Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Александра Кнежева из Зрењанина, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 22. септембра 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Александра Кнежева изјављена против пресуде Врховног суда Србије Рев. 445/09 од 11. марта 2009. године, пресуде Окружног суда у Зрењанину Гж1. 326/08 од 3. децембра 2008. године и пресуде Општинског суда у Зрењанину П1. 1539/07 од 17. априла 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Александар Кнежев из Зрењанина је 5. јуна 2009. године, преко пуномоћника Милоша Лончара, адвоката из Новог Сада, поднео Уставном суду уставну жалбу против појединачних аката наведених у изреци, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије и права на накнаду штете из члана 35. став 2. Устава.
У уставној жалби је, између осталог, наведено да су оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. 445/09 од 11. марта 2009. године подносиоцу уставне жалбе повређена Уставом зајемчена права на правично суђење и на накнаду штете, јер је као одлучна чињеница за пресуђење спорне ствари коришћен документ – акт (решење) надлежног старешине о утврђивању висине плате подносиоца, који не постоји. Подносилац уставне жалбе је детаљно образложио утврђено чињенично стање у парници коју је водио ради накнаде штете због мање исплаћене зараде.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Основног суда у Зрењанину П1. 1539/07, документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореном пресудом Општинског суда у Зрењанину П1. 1539/07 од 17. априла 2008. године, по тужби овде подносиоца уставне жалбе, против туженог Министарства одбране Републике Србије, ради накнаде материјалне штете, вредност предмета спора 796.722,68 динара, одбијен је као неоснован приговор месне ненадлежности суда за поступање у предметној правној ствари истакнут од стране туженог (став 1. изреке), одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужени да му на име накнаде штете због мање исплаћене зараде за период од 1. децембра 2000. године до 31. маја 2005. године исплати укупан износ од 796.722,68 динара са законском затезном каматом почев од 15. априла 2005. године до исплате (став 2. изреке) и одређено је да свака странка сноси своје трошкове поступка (став 3. изреке).
Подносилац уставне жалбе је 21. маја 2008. године изјавио жалбу против наведене првостепене пресуде. Решавајући о поднетој жалби, Окружни суд у Зрењанину је донео оспорену пресуду Гж1. 326/08 од 3. децембра 2008. године, којом је жалба одбијена као неоснована и потврђена првостепена пресуда.
Против пресуде Окружног суда у Зрењанину Гж1. 326/08 од
3. децембра 2008. године подносилац уставне жалбе је 13. јануара 2009. године поднео ревизију, која је оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. 445/09 од 11. марта 2009. године одбијена као неоснована. У образложењу оспорене ревизијске пресуде је, између осталог, наведено: да у спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 9) Закона о парничном поступку на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, као ни повреде из тачке 12) истог члана, јер, по оцени Врховног суда Србије, другостепена пресуда садржи јасне и потпуне разлоге о одлучним чињеницама, које нису противуречне записницима о изведеним доказима, а оцењени су и жалбени разлози од одлучног значаја; да разлози ревизије о погрешној примени материјалног права нису основани; да је правилно другостепени суд закључио да у радњама државних органа или службених лица нема неправилног и незаконитог рада органа, па ни одговорности државе. У образложењу ове пресуде је даље наведено да појединачно решење надлежног старешине о висини плате има својство управног акта, да је њиме утврђено право на плату професионалног војника и обим тог права (висина плате), а да се законитост тих управних аката, што подразумева и правилност обрачуна висине плате, односно контролу правилне примене одредаба позитивних прописа, оцењује у управном поступку, пред надлежним органима, као и у управном спору; да само коначно и правноснажно решење надлежног органа о висини плате професионалног припадника Војске Југославије представља основ за исплату од државе, односно да одредба члана 75. Закона о Војсци Југославије не представља непосредни извор права за исплату плате професионалних војника. Такође је наведено да надлежан орган (војнорачуноводствени центар) није вршио селекцију, нити дискриминацију у исплати, како по висини вредности бода, тако и у односу на поједине категорије буџетских корисника из војног буџета, па се нису стекли услови за грађанскоправну одговорност државе.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1); да свако има право на накнаду материјалне и нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе (члан 35. став 2.).
Одредбама Закона о Војсци Југославије (“Службени лист СРЈ“, бр. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 и 37/02) било је прописано: да се укупан износ средстава за плате професионалних војника утврђује према званичном податку о нето заради која служи као основ за утврђивање зарада запослених у републици чланици на чијој територији је седиште Савезног министарства за одбрану, објављеном у службеном гласилу те републике, с тим да просечна плата по чину и положајна плата професионалних официра и официра по уговору не може бити мања од три, нити већа од пет нето зарада из овог става, да просечна плата по чину и положајна плата професионалних подофицира и подофицира по уговору износе од 65% до 75%, а просечна плата војника по уговору, по чину и дужности од 55% до 60% од просечне плате по чину и положајне плате свих професионалних официра (члан 75. став 1.); да Савезна влада, поред осталог, прописује плату по чину, плату по чину и дужности и положајну плату (члан 87.); да начелник Генералштаба и старешине јединица, односно установа које он одреди решавају, поред осталог, о одређивању плате у Војсци (члан 152. тачка 7)).
Одредбама Уредбе о платама и другим новчаним примањима професионалних војника и цивилних лица у Војсци Југославије (“Службени лист СРЈ“, бр. 35/94, 9/96, 1/2000 и 54/02) било је прописано: да се овом уредбом прописују услови и мерила за утврђивање плате и других новчаних примања професионалних војника на служби у Војсци Југославије и да се плата и друга новчана примања професионалних војника изражавају у бодовима (члан 1.); да Савезна влада, у смислу члана 75. Закона, одређује коефицијент за утврђивање укупног износа средстава за плате професионалних војника у Војсци и да савезни министар за одбрану, у оквиру укупних износа средстава из става 1. овог члана, доноси одлуку о вредности бода за обрачунавање плата и других новчаних примања професионалних војника у Војсци (члан 52.); да се плата професионалном војнику у Војсци утврђује на основу наредбе, односно решења о постављењу на формацијско, односно радно место и података о оцени резултата рада, а обрачунава се и исплаћује по платном списку (члан 53. став 1.).
Одредбом тачке 1. Одлуке Савезне владе о измени Одлуке о одређивању коефицијента за утврђивање укупног износа средстава за плате професионалних војника и цивилних лица у Војсци Југославије (“Службени лист СРЈ“, бр. 35/94, 9/96 и 1/2000) је било прописано да коефицијент за утврђивање укупног износа средстава за плате професионалних војника износи 3,0 према нето заради по запосленом исплаћеној за претходни месец у привреди републике чланице на чијој је територији седиште Савезног министарства за одбрану.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта садржине Уставом зајемчених права на чију повреду се подносилац позива, Уставни суд је утврдио да су о захтеву подносиоца уставне жалбе за утврђивање права на накнаду материјалне штете и исплату разлике зараде одлучивали Уставом и законом установљени судови који су у поступку спроведеном у складу са законом утврдили чињенично стање од значаја за доношење одговарајуће одлуке и одлучили о праву подносиоца уставне жалбе применом материјалних прописа којима су тада та права била уређена. По оцени Уставног суда, утврђено чињенично стање, као и образложење заузетог правног става у овој ствари, представљају уставноправно утемељен основ за доношење оспорених пресуда. Из наведених разлога оспореним појединачним актима, по схватању Уставног суда, није повређено Уставом гарантовано право подносиоца уставне жалбе на правично суђење и на накнаду штете.
По оцени Уставног суда, законитост одлука о исплати плата, као и правилност обрачуна висине плата се не оцењује у парничном поступку. Наиме, подносиоцу уставне жалбе је плата редовно исплаћивана у висини утврђеној одлуком надлежног органа, па стога произлази да исплата која је вршена у складу са правноснажним појединачним актом не представља неправилан и незаконит рад државног органа. Таква одговорност би, насупрот томе, могла постојати само у ситуацији када би надлежни орган без законских разлога ускратио исплату плате, односно на други начин неправилно, незаконито или селективно поступао у извршењу појединачних решења.
Уставни суд налази да су оспорене пресуде образложене, да је одговорено на битне наводе и захтеве подносиоца, те да оцена судова дата у оспореним пресудама није последица произвољног тумачења или неприхватљиве примене меродавног материјалног права.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба неоснована, те је сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07), уставну жалбу одбио.
Уставни суд је исти став је заузео у својој Одлуци број Уж – 1098/2008 од 24. фебруара 2010. године.
5. С обзиром на изнето, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДA
др Драгиша Слијепчевић