на спроведени поступак или радње државног органа, односно акт који доноси. По оцени Уставног суда, питање кривичне одговорности подносиоца уставне жалбе расправљено је на законом прописан начин извођењем доказа и утврђењем чињеничног стања на које су примењене материјалноправне одредбе о кривичној одговорности. Уставни суд је при том имао у виду да је Закоником о кривичном поступку прописано да је суд дужан да савесно оцени сваки доказ појединачно и у вези са осталим доказима и да на основу такве оцене изведе закључак да ли је нека чињеница утврђена (члан 352. став 2.). Стога је оспорена пресуда сагласна законом утврђеном овлашћењу редовног суда да врши оцену изведених доказа и своју одлуку на њима заснива. Уставни суд, такође, не налази ни да је оспореном пресудом Окружног суда у Београду повређено неко од посебних права окривљеног, у смислу одредаба члана 33. Устава, на шта се уставном жалбом указује.
5. С обзиром на изложено, Уставни суд је оценио да, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/07), уставну жалбу треба одбити.
С позивом на одредбу члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.