Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Андрије Крловића из Панчева, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 14. јула 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Андрије Крловића изјављена против решења Вишег суда у Београду - Посебно одељење, Кв.По.1. 1084/10 од 9. априла 2010. године и решења Апелационог суда у Београду Кж.2.По.1. 106/10 од 28. априла 2010. године, као и против радњи „државних органа Републике Србије“.
О б р а з л о ж е њ е
1. Андрија Крловић из Панчева, преко пуномоћника Градимира Налића, адвоката из Београда, поднео је Уставном суду 2. јуна 2010. године уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду - Посебно одељење, Кв.По.1. 1084/10 од 9. априла 2010. године и решења Апелационог суда у Београду Кж.2.По.1. 106/10 од 28. априла 2010. године, као и против радњи „државних органа Републике Србије“, због повреде права у вези са притвором, права на ограничено трајање притвора, права на правну сигурност у казненом праву, односно повреде претпоставке невиности и права на правно средство, зајемчених одредбама члана 30. став 1, члана 31. ст. 1. и 3, члана 34. став 3. и члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је наведено:
- да се против подносиоца уставне жалбе и других окривљених води поступак пред Посебним одељењем Вишег суда у Београду под бројем Ки.По.1. 5/10, због кривичних дела удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. КЗ и прање новца из члана 231. КЗ;
- да је истражни судија 11. марта 2010. године донео решење о спровођењу истраге, којим је „према свим окривљенима“ одредио притвор;
- да је оспореним првостепеним решењем Вишег суда у Београду против окривљеног Андрије Крловића продужен притвор за још два месеца, из разлога предвиђених одредбама члана 142. став 1. тач. 1), 3) и 5) ЗКП;
- да је становиште првостепеног суда засновано на „голим тврдњама тужилаштва које нису поткрепљене нити једним доказом“, као и на наводу да су окривљени „у континуитету предузели велики број радњи извршења“;
- да се окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе, захтевом за спровођење истраге на терет стављају „само две уплате у износу од 390.500,00 евра и око два милиона динара на његове рачуне, па није јасно ни о каквом се континуитету нити о каквој се упорности ради“;
- да већи део другостепене одлуке представља преписивање навода из побијаног првостепеног решења;
- да је жалбени суд пропустио да објасни како околности које су наведене указују на опасност од бекства, и то за сваког од окривљених посебно;
- да поступајући судови нису „ни покушали да објасне“ зашто је притвор против окривљеног неопходан ради вођења поступка, какве би последице имало његово пуштање да се брани са слободе, нити зашто се несметаност вођења конкретног поступка не би могла остварити другом мером;
- да би Уставни суд морао да размотри питање оправданости „сада већ тромесечног притвора“ и са становишта постојања основане сумње да је окривљени извршио кривично дело које му се ставља на терет;
- да оспорена решења у овом случају не испуњавају услове за које Уставни суд сматра да их решење о притвору мора испунити, а који су садржани у Одлуци Уставног суда Уж - 1429/2008 од 28. јула 2009. године;
- да у оспореним решењима није било „ни покушаја индивидуализације разлога“ у односу на сваког од окривљених посебно, већ је притвор „према свој тројици окривљених продужен из потпуно идентичних разлога“;
- да су дати разлози за притвор уопштени, нису јасни нити убедљиви и не произлазе из стања у списима;
- да редовни судови нису дали убедљиве разлоге за постојање опасности од бекства, а да Апелациони суд није одговорио на те жалбене наводе окривљеног;
- да редовни судови нису дали убедљиве разлоге за постојање опасности да ће окривљени чинити нова дела;
- да не стоје разлози за одређивање притвора због посебно тешких околности дела, те да се „намеће“ питање да ли би се уплата од око 400.000,00 евра на властите рачуне у два наврата у било којој ситуацији могла сматрати посебно тешким околностима кривичног дела;
- да је жалбени суд требао подробније да објасни шта је то уобичајени начин извршења кривичног дела из члана 231. КЗ и шта је превазилажење тог уобичајеног начина;
- да је Република Србија одговорна и по основу чињења својих органа и на основу непредузимања било каквих законских мера да спречи нарушавање претпоставке невиности окривљеног у медијима;
- да наводи из оспореног решења Вишег суда у Београду да је окривљени „показао упорност у извршењу кривичног дела“ и да је „Крловић велике количине нелегално стеченог новца добијеног препродајом опојне дроге кокаин превео у легалне токове заједно са осталим окривљенима“ указују да је поступајући суд прејудицирао питања његове кривице, што представља кршење претпоставке невиности;
- да му је наведеним решењима редовних судова, као и одсуством било какве акције државних органа на заустављању или бар ублажавању медијских напада, повређено право на правично и фер суђење, јер се и наводима из судских решења и из новинских текстова ствара слика да је окривљени неспорно крив за тешка кривична дела;
- да „жалбени суд није одбрану удостојио никаквог одговора на наводе жалбе који се односе на кршење претпоставке невиности“, као и на већи део осталих жалбених навода.
Подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд утврди да су му оспореним решењима повређена означена уставна права, да поништи оспорена решења и наложи органима Републике Србије да укину притвор против њега и одмах га пусте на слободу.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор в.ф. председника Вишег суда у Београду и, на основу тога, утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
У тренутку подношења уставне жалбе пред Вишим судом у Београду - Посебно одељење, водио се кривични поступак против више окривљених, међу којима и против подносиоца уставне жалбе, по захтеву за проширење истраге Тужилаштва за организовани криминал у Београду Кт.С. 17/09 од 11. марта 2010. године, због постојања основане сумње да су извршили кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 5. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) и продужено кривично дело прање новца из члана 231. став 4. у вези става 2. у вези са чланом 61. КЗ.
Решењем истражног судије Вишег суда у Београду, Посебно одељење, Ки.По.1. 282/10 од 11. марта 2010. године одређено је спровођење истраге против окривљених, због кривичних дела која им се стављају на терет и одређен је притвор против њих из разлога предвиђених одредбама члана 142. став 1. тач. 1), 3) и 5) Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10), а који им се рачуна од 9. марта 2010. године када су лишени слободе.
Истражни судија је 7. априла 2010. године предложио кривичном већу суда да се према окривљенима продужи притвор, из разлога предвиђених одредбама члана 142. став 1. тач. 1), 3) и 5) ЗКП, јер истрага у овој кривичноправној ствари још није завршена с обзиром на то да још увек нису спроведена сва потребна вештачења, а разлози за притвор против њих још постоје.
Оспореним решењем Вишег суда у Београду Кв.По.1. 1084/10 од 9. априла 2010. године против окривљених је, на основу члана 144. став 2. ЗКП, продужен притвор највише за два месеца.
У образложењу оспореног решења је, између осталог наведено: „... по оцени већа стоје разлози за продужење притвора против окривљених на основу члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП, с обзиром на то да постоји основана сумња да су окривљени чланови организоване криминалне групе, која је деловала у међународним размерама, са разгранатом мрежом сарадника у иностранству ... те имајући у виду тесну повезаност наведених окривљених са организаторима криминалне групе Д.Ш. и Г.С. који се налазе у бекству, а са којима су имали честе контакте, то све ове околности, а имајући у виду и висину запрећених казни за кривична дела која се окривљенима стављају на терет, по налажењу већа представљају околности које оправдавају бојазан да би у случају боравка на слободи окривљени могли побећи, због чега им је кривично веће продужило притвор из разлога предвиђених чланом 142. став 1. тачка 1) ЗКП ... Поред изнетог, по оцени већа, постоје разлози за продужење притвора против окривљених на основу члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, ово стога што из списа предмета произлази основана сумња да су окривљени у оквиру организоване криминалне групе која је деловала у међународним размерама, са разгранатом мрежом сарадника у иностранству у једном дужем временском периоду у континуитету предузели велики број радњи извршења кривичног дела прање новца из члана 231. став 4. у вези става 2. КЗ, што све указује на њихову упорност у извршењу кривичног дела ... по налажењу већа наведене околности представљају особите околности које указују на то да би окривљени могли поновити кривично дело ако би се нашли на слободи, па им је неопходно продужити притвор по наведеном законском основу ... Најзад, веће сматра да и даље постоје разлози за продужење притвора против окривљених и по основу члана 142. став 1. тачка 5), имајући у виду да .. је за кривично дело прање новца из члана 231. став 4. у вези става 2. КЗ запрећена казна затвора преко 10 година, те постојање посебно тешких околности извршења овог кривичног дела које се огледају у томе што постоји основана сумња да су ови окривљени, дуже време и у континуитету велике количине нелегално стеченог новца и то: Крловић Андрија износ од 390.500 евра и 2.038.435 динара ... добијеног препродајом опојне дроге кокаин превели у легалне токове, уз ангажовање већег броја лица како у земљи тако и у иностранству, што све оправдава задржавање окривљених у притвору и по овом законском основу“.
Оспореним другостепеним решењем Апелационог суда у Београду Кж.2.По.1. 106/10 од 28. априла 2010. године одбијене су као неосноване жалбе окривљених изјављене против ожалбеног решења Вишег суда у Београду Кв.По.1. 1084/10 од 9. априла 2010. године.
У образложењу другостепеног решења је наведено да су и по оцени Апелационог суда правилни закључци првостепеног суда да за даље задржавање окривљених у притвору стоје разлози по основу из члана 142. став 1. тач. 1), 3) и 5) ЗКП, а додатно је наведено: „да је Апелациони суд у Београду имао у виду жалбене наводе бранилаца окривљених којима се указује да висина запрећене казне за дела која су окривљенима стављена на терет сама за себе, не може бити довољна да би се оправдао продужетак притвора против окривљених због опасности од бекства. Међутим, како првостепени суд, приликом доношења одлуке, ову околност није ценио саму за себе, већ у вези са осталим околностима, односно чињеницом да су окривљени основано сумњиви да су кривична дела извршили у оквиру организоване криминалне групе која је деловала у међународним размерама, при чему су тесно сарађивали са организаторима ове криминалне групе, који се налазе у бекству, то су жалбени наводи оцењени неоснованим ... неосновани су и жалбени наводи бранилаца којима се указује да у конкретном случају не постоје околности које би оправдавале даље задржавање окривљених у притвору по основу члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, с обзиром на то да и по оцени овог суда чињеница да су окривљени основано сумњиви да су већу количину нелегално стеченог новца превели у легалне токове, и то уз ангажовање већег броја лица и у земљи и у иностранству, у континуитету, обзиром да превазилазе уобичајен начин извршења кривичног дела из члана 231. став 4. у вези става 2. КЗ, представљају посебно тешке околности кривичног дела које оправдавају њихово даље задржавање у притвору по напред наведеном законском основу ... Такође, овај суд је имао у виду и жалбене наводе бранилаца окривљених којима се истиче да су окривљени до сада неосуђивани и да имају уредно пријављена пребивалишта, али је нашао да се оваквим жалбеним наводима не доводи у сумњу правилност и законитост побијаног првостепеног решења, обзиром да је првостепени суд у побијаном решењу изнео јасне и логичне разлоге за продужење притвора према окривљенима, које и овај суд у свему прихвата као правилне“.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива у уставној жалби утврђено је: да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (члан 30. став 1.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу, као и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31. ст. 1. и 3.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће потребно време (члан 16. став 3.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору, те да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбама члана 142. став 1. ЗКП је прописано: да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако се крије или ако се не може утврдити његова истоветност, или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1)), ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (тачка 3)), ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела (тачка 5)).
Осталим релевантним одредбама ЗКП прописано је: да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа ако овим законом није другачије одређено, а да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 401. ст. 1. и 3.).
Одредбама члана 231. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) (у даљем тексту: КЗ) прописано је: да ко изврши конверзију или пренос имовине, са знањем да та имовина потиче од кривичног дела, у намери да се прикрије или лажно прикаже незаконито порекло имовине, или прикрије или лажно прикаже чињенице о имовини са знањем да та имовина потиче од кривичног дела, или стекне, држи или користи имовину са знањем, у тренутку пријема, да та имовина потиче од кривичног дела, казниће се затвором од шест месеци до пет година и новчаном казном (став 1.); да ако износ новца или имовине из става 1. овог члана прелази милион и петсто хиљада динара, учинилац ће се казнити затвором од једне до десет година и новчаном казном (став 2.); да ко дело из ст. 1. и 2. овог члана изврши у групи, казниће се затвором од две до дванаест година и новчаном казном (став 4.).
Члан 346. КЗ прописује: да, ко организује организовану криминалну групу, ако законом за такво организовање није предвиђена тежа казна, ће се казнити затвором од једне до осам година (став 2.); да ће се, ако се дело из ст. 1. и 2. овог члана односи на групу или организовану криминалну групу, која има за циљ вршење кривичних дела за које се може изрећи казна затвора од двадесет година или затвор од тридесет до четрдесет година, организатор групе или организоване криминалне групе казнити затвором најмање десет година или затвором од тридесет до четрдесет година, а припадник групе или организоване криминалне групе затвором од шест месеци до пет година (став 5.).
5. У односу на истакнуту повреду права из члана 30. став 1. Устава, Уставни суд указује на то да су наведеном одредбом Устава утврђени следећи услови за одређивање притвора према неком лицу: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело, да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и да притвор може бити одређен само на основу одлуке суда. Уставни суд је у Одлуци Уж-1197/2008 од 13. новембра 2008. године изнео став да се одредбе члана 30. Устава односе „на иницијални чин притварања неког лица, односно на доношење решења о одређивању притвора од стране суда, а одредбе члана 31. Устава на трајање притвора, што подразумева да је притвор претходно одређен и да се лице већ налази у притвору. Дакле, суд може да одреди притвор искључиво ако постоји основана сумња да је неко лице извршило кривично дело и ако је та мера неопходна ради вођења кривичног поступка, чиме се исцрпљује непосредно дејство одредбе члана 30. Устава по питању притвора као кривично-процесног института. У даљем току кривичног поступка више се не одлучује о одређивању притвора према већ притвореном лицу, већ се једино одлучује о продужењу или укидању притвора, до кога долази када се за то стекну прописани услови“.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да за оцену навода уставне жалбе нису релевантне одредбе члана 30. став 1. Устава, те је позивање подносиоца уставне жалбе на њих оцењено као неосновано.
6. Подносилац уставне жалбе је истакао повреду права на ограничено трајање притвора зајемченог одредбама члана 31. ст. 1. и 3. Устава, коју је образложио наводима који се у суштини своде на то да не стоје разлози за продужење притвора и да исте судови нису образложили, да наведени разлози нису индивидуализовани, већ су „уопштени, нису јасни нити убедљиви, не произлазе из стања у списима“ и не испуњавају „услове за које Уставни суд сматра да их решење о притвору мора испунити, а који су садржани у Одлуци Уставног суда Уж - 1429/2008“, као и да судови нису оценили неопходност продужења притвора против окривљеног. Подносилац уставне жалбе је додатно навео и да би „Уставни суд морао да размотри питање оправданости сада већ тромесечног притвора и са становишта постојања основане сумње да је окривљени извршио кривично дело које му се ставља на терет“.
У односу на истакнуту повреду означеног уставног права, Уставни суд најпре, као и у својим ранијим одлукама (видети, између осталих, Одлуку Уж - 314/2007 од 23. априла 2009. године, тачка 6. образложења) наглашава да је, са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења.
Одредбама члана 31. ст. 1. и 3. Устава јемчи се, поред осталог, и то да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време имајући у виду разлоге притвора и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен.
Уставни суд је у својој Одлуци Уж – 1429/2008 од 16. јула 2009. године, на коју се подносилац уставне жалбе позива, изнео правни став да су надлежни судови приликом испитивања законитости и оправданости продужења притвора, дужни да, поред осталог, дају довољно јасне, убедљиве и индивидуализоване разлоге за даље задржавање неког лица у притвору, односно да је надлежан суд дужан да пажљиво испита оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја, и у сваком појединачном случају утврди и наведе даље постојање законског основа за притвор, те подробно образложи разлоге због којих сматра да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Полазећи од наведеног, Уставни суд је у поменутом предмету утврдио да су се надлежни судови у својим образложењима ослањали, пре свега, на тежину кривичног дела које је подносиоцу уставне жалбе стављено на терет и објективне последице које су наступиле, а да су пропустили да наведу субјективне разлоге за продужење притвора, који би их индивидуализовали и чинили оправданим у односу на сваког притвореника појединачно.
У овом уставносудском предмету, Уставни суд је утврдио да су надлежни судови у оспореним решењима, управо у смислу наведене Одлуке Уж – 1429/2008 од 16. јула 2009. године, утврдили субјективне разлоге за продужење притвора, индивидуализујући их у односу на окривљене. Поступајући судови се у конкретном предмету, за разлику од поступања судова у предмету Уж – 1429/2008, нису ослањали само на тежину кривичног дела и објективне последице које су наступиле, већ су, како је то образложено и у оспореном другостепеном решењу, ову околност ценили у вези са осталим околностима, односно са чињеницом да су окривљени, међу којима и подносилац уставне жалбе, основано сумњиви да су кривична дела извршили у оквиру организоване криминалне групе која је деловала у међународним размерама, при чему су тесно сарађивали са организаторима ове криминалне групе, који се налазе у бекству. У образложењима оспорених решења садржано је и прецизно навођење новчаних износа, што представља индивидуализацију посебно тешких околности кривичног дела за сваког од окривљених појединачно. Све ове околности, појединачно и скупно, управо представљају субјективне и специфичне разлоге за продужење притвора, те су неосновани и наводи подносиоца уставне жалбе да су разлози за продужење притвора садржани у оспореним решењима уопштени, нејасни, неубедљиви, као и да не произлазе из стања у списима и не испуњавају услове садржане у Одлуци Уставног суда Уж - 1429/2008.
У односу на даље тврдње подносиоца уставне жалбе да не стоје разлози за продужење притвора, да те разлоге судови нису образложили као и да ти разлози нису индивидуализовани, Уставни суд је нашао да управо супротно произлази из образложења оспорених решења, како првостепеног, тако и другостепеног. Наиме, веће првостепеног суда је оценило да и даље постоје разлози за продужење притвора против окривљених по основу члана 142. став 1. тач. 1), 3) и 5), што је и исцрпно образложило, посебно ценећи субјективне околности на страни окривљених, како је то већ наведено у претходном ставу. У образложењу оспореног првостепеног решења истакнута је и посебно тешка околност у виду основане сумње да је окривљени, овде подносилац уставне жалбе, „износ од 390.500 евра и 2.038.435 динара добијеног препродајом опојне дроге кокаин превео у легалне токове“. Другостепени суд је, одлучујући о жалбама окривљених против оспореног првостепеног решења, на уставноправно прихватљив начин образложио њихово одбијање, потврђујући и делимично понављајући оцене првостепеног суда, што је логично и неизбежно с обзиром на то да је нашао да је првостепени суд потпуно и правилно оценио све релевантне околности.
Уставни суд налази да тврдња подносиоца уставне жалбе којом се, у суштини, истиче да поступајући судови нису оценили неопходност продужења притвора против окривљеног, у смислу обезбеђења услова за вођење поступка, односно „какве би последице имало његово пуштање да се брани са слободе, нити зашто се несметаност вођења конкретног поступка не би могла остварити другом мером“, није од утицаја на другачију одлуку у конкретном случају, јер су судови, подробно образлажући постојање разлога за продужење притвора, имплицитно утврдили неопходност продужења те мере у односу на могућност одређивања других, законом предвиђених блажих процесних мера.
У односу на више навода подносиоца уставне жалбе којима истиче то да је жалбени суд требао подробније да објасни шта је то уобичајени начин извршења кривичног дела из члана 231. КЗ и шта је превазилажење тог уобичајеног начина, Уставни суд указује на одредбе члана 231. ст. 1, 2. и 4. КЗ. С тим у вези, Уставни суд констатује да кривично дело прање новца има основни облик, прописан одредбом става 1. члана 231. КЗ и тежи облик из става 2. истог члана, квалификован износом од милион и петсто хиљада динара. Окривљеном се ставља на терет управо извршење, у групи, тежег облика тог кривичног дела, а он се терети да је „износ од 390.500 евра и 2.038.435 динара ... добијеног препродајом опојне дроге кокаин превео у легалне токове, уз ангажовање већег броја лица како у земљи тако и у иностранству“. Према оцени Уставног суда, износи новца за чије прање се терети окривљени вишеструко премашују износ од милион и петсто хиљада динара којим је квалификован тежи облик тог кривичног дела, што врло очигледно произлази из простог упоређивања наведених цифара, како је то и образложио другостепени суд наводећи да те радње „превазилазе уобичајен начин извршења кривичног дела из члана 231. став 4. у вези става 2. КЗ“. Стога је изнете тврдње, као и констатацију подносиоца уставне жалбе „да се уплата од око 400.000,00 евра на властите рачуне у два наврата у било којој ситуацији не би могла сматрати посебно тешким околностима кривичног дела“, Уставни суд оценио неоснованим.
С обзиром на изложено, према оцени Уставног суда, поступање судова у кривичном поступку који се води против окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, управо указује на то да је у конкретном случају утврђено и образложено даље постојање законских основа за притвор и да су подробно изнети разлози због којих судови сматрају да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Уставни суд је, у конкретном случају, утврдио да су оспорени појединачни акти донети и образложени од стране законом установљених судова, у поступку спроведеном у складу са законом, да су засновани на законом прописаним разлозима из којих се према лицу за које постоји основана сумња да је извршило кривично дело може продужити притвор, те да су за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору дати детаљни и довољно индивидуализовани разлози.
У односу на навод подносиоца уставне жалбе да би „Уставни суд морао да размотри питање оправданости сада већ тромесечног притвора и са становишта постојања основане сумње да ли је окривљени извршио кривично дело које му се ставља на терет“, Уставни суд указује на то да Уставом и законом утврђена надлежност овог суда није да оцењује основаност сумње као разлога за покретање одређеног кривичног поступка нити оправданост мере притвора, већ само да утврди да ли је актом или радњом државног органа подносицу повређено неко уставно право.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима нису повређена права из члана 31. ст. 1. и 3. Устава.
7. Подносилац уставне жалбе је истакао и повреду претпоставке невиности из члана 34. став 3. Устава, коју је образложио цитирањем навода из оспореног решења Вишег суда у Београду - Посебно одељење, који по његовом мишљењу, указују да је поступајући суд прејудицирао питања његове кривице, као и да је Република Србија одговорна због таквог поступања суда, али и због „одсуства било какве акције државних органа на заустављању или бар ублажавању медијских напада“ против њега. Иако подносилац уставне жалбе у овим тврдњама спомиње повреду „права на правично и фер суђење“, по оцени Уставног суда, он искључиво истиче повреду претпоставке невиности, имајући у виду да право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава није ни означио приликом навођења повређених права.
По оцени Уставног суда, наводи из образложења оспореног првостепеног решења, према којима „постоји основана сумња да су ови окривљени, дуже време и у континуитету велике количине нелегално стеченог новца и то: Крловић Андрија износ од 390.500 евра и 2.038.435 динара ... добијеног препродајом опојне дроге кокаин превели у легалне токове, уз ангажовање већег броја лица како у земљи тако и у иностранству, што све оправдава задржавање окривљених у притвору и по овом законском основу“, не одражавају унапред мишљење поступајућег суда да је окривљени, овде подносилац уставне жалбе крив, нити прејудицирају коначну одлуку о томе, већ само садрже оцену постојања посебно тешких околности кривичног дела као разлога који је суд утврдио разматрајући основаност даљег продужења притвора против њега.
Уставни суд је оценио да из образложења оспореног решења не произлази да се као утврђена узима чињеница да је подносилац уставне жалбе, као један од окривљених у кривичном поступку који се води пред Посебним одељењем Вишег суда у Београду, учинио кривична дела која му се стављају на терет. Наиме, Виши суд у Београду је, образлажући одлуку да продужи притвор против окривљеног, само извршио индивидуализацију законских разлога због којих је утврђено да и даље постоји неопходност његовог задржавања у притвору, изричито означавајући одговарајући степен сумње у односу на изнете наводе.
Уставни суд је, стога, утврдио да Виши суд у Београду - Посебно одељење, наведеном формулацијом није прекорачио границу основане сумње у оквиру које се може кретати процесно одлучивање о постојању објективних и субјективних разлога који продужење притвора чине основаним и оправданим, јер се ни de facto ни de iure није изјаснио о кривици окривљеног, те је овај суд тврдње подносиоца уставне жалбе којима се истиче повреда претпоставке невиности оценио неоснованим.
Европски суд за људска права у Стразбуру је, по овом питању, истакао да „начело претпоставке невиности захтева да чланови суда приликом обављања својих дужности немају никакву унапред створену представу о томе да је подносилац представке извршио прекршај за који је оптужен (Barbera, Messegué i Jabardo против Шпаније, од 6. децембра 1988. године). Међутим, и Европски суд прави разлику између изјава које испољавају мишљење да је лице криво и изјава које само описују „стање сумње“, где се на последње не може дати приговор пре коначног одлучивања суда (Lutz против Немачке, од 25. августа 1987. године). У конкретном случају, управо се и ради о „изјавама које само описују стање сумње“, без изношења мишљења о кривици окривљеног од стране поступајућег суда.
У односу на тврдњу да је „одсуством било какве акције државних органа на заустављању или бар ублажавању медијских напада“ против окривљеног, њему повређена претпоставка невиности, Уставни суд, полазећи од слободе мишљења и изражавања, зајемчене одредбама члана 46. Устава, још једном истиче значај који ова слобода има за појединца и демократско друштво у целини. Међутим, управо због могућности да коришћење ове слободе доведе до повреде права других лица, правни поредак је обезбедио правна средства тим лицима да штите своја права, међу којима и претпоставку невиности, у законом предвиђеном поступку и пред надлежним државним органима. Подносилац уставне жалбе, износећи тврдње да му је Република Србија својим нечињењем повредила претпоставку невиности, није навео да ли је за заштиту тог права користио правна средства у законом предвиђеном поступку, у коме би евентуално нечињење државних органа могло бити од значаја, нити је доставио доказе о томе. Стога је Уставни суд, оценивши изнете тврдње неоснованим, нашао да оне у конкретном случају не указују да је подносиоцу уставне жалбе радњама државних органа повређена претпоставка невиности.
С тим у вези, Уставни суд указује и на став Европског суда за људска права у Стразбуру по овом питању, по коме је битно да се утврди да ли су „понашање медија у неком случају инспирисали државни органи, када би следствено постајала њихова одговорност“ (Wloch против Пољске, од 30. марта 2000. године). Подносилац уставне жалбе у конкретном предмету не истиче нити доводи у везу чињење државе с понашањем медија, већ само in abstracto оспорава нечињење државе, што ни према ставу Уставног суда, ни према ставу Европског суда, не доводи до повреде зајемчене претпоставке невиности окривљеног.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да у конкретном случају оспореним решењима и радњама државних органа подносиоцу уставне жалбе није повређена претпоставка невиности, зајемчена одредбом члана 34. став 3. Устава.
8. У уставној жалби је истакнута и повреда права на правно средство, зајемченог одредбом члана 36. став 2. Устава, која је образложена, између осталих, и тврдњама да Апелациони суд није одговорио на неке од жалбених навода и да већи део другостепене одлуке представља „преписивање навода из побијаног првостепеног решења“.
Оцењујући изнете наводе са становишта наведених одредаба Устава и закона, Уставни суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе против решења Вишег суда у Београду - Посебно одељење, Кв.По.1. 1084/10 од 9. априла 2010. године имао право жалбе и да је ово право и искористио подношењем жалбе Апелационом суду у Београду, који је размотрио и одлучио о његовим жалбеним наводима својим решењем Кж.2.По.1. 106/10 од 28. априла 2010. године, којим је жалба одбијена као неоснована.
Уставни суд је, разматрајући образложења оспорених решења, како првостепеног тако и другостепеног, утврдио да у конкретном случају подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правно средство, јер је о жалби против решења првостепеног суда, одлуку донео другостепени суд, у потпуности сагласно одредбама члана 401. ст. 1. и 3. ЗКП, на који начин је обезбеђена двостепеност и деволутивност у том поступку, што је суштина означеног уставног права.
Уставни суд и у овом предмету истиче да се уставно право на жалбу не исцрпљује у строго формалном смислу у (не)могућности њеног изјављивања, већ подразумева остваривање делотворне правне заштите путем жалбе. Право на жалбу, односно другу правну заштиту, може се делотворно остварити само ако првостепени суд наведе и образложи разлоге за своју одлуку, који се онда могу побијати у одбрани жалиочевих навода и на закону заснованих интереса. Осим тога, право на жалбу се може делотворно остварити ако надлежни другостепени суд оцени све релевантне жалбене наводе. Оцена је Уставног суда да су надлежни редовни судови у поступку у коме су донета оспорена решења јасно и потпуно изложили из којих разлога су нашли да је жалба подносиоца неоснована.
Поред тога, Уставни суд наглашава да појам „делотворни правни лек“ не значи да коришћење одређеног правног средства мора резултирати позитивним исходом за онога ко га користи, већ се, између осталог, захтева да надлежни органи имају овлашћења да, уколико прихвате подносиочеве суштинске аргументе, измене у његову корист одлуку коју оспорава. У конкретном случају, чињеница да правно средство које је подносилац користио није довело до позитивног исхода за њега, сама по себи не представља кршење права на делотворан правни лек.
С тим у вези, Уставни суд је посебно размотрио тврдњу подносиоца уставне жалбе да је жалбени суд „пропустио да објасни како околности које су наведене указују на опасност од бекства, и то за сваког од окривљених посебно“, коју је такође оценио као неосновану. Из образложења оспореног другостепеног решења недвосмислено произлази да је Апелациони суд у Београду заузео становиште да висина запрећене казне, степен организованости окривљених, међународне размере деловања, близак однос окривљених са осумњиченим организаторима криминалне групе представљају околности које указују на опасност од бекства, што је тај суд и образложио. Другостепени суд, с једне стране, није наведене околности образлагао у односу на сваког од окривљених појединачно, јер се исте односе на све окривљене, имајући у виду да су они основано сумњиви за кривична дела са елементима организованости која по дефиницији превазилазе индивидуално извршење, док, с друге стране, неке посебно тешке околности („опрани“ новчани износи) тај суд јесте индивидуализовао у односу на сваког од окривљених посебно. У оспореном другостепеном решењу су, како је то већ истакнуто, потврђене и делимично поновљене оцене првостепеног суда, што је логично и неизбежно с обзиром на то да је жалбени суд нашао да је првостепени суд потпуно и правилно оценио све релевантне околности за доношење законите одлуке о основаности продужења притвора.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да у конкретном случају оспореним решењима и одлучивањем другостепеног суда о жалби подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правно средство, зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава.
9. Имајући у виду све наведено у тач. 5. до 8. образложења ове одлуке, Уставни суд је уставну жалбу у целини одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07).
10. На основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић