Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Небојше Костића из Уба, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 14. јула 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Небојше Костића изјављена против решења Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв-По1. 1166/10 од 25. маја 2010. године и решења Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2. По1. 148/10 од 15. јуна 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Небојша Костић из Уба поднео је Уставном суду 9. јула 2010. године, преко пуномоћника Душка Рашића, адвоката из Обреновца, уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв-По1. 1166/10 од 25. маја 2010. године и решења Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2. По1. 148/10 од 15. јуна 2010. године, због повреде права зајемчених одредбама члана 30. и члана 31. ст. 1 до 3. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе наводи:
- да се против њега и других лица води кривични поступак пред Вишим судом у Београду-Посебно одељење, због кривичног дела злочиначко удруживање из члана 346. став 2. у вези става 1. КЗ и злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 4. у вези ст. 1. и 3. КЗ, који је у фази главног претреса;
- да се од укупно 19 окривљених, седморица и даље налазе у притвору, док се остали бране са слободе;
- да је решењем Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв-По1. 1166/10 од 25. маја 2010. године, према подносиоцу уставне жалбе продужен притвор и да је одређено да му по том решењу притвор може трајати најдуже два месеца, те да је продужење притвора засновано на одредби члана 142. став 2. тачка 3) Законика о кривичном поступку;
- да су решењем Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2. По1. 148/10 од 15. јуна 2010. године одбијене као неосноване жалбе оптуженог В.Ј. и његовог браниоца и браниоца оптуженог, овде подносиоца уставне жалбе, изјављене против решења Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв-По1. 1166/10 од 25. маја 2010. године;
- да се подносилац уставне жалбе у тренутку њеног подношења и даље налази у притвору, који му се рачуна од 8. маја 2009. године;
- да сматра да су и Виши суд у Београду и Апелациони суд у Београду, у својим решењима, дали само уопштене разлоге за продужење притвора у односу на подносиоца уставне жалбе, и то групно са осталим окривљенима, те да разлози нису индивидуализовани, нити су наведени субјективни разлози за сваког окривљеног посебно;
- да нема никаквих разлога којима се бар покушава објаснити зашто је некима од окривљених омогућено да се бране са слободе, а некима није.Предложио је да Уставни суд утврди повреду наведених права и поништи оспорена решења.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
Пред Вишим судом у Београду-Посебно одељење води се кривични поступак по оптужници ОЈТ у Београду - Специјалног тужилаштва КТ.С. 9/09 од 6. новембра 2009. године подигнутој, између осталих, и против подносиоца уставне жалбе због кривичних дела злочиначко удруживање из члана 346. став 2. у вези става 1. КЗ и злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 4. у вези ст. 1. и 3. КЗ.
Подносилац уставне жалбе се налази се у притвору по решењу истражног судије Посебног одељења Окружног суда у Београду Ки.П. 18/09 од 11. маја 2009. године, а који му се рачуна од 8. маја 2009. године када је лишен слободе, који му је одређен на основу одредаба члана 142. став 2. тачка 2) и 3) Законика о кривичном поступку, и касније му продужен на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку.
Виши суд у Београду- Посебно одељење је по службеној дужности, у смислу одредбе члана 146. став 2. Законика о кривичном поступку, испитивао да ли и даље постоје разлози за притвор према подносиоцу уставне жалбе и још шест саокривљених лица и оспореним решењем Кв-По1. 1166/10 од 25. маја 2010. године им је продужио притвор. Притвор је продужен, јер су, по оцени ванпретресног већа, и даље стајали разлози за задржавање седморице окривљених у притвору, у смислу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) Законика. У образложењу је наведено да постоји основана сумња да су окривљени извршили кривична дела која су им оптужницом стављена на терет, и то у релативно дужем временском периоду (од септембра 2008. године до маја 2009. године) предузели већи број радњи извршења кривичних дела, имајући у виду постојање основане сумње да су ови окривљени у оквиру организоване криминалне групе, у континуитету оставаривали бројне везе и контакте у погледу незаконитог пословања нафтним дериватима, у погледу фалсификовања пословне документације о промету нафтних деривата. По закључку суда, ове радње које су предузимали окривљени управо указују да њихово криминално организовање није било усмерено на једну радњу, нити је у том смислу било временски ограничено, при чему су коришћене привредне и пословне структуре ради прања новца и прибављања незаконито стечене добити, која је била основна делатност окривљених, што за све њих, па тиме и за окривљеног Горана Поповића, представља особите околности које указују да би наведени окривљени, уколико би се нашао на слободи могао поновити кривично дело, те му је потребно продужити притвор по наведеном законском основу. У односу на поједине окривљене, притвор је овим решењем продужен и по основама садржаним у члану 142. став 1. тач. 1) и 5) ЗКП.
Апелациони суд у Београду-Посебно одељење, решењем Кж.2 По1. 148/10 од 15. јуна 2010. године, одбио је као неосноване жалбе оптуженог В.Ј и његовог браниоца и браниоца оптуженог, овде подносиоца уставне жалбе, изјављене против решења Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв-По1. 1166/10 од 25. маја 2010. године. У решењу се наводи да је првостепени суд правилно поступио када је према окривљенима продужио притвор из разлога садржаних у члану 142 став 1. тачка 3) ЗКП јер у вези подносиоца уставне жалбе постоји основана сумња да је починио кривично дело злочиначко удруживање из члана 346. став 2. у вези става 1. КЗ и кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 4. у вези ст. 1. и 3. КЗ, а како му је то диспозитивом оптужнице стављено на терет, и то у релативно дужем временском периоду, у континуитету од септембра 2008. године до маја 2009. године, у оквиру организоване криминалне групе, оставарујући бројне везе и контакте у погледу незаконитог пословања нафтним дериватима и користећи притом привредне и пословне структуре ради прања новца, што несумњиво представљају особите околности које, по правилној оцени првостепеног суда, указују да би оптужени - подносилац уставне жалбе, као и оптужени В.Ј. (који је притом већ осуђиван за истородно кривично дело), могли поновити кривично дело уколико би се притвор према њима укинуо и они пустили на слободу.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива у уставној жалби утврђено је: да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, да ако није саслушано приликом доношења одлуке о притвору или ако одлука о притвору није извршена непосредно по доношењу, притворено лице мора у року од 48 часова од лишења слободе да буде изведено пред надлежни суд, који потом поново одлучује о притвору, да се писмено и образложено решење суда о притвору уручује притворенику најкасније 12 часова од притварања, да одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова (члан 30.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31.).
Закоником о кривичном поступку (''Службени лист СРЈ'', бр. 70/01 и 68/02 и ''Службени гласник РС'', бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером (члан 141. став 1.); да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору (члан 141. став 2.); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело - ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (члан 142. став 1. тачка 3)).
Чланом 142а ЗКП прописано је, поред осталог, да одлуку о одређивању притвора истражни судија или веће доноси по саслушању окривљеног, а да се одлука о продужењу или укидању притвора доноси у седници већа, изузев у случају из члана 145. овог законика (тачка 1)); да се о саслушању или седници већа на којој се одлучује о притвору води посебан записник који се прилаже списима (тачка 4)).
Чланом 146. ЗКП прописано је: да се после предаје оптужнице суду до завршетка главног претреса, одлука о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси у складу са чланом 142а овог законика (тачка 1)); да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу (тачка 2)); да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења (тачка 3)).
Осталим релевантним одредбама ЗКП прописано је: да се жалба подноси суду који је донео решење (члан 399. став 1.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено (члан 401. став 1.).
5. У односу на истакнуте повреде права из чл. 30. и 31. Устава и цитираних одредаба ЗКП, Суд је утврдио да оспореним решењима Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв-По1. 1166/10 од 25. маја 2010. године и Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2. По1. 148/10 од 15. јуна 2010. године, нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца на које се позвао.
Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд, као и у својим ранијим одлукама (видети, поред осталих, Одлуку Уж - 314/2007 од 23. априла 2009. године, тачка 6. образложења), наглашава да је, са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења.
Одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 142. став 1. Законика утврђени су следећи услови за одређивање притвора према неком лицу: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело, да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и да притвор може бити одређен само на основу одлуке суда.
Уставни суд је у Одлуци Уж-1197/2008 од 13. новембра 2008. године изнео став да се одредбе члана 30. Устава односе на иницијални чин притварања неког лица, односно на доношење решења о одређивању притвора од стране суда, а одредбе члана 31. Устава на трајање притвора, што подразумева да је притвор предходно одређен и да се лице већ налази у притвору, те да суд може да одреди притвор искључиво ако постоји основана сумња да је неко лице извршило кривично дело и ако је та мера неопходна ради вођења кривичног поступка, чиме се исцрпљује непосредно дејство одредбе члана 30. Устава по питању притвора као кривично-процесног института, док се у даљем току кривичног поступка више не одлучује о одређивању притвора према већ притвореном лицу, већ се једино одлучује о продужењу или укидању притвора, до кога долази када се за то стекну прописани услови.
Следом наведеног, Суд налази да је неосновано позивање подносиоца уставне жалбе на повреду права зајемченог чланом 30. став 1. Устава, већ да за оцену навода уставне жалбе могу бити релевантне само одредбе члана члана 31. Устава. Овим уставним одредбама утврђено је, поред осталог, да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен.
Трајање притвора од подизања оптужнице до завршетка главног претреса Уставом и ЗКП није ограничено, али је надлежни суд, сагласно одредбама члана 31. став 2. Устава и члана 146. став 2. ЗКП, дужан да трајање притвора сведе на најкраће неопходно време, у складу са законом и да у одређеним временским интервалима, по службеној дужности, и без предлога странака, испита да ли још постоје разлози за задржавање лица у притвору или не, те уколико и даље разлози постоје, притвор се решењем продужава до даље одлуке суда.
Уставни суд је у својој Одлуци Уж – 1429/2008 од 16. јула 2009. године изнео став да су надлежни судови приликом испитивања законитости и оправданости продужења притвора, дужни да, поред осталог, дају довољно јасне, убедљиве и индивидуализоване разлоге за даље задржавање неког лица у притвору, односно да је надлежан суд дужан да пажљиво испита оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја, и у сваком појединачном случају утврди и наведе даље постојање законског основа за притвор, те подробно образложи разлоге због којих сматра да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје.
У овом уставносудском предмету, Уставни суд је утврдио да су надлежни судови у оспореним решењима дали објективне разлоге за продужење притвора, индивидуализујући их у односу на поједине оптужене. Чињеница да су индивидуализацију разлога за продужење притвора надлежни судови у оспореним решењима дали позивајући се на наводе оптужнице, нису од значаја за другачију одлуку Суда, јер се тиме управо врши разликовање у погледу постојања, односно непостојања разлога за даље задржавање оптужених у притвору, и то оправданим уважавањем специфичних улога које се сваком од њих оптужницом надлежног јавног тужиоца стављају на терет.
Такође, Уставни суд је оценио да је кривични поступак, који се у конкретном случају води против подносиоца уставне жалбе пред Вишим судом у Београду, веома сложен, како због бројности оптужених и бројности кривичноправних радњи за које постоји основана сумња да су их оптужени извршили, тако и због комплексности чињеничних и правних питања која надлежни суд треба да расправи и оцени и на основу којих треба да потом донесе одлуку. Оспорена решења о продужењу притвора донета су у законито спроведеном поступку, заснована су на законом прописаним разлозима из којих се према лицу за које постоји основана сумња да је извршило кривично дело може продужити притвор, те су за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору дати јасни и довољни разлози, без обзира што их суд образлаже везано за заједничко деловање више окривљених. То што се поклапају поједине околности и разлози за одлуку о даљем продужењу притвора за више окривљених истовремено, није од утицаја на другачију оцену Суда.
Уставни суд је посебно ценио и навод подносиоца уставне жалбе да је према другим оптуженима притвор укинут, али је мишљења да ова околност, такође, није од значаја за другачију одлуку Суда, нити може значити да је у односу на подносиоца уставне жалбе повређено Уставом зајемчено начело забране дискриминације. Ово стога што се разлози за продужење притвора после подизања оптужнице, односе на објективне и субјективне околности везане за сложеност предмета, природу кривичног дела, начин његовог извршења и тежину последица кривичног дела које се оптуженима ставља на терет. У конкретном случају се ради о притворском основу из члана 141. став 1. тачка 3) ЗКП, при чему надлежно кривично веће суда одлучује о оправданости продужења притвора према сваком од окривљених појединачно, примењујући принцип индивидуализације ове процесне мере, у складу са објективним, али и субјективним околностима везаним за личност конкретног окривљеног лица.
То подразумева да сва притворена лица не морају да проведу у притвору исти временски период, те да укидање притвора према једном или више окривљених не доводи аутоматски до пуштања на слободу свих саокривљених у истом кривичном предмету.
Следом наведеног, Уставни суд је уставну жалбу у целини одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник“, број 109/07).
6. На основу изложеног и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Устави суд је одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић