Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Бојанa Тодоровског из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 14. јула 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Бојана Тодоровског изјављена против решења Апелационог суда у Београду Кж.2. 2357/10 од 10. јуна 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Бојан Тодоровски из Београда, преко пуномоћника Александра Д. Поповића, адвоката из Београда, поднео је Уставном суду 5. јула 2010. године уставну жалбу против решења Апелационог суда у Београду Кж.2. 2357/10 од 10. јуна 2010. године, због повреде права у вези са притвором и претпоставке невиности, зајемчених одредбама члана 30. став 1. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије. Подносилац уставне жалбе је ургирао поступање Уставног суда поднесцима од 23. септембра 2010. године и 2. новембра 2010. године.
У уставној жалби је наведено:
- да је право из члана 30. став 1. Устава подносиоцу уставне жалбе повређено тиме што Апелациони суд у Београду „ниједном једином речи не каже на који начин ће Тодоровски Бојан ометати даље вођење кривичног поступка и због којих разлога истог и даље задржавају у притвору у смислу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП“;
- да је право из члана 34. став 3. Устава, односно претпоставка невиности, подносиоцу уставне жалбе повређена наводима на другој страни оспореног решења и то, између осталих, посебно формулацијом: „ ... да би окривљени, уколико би се нашли на слободи могли поновити извршење кривичног дела“, којом су сви окривљени „практично оглашени кривим пре правноснажне пресуде“;
- да је Уставни суд својом Одлуком Уж - 1036/2008 од 4. маја 2010. године усвојио уставну жалбу „у идентичном случају“.
Подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд поништи оспорено решењe и одреди му накнаду штете ради неоснованог лишења слободе.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор в.ф. председника Вишег суда у Београду и, на основу тога, утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
У тренутку подношења уставне жалбе пред Вишим судом у Београду, водио се кривични поступак против више окривљених, међу којима и против подносиоца уставне жалбе, у предмету К. 3072/10 по оптужници Вишег јавног тужилаштва у Београду Кт. 1520/09 од 19. фебруара 2010. године, због постојања основане сумње да су извршили кривично дело неовлашћене производње и стављања у промет опојних дрога из члана 246. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) (у даљем тексту: КЗ).
Решењем истражног судије Окружног суда у Београду Ки. 1011/09 од 8. октобра 2009. године против окривљених је одређен притвор, из разлога предвиђених одредбама члана 142. став 1. тач. 2) и 3) Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП), а који им се рачуна од 6. октобра 2009. године када су лишени слободе.
Притвор против окривљених је продужаван више пута, а последња два пута решењем Вишег суда у Београду К. 3072/10 Кв. 1695/10 од 24. марта 2010. године, из разлога предвиђеног одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП и решењем Вишег суда у Београду К. 3072/10 Кв. 2983/10 од 24. маја 2010. године, из разлога предвиђеног одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП.
Против наведеног решења Вишег суда у Београду К. 3072/10 Кв. 2983/10 од 24. маја 2010. године бранилац окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, 31. маја 2010. године је изјавио жалбу, која је одбијена као неоснована оспореним решењем Апелационог суда у Београду Кж.2. 2357/10 од 10. јуна 2010. године.
У образложењу оспореног решења, између осталог, стоји и да „околности наведене у образложењу оспореног решења и то да из списа предмета произлази основана сумња да су кривично правне радње кривичног дела које им се (окривљенима) стављају на терет предузимали организовано, на основу претходног договора са окривљенима Д.В, С.Ш. и Б.Б, при чему је одређена улога свакоме од њих, и то у дужем временском периоду, а с обзиром да се ради о великој количини различитих врста опојних дрога, те да су окривљени лица без редовних извора прихода, а како је окривљени М. раније осуђиван, то све ове околности и по оцени овог суда представљају особите околности које оправдавају бојазан да би окривљени, уколико би се нашли на слободи, могли поновити извршење кривичног дела, а што оправдава њихово даље задржавање у притвору, из разлога прописаних одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП ... Апелациони суд у Београду је имао у виду жалбене наводе браниоца окривљеног Тодоровски Бојана да не стоје разлози за продужење притвора према истом, јер окривљени није до сада осуђиван, а околности наведене у побијаном решењу нису од значаја за продужење притвора ... те је оценио да су исти неосновани и без утицаја на другачију одлуку овог суда, с обзиром да је првостепено решење правилно и на закону засновано“.
Одлуком Уставног суда Уж-1036/2008 од 19. марта 2009. године усвојена је уставна жалба Н.Б. и утврђено је да му је решењем Врховног суда Србије Кж.II 1776/08 од 15. јула 2008. године повређено право на претпоставку невиности у кривичном поступку, зајемчено одредбом члана 34. став 3. Устава Републике Србије.
У образложењу наведене Одлуке, Уставни суд је утврдио да је у решењу оспореном у том поступку, којим је Н.Б. одређен притвор, Врховни суд Србије изнео и став да „имајући у виду списе кривичног предмета, као и досадашња решења којима је притвор продужаван оптуженом Н.Б, ове околности нису довољна гаранција, нити могу изградити чврсто убеђење суда, да оптужени боравком на слободи неће поновити или наставити са вршењем кривичних дела, која је до сада чинио“. Уставни суд је у том предмету нашао да се ови наводи могу односити само на кривична дела која су оптужницом окривљеном стављена на терет, та да стога из садржине решења које је оспорено следи да се узима као утврђена чињеница да је окривљени учинио кривично дело које му се ставља на терет, иако у тренутку доношења тог решења кривични поступак у коме се разматра постојање кривичне одговорности Н.Б. није правноснажно окончан, чиме му је повређено право зајемчено одредбом члана 34. став 3. Устава.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива у уставној жалби утврђено је: да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (члан 30. став 1.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.).
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) прописано је: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће потребно време (члан 16. став 3.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору, те да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП прописано је да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети.
Одредбама члана 246. КЗ прописано је: да ко неовлашћено производи, прерађује, продаје или нуди на продају или ко ради продаје купује, држи или преноси или ко посредује у продаји или куповини или на други начин неовлашћено ставља у промет супстанце или препарате који су проглашени за опојне дроге, казниће се затвором од три до дванаест година (став 1.); да ће се, ако је дело из става 1. овог члана извршено од стране групе, или је учинилац овог дела организовао мрежу препродаваца или посредника, учинилац казнити затвором од пет до петнаест година (став 3.).
5. У односу на истакнуту повреду права из члана 30. став 1. Уставни суд указује на то да су наведеном одредбом Устава утврђени следећи услови за одређивање притвора према неком лицу: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело, да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и да притвор може бити одређен само на основу одлуке суда. Уставни суд је у Одлуци Уж-1197/2008 од 13. новембра 2008. године изнео став да се одредбе члана 30. Устава односе „на иницијални чин притварања неког лица, односно на доношење решења о одређивању притвора од стране суда, а одредбе члана 31. Устава на трајање притвора, што подразумева да је притвор претходно одређен и да се лице већ налази у притвору. Дакле, суд може да одреди притвор искључиво ако постоји основана сумња да је неко лице извршило кривично дело и ако је та мера неопходна ради вођења кривичног поступка, чиме се исцрпљује непосредно дејство одредбе члана 30. Устава по питању притвора као кривично-процесног института. У даљем току кривичног поступка више се не одлучује о одређивању притвора према већ притвореном лицу, већ се једино одлучује о продужењу или укидању притвора, до кога долази када се за то стекну прописани услови“.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да се наводи уставне жалбе, изјављене преко пуномоћника који је адвокат, у делу којим се истиче повреда права из члана 30. став 1. Устава, не могу довести у везу са садржином тог права. Уставни суд је, стога, крећући се у оквиру захтева уставне жалбе, изнете наводе оценио неоснованим и утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењем о продужењу притвора није могло бити повређено означено уставно право.
6. Подносилац уставне жалбе је истакао и повреду претпоставке невиности из члана 34. став 3. Устава, коју је образложио цитирањем дела навода из оспореног решења, у коме су, како наводи, „сви окривљени практично оглашени кривим пре правноснажне пресуде“.
По оцени Уставног суда, наводи из образложења оспореног решења, према којима „околности наведене у образложењу (првостепеног) решења и то да из списа предмета произлази основана сумња да су кривично правне радње кривичног дела које им се (окривљенима) стављају на терет предузимали организовано, на основу претходног договора са окривљенима Д.В, С.Ш. и Б.Б, при чему је одређена улога свакоме од њих, и то у дужем временском периоду, а с обзиром да се ради о великој количини различитих врста опојних дрога, те да су окривљени лица без редовних извора прихода, а како је окривљени М. раније осуђиван, то све ове околности и по оцени овог суда представљају особите околности које оправдавају бојазан да би окривљени, уколико би се нашли на слободи, могли поновити извршење кривичног дела, а што оправдава њихово даље задржавање у притвору, из разлога прописаних одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП“, не одражавају унапред мишљење поступајућег суда да је окривљени, овде подносилац уставне жалбе крив, нити прејудицирају коначну одлуку о томе, већ само садрже оцену постојања особитих околности за даље продужење притвора против њега. Уставни суд је нашао да Апелациони суд у Београду, позивајући се на наводе првостепеног решења Вишег суда у Београду, није ни на који начин утврђивао да ли су окривљени заиста извршили кривична дела која им се стављају на терет, односно да ли их постојање наведених чињеница чини кривим за кривична дела за која им се суди по предметној оптужници.
Уставни суд је, стога, оценио да из образложења оспореног решења не произлази да се као утврђена узима чињеница да је подносилац уставне жалбе, као један од окривљених у кривичном поступку који се води пред Вишим судом у Београду, учинио кривично дело које му се ставља на терет. Апелациони суд у Београду је у наведеном делу оспореног решења само разматрао околности наведене у образложењу првостепеног решења о продужењу притвора против окривљеног, изричито означавајући постојање основане сумње у односу на те околности и налазећи да све те околности, односно основана сумња да су „кривично правне радње кривичног дела које се окривљенима стављају на терет они предузимали организовано, на основу претходног договора са окривљенима Д.В, С.Ш. и Б.Б. ... у дужем временском периоду“ и по оцени Апелационог суда представљају особите околности из члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП.
Имајући у виду изнето, Уставни суд је утврдио да Апелациони суд у Београду наведеном формулацијом у оспореном решењу није прекорачио границу основане сумње у оквиру које се може кретати процесно одлучивање о постојању објективних и субјективних разлога који продужење притвора чине основаним и оправданим, јер се ни de facto ни de iure није изјаснио о кривици окривљеног против кога је притвор продужен, те је овај суд тврдње подносиоца уставне жалбе којима се истиче повреда претпоставке невиности оценио неоснованим.
Европски суд за људска права у Стразбуру је, по овом питању, истакао да „начело претпоставке невиности захтева да чланови суда приликом обављања својих дужности немају никакву унапред створену представу о томе да је подносилац представке извршио прекршај за који је оптужен (Barbera, Messegué i Jabardo против Шпаније, од 6. децембра 1988. године). Међутим, и Европски суд прави разлику између изјава које испољавају мишљење да је лице криво и изјава које само описују „стање сумње“, где се на последње не може дати приговор пре коначног одлучивања суда (Lutz против Немачке, од 25. августа 1987. године). У конкретном случају, управо се и ради о „изјавама које само описују стање сумње“, без изношења мишљења о кривици окривљеног од стране жалбеног суда.
Уставни суд је ценио и тврдње подносиоца уставне жалбе да је конкретна правна ситуација „идентичан случај“ правној ситуацији у уставној жалби Уж-1036/2008, која је усвојена Одлуком Уставног суда од 19. марта 2009. године, а на коју се подносилац и позива. У вези са тим, Уставни суд указује на то да је Врховни суд Србије у том предмету изнео став да „није изграђено чврсто уверење суда да оптужени боравком на слободи неће поновити или наставити са вршењем кривичних дела, која је до сада чинио“, чиме се тај суд у предметном решењу недвосмислено, без означавања степена сумње у односу на изнете наводе, изјаснио о кривици окривљеног за дела у односу на која тече кривични поступак. За разлику од наведене формулације, у овом уставносудском предмету и у оспореном решењу, таквих формулација нема, те је Уставни суд утврдио да су неосновани и наводи подносиоца уставне жалбе да се ради о „идентичном случају“.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да у конкретном случају оспореним решењем подносиоцу уставне жалбе није повређена претпоставка невиности, зајемчена одредбом члана 34. став 3. Устава.
7. Имајући у виду све наведено у тач. 5. и 6. образложења ове одлуке, Уставни суд је уставну жалбу у целини одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07).
8. На основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић