Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Фатхи Хамија, из Суботице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 14. јула 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Фатхи Хамија изјављена против решења Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 1504/10 од 28. јуна 2010. године, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Фатхи Хами из Суботице изјавио је 31. јула 2010. године, преко пуномоћника Оливере Јованић, адвоката из Суботице, уставну жалбу против решења Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 1504/10 од 28. јуна 2010. године, због повреде права из члана 31. ст. 1. и 2. Устава Републике Србије, те повређених права "на независно, непристрасно и правично суђење у разумном року, права на једнаку заштиту и правно средство, права на једнаку правну заштиту без дискриминације, као и неповредивости физичког и психичког интегритета".
Подносилац уставне жалбе наводи:
- да се против њега водио кривични поступак пред Вишим судом у Суботици у предмету К. 82/10 по оптужници Вишег јавног тужиоца у Суботици Кт. 194/09 од 15. марта 2010. године због кривичног дела примање мита из члана 367. став 2. у вези са ставом 6. Кривичног законика;
- да му je притвор био одређен решењем већа Окружног суда у Суботици Кв. 311/09 од 18. децембра 2009. године и да је више пута продужаван;
- да је решењем Вишег суда у Суботици Кв. 177/10 од 14. јуна 2010. године према подносиоцу уставне жалбе продужен притвор за два месеца, до 17. августа 2010. године, те да је продужење притвора заснованао на одредби члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП;
- да је решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 1504/10 од 28. јуна 2010. године одбијена жалба његовог браниоца као неоснована;
- да сматра да приликом одлучивања о жалби Апелациони суд у Новом Саду није водио рачуна о следећим битним повредама поступка којима је обухваћено првостепено решење: у доношењу решења је као председик већа учествовао судија Ф.М. који је поступао у истрази, као и судија Н.К.А. која је годишњим радом распоређена у парничној, а не кривичној материји и у ситуацији кад је и сама реизборност судија спорна; приликом продужења притвора није сласлушан окривљени, а тужилац и бранилац нису били обавештени о времену и месту саслушања, нити је вођен посебан записник и приложен списима; прецењен је значај кривичног поступка К. 250/10 (раније К. 994/09) пред Основним судом у Суботици који се води против подносиоца због кривичног дела тешко дело против здравља људи из члана 135. став 4. у вези са кривичним делом несавесно лечење болесника из члана 126. став 3. у вези става 1. Кривичног законика, јер то, по мишљењу подносиоца, не може имати терет особитих околности код оцене притворског разлога обзиром да се не ради о истоврсном кривичном делу и да је у том предмету била једном донета ослобађајућа пресуда која је у 2009. години укинута само из процесних разлога;
- да су оба поступајућа суда, само паушално, као основ сумње да би окривљени могао поновити кривично дело наводили постојање другог кривичног поступка;
- да је 5. јула 2010. године донета и објављена пресуда Вишег суда у Суботици у предмету К. 82/10 којом је подносилац уставне жалбе оглашен кривим због кривичног дела примање мита из члана 367. став 2. у вези са ставом 6. Кривичног законика и осуђен на казну затвора у трајању од једне године, те да је истог дана донето и решење о укидању притвора;
- да је подносилац држан у притвору више од шест месеци на бази истог чињеничног стања - због чињенице да се против њега води други кривични поступак, да би после доношења пресуде та чињеница изгубила важност и исто веће је другачије посматрало.
Предложио је да Уставни суд утврди повреду наведених права, поништи оспорено решење и накнади му нематеријалну штету.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Пред Вишим судом у Суботици водио се кривични поступак против подносиоца уставне жалбе, по оптужници Вишег јавној тужилаштва у Суботици Кт. 194/09 од 15. марта 2010. године, због постојања основане сумње да је извршио кривично дело примање мита из члана 367. став 2. у вези са ставом 6. Кривичног законика.
Подносилац се налазио у притвору по решењу већа Окружног суда у Суботици Кв. 311/09 од 18. децембра 2009. године, када му је одређен притвор у трајању од месец дана, рачунајући од дана и часа лишења слободе окривљеног, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку (даље ЗКП). Окривљени, овде подносилац уставне жалбе, лишен је слободе 31. децембра 2009. године у 11,25 часова. Притвор му је касније продужаван више пута по истом основу.
Виши суд у Суботици је по службеној дужности, у смислу одредбе члана 146. став 2. Законика о кривичном поступку, испитивао да ли и даље постоје разлози за притвор према подносиоцу уставне жалбе и решењем Кв. 177/10 од 14. јуна 2010. године му је продужио притвор. Притвор је продужен, јер су, по оцени ванпретресног већа, и даље стајали разлози за задржавање окривљеног у притвору у смислу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) Законика, уз образложење да се против окривљеног пред Основним судом у Суботици води кривични поступак К. 994/09 због кривичног дела тешко дело против здравља људи из члана 135. став 4. у вези са кривичним делом несавесно лечење болесника из члана 126. став 3. у вези става 1. Кривичног законика, и да независно од тога што у том поступку није донета правноснажна осуђујућа пресуда против окривљеног, постојање основане сумње да је окривљени извршио кривична дела која су му у том поступку стављена на терет, уз основану сумњу да је извршио предметно кривично дело у конкретном случају, у својој свеукупности представља особите околности које указују да би окривљени, уколико би боравио на слободи, могао поновити кривично дело и оправдава основ прописан одредбом из члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП. У образложењу решења се даље наводи да је ванпретресно веће, осим овога, као додатно ценило и то да је, према обавештењу директора Опште болнице у Суботици, још увек на снази решење Опште болнице у Суботици 01-185 од 1. јануара 2010. године, којим се окривљени привремно удаљује са рада од првог дана притвора 31. децембра 2009. године, док притвор траје, што би, по оцени већа, значило да би окривљени по пуштању из притвора наставио са радом на свом радном месту, а што додатно поткрепљује уверење већа тога суда да би тиме био у могућности да понови кривично дело.
Апелациони суд у Новом Саду је оспореним решењем Кж. II 1504/10 од 28. јуна 2010. године одбио као неосновану жалбу браниоца окривљеног изјављену 21. јуна 2010. године против решења Вишег суда у Суботици Кв. 177/10 од 14. јуна 2010. године. У решењу се наводи да је првостепени суд правилно поступио када је закључио да стоје разлози за продужење притвора окривљеном и да је о томе дао прецизне и јасне разлоге, које у свему прихвата и Апелациони суд. Додаје се, поред осталог, да „обзиром да се против окривљеног пред Основним судом у Суботици под бројем К. 994/09 води кривични поступак због кривичног дела тешко дело против здравља људи из члана 135. став 4. у вези са кривичним делом несавесно лечење болесника из члана 126. став 3. у вези става 1. КЗРС, где постоје основи сумње да је окривљени извршио кривична дела која му се у том поступку стављају на терет, уз основану сумњу да је у истом својству, дакле као лекар специјалиста - гинеколог акушер, извршио и предметно кривично дело, које околности и по налажењу Апелационог суда у Новом Саду, супротно жалбеним наводима, представљају особите околности које оправдавају даље задржавање у притвору на основу члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП “.
Виши суд у Суботици је донео решење К. 82/10 од 5. јула 2010. године којим је према окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе, укинуо притвор. У образложењу решења се, између осталог, наводи да је након одржаног главног претреса дана 30. априла, 28. маја, 10. јуна и 1. јула 2010. године, донета пресуда К. 82/10 којом је окривљени оглашен кривим због кривичног дела примање мита из члана 367. став 2. у вези са ставом 6. КЗ и осуђен на казну затвора у трајању од једне године, па да суд, решавајући о притвору на основу одредбе члана 358. став 1. у вези става 5. ЗКП, налази да за притвор више не постоје разлози због којих је притвор био одређен и продужаван.
4. Одредбaма члана 21. Устава на чију повреду се позива подносилац уставне жалбе, кроз начело забране дискриминације, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки (став 1.); да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (став 2.); да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (став 3.).
Одредбама члана 31. Устава утврђено је: да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, као и да се окривљени пушта на слободу ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница (став 1.); да после подизања оптужнице суд своди трајање притвора на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.).
Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је сваком право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 36. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (став 1.) и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (став 2.).
Закоником о кривичном поступку (''Службени лист СРЈ'', бр. 70/01 и 68/02 и ''Службени гласник РС'', бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09) прописано је: да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору (члан 141. став 2.); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (члан 142. став 1. тачка 3)).
Чланом 142а ЗКП прописано је: да одлуку о одређивању притвора истражни судија или веће доноси по саслушању окривљеног, а да се одлука о продужењу или укидању притвора доноси у седници већа, изузев у случају из члана 145. овог законика (став 1.); да саслушању из става 1. овог члана могу да присуствују јавни тужилац и бранилац окривљеног (став 2.); да је суд је дужан да на погодан начин обавести јавног тужиоца и браниоца окривљеног о времену и месту саслушања из става 1. овог члана и да се саслушање може обавити и у одсуству обавештених лица (став 3.); да се о саслушању или седници већа на којој се одлучује о притвору води посебан записник који се прилаже списима (став 4.); да изузетно од става 1. овог члана одлука о одређивању притвора се може донети без саслушања окривљеног ако позив за саслушање није могао да му буде уручен због недоступности или непријављивања промене адресе или ако постоји опасност од одлагања (тачка 5)).
Чланом 146. ЗКП прописано је: да се после предаје оптужнице суду до завршетка главног претреса, одлука о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси у складу са чланом 142 а овог законика (став 1.); да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу (став 2.); да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења (тачка 3.).
Остале релевантне одредбе ЗКП прописују: да ће кад изрекне пресуду на казну затвора испод пет година, веће оптуженом који се брани са слободе одредити притвор ако постоје разлози из члана 142. став 1. тачка 1) и 3) овог законика, а оптуженом који се налази у притвору укинуће притвор ако за притвор више не постоје разлози због којих је био одређен (члан 358. став 1.); ако се оптужени већ налази у притвору а веће нађе да још постоје разлози због којих је притвор био одређен или да постоје разлози из члана 142. став 1. тачка 6) и став 1. овог члана, донеће посебно решење о продужењу притвора, да посебно решење веће доноси и кад треба одредити или укинути притвор, да жалба против решења не задржава извршење решења (358. став 5.); да се жалба подноси суду који је донео решење (члан 399. став 1.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено (члан 401. став 1.).
Кривичним закоником ("Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 11/09) прописано је: службено лице које непосредно или посредно захтева или прими поклон или другу корист или које прими обећање поклона или друге користи за себе или другог да у оквиру свог службеног овлашћења изврши службену радњу коју би морало извршити или да не изврши службену радњу коју не би смело извршти, казниће се затвором од две до осам година (члан 367. став 2.); а одговорно лице у предузећу, установи или другом субјекту које учини дело из ст. 1, 2. и 4. овог члана, казниће се казном прописаном за то дело ( став 6.).
5. Анализирајући оспорени појединачни акт са становишта наведених законских одредаба, Уставни суд је пошао од тога да појам одређивања притвора има своју формално-правну и материјално-правну страну. У формално-правном смислу одређивање притвора је лишење слободе одлуком надлежног суда, односно прво решење суда којим се према лицу за које постоји основана сумња да је извршило кривично дело предузима мера притвора, као мера обезбеђења његовог присуства и несметаног вођења кривичног поступка. У материјално-правном смислу, одређивање притвора постоји сваки пут када надлежни суд у поступку контроле притвора, односно испитивања основаности даљег задржавања на снази ове мере, утврди да и даље постоје разлози за притвор, при чему је суд сваки пут када то чини дужан да испитује постојање свих законом установљених разлога, имајући у виду сврху притвора. Истовремено, суд је посебно дужан да води рачуна не само о испуњености законских услова за продужење притвора, већ и о томе да ли се иста сврха (обезбеђење присуства окривљеног и несметано вођење поступка) може остварити и другом (блажом) мером. Из наведених разлога, по оцени Уставног суда, приликом одлучивања о основаности продужавања притвора од значаја је да ли у конкретном случају има законских разлога да се притвореник задржи у притвору. Са друге стране, Уставни суд је оценио да из одредбе члана 133. став 3. ЗКП произлази да ће суд по службеној дужности укинути притвор, као и сваку другу меру из члана 133. ЗКП, кад престану разлози за њено даље задржавање на снази, што значи да је суд дужан да у било којој фази кривичног поступка, па тако и за време док још није истекао период за који је притвор одређен, ову меру укине ако више нема законских разлога за њено задржавање на снази.
Што се тиче постојања разлога за одређивање, односно продужење притвора прописаних одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, Уставни суд је утврдио да овај законски разлог претпоставља да су кумулативно испуњена два услова у односу на лице о чијем притварању, односно подужењу притвора се одлучује, и то: 1) да за то лице постоји основана сумња да је учинило кривично дело и 2) да постоје особите околности које указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети. Испуњеност ових услова мора се ценити у сваком конкретном случају.
Уставни суд је утврдио да је одлуку о постојању разлога за продужење притвора подносиоцу уставне жалбе надлежни суд, који је донео решење оспорено уставном жалбом, засновао на томе да су у првостепеном решењу, супротно жалбеним наводима, дати презизни и јасни разлози зашто суд налази да и даље стоји законски основ за продужење притвора из члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП. Наиме, подносилац уставне жалбе је био основано сумњив да је извршио кривично дело примање мита из члана 367. став 2. у вези са ставом 6. КЗ, што је произлазило из навода оптужнице, а против њега се пред Основним судом у Суботици под бројем К. 251/10 (раније К. 994/09) водио кривични поступак због кривичног дела тешко дело против здравља људи из члана 135. став 4. у вези са кривичним делом несавесно лечење болесника из члана 126. став 3. у вези става 1. КЗ РС, где су постојали основи сумње да је окривљени извршио кривична дела која су му се у том поступку стављала на терет, у истом својству, као лекару специјалисти - гинекологу акушеру, што по закључку Апелационог суда у Новом Саду представља особите околности које указују да ће окривљени, уколико буде боравио на слободи, моћи да понови кривично дело.
6. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта одредаба члана 31. ст. 1. и 2. Устава, Уставни суд указује да се позивање подносиоца уставне жалбе на повреду права из члана 31. став 1. Устава не може довести у правну везу са оспореним решењима, јер се наведеном уставном одредбом јемче права окривљеног на ограничено трајање притвора до подизања оптужнице. Како је у конкретном случају оспорено решење Апелационог суда у Новом Саду, којим је одбијена жалба браниоца окривљеног на решење о продужењу притвора, донето у фази кривичног поступка после подизања оптужнице, Уставни суд налази да се питање повреде права подносиоца уставне жалбе може поставити само у односу на право гарантовано одредбом става 2. члана 31. Устава, којим се свакоме јемчи да трајање притвора после подизања оптужнице суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је најпре испитивао да ли је оспорени појединачни акт донет у складу са законом, што је предуслов да судска одлука којом се неком лицу продужава притвор не повређује његова Уставом зајемчена права. У том смислу, Суд оцењује да је оспорено решење Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 1504/10 од 28. јуна 2010. године којим је одбијена жалба његовог браниоца као неоснована, донето сагласно одредби члана 401. став 3. ЗКП. Уставни суд је такође оценио да разлози на којима се заснива оспорена судска одлука спадају у разлоге прописане одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП због којих се против одређеног лица може одредити, а тиме и продужити притвор, односно да поред основане сумње да је окривљени извршио кривично дело које му је оптужницом стављено на терет, постоје и особите околности које указују на то да ће окривљени, уколико буде боравио на слободи, моћи да понови кривично дело. Уставни суд је из наведеног утврдио да је оспорено другостепено решење донето након оцене навода и разлога изјављене жалбе, у поступку који је спроведен на основу одредаба важећег процесног закона и да се заснива на Законом прописаним разлозима, из чега следи и оцена да је постојао законски основ да се према подносиоцу уставне жалбе и надаље задржи на снази мера притвора.
Имајући у виду изложено, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима нису повређена права подносиоца уставне жалбе зајемчена одредбама члана 31. ст. 1. и 2. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07), уставну жалбу у том делу одбио као неосновану.
7. У погледу навода из уставне жалбе да су доношењем оспореног другостепеног решња повређена "права на независно, непристрасно и правично суђење у разумном року, као и права на једнаку заштиту и правно средство, те права на једнаку правну заштиту без дискриминације", подносилац је тиме у суштини само поновио наводе из жалбе изјављене против првостепеног решења о продужењу притвора. Испитујући постојање Уставом и Законом утврђених процесних претпоставки за вођење поступка и одлучивање, Уставни суд констатује да су у уставној жалби права за која се тврди да су повређена наведена паушално, као и да су разлози који би указивали на њихову повреду само набројани, без довођења у међусобну везу појединих разлога са појединим гарантованим уставним правима.
Уставни суд и овом приликом указује да у уставној жалби није довољно само изнети тврдњу о повреди права, набројати уставна права за која се сматра да су повређена, а разлоге који би указивали на њихову повреду заснивати на субјективним оценама и схватањима подносиоца уставне жалбе, већ се сваки наведени разлог мора довести у непосредну везу са садржином означеног Уставом зајемченог права. То значи да уставна жалба мора садржати конкретне и детаљне разлоге евентуалне повреде одређеног уставног права, јер само тако успостављена узрочно-последична веза може чинити основ за поступање Суда у правцу оцене постојања повреде или ускраћивања права, и то у односу на онај акт који је оспорен уставном жалбом.
Полазећи од претходно изнетог и садржине уставне жалбе, Уставни суд констатује да се наводи у вези са постојањем, односно непостојањем, законског основа да се подносиоцу уставне жалбе продужи притвор не могу сматрати уставним разлозима за тврдњу о повреди уставних права. Такође, накнадно укинути притвор, после објављивања пресуде којом је окривљени оглашен кривим због кривичног дела примање мита из члана 367. став 2. у вези са ставом 6. КЗ и осуђен на казну затвора у трајању од једне године, не доводи у питање законитост и разлоге на којима је засновано оспорено решење, а сходно изнетој оцени Суда.
Уставни суд даље указује да наводи о непрописно састављеном већу првостепеног суда, нису поткрепљени ниједним доказом који би указивао да је постојао законски основ за искључење или изузеће неког од чланова већа, па ни судије Ф.М, који је у својству члана ванпретресног већа учествовао у доношењу првостепеног решења о продужењу притвора, а навод да je судија Н.К.А, која је учествовала у доношењу првостепеног решења судија која суди у парничној, а не кривичној материји, и да је "сама законитост реизбора судија спорна" не може бити од значаја за тврдње о повреди уставних права. Уставни суд констатује да уставна жалба не садржи ниједан доказ о томе да је оспорено решење последица дискриминације подносиоца уставне жалбе по било ком основу.
У односу на наводе подносиоца уставне жалбе да није био обавешен и саслушан приликом доношења решења о продужењу притвора, "да приликом доношења решења није вођен посебан записник и није приложен списима" о чему Апелациони суд у Новом Саду „није по службеној дужности водио рачуна“, Уставни суд указује да је у више својих досадашњих одлука изнео став да је у случајевима у којима су окривљени саслушани када им је притвор одређен, неспорно да су основне процесне гаранције, као што је усмено рочиште, поштоване према притвореном лицу, тако да није од значаја што при наредној контроли притвора окривљени нису поново саслушани, јер таква обавеза код доношења решења о продужењу притвора није прописана Уставом и Закоником о кривичном поступку.
Оцењујући наводе подносиоца уставне жалбе о повреди права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава, који гарантује једнаку заштиту права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, као и двостепеност у одлучивању, Уставни суд указује да је подносилац изјавио жалбу против првостепеног решења о продужењу притвора. Како је о жалби одлучивао Апелациони суд у Новом Саду, то је очигледно подносилац уставне жалбе искористио право на правно средство, при чему означено право из члана 36. став 2. Устава не гарантује повољан исход жалбеног поступка, ако за тражену инстанциону заштиту није било правног основа. Такође, подносилац уставне жалбе није навео у којим конкретним случајевима су судови у битно сличној или истој чињеничној и правној ситуацији поступали и одлучивали на другачији начин, нити је за своје тврдње приложио одговарајуће доказе, што представља претпоставку за утврђивање повреде права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава.
Имајући у виду изложено у овој тачки, Уставни суд је уставну жалбу у односном делу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, јер не постоје Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање.
8. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08 и 27/08), одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић