Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Милана Петровића из Суботице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 8. септембра 2011. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Милана Петровића и утврђује да је у поступку по жалби на решење Окружног суда у Суботици Кв. 305/09 од 15. децембра 2009. године повређено Уставом гарантовано право подносиоца из члана 27. став 3. Устава Републике Србије, док се у осталом делу уставна жалба одбија као неоснована.
2. Одлуку објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“
О б р а з л о ж е њ е
1. Милан Петровић из Суботице, преко пуномоћника Виктора Јухаса Ђурића, адвоката из Суботице, поднео је Уставном суду 26. јануара 2010. године уставну жалбу против решења Апелационог суда у Новом Саду Кж. 2/10 од 12. јануара 2010. године и решења Окружног суда у Суботици Кв. 305/09 од 15. децембра 2009. године, због повреде права зајемчених одредбама члана 27. ст 1. и 3, члана 31. став 1. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се наводи: да је подносиочево право из члана 27. став 1. Устава повређено тиме што су оспорена решења о продужењу притвора донета без претходног саслушања окривљеног, као што је прописано одредбама чл. 142. и 146. Законика о кривичном поступку; да је подносиочево право из члана 27. став 3. Устава повређено тиме што о жалби против оспореног првостепеног решења о продужењу притвора Окружног суда у Суботици Кв. 305/09 од 15. децембра 2009. године, није одлучивао Врховни суд Србије већ „неки сасвим други суд – Апелациони суд у Новом Саду“, као и тиме што Апелациони суд у Новом Саду није хитно размотрио уложену жалбу, већ је одлуку о жалби доставио подносиоцу тек 32 дана након њеног изјављивања; да је право подносиоца из члана 32. став 1. Устава повређено тиме што у оспореном другостепеном решењу Апелациони суд у Новом Саду није размотрио наводе жалбе подносиоца да оптужница против њега није ступила на правну снагу, због чега му оспореним решењем притвор није могао бити продужен за највише два месеца, већ само за 30 дана. За тврдње о повреди права из члана 31. став 1. Устава, подносилац није навео разлоге. Предложио је да се утврде повреде означених уставних права и подносиоцу досуде трошкови заступања пред Уставним судом.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку извршио увид у оспорена решења и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном уставносудском предмету:
Истражни судија Окружног суда у Суботици је, у истражном предмету против подносиоца уставне жалбе и још двојице осумњичених, донео 4. фебруара 2009. године решење о одређивању притвора подносиоцу Кри. 272/08, због два кривична дела тешко убиство из члана 114. тачка 4) у вези члана 33. Кривичног законика (у даљем тексту: КЗ), из разлога предвиђених у члану 142. став 1. тач. 3) и 5) Законика о кривичном поступку.
Током истражног поступка, окривљеном (подносиоцу уставне жалбе) је притвор продужен решењем већа Окружног суда у Суботици Кв. 42/09 од 3. марта 2009. године за два месеца и решењем Врховвног суда Србије Кр. 249/09 од 30. априла 2009. године за три месеца, по основима по којима је притвор и одређен.
После предаје оптужнице суду, притвор је подносиоцу продужен решењима већа Окружног суда у Суботици Кв. 125/09 од 18. јуна 2009. године, Кв. 154/09 од 17. јула 2009. године, Кв. 178/09 од 17. августа 2009. године и Кв. 208/09 од 14. септембра 2009. године, сваки пут најдуже за 30 дана, а последњи пут решењем Кв. 237/09 од 15. октобра 2009. године, најдуже на период од два месеца. Решења о продужењу привора донета су по основима прописаним чланом 142. став 1. тач. 3) и 5) ЗКП.
Окружни суд у Суботици је, преиспитујући по службеној дужности одлуку о притвору, у складу са одредбом члана 146. став 2. у вези става 1. и члана 142а став 1. ЗКП, оспореним решењем Кв. 305/09 од 15. децембра 2009. године, на основу члана 142. став 1. тач. 3) и 5) ЗКП, продужио притвор подносиоцу за најдуже два месеца. На ово решење бранилац подносиоца и подносилац лично су уложили жалбе 18. децембра 2009. године.
Апелациони суд у Новом Саду је решењем Кж. 2/10 од 12. јануара 2010. године жалбе одбио као неосноване. Ово решење достављено је првостепеном, Вишем суду у Суботици 18. јануара 2010. године а подносиоцу уставне жалбе и његовом браниоцу 19. јануара 2010. године.
Одредба члана 31. став 1. Устава утврђује да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора и да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, па ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу.
Одредбом члана 32. став 1. Устава, зајемчено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 141. став 2. Законика о кривичном поступку (''Службени лист СРЈ'', број 70/02 и 68/02, ''Службени гласник РС'', бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору. Према одредби члана 142а ЗКП одлуку о одређивању притвора истражни судија или веће доноси по саслушању окривљеног, а одлука о продужењу или укидању притвора доноси се у седници већа, изузев у случају из члана 145. овог законика. Чланом 146. ЗКП прописано је: да се после предаје оптужнице суду до завршетка главног претреса, одлука о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси у складу са чланом 142а овог законика (став 1.); да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу (став 2.).
Према одредбама Закона о уређењу судова ("Службени гласник РС", бр. 63/01, 42/02, 27/03, 103/03, 29/04, 101/05, 46/06 и 116/08), Закона о уређењу судова ("Службени гласник РС", бр. 116/08, 104/09 и 101/10) и Закона о седиштима и подручјима судова и јавних тужилаштава ("Службени гласник РС", број 116/08), до 1. јануара 2010. године о жалбама против решења о продужењу притвора Окружног суда у Суботици одлучивао је Врховни суд Србије, а након 1. јануара 2010. године о жалбама против решења о продужењу притвора Вишег суда у Суботици одлучује Апелациони суд у Новом Саду, с обзиром на то да је надлежности Окружног суда у Суботици за суђење у кривичној материји, у првом степену, преузео Виши суд у Суботици.
6. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби, а полазећи од садржине одредаба члана 27. ст. 1. и 3. Устава, којима се гарантује право на слободу и безбедност, односно право на жалбу суду сваком лицу које је лишено слободе, Уставни суд указује да, поред осталог, ове уставне одредбе упућују да су судови дужни да хитно одлуче о законитости лишења слободе. Такође, и одредбом члана 141. став 2. Законика о кривичном поступку налаже се свим органима који учествују у кривичном поступку да поступају са нарочитом хитношћу, ако се окривљени налази у притвору. Одредбом члана 30. став 1. Устава и одредбом члана 142. став 1. Законика о кривичном поступку утврђени су услови под којима неком лицу за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити одређен притвор. У том смислу, одредбе члана 30. Устава се односе на доношење иницијалног решења о одређивању притвора од стране истражног судије или надлежног кривичног већа суда, а не и на продужење притвора. Несумњиво је, према ставу Уставног суда, да се рок од 48 часова за доношење и достављање одлуке о жалби на притвор из члана 30. став 3. Устава и члана 143. ЗКП односи на решење о одређивању притвора, а не и на одлуку о жалби на решење о продужењу притвора, те да за одлуку о жалби на решење о продужењу притвора такво временско ограничење не постоји. Међутим, Уставни суд оцењује да овако јасно постављен рок од 48 сати за доношење и достављање одлуке о жалби на решење о одређивању притвора упућује да и свака следећа одлука о жалби на решење о продужењу притвора мора бити донета у што краћем временском периоду, поштујући захтев ''нарочите хитности''. Ово произлази и из одредбе члана 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, којом је прописано да свако ко је лишен слободе има право да покрене поступак у коме ће суд хитно испитати законитост лишења слободе и наложити пуштање на слободу ако је лишење слободе незаконито.
У конкретном случају, жалба браниоца подносиоца уставне жалбе против оспореног решења о продужењу притвора Окружног суда у Суботици Кв. 305/09 од 15. децембра 2009. године поднета је, преко тог суда, Врховном суду Србије 18. децембра 2009. године. Апелациони суд у Новом Саду, који је преузео надлежност у тој материји од Врховног суда Србије, решавајући о овој жалби је 12. јануара 2010. године донео решење Кж. 2/10 и доставио га првостепеном, раније Окружном а сада Вишем суду у Суботици 18. јануара 2010. године, док је браниоцу подносиоца уставне жалбе ово оспорено решење уручено 19. јануара 2010. године, односно након 32 дана од дана подношења жалбе.
Уставни суд је оценио да оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж. 2/10 од 12. јануара 2010. године жалба подносиоца изјављена против решења Окружног суда у Суботици Кв. 305/09 од 15. децембра 2009. године о продужењу притвора није била ''хитно'' размотрена, како то изричито налаже одредба члана 27. став 3. Устава. Суд оцењује да рок од 32 дана за доношење одлуке о жалби против решења о продужењу притвора и достављање ове одлуке подносиоцу уставне жалбе и његовом браниоцу, у ситуацији када је одлуком суда притвор продужен за два месеца, представља несразмерно дуг период за преиспитивање законитости одлуке о продужењу притвора од стране другостепеног суда.
Из изнетих разлога, Уставни суд је утврдио да је у поступку по жалби на решење Окружног суда у Суботици Кв. 305/09 од 15. децембра 2009. године повређено Уставом гарантовано право на слободу и безбедност подносиоца уставне жалбе из члана 27. став 3. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", број 109/07), уставну жалбу у том делу усвојио као основану и одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.
7. У односу на наводе подносиоца уставне жалбе да му је повређено право зајемчено одредбом члана 27. став 1. Устава, тиме што су судови поступили противно одредбама чл. 142а, 143. и 146. ЗКП, којима се утврђује, односно прописује обавеза саслушања окривљеног пре доношења одлуке о одређивању притвора, Уставни суд указује да се ове одредбе ЗКП доведене у везу са чланом 27. став 1. Устава, односе искључиво на иницијално одређивање притвора, а не и на продужење притвора. Стога су, по оцени Уставног суда, наводи подносиоца о учињеној повреди права зајемченог одредбом члана 27. став 1. Устава, неосновани.
8. С обзиром на истакнуту повреду права из члана 27. став 3. Устава тиме што је о жалби подносиоца против решења о продужењу притвора Окружног суда у Суботици одлучивао Апелациони суд у Новом Саду уместо Врховног суда Србије, Уставни суд указује на чињеницу познату и широј, а не само стручној јавности, да је крајем 2009. године у Републици Србији извршена свеобухватна реорганизација правосуђа. До 1. јануара 2010. године, о жалбама против решења Окружних судова, као првостепених, одлучивао је Врховни суд Србије. Након 1. јануара 2010. године, о решењима виших судова (који су у конкретној материји преузели првостепену надлежност од окружних судова) одлучују апелациони судови. С обзиром на то да је Виши суд у Суботици у конкретној кривичној материји преузео надлежност Окружног суда у Суботици, а Апелациони суд у Новом Саду постао непосредно виши суд Вишем суду у Суботици, у конкретном случају, по оцени Уставног суда, одлучивање Апелационог суда у Новом Саду о жалби против решења Окружног суда у Суботици је у складу са законом прописаним надлежностима судова, па Уставни суд ове наводе подносиоца сматра неоснованим.
9. Наводи уставне жалбе о повреди права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, тиме што се другостепени суд у образложењу оспореног решења није изјаснио о наводима браниоца окривљеног (подносиоца уставне жалбе) изнетим у жалби против оспореног решења о продужењу притвора, који се односе на тврдњу браниоца да се у конкретној ситуацији притвор могао продужити највише за 30 дана а не за два месеца, јер оптужница није била ступила на правну снагу, Уставни суд указује да је другостепени суд очигледно прихватио недвосмислени чињенични закључак садржан у побијаном првостепеном решењу да оптужница у том тренутку јесте била ступила на правну снагу и да се зато наредна контрола постојања разлога за продужење притвора имала вршити тек за два месеца, а не после 30 дана. Подносилац уз уставну жалбу није доставио било какве доказе о томе да закључивање судова у оспореним решењима није било чињенично и правно утемељено, због чега Уставни суд овакве наводе подносиоца не може сматрати уставноправно прихватљивим. Ово тим пре што из образложења првостепеног решења од 15. децембра 2009. године проистиче да је притвор према подносиоцу уставне жалбе након подизања оптужнице, а пре њеног ступања на правну снагу, продужаван четири пута за по 30 дана, све до 15. октобра 2009. године, када му је притвор продужен за два месеца, што указује да је оптужница надлежног јавног тужиоца већ тада била ступила на правну снагу.
10. С обзиром на наведено, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима нису повређена права из члана 27. став 1. и члана 32. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном, уставну жалбу у том делу одбио као неосновану, и одлучио као у другом делу тачке 1. изреке.
11. Подносилац је у уводу уставне жалбе, поред осталог, навео да му је повређено право да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, из члана 31. став 1. Устава. Међутим, како у уставној жалби нису наведени било какви разлози за ову подносиочеву тврдњу, то Уставни суд није разматрао постојање повреде овог права.
12. Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се правично задовољење због утврђене повреде права подносиоца уставне жалбе у овом случају остварује објављивањем одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“, па је одлучио као у тачки 2. изреке.
13. Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић