Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Славише Милојића и Александра Милојића, обoјице из Ниша, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 12. јула 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Славише Милојића и Александра Милојића изјављена против решења Основног суда у Нишу Кв. 692/10 од 22. априла 2010. године и решења Апелационог суда у Нишу Кж.2. 455/10 од 7. маја 2010. године, као и против радњи Основног суда у Нишу у предмету К. 4305/10.
О б р а з л о ж е њ е
1. Славиша Милојић и Александар Милојић, обојице из Ниша, преко пуномоћника Ђуре Ј. Благојевића, адвоката из Ниша, поднели су 18. маја 2010. године уставну жалбу, допуњену поднесцима од 24. маја и 19. јула 2010. године, против решења Основног суда у Нишу Кв. 692/10 од 22. априла 2010. године и решења Апелационог суда у Нишу Кж.2. 455/10 од 7. маја 2010. године, као и против радњи Основног суда у Нишу у предмету К. 4305/10, због повреде права на ограничено трајање притвора и посебних права окривљеног, зајемчених одредбама члана 31. ст. 1. и 2. и члана 33. став 6. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је наведено:
- да је решењем Основног суда у Нишу Кв. 513/10 од 25. марта 2010. године по службеној дужности окривљенима, овде подносиоцима уставне жалбе, продужен притвор одређен решењем истражног судије Ки. 1876/08 од 19. марта 2010. године;
- да је решењем Апелационог суда у Нишу Кж.2. 356/10 од 9. априла 2010. године одбијена као неоснована жалба браниоца окривљених изјављена против побијаног решења Основног суда у Нишу, са образложењем да „природа и тежина дела представљају особите околности да ће поновити дело“;
- да је 22. априла 2010. године у овом предмету био заказан главни претрес, али да исти није одржан због тога што од стране суда није издат налог за довођење окривљених у судницу, што је у „колизији са одредбом члана 436. став 4. ЗКП“, према којој је суд дужан да поступа са нарочитом хитношћу;
- да је бранилац окривљеног поднеском од 23. априла 2010. године суду предложио укидање притвора против окривљених, али да по овом предлогу суд није донео одлуку иако је био дужан да то учини, сходно одредби члана 146. став 2. ЗКП;
- да је оспореним решењем Основног суда у Нишу Кв. 692/10 од 22. априла 2010. године продужен притвор против окривљених „са образложењем које је готово идентично са образложењем решења о продужењу притвора од 25. марта 2010. године“;
- да је оспореним решењем Апелационог суда у Нишу Кж.2. 455/10 од 7. маја 2010. године одбијена као неоснована жалба браниоца окривљених изјављена против наведеног решења Основног суда у Нишу и да је ову одлуку суд образложио готово на исти начин како је то учињено у решењима од 9. и 22. априла 2010. године и 5. маја 2010. године;
- да у наведеним решењима судови нису на ваљан начин образложили нити индивидуализирали разлоге због којих се окривљенима продужава притвор, да ли постоје разлози за даље задржавање притворених лица, да ли је ова мера нужна за вођење кривичног поступка и да ли, имајући у виду до сада утврђено чињенично стање, одређивање, односно продужење притвора представља казну према окривљенима;
- да судови своје становиште за даље задржавање окривљених у притвору темеље на природи и тежини кривичних дела и наводној осуђиваности, али не обојице, већ једног окривљеног, Славише Милојића, а да у оспореним решењима нема „готово никаквог образложења због којих се разлога према окривљеном Александру Милојићу примењује иста мера, имајући у виду да он има 19 година, да до сада није осуђиван, да је током поступка његово наводно учешће у овом делу утврђено за период од само десетак дана“;
- да разлоге за притвор суд није разматрао појединачно, већ у односу на саизвршиоце, као и да није поступио у складу са Уставом и законом, када продужење притвора није одредио у складу са одредбом члана 146. ЗКП;
- да је подносиоцима уставне жалбе повређено посебно право окривљеног, односно право свакога да му се за кривично дело суди без одуговлачења, зајемчено одредбом члана 33. став 6. Устава, тиме што суд окривљене није позивао, односно није одредио њихово довођење у судницу за дан када је заказан главни претрес.
Подносиоци уставне жалбе су предложили да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди да су им повређена означена права, укине оспорена решења и наложи Основном суду у Нишу да окривљене одмах пусти на слободу.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и на основу тога утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Пред Основним судом у Нишу вођен је кривични поступак против окривљених, овде подносилаца уставне жалбе, у предмету К. 4305/10, због постојања основане сумње да су извршили кривично дело посредовање у вршењу проституције из члана 184. став 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09). Кривични поступак је покренут оптужним предлогом Основног јавног тужилаштва у Нишу Кт. 955/10 од 24. марта 2010. године, који је прецизиран актом тог тужилаштва Кт. 955/10 од 17. маја 2010. године.
Против окривљених притвор је одређен решењем истражног судије Ки. 1876/08 од 19. марта 2010. године, након њиховог саслушања, из разлога предвиђених у члану 436. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку, а који се рачуна од дана и часа лишења слободе – 19. марта 2010. године у 01,00 часова.
Решењем Основног суда у Нишу Кв. 513/10 од 25. марта 2010. године, по службеној дужности и одлучујући о предлогу браниоца окривљених за укидање притвора, у ставу првом изреке, продужен је притвор против окривљених из разлога предвиђених одредбом члана 436. став 1. тачка 2) ЗКП, а у ставу другом изреке одбијен је као неоснован наведени предлог браниоца окривљених. У образложењу овог решења наведено је да „имајући у виду да у конкретном случају постоји основана сумња да су именовани извршили кривично дело посредовање у вршењу проституције из члана 184. став 1. КЗ као саизвршиоци у вези члана 33. КЗ, а нарочито околности да се ради о лицима која су власници локала „Блу најт“, да им је оптужним предлогом стављено на терет и да постоји основана сумња да су у наведеном локалу у дужем временском периоду наводили девојке, које су ту наводно биле запослене, на проституцију, ради чега су закупили и стан, као и чињеницу да ранији живот окривљеног Славише Милојића указује на склоност ка вршењу кривичних дела, то веће налази да изнето представљају особите околности које указују да би окривљени, уколико би се нашли на слободи, могли да понове кривично дело. Стога је, по оцени већа, даље задржавање окривљених у притвору неопходно у циљу несметаног вођења кривичног поступка“.
Решењем Апелационог суда у Нишу Кж.2. 356/10 од 9. априла 2010. године одбијена је као неоснована жалба браниоца окривљених изјављена против решења Основног суда у Нишу Кв. 513/10. Апелациони суд у Нишу је, у образложењу овог решења, између осталог навео да: „...нарочито околности извршења кривичног дела за које се терете – поднетим оптужним предлогом именованима је стављено на терет да су девојке наводили на проституцију у временском континуитету, користећи за то стан чији су закупци и локал „Блу најт“ чији је власник, по сопственом признању, окривљени Славиша Милојић, а у коме је запослен окривљени Александар Милојић, иначе његов син ... представљају особите околности које указују да би окривљени, уколико би се нашли на слободи, могли да понове кривично дело и на тај начин да ометају несметано вођење кривичног поступка, а како је то све правилно утврдио и првостепени суд ... Околност да се окривљени не крију и да не постоји опасност од бекства, која се наводи у жалби је, по оцени Апелационог суда, без утицаја на одлуку о притвору против окривљених, с обзиром да притвор није ни одређен и продужен из тог разлога. Такође, без утицаја на одлуку о основаности притвора су и наводи жалбе који се тичу ажурности поступања од стране првостепеног суда.“.
Главни претрес од 13. априла 2010. године је одржан и рочиште за главни претрес је одложено за 22. април 2010. године, јер се нису појавили сви позвани сведоци и није било доказа да су уредно позвани. Одређено је и да ће се наредити довођење окривљених на наставак главног претреса.
Решењем Основног суда у Нишу Кв. 650/10 од 15. априла 2010. године одбијен је као неоснован предлог браниоца окривљених за укидање притвора, поднет на главном претресу од 13. априла 2010. године.
Оспореним решењем Основног суда у Нишу Кв. 692/10 од 22. априла 2010. године, по службеној дужности, продужен је притвор против окривљених, на основу члана 436. став 1. тачка 2) ЗКП. У образложењу овог решења поновљене су околности, које према оцени већа Основног суда у Нишу и даље представљају особите околности које указују да би окривљени, уколико би се нашли на слободи, могли да понове кривично дело, због чега је њихово даље задржавање у притвору неопходно у циљу несметаног вођења кривичног поступка и додатно је наведено да „се иста сврха не би могла остварити другом блажом мером“.
Главни претрес од 4. маја 2010. године је одржан и рочиште за главни претрес је одложено за 18. мај 2010. године, јер се нису појавили сви позвани сведоци, за које није било доказа да су уредно позвани и ради саслушања нових сведока. Одређено је и да ће се наредити довођење окривљених на наставак главног претреса.
Решењем Основног суда у Нишу Кв. 764/10 од 5. маја 2010. године одбијен је као неоснован предлог браниоца окривљених за укидање притвора, поднет на главном претресу од 4. маја 2010. године.
Оспореним решењем Апелационог суда у Нишу Кж.2. 455/10 од 7. маја 2010. године одбијена је као неоснована жалба браниоца окривљених изјављена против оспореног решења Основног суда у Нишу Кв. 692/10 од 22. априла 2010. године. Апелациони суд у Нишу је, у образложењу овог решења, оценио да је правилна одлука првостепеног суда о даљем трајању притвора против окривљених по основу члана 436. став 1. тачка 2) ЗКП, јер и према оцени тог суда постоје особите околности, које су наведене, а које указују да би окривљени, уколико би се нашли на слободи, могли да понове кривично дело.
Главни претрес од 18. маја 2010. године је одржан и рочиште за главни претрес је одложено за 3. јун 2010. године, јер није приступио један од уредно позваних сведока, чије довођење на следећи главни претрес је наређено и ради увида у списе прекршајног предмета. Одређено је и да ће се наредити довођење окривљених на наставак главног претреса.
Решењем Основног суда у Нишу Кв. 868/10 од 21. маја 2010. године, по службеној дужности и одлучујући о предлогу браниоца окривљених за укидање притвора, у ставу првом изреке, продужен је притвор против окривљених на основу члана 436. став 1. тачка 2) ЗКП, а у ставу другом изреке одбијен је као неоснован предлог браниоца окривљених.
Решењем Апелационог суда у Нишу Кж.2. 543/10 од 2. јуна 2010. године одбијена је као неоснована жалба браниоца окривљених изјављена против решења Основног суда у Нишу Кв. 868/10 од 21. маја 2010. године.
Главни претрес од 3. јуна 2010. године је одржан и закључен, након чега је суд донео и објавио одлуку којом је окривљене огласио кривим за кривично дело које им се стављало на терет и осудио их кумулативно на казне затвора и новчане казне.
Решењем Основног суда у Нишу К. 4305/10 од 3. јуна 2010. године, након одржаног и завршеног главног претреса, укинут је притвор против окривљених и наложено је да се они имају одмах пустити на слободу.
4. Одредбама Устава на чију се повреду подносиоци уставне жалбе позивају, утврђено је: да су при ограничавању људских и мањинских права, сви државни органи, а нарочито судови, дужни да воде рачуна о суштини права које се ограничава, важности сврхе ограничења, природи и обиму ограничења, односу ограничења са сврхом ограничења и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права (члан 20. став 3.); да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (члан 27. ст. 1. и 3.); да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (члан 30. став 1.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити за још три месеца, а ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (члан 31. став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. став 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (члан 33. став 6.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да су мере које се могу предузети према окривљеном за обезбеђење његовог присуства и за несметано вођење кривичног поступка позив, довођење, забрана напуштања боравишта, јемство и притвор, као и да ће се ове мере укинути и по службеној дужности кад престану разлози због којих су предузете, односно замениће се другом блажом мером кад за то наступе услови (члан 133. ст. 1. и 3.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, као и да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141.); да се после предаје оптужнице суду до завршетка главног претреса, одлука о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси у складу са чланом 142а овог законика, као и да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу (члан 146. ст. 1. и 2.); да против решења већа којим се одбија предлог за одређивање или укидање притвора жалба није дозвољена (члан 146. став 4.); да ће се у поступку за кривична дела за која је као главна казна прописана новчана казна или затвор до пет година, примењивати одредбе чл. 434. до 448. овог законика, а уколико у овим одредбама није нешто посебно прописано, примењиваће се сходно остале одредбе овог законика (члан 433.).
Одредбама члана 436. ЗКП, којима је регулисана мера притвора у скраћеном поступку, прописано је: да се притвор може одредити, у циљу несметаног вођења кривичног поступка против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је у питању кривично дело за које се може изрећи казна затвора од три године, а особите околности указују да ће окривљени довршити покушано кривично дело или да ће извршити кривично дело којим прети или да ће поновити кривично дело (став 1. тачка 2)); да пре подношења оптужног предлога, притвор може трајати само онолико колико је потребно да се спроведу истражне радње, али не дуже од осам дана, а изузетно до тридесет дана ако се ради о кривичном делу са елементима насиља, као и да о жалби против решења о притвору решава веће (члан 24. став 6) (став 2.); да се у погледу притвора, од предаје оптужног предлога до изрицања првостепене пресуде, примењују сходно одредбе члана 146. овог законика, с тим што је веће дужно да сваких месец дана испита да ли постоје разлози за притвор (став 3.); да је, кад се окривљени налази у притвору, суд дужан да поступа са нарочитом хитношћу (став 4.).
Одредбом члана 184. став 1. Кривичног законика прописано је да ко наводи или подстиче другог на проституцију или учествује у предаји неког лица другоме ради вршења проституције или ко путем средстава јавног информисања и других сличних средстава пропагира или рекламира проституцију, казниће се затвором од шест месеци до пет година и новчаном казном.
5. Анализирајући оспорене појединачне акте са становишта наведених уставних и законских одредаба, Уставни суд је пошао од тога да појам одређивања притвора има своју формално-правну и материјално-правну страну. У формално-правном смислу одређивање притвора је лишење слободе одлуком надлежног суда, односно прво решење суда којим се према лицу за које постоји основана сумња да је извршило кривично дело предузима мера притвора, као мера обезбеђења његовог присуства и несметаног вођења кривичног поступка. У материјално-правном смислу, одређивање притвора постоји сваки пут када надлежни суд у поступку контроле притвора, односно испитивања основаности даљег задржавања на снази ове мере, утврди да и даље постоје разлози за притвор, при чему је суд сваки пут када то чини дужан да испитује постојање свих законом установљених разлога, имајући у виду сврху притвора. Из наведених разлога, по оцени Уставног суда, приликом одлучивања о основаности продужавања притвора од значаја је да ли у конкретном случају има законских разлога да се притвореник задржи у притвору. Са друге стране, Уставни суд је оценио да из одредбе члана 133. став 3. ЗКП произлази да ће суд по службеној дужности укинути притвор, као и сваку другу меру из члана 133. став 1. ЗКП, кад престану разлози за њено даље задржавање на снази, што значи да је суд дужан да у било којој фази кривичног поступка и за време док још није истекао период за који је притвор одређен, ову меру укине ако више нема законских разлога за њено задржавање на снази.
Уставни суд и поводом ове уставне жалбе наглашава да са аспекта заштите људских права, притвор представља посебно осетљиву меру ограничења права на слободу и да наведене уставне одредбе упућују да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, а да је надлежни суд, одлучујући о законитости лишења слободе, дужан да одлуку хитно донесе и да нареди пуштање лица на слободу, ако нађе да је лишење слободе било незаконито.
6. Оцењујући наводе уставне жалбе са становишта повреде права на ограничено трајање притвора из члана 31. став 1. Устава, а полазећи од утврђених чињеница и околности, Уставни суд указује на то да се позивање подносилаца уставне жалбе на повреду права које јемчи ова одредба Устава не може довести у правну везу са оспореним решењима, јер се наведеном уставном одредбом јемче права окривљеног на ограничено трајање притвора до подизања оптужнице, односно оптужног акта. Како је оптужни акт, у конкретном случају оптужни предлог, поднет 24. марта 2010. године, а сва оспорена решења о продужењу притвора су донета након подношења оптужног предлога, Уставни суд налази да се питање повреде права подносилаца уставне жалбе може разматрати само у односу на право гарантовано одредбом става 2. члана 31. Устава, којом се свакоме јемчи да трајање притвора после подизања оптужнице суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом. Имајући у виду наведено, Уставни суд је уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану.
7. У односу на наводе уставне жалбе који се односе на повреду права из члана 31. став 2. Устава, Уставни суд указује на то да трајање притвора од подизања оптужног акта до завршетка главног претреса Уставом и ЗКП није ограничено. Међутим, надлежни суд је, сагласно одредбама члана 31. став 2. Устава и члана 146. став 2. ЗКП, дужан да трајање притвора сведе на најкраће неопходно време, у складу са законом и да у одређеним временским интервалима, по службеној дужности, и без предлога странака, испита да ли још постоје разлози за задржавање лица у притвору или не, те уколико и даље разлози постоје, притвор се решењем продужава до даље одлуке суда. На тај начин се притвор своди на изузетну меру чије трајање мора да буде искључиво у функцији обезбеђења присуства окривљеног и несметаног вођења кривичног поступка. На другој страни, таквим поступањем се отклања опасност да се притвор фактички претвори у казну, што би било у супротности са Уставом утврђеном претпоставком невиности.
У конкретном случају, лишење слободе окривљених, овде подносилаца уставне жалбе је извршено због постојања основане сумње да су, као саизвршиоци, извршили кривично дело посредовање у вршењу проституције, услед постојања особитих околности које су указивале на бојазан да би окривљени уколико би се нашли на слободи, могли поновити кривично дело. Уставни суд, при томе, наглашава да је постојање основане сумње да је неко лице извршило кривично дело, услов sine qua non за постојање законитости, како приликом одређивања, тако и приликом продужавања мере притвора. Међутим, сама чињеница постојања основане сумње није довољна да би се, посебно након одређеног протека времена, оправдао притвор. Сагласно пракси Европског суда за људска права, у оваквим случајевима је потребно размотрити два услова за његову примену: први, да ли су разлози који оправдавају притвор и даље „релевантни и довољни“, и други, да ли су надлежни судови у вођењу поступка показали „посебну марљивост“. Само у случају ако су оба услова испуњена, период проведен у „продуженом“ притвору може се сматрати разумним (видети, поред осталих, пресуде у предметима Matznetter против Аустрије од 10. новембра 1969. године, став 12; Letellier против Француске од 26. јуна 1991. године, став 35; Muller против Француске од 17. марта 1997. године, став 35; Shishkov против Бугарске од 9. јануара 2003. године, став 58. и др.).
Полазећи од изнетог, Уставни суд је становишта да су надлежни судови приликом контроле притвора, оцењујући оправданост његовог даљег трајања, поред постојања основане сумње, дужни да установе и да је притварање у конкретном случају неопходно, јер не може бити замењено блажом мером (нужност), водећи притом рачуна да се чињеница да ли је окривљени извршио кривично дело утврђује по завршетку главног претреса доношењем пресуде (уравнотеженост) и образлажући при томе повезаност оба наведена чиниоца.
Само потпуном применом начела сразмерности, у смислу раније поменутог „теста“ прикладности, нужности и уравнотежености, на несумњив начин се може исправно оценити да ли у конкретном случају разлози да се окривљеном продужи притвор у току кривичног поступка, претежу над Уставом зајемченим правом на слободу.
Разматрајући уставну жалбу у овом делу, а с обзиром на наведено, Уставни суд је утврдио да су оспорена решења донели законом установљени судови, који су у границама своје надлежности, у законом предвиђеном поступку, применом одредаба важећих процесних прописа утврдили да постоје разлози за продужење притвора против окривљених, овде подносилаца уставне жалбе. Након поднетог оптужног предлога, у законским роковима веће је, по службеној дужности, али и одлучујући о предлозима браниоца окривљених за укидање притвора, испитивало да ли постоје разлози за притвор против окривљених, у складу са одредбом члана 436. став 3. ЗКП.
Тврдње подносилаца уставне жалбе се у суштини своде на то да судови нису индивидуализовали разлоге за продужење притвора у образложењима оспорених решења према сваком од окривљених појединачно, те да „судови нису на ваљан начин образложили ... да ли је ова мера нужна за вођење кривичног поступка и да ли одређивање, односно продужење, притвора представља казну или не према окривљенима“. Међутим, према оцени Уставног суда, у образложењима оспорених решења су подробно наведене особите околности које се односе како на окривљеног Славишу Милојића (ранија осуђиваност и власништво локала), тако и на окривљеног Александра Милојића (статус запосленог у предметном локалу и однос према првоокривљеном), које околности су судови ценили на уставноправно прихватљив начин, те је Уставни суд нашао да супротне тврдње подносилаца уставне жалбе представљају њихов субјективан став и да су као такве неосноване. Поступајући судови су, у образложењима каснијих решења о продужењу притвора, применом начела сразмерности, које укључује оцену нужности и пропорционалности ове мере, додатно ценили и да ли се сврха притвора против окривљених могла остварити и другом блажом мером, али су нашли да то у конкретном предмету није био случај.
Имајућу у виду наведено, Уставни суд је оценио да се задржавање подносилаца уставне жалбе у притвору у спорном периоду и из разлога наведених у оспореним решењима не може приписати произвољном поступању судова, те да није повређено ни право подносилаца уставне жалбе зајемчено одредбом члана 31. став 2. Устава. Уставни суд нарочито указује и на то да чињеница да је поступајући суд одмах након одржаног и завршеног главног претреса 3. јуна 2010. године укинуо притвор против окривљених, говори у прилог закључку да је тај суд водио рачуна да меру притвора после подизања оптужног предлога сведе на најкраће неопходно време, у складу са наведеним начелима.
8. У уставној жалби су наведене и тврдње које се односе на радње Основног суда у Нишу у предмету К. 4305/10, а којима се у суштини истиче повреда права лица коме се суди за кривично дело - да му се суди без одуговлачења, зајемченог одредбом члана 33. став 6. Устава. С тим у вези, Уставни суд указује на следеће:
У конкретном предмету против окривљених, овде подносилаца уставне жалбе, водио се скраћени кривични поступак, по оптужном предлогу Основног јавног тужилаштва у Нишу Кт. 955/10 од 24. марта 2010. године, који је прецизиран актом тог тужилаштва Кт. 955/10 од 17. маја 2010. године. Окривљени су се налазили у притвору који је против њих одређен решењем истражног судије Ки. 1876/08 од 19. марта 2010. године, а који се рачунао од дана и часа лишења слободе – 19. марта 2010. године у 01,00 часова. Главни претрес у том кривичном поступку је завршен 3. јуна 2010. године, донета је и објављена осуђујућа пресуда, након чега је и укинут притвор против окривљених.
Уставни суд је утврдио да је, до тренутка када је уставна жалба изјављена, дакле до 18. маја 2010. године, кривични поступак у овом предмету трајао краће од два месеца, а до тренутка кад је донета првостепена одлука, односно до 3. јуна 2010. године, краће од два и по месеца. Поступајући суд је током поступка одржао више главних претреса, а приликом њиховог одлагања и заказивања наставака у кратким временским интервалима, посебним решењем је одређивао да ће се наредити довођење окривљених на наставак главног претреса. Стога, према оцени Уставног суда, тврдње подносилаца уставне жалбе да главни претреси нису одржавани „због тога што од стране суда није издат налог за довођење окривљених у судницу, што је у колизији са одредбом члана 436. став 4. ЗКП према којој је суд дужан да поступа са нарочитом хитношћу“, нису основане и нису од утицаја на доношење другачије одлуке Уставног суда, јер управо супротно произлази из приложене документације. Према оцени Уставног суда, чињеница да је скраћени кривични поступак против двојице окривљених, у коме су саслушани бројни сведоци и изведено више доказа, до доношења првостепене осуђујуће одлуке, трајао краће од три месеца и описано поступање суда, очигледно указују да је тај поступак вођен у складу са начелом нарочите хитности.
Тврдња подносилаца уставне жалбе да је „бранилац окривљеног поднеском од 23. априла 2010. године суду предложио укидање притвора против окривљених, али да по овом предлогу суд није донео одлуку иако је био дужан да то учини, сходно одредби члана 146. став 2. ЗКП“, не може се довести у везу са наведеном одредбом ЗКП. Наиме, одредбом члана 146. став 2. ЗКП прописано је да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу. Дакле, наведена одредба ЗКП не регулише обавезно поступање суда по предлогу за укидање притвора, како се то неосновано тврди у уставној жалби, већ управо прописује поступање суда и без таквог предлога. Уставни суд указује на то да је одредбом члана 436. став 4. ЗКП прописано само да против решења већа којим се одбија предлог за одређивање или укидање притвора жалба није дозвољена, те је и са становишта ове одредбе изнета тврдња неоснована, нарочито имајући у виду да је у конкретном случају предлог за укидање притвора поднет само један дан након већ донете одлуке о продужењу притвора, као и да је подношен више пута пре тога. Стога, ни наведена тврдња подносилаца уставне жалбе није од утицаја на доношење другачије одлуке овог суда у конкретном предмету.
Уставни суд је, оценивши тврдње изнете у уставној жалби, којима се оспоравају радње Основног суда у Нишу и истиче повреда права зајемченог одредбом члана 33. став 6. Устава, а имајући у виду све изнето, утврдио да у конкретном случају подносиоцима уставне жалбе није повређено означено право.
9. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07).
10. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић