Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Милана Петровића из Суботице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 12. јула 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Милана Петровића изјављена против решења Вишег суда у Суботици Кв. 108/10 од 15. априла 2010. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж.II 1048/10 од 29. априла 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милан Петровић из Суботице, преко пуномоћника Виктора Јухаса Ђурића, адвоката из Суботице, поднео је 11. маја 2010. године уставну жалбу против решења Вишег суда у Суботици Кв. 108/10 од 15. априла 2010. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж.II 1048/10 од 29. априла 2010. године, због повреде начела забране дискриминације утврђеног одредбом члана 21. став 1. Устава Републике Србије и повреде права на слободу и безбедност, права на правично суђење и права на једнаку заштиту права, зајемчених одредбама члана 27. ст. 1. и 3, члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава и члана 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
У уставној жалби је наведено:
- да се против окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, води кривични поступак пред Вишим судом у Суботици у предмету К. 23/10, да је члан већа и судија Б.С, као и да је главни претрес започео 25. марта 2010. године, након чега је одложен на неодређено време;
- да је оспореним решењем Кв. 108/10 од 15. априла 2010. године, након започетог главног претреса, Виши суд у Суботици „окривљеном продужио притвор“ за још два месеца, на основу члана 142. став 1. тач. 3) и 5) ЗКП, а да ни он ни његов бранилац нису били обавештени о седници већа, већ су само могли да изјаве жалбу, чиме је повређено право на „поступак“ из члана 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода;
- да је веће Апелационог суда пре одлучивања о жалби омогућило Апелационом јавном тужилаштву да се о тој жалби изјасни, а чије изјашњење није достављено браниоцу, који стога није могао да се изјасни о поднеску тужилаштва, чиме је подносиоцу повређено право на правично суђење, јер поступак није био контрадикторан;
- да је у већу Вишег суда у Суботици које је донело оспорено решење учествовала и судија Б.С, чиме је ова судија „судила у својој ствари“, с обзиром на то да би „веће тројице“ које одлучује о продужењу притвора требало да оцењује правилност хитног поступања „већа петорице“ које суди на главном претресу, а имајући у виду и да је главни претрес потом одложен на неодређено време, чиме је подносиоцу уставне жалбе повређено право да о његовом притварању одлучи непристрасан судија, које је зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава;
- да је „окривљеном продужен притвор због опасности да би поновио кривично дело, при чему није цитирана ниједна одлука суда којом је раније осуђен, те је услед тога притвор продужен без стварног испуњења материјалноправних претпоставки, јер опасност понављања кривичног дела није утемељена чињеницама ни доказима“, чиме је подносиоцу повређено право да не буде лишен слободе осим из разлога прописаних законом, зајемчено одредбом члана 27. став 1. Устава;
- да је став Европског суда за људска права да само ранија осуђиваност за кривична дела једнаке тежине може послужити као основ за закључак да постоји опасност за понављање кривичног дела;
- да је бранилац окривљеног жалбу против оспореног решења Вишег суда у Суботици предао 19. априла 2010. године, да је Апелациони суд у Новом Саду о тој жалби одлучио тек 29. априла 2010. године, а та одлука је окривљеном и његовом браниоцу достављена 4. маја 2010. године, пре почетка главног претреса, из чега произлази да суд није хитно одлучио о жалби, чиме је подносиоцу повређено право из члана 27. став 3. Устава и члана 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода;
- да је поступајући у другом предмету, веће Апелационог суда у Новом Саду, у решењу Кж. 818/10 од 6. априла 2010. године заузело правни став да након ступања оптужнице на правну снагу оптужени мора бити обавештен о рочишту на коме се одлучује о продужењу притвора, а поступајући у предмету подносиоца уставне жалбе, веће истог суда заузело је потпуно супротан став, те да је „очито“ да већа Апелационог суда не поступају једнако према грађанима који су у истим правним ситуацијама, чиме су подносиоцу повређена права „на једнакост пред законом“ које јемчи члан 21. став 1. Устава и право на једнаку заштиту права пред судовима које јемчи члан 36. став 1. Устава.
Подносилац уставне жалбе је захтевао да Уставни суд утврди повреде означених права, поништи оспорена решења и досуди му трошкове заступања пред Уставним судом и паушал у опредељеном новчаном износу.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, списе предмета Вишег суда у Суботици К. 23/10 и одговор в. ф. председника тог суда и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Против тројице окривљених, међу којима и овде подносиоца уставне жалбе, пред Вишим судом у Суботици се води кривични поступак у предмету К. 23/10 због постојања основане сумње да су извршили два кривична дела тешко убиство из члана 114. став 1. тачка 4) у вези са чланом 33. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09).
Подносилац уставне жалбе се у време изјављивања уставне жалбе налазио у притвору, који је одређен решењем истражног судије Окружног суда у Суботици Кри. 272/08 од 4. фебруара 2009. године, а након његовог саслушања. Притвор је одређен на основу одредаба члана 142. став 2. тач. 2), 3) и 5) тада важећег Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07 и 122/08). Након одређивања, притвор је продужаван 14 пута, и пре и након оптужења, на основу одредаба члана 142. став 2. (став 1. након измена Законика) тач. 3) и 5) Законика о кривичном поступку.
Виши суд у Суботици је 22. марта 2010. године већу тог суда из члана 24. став 6. ЗКП доставио списе предмета К. 23/10, ради одлучивања о притвору против саокривљеног Б.Д, а који је истицао 25. марта 2010. године. О притвору против саокривљеног Б.Д. је одлучено решењем Вишег суда у Суботици Кв. 84/10 од 23. марта 2010. године. Против овог решења жалбе су изјавили и окривљени Б.Д. и његов бранилац - адвокат Ђ.Л.
Виши суд у Суботици је на записник о главном претресу К. 23/10 од 25. марта 2010. године донео решење о издвајању дела списа предмета, чији писмени отправак је тражио присутни заменик јавног тужиоца, који је и најавио изјављивање жалбе против тог решења. Из истог записника произлази да је окривљени Б.Д. на том главном претресу захтевао изузеће заменика Вишег јавног тужиоца, те да је претрес одложен за 4. и 5. мај 2010. године.
Након одложеног главног претреса, Виши суд у Суботици је Апелационом суду у Новом Саду доставио списе предмета и раније изјављене жалбе саокривљеног Б.Д. и његовог браниоца против решења о продужењу притвора Кв. 84/10 од 23. марта 2010. године. Решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж.II 803/10 од 1. априла 2010. године, које је са списима предмета достављено Вишем суду у Суботици 8. априла 2010. године, одбијене су као неосноване жалбе изјављене против наведеног решења.
Виши суд у Суботици је Апелационом суду у Новом Саду 9. априла 2010. године поново доставио списе предмета К. 23/10, ради одлучивања о жалби Вишег јавног тужилаштва у Суботици изјављеној 29. марта 2010. године против решења Вишег суда у Суботици К. 23/10 од 25. марта 2010. године о издвајању дела списа предмета. Решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж.II 889/10 од 14. априла 2010. године, уважавањем жалбе Вишег јавног тужилаштва у Суботици, укинуто је решење Вишег суда у Суботици К. 23/10 од 25. марта 2010. године и предмет је враћен на даљи поступак. Решење Апелационог суда у Новом Саду са списима предмета достављено је Вишем суду у Суботици 16. априла 2010. године.
Оспореним решењем Вишег суда у Суботици Кв. 108/10 од 15. априла 2010. године против подносиоца уставне жалбе и саокривљеног О.С. продужен је притвор по основима из члана 142. став 1. тач. 3) и 5) Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09) и одређено је да по овом решењу притвор може трајати два месеца, односно до 16. јуна 2010. године. У образложењу тог решења, између осталог је наведено да се „особите околности огледају у чињеници да су окривљени, како то произлази из извода из кривичне евиденције за именоване, започели са вршењем кривичних дела још као малолетна лица, због чега су им изрицане васпитне мере, али су обојица наставили са вршењем кривичних дела и као пунолетна лица, углавном истоврсних (кривичних дела како против имовине, тако и против живота и тела) ... надаље, за два кривична дела тешко убиство из члана 114. став 2. у вези члана 33. Кривичног законика, која се окривљенима стављају на терет, прописане су казне затвора преко десет година и постоје посебно тешке околности кривичних дела, што оправдава основ из члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП“, након чега је суд детаљно описао у чему се састоје посебно тешке околности кривичних дела.
Након доношења оспореног решења о продужењу притвора против окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, Виши суд у Суботици је Вишем јавном тужилаштву у Суботици доставио списе предмета К. 23/10, ради одлучивања о захтеву саокривљеног Б.Д. за изузеће поступајућег заменика Вишег јавног тужиоца у Суботици, изјављеном на главном претресу од 25. марта 2010. године. Решењем Вишег јавног тужилаштва у Суботици Ктр. 133/10 од 26. априла 2010. године одбијен је поднети захтев за изузеће, а ово решење је, са списима предмета, достављено Вишем суду у Суботици 26. априла 2010. године.
Бранилац окривљеног је 19. априла 2010. године изјавио жалбу против оспореног решења Вишег суда у Суботици Кв. 108/10 од 15. априла 2010. године о продужењу притвора против окривљеног, која је са списима предмета прослеђена Апелационом суду у Новом Саду наредбом од 26. априла 2010. године, а где је примљена 28. априла 2010. године.
Оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж.II 1048/10 од 29. априла 2010. године одбијена је као неоснована жалба браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, изјављена против решења Вишег суда у Суботици Кв. 108/10 од 15. априла 2010. године. У образложењу овог решења, између осталог, је наведено: „Наводи у жалби браниоца окривљеног да је суд требао поступити по члану 142а у погледу обавештавања окривљеног и браниоца нису основани ... јер се у конкретном случају није радило о одређивању притвора, већ о продужењу, а о чему постоји записник већа од 15. априла 2010. године. У односу на наводе у жалби о непрописном саставу већа, исти се појављују као неосновани, јер нигде није предвиђено да судија који је учествовао као члан већа на, како је наведено главном претресу, не може бити члан већа који одлучује о продужењу притвора ... из списа предмета и правилног утврђења првостепеног суда несумњиво произлази да постоје особите околности које се огледају у чињеници да су окривљени у ранијем периоду вршили кривична дела, а што произлази из извода из КЕ за именоване. Сходно томе, стоји и основ из члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП. Осим тога, окривљени Петровић Милан је основано сумњив да је извршио кривично дело тешко убиство из члана 114. став 2. у вези члана 33. КЗ, а за које је прописана казна затвора преко десет година, као и да постоје посебно тешке околности овог кривичног дела, што оправдава основ из члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП.“.
Апелациони суд у Новом Саду је одлуку о жалби са списима предмета вратио Вишем суду у Суботици на даљи поступак 4. маја 2010. године, с обзиром на то да су прва три дана у мају 2010. године због празника били нерадни дани.
У записнику о главном претресу К. 23/10 од 4. маја 2010. године је констатовано да је тог дана оспорено решење Апелационог суда у Новом Саду Кж.II 1048/10 од 29. априла 2010. године непосредно уручено оптуженом Милану Петровићу, његовом браниоцу и Вишем јавном тужилаштву у Суботици.
У списима предмета се налазе и подаци из казнене евиденције за Милана Петровића, издати од Министарства унутрашњих послова - Дирекција полиције - Полицијска управа у Суботици Стр. Пов. број (није означен) од 4. фебруара 2009. године. Из овог акта произлази да је Милан Петровић правноснажно осуђиван, и као малолетно и као пунолетно лице, за извршење, између осталих, кривичних дела тешка и лака телесна повреда, угрожавање опасним оруђем при тучи и свађи (пресуда брисана), тешка крађа, разбојништво, тешки случајеви разбојништва и разбојничке крађе и насилничко понашање, из члана 53. став 2, члана 54. став 2, члана 56. став 1, члана 166. став 1, члана 168. став 1, члана 169. став 1. и члана 220. став 2. раније важећег Кривичног закона Републике Србије („Службени гласник СРС“, бр. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89 и 21/90 и „Службени гласник РС“, бр. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 11/02, 80/02, 39/03 и 67/03).
Решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж.II 818/10 од 6. априла 2010. године, које је приложено уз уставну жалбу, уважавањем жалби окривљеног А.Д. и браниоца окривљених, овде пуномоћника подносиоца уставне жалбе, укинуто је решење Основног суда у Суботици Кв. 476/10 од 19. марта 2010. године, којим је окривљенима био продужен притвор по основу прописаном у члану 142. став 1. тачка 3) ЗКП, због постојања основане сумње да су извршили два кривична дела разбојништва из члана 206. став 1. КЗ. У образложењу овог решења је, између осталог, наведено: „...из списа предмета јасно произлази да је оптужница против окривљених поднета 18. марта 2010. године, те да је приговор против ове оптужнице одбијен решењем Основног суда у Суботици 24. марта 2010. године. Побијано решење је донето 19. марта 2010. године, а у конкретном случају није поступљено по одредбама члана 142а, дакле веће своју одлуку није донело након саслушања окривљеног, а коме може да присуствује и бранилац окривљеног. Ово је код чињенице да је суд дужан да о овом саслушању на погодан начин обавести и браниоца окривљеног нужно водило укидању решења. Ово из разлога што је на овакав начин учињена повреда права на одбрану окривљеног, а приликом доношења ове најтеже мере за обезбеђење присуства окривљеног“.
4. Устав у члану 21. став 1. утврђује да су пред Уставом и законом сви једнаки.
Одредбама члана 27. Устава утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (став 1.); да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу, ако је лишење слободе било незаконито (став 3.).
Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега, а одредбом члана 36. став 1. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе.
Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода („Службени лист СЦГ - Међународни уговори“, бр. 9/03, 5/05 и 7/05 и „Службени гласник РС - Међународни уговори“, број 12/10) одредбом члана 5. став 4. утврђује да свако ко је лишен слободе има право да покрене поступак у коме ће суд хитно испитати законитост лишења слободе и наложити пуштање на слободу ако је лишење слободе незаконито.
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07 и 122/08) (у даљем тексту: ЗКП), у делу у коме је регулисана мера притвора, прописано је да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору (члан 141. став 2).
Одредбама члана 142. ЗКП прописано је да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако: се крије или ако се не може утврдити његова истоветност, или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1)); постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, вештаке, саучеснике или прикриваче (тачка 2)); особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (тачка 3)); у својству оптуженог који је једном уредно позван, очигледно избегава да дође на главни претрес (тачка 4)); је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно преко пет година за кривично дело са елементом насиља и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела (тачка 5)); је пресудом првостепеног суда лицу изречена казна затвора од пет година или тежа казна и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела (тачка 6)).
Члан 142а ЗКП прописује: да одлуку о одређивању притвора истражни судија или веће доноси по саслушању окривљеног, а да се одлука о продужењу или укидању притвора доноси у седници већа, изузев у случају из члана 145. овог законика (став 1.); да саслушању из става 1. овог члана могу да присуствују јавни тужилац и бранилац окривљеног (став 2.); да је суд дужан да на погодан начин обавести јавног тужиоца и браниоца окривљеног о времену и месту саслушања из става 1. овог члана, као и да се саслушање може обавити и у одсуству обавештених лица (став 3.); да се о саслушању или седници већа на којој се одлучује о притвору води посебан записник који се прилаже списима (став 4.); да се, изузетно од става 1. овог члана одлука о одређивању притвора може донети без саслушања окривљеног ако позив за саслушање није могао да му буде уручен због недоступности или непријављивања промене адресе или ако постоји опасност од одлагања (став 5.).
Чланом 143. ЗКП, између осталог, је прописано: да против решења о притвору странке могу изјавити жалбу већу (члан 24. став 6), као и да се жалба, решење о притвору и остали списи достављају одмах већу, с тим да жалба не задржава извршење решења (став 4.); да је у случајевима из ст. 4. и 5. овог члана веће које одлучује о жалби дужно је да донесе и достави одлуку у року од 48 сати (став 6.).
Одредбом члана 146. став 1. ЗКП прописано је да се после предаје оптужнице суду до завршетка главног претреса, одлука о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси у складу са чланом 142а овог законика.
Осталим релевантним одредбама ЗКП прописано је: да првостепени судови, у већу састављеном од тројице судија, одлучују о жалбама против решења истражног судије и других решења кад је то одређено овим закоником, доносе одлуке у првом степену ван главног претреса и стављају предлоге у случајевима предвиђеним у овом законику или у другом закону (члан 24. став 6); да судија или судија - поротник не може вршити судијске дужности ако је у истом кривичном предмету вршио истражне радње, или је учествовао у поступку као тужилац, бранилац, законски заступник или пуномоћник оштећеног, односно тужиоца, или је испитан као сведок или као вештак, односно ако је у истом предмету учествовао у доношењу одлуке нижег суда или ако је у истом суду учествовао у доношењу одлуке која се побија жалбом (члан 40. став 1. тач. 4) и 5)); да ће примерак жалбе првостепени суд доставити противној странци (чл. 162. и 163), која може у року од осам дана од дана пријема поднети суду одговор на жалбу и да ће жалбу и одговор на жалбу, са свим списима, првостепени суд доставити другостепеном суду (члан 373.); да ће, ако се ради о кривичном делу за које се гони по захтеву јавног тужиоца, судија известилац списе доставити надлежном јавном тужиоцу, који је дужан да их без одлагања, а најкасније у року од петнаест дана, размотри и стави свој предлог или изјави да ће предлог ставити на седници већа и да их врати суду (члан 374. став 1.); да се жалба подноси суду који је донео решење (члан 399. став 1.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено (члан 401. став 1.); да ће се на поступак по жалби на решење сходно примењивати, поред осталих, и одредбе члана 372. и члана 374. ст. 1, 3. и 4. овог законика (члан 402. став 1.).
Одредбом члана 114. став 1. тачка 4) Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) (у даљем тексту: КЗ) прописано је да ко другог лиши живота при извршењу кривичног дела разбојништва или разбојничке крађе, казниће се затвором најмање десет година или затвором од тридесет до четрдесет година.
5. У погледу навода из уставне жалбе „да је окривљеном продужен притвор због опасности да би поновио кривично дело, при чему није цитирана ниједна одлука суда којом је раније осуђен“, а којима се у суштини оспорава основ за продужење притвора и истиче повреда права на слободу зајемченог одредбом члана 27. став 1. Устава, Уставни суд је закључио да ове тврдње подносиоца уставне жалбе нису основане, нити указују да му је оспореним актима повређено означено право.
Уставни суд и у овој одлуци, као и у ранијим одлукама (видети, поред осталих: Одлуку Уж-1477/2009 од 13. маја 2010. године) констатује да је одредбом члана 27. став 1. Устава утврђено да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега произлази да је неопходно кумулативно постојање два услова да би лишење слободе било законито. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком.
Сагласно одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 142. став 1. ЗКП, притвор се према неком лицу може одредити само уколико су кумулативно испуњена два услова: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело и да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. Разлози који притварање могу чинити неопходним ради вођења кривичног поступка, прописани су у члану 142. став 1. тач. 1) до 6) ЗКП (обезбеђење присуства окривљеног – тач. 1) и 4), спречавање доказне опструкције – тачка 2), спречавање нове криминалне делатности – тачка 3), тежина кривичног дела – тачка 5), висина казне затвора изречене пресудом првостепеног суда и околности кривичног дела – тачка 6)).
У тач. 3) и 5) става 1. члана 142. ЗКП прописано је да се притвор против неког лица може одредити ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети, као и ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно преко пет година за кривично дело са елементом насиља и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела. Дакле, надлежни суд је дужан да утврди и образложи које су то особите околности које указују на бојазан да би окривљени боравком на слободи могао поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети, односно да утврди да ли је за кривично дело које се окривљеном ставља на терет прописана наведена казна затвора и да ли је притварање оправдано због посебно тешких околности кривичног дела за чије извршење је окривљени основано сумњив.
Из наведеног, по оцени Уставног суда, произлази да суд може одредити притвор према неком лицу само уколико истовремено оцени да постоји основана сумња да је оно извршило кривично дело и да је његово притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, те да потом, у решењу о одређивању притвора, детаљно образложи који су то разлози који притварање окривљеног чине неопходним.
Полазећи од наведеног, а оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби који се односе на оспорена решења, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе притвор продужен из разлога предвиђених одредбама члана 142. став 1. тач. 3) и 5) ЗКП. У оспореним решењима, како првостепеном тако и другостепеном, кривични судови су разлоге за продужење притвора детаљно образложили, посебно наводећи да из извода из казнене евиденције за окривљене произлази да су они више пута осуђивани за истоврсна кривична дела, како против имовине тако и против живота и тела. У оспореном првостепеном решењу је Виши суд у Суботици детаљно образложио и у чему се састоје посебно тешке околности кривичних дела која се окривљенима стављају на терет, које је као правилне оценио и Апелациони суд у Новом Саду. Навод подносиоца уставне жалбе да „није цитирана ниједна одлука суда којом је он раније осуђен“ није од значаја, с обзиром на то да се у списима предмета налазе подаци из казнене евиденције за окривљеног, у коме су видљиве све одлуке којима је претходно осуђиван.
Следом изнетог, Уставни суд је оценио да су, у конкретном случају, оспорена решења заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су надлежни судови поступали у складу са одредбама ЗКП када су утврдили да постоје услови за одређивање притвора према подносиоцу уставне жалбе по означеним законским основима. Судови су аргументовано образложили да околности раније осуђиваности за истоврсна кривична дела, у конкретном случају представљају оне особите околности које оправдавају бојазан да би подносилац уставне жалбе боравком на слободи могао поновити кривично дело, те да је против подносиоца неопходно одређивање притвора из разлога предвиђених одредбом члана 142. став 1. тачка 3) Законика. Уставни суд нарочито указује на то да се предметни кривични поступак против подносиоца уставне жалбе води због основане сумње да је извршио два кривична дела тешко убиство (лишењем живота два лица при извршењу кривичног дела разбојништва), те да је раније осуђиван управо за кривична дела против живота и тела и за кривична дела против имовине са елементима насиља, као и да је за ово кривично дело прописана казна затвора у трајању од најмање десет година, а поступајући судови су исцрпно образложили у чему се састоје посебно тешке околности кривичног дела, што све чини разлоге за одређивање притвора прописане и у одредби члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП.
И Европски суд за људска права у Стразбуру и Комисија за људска права су, током своје праксе по овом питању, прихватили став домаћих судова да постојање ранијих казни за слична кривична дела даје основ за разумно страховање да би подносилац представке могао починити нова кривична дела (видети, поред осталих, одлуку у предмету Toth v. Austria, од 12. децембра 1991. године).
С обзиром на то да је подносилац уставне жалбе одлуком суда (решењем истражног судије Окружног суда у Суботици о одређивању притвора Кри. 272/08 од 4. фебруара 2009. године) лишен слободе из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 142. став 2. тач. 2), 3) и 5) ЗКП) и да је притвор подносиоцу у каснијим фазама контролисан и продужаван такође из разлога и у поступку предвиђеним законом, Уставни суд је оценио да се лишење слободе и задржавање подносиоца у притвору не могу приписати произвољном поступању судова, те да није повређено право подносиоца из члана 27. став 1. Устава.
6. У односу на истакнуту повреду права из члана 27. став 3. Устава, Уставни суд у овом уставносудском предмету, као и у својим ранијим одлукама (видети, поред осталих, Одлуку Уж - 314/2007 од 23. априла 2009. године, став 6. образложења), наглашава да је, са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења.
Уставни суд истиче да одредба члана 27. став 3. Устава, гарантујући лицу лишеном слободе право жалбе суду, јемчи и притвореном лицу право да покрене поступак пред судом у коме ће се преиспитати законитост његовог притварања и јемчи да ће суд у том поступку одлуку донети хитно, те наредити његово пуштање на слободу, уколико утврди да је лишење слободе било незаконито.
Одговор на питање да ли је период испитивања законитости притвора од стране суда у сагласности са обавезом хитности из члана 27. став 3. Устава, Уставни суд је већ дао у својим одлукама Уж - 39/2007 од 16. јула 2009. године и Уж - 1254/2009 од 8. октобра 2009. године, када је изнео став да јасно постављен рок од 48 сати за доношење и достављање одлуке о жалби на решење о одређивању притвора упућује да и свака следећа одлука о жалби против решења о продужењу притвора мора бити донета у што краћем временском периоду, уз поштовање захтева нарочите хитности.
Уставни суд истиче да се преиспитивање даљих постојања разлога за притвор након подизања оптужнице врши по службеној дужности од стране надлежног суда на сваких 30 дана, односно два месеца, у зависности од фазе у којој је кривични поступак. Могућност изјављивања жалбе против одлуке којом се притвор продужава приликом преиспитивања, заправо представља додатно испитивање његове оправданости и законске заснованости. Стога, иако суд који одлучује о жалби, сагласно одредби члана 27. став 3. Устава, одлуку о оправданости притвора мора донети хитно, стандард хитности је мање захтеван када се у другостепеном поступку преиспитује одлука суда о продужењу притвора. Истоветно становиште Уставни суд је већ изразио у својим одлукама Уж-2683/2010 од 3. марта 2011. године и Уж-2554/2010 од 10. марта 2011. године. Овакав став Уставног суда сагласан је и са праксом Европског суда за људска права према којој је „стандард хитности мање строг када је реч о поступку пред жалбеним судом... јер, ако је притвор потврђен од стране суда мора се сматрати законитим и неарбитрерним, чак и када је жалба дозвољена, тако да наредни поступак по жалби треба да пружи додатне гаранције које, пре свега, имају за циљ додатну процену целисходности продужења притвора. Стога је Европски суд мање забринут око брзине поступка пред жалбеним судом, уколико је ожалбену притворску одлуку донео исто суд, из чега произлази да је претходно спроведени поступак имао судску природу и омогућио је притворенику одговарајуће процедуралне гаранције (видети Veliyev против Русије, број 24202/05 од 24. јуна 2010. године, став 164.)“.
Уставни суд, такође, истиче да се постојање повреде права лица лишеног слободе из члана 27. став 3. Устава, мора утврдити према чињеницама сваког конкретног случаја.
Иако је, у конкретном случају, о жалби против решења о продужењу притвора решавао Апелациони суд у Новом Саду, као другостепени суд, Уставни суд сматра да се, с обзиром да је Виши суд у Суботици, као првостепени суд који је донео ожалбено решење био укључен у поступак по жалби, овај поступак мора посматрати као целина, дакле у свом трајању пред оба надлежна суда. Ово из разлога што из цитираних одредаба ЗКП неспорно произлази да се поступак по жалби против решења о продужењу притвора спроводи и пред судом чије решење се жалбом побија (првостепени суд) и пред судом који о жалби одлучује (другостепени суд), јер се жалба подноси другостепеном суду преко првостепеног суда и јер је првостепени суд овлашћен да цени благовременост и дозвољеност поднете жалбе.
Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби, Уставни суд је утврдио да је поступак по жалби изјављеној против решења Вишег суда у Суботици Кв. 108/10 од 15. априла 2010. године, којим је према подносиоцу уставне жалбе продужен притвор, трајао 15 дана, рачунајући од 19. априла 2010. године, када је жалба браниоца примљена у Вишем суду у Суботици, до 4. маја 2010. године, када су списи предмета К. 23/10 враћени истом суду након доношења одлуке о жалби, односно оспореног решења Апелационог суда у Новом Саду Кж.II 1048/10, које је тог дана и достављено браниоцу окривљеног.
Уставни суд је оценио да је жалба браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе против решења о продужењу притвора Вишег суда у Суботици, била размотрена у складу са захтевом хитности утврђеним одредбом члана 27. став 3. Устава и да подносиоцу уставне жалбе у поступку по жалби против решења о продужењу притвора Вишег суда у Суботици Кв. 108/10 од 15. априла 2010. године није повређено означено уставно право.
На ову оцену Уставног суда су утицале следеће чињенице и околности: предметни кривични поступак се води против тројице саокривљених, због основане сумње да су извршили тешко кривично дело; поступајући суд је дужан да води рачуна о правима како свих саокривљених, тако и друге странке у поступку, као и да поштује начело нарочите хитности приликом преиспитивања основаности притвора против сваког од саокривљених; у конкретном случају, непосредно пре главног претреса од 25. марта 2010. године, донето је решење о продужењу притвора против саокривљеног Б.Д, против кога су жалбе изјавили и он и његов бранилац; на главном претресу од 25. марта 2010. године суд је донео решење о издвајању дела списа предмета, против кога је жалбу изјавило Више јавно тужилаштво, а саокривљени Б.Д. је захтевао изузеће поступајућег заменика тужиоца; Виши суд у Суботици је након одлагања главног претреса од 25. марта 2010. године, у релативно кратком временском периоду до главног претреса од 4. маја 2010. године достављао списе предмета три пута Апелационом суду у Новом Саду (ради одлучивања о жалби саокривљеног Б.Д. и његовог браниоца, ради одлучивања о жалби Вишег јавног тужилаштва и ради одлучивања о жалби окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе) и једанпут Вишем јавном тужилаштву (ради одлучивања о захтеву за изузеће поступајућег заменика тужиоца); Виши суд у Суботици је при томе поступао врло ажурно, нарочито водећи рачуна да без одлучивања о жалби Вишег јавног тужилаштва против решења о издвајању дела списа предмета, која је изјављена 29. марта 2010. године када се списи предмета нису ни налазили у Вишем суду у Суботици, и о захтеву саокривљеног Б.Д. за изузеће поступајућег заменика тужиоца, не би постојали процесни услови да се одржи главни претрес заказан за 4. мај 2010. године.
Виши суд у Суботици је жалбу браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, изјављену против оспореног решења тог суда о продужењу притвора, примио 19. априла 2010. године, док су списи предмета били у Апелационом суду у Новом Саду, а по претходно изјављеној жалби Вишег јавног тужилаштва. Списи предмета с одлуком су враћени Вишем суду у Суботици 26. априла 2010. године, те је тај суд истог дана поново доставио списе Апелационом суду у Новом Саду, сада ради одлучивања о жалби браниоца окривљеног од 19. априла 2010. године. Из наведеног произлази да се у конкретном случају поступање првостепеног суда не може сматрати инкомпатибилним са захтевом хитности коју предвиђа члан 27. став 3. Устава, већ управо супротно.
Апелациони суд у Новом Саду је о достављеној жалби, коју је са списима предмета примио у среду 28. априла 2010. године, одлучио већ наредног дана, односно у четвртак 29. априла 2010. године, с тим да је ова одлука примљена у Вишем суду у Суботици тек у уторак 4. маја 2010. године, непосредно пре главног претреса. У вези са поступањем и одлучивањем Апелационог суда у Новом Саду, Уставни суд констатује чињеницу да је након одлучивања овог суда наступио државни празник, односно Празник рада 1. мај, и да је први радни дан након празника био управо уторак 4. мај 2010. године, када је оспорено другостепено решење и примљено у Вишем суду у Суботици. Уставни суд указује и на то, да чак и да је Апелациони суд у Новом Саду своју одлуку о жалби отпремио поштом истог дана када је о њој одлучивао, не би било разумно очекивати да би та одлука у Вишем суду у Суботици могла бити примљена пре 4. маја 2010. године. Како је поступак по жалби пред Апелационим судом у Новом Саду трајао највише три радна дана, односно од 28. априла 2010. године када је жалба у том суду примљена, до 30. априла 2010. године када је одлука о жалби из тог суда најкасније могла бити отправљена, то је поступање и овог суда у конкретном случају задовољило стандард хитности у одлучивању, према свим прихваћеним домаћим и међународним критеријумима.
7. Подносилац уставне жалбе је истакао и повреду „права на поступак“ из члана 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, коју је образложио тврдњама „да је главни претрес започео 25. марта 2010. године након чега је одложен на неодређено време“ и да је „оспореним решењем Кв. 108/10 од 15. априла 2010. године, након започетог главног претреса, Виши суд у Суботици окривљеном продужио притвор за још два месеца, на основу члана 142. став 1. тач. 3) и 5) ЗКП, а да ни он ни његов бранилац нису били обавештени о седници већа, већ су само могли да изјаве жалбу“.
Подносилац уставне жалбе у овом делу изричито истиче само повреду одредбе члана 5. став 4. Европске конвенције, која је суштински истоветна одредби члана 27. став 3. Устава, те ће Уставни суд оценити ове тврдње само у односу на наведено уставно право, а имајући у виду и праксу Европског суда за људска права у односу на конкретну одредбу.
Уставни суд најпре указује да је нетачна, те самим тим и неоснована, тврдња подносиоца уставне жалбе да је главни претрес од 25. марта 2010. године „одложен на неодређено време“, с обзиром на то да из записника о главном претресу К. 23/10 од 25. марта 2010. године несумњиво произлази да је поступајући суд главни претрес одложио за тачно одређени датум, односно за 4. и 5. мај 2010. године, када је и одржан.
Уставни суд указује на то да је одредбом члана 142а став 1. ЗКП, прописано да одлуку о одређивању притвора истражни судија или веће доноси по саслушању окривљеног, а да се одлука о продужењу или укидању притвора доноси у седници већа, изузев у случају из члана 145. овог законика. Ова одредба, према оцени Уставног суда, у себи садржи правила која се односе на поступак доношења три различите одлуке: одлуке о одређивању притвора, којој као начелна обавеза мора да претходи саслушање окривљеног, одлуке о продужењу и одлуке о укидању притвора. Иако су ове одлуке садржане у првој и другој реченици истог става, очигледно је да се обавеза саслушања окривљеног из прве реченице тог става односи само на поступак доношења одлуке о одређивању, али не и одлуке о продужењу или укидању притвора, као што је очигледно и да остали ставови члана 142а ЗКП (осим става 4.) регулишу искључиво саслушање окривљеног, као део поступка доношења одлуке о одређивању притвора. С тим у вези, Уставни суд констатује да из одредбе става 4. члана 142а ЗКП, према којој се о саслушању или седници већа на којој се одлучује о притвору води посебан записник, недвосмислено произлази да законодавац раздваја саслушање окривљеног од седнице већа, односно да је прописано различито поступање приликом одређивања притвора и његовог продужења и укидања.
Уставни суд је, стога, оценио да су наведене тврдње подносиоца уставне жалбе засноване на погрешном тумачењу одредаба ЗКП и, као такве, неосноване. У поступку одлучивања о продужењу притвора, како то произлази из одредбе члана 142а став 1. ЗКП, не постоји обавеза саслушања окривљеног, с обзиром на то да је он већ обавезно саслушан приликом одређивања притвора, што је Апелациони суд у Новом Саду и образложио у оспореном решењу. Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право зајемчено одредбом члана 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, односно одредбом члана 27. став 3. Устава.
Уставни суд је, приликом одлучивања о основаности наведених тврдњи подносиоца уставне жалбе имао у виду и праксу Европског суда за људска права у Стразбуру који је изнео мишљење да „став 4. члана 5. не треба да буде тумачен као идентичан ставу 1. члана 6.“ (видети, између осталих: Megyeri v. Germany, од 12. маја 1992. године, став 22.), као и да „иако је Суд у неким случајевим био склон томе да призна потребу за саслушањем пред судским органом, процедура која се тражи у сваком предмету није идентична“ (видети: De Wilde, Ooms and Versyp v. Belgium, од 18. јуна 1971. године, став 78.). Према ставу Европског суда „равноправност страна у поступку може захтевати да подносилац представке буде у могућности да се појави на саслушању нарочито кад је присутно тужилаштво“ (видети: Kampanis v. Greece, од 13. јула 1995. године). Наведени ставови Суда у Стразбуру, као и чињеница да седници већа, приликом одлучивања о постојању разлога за продужење притвора, не присуствује нити се о њој обавештава надлежни тужилац, према оцени Уставног суда, додатно указују на неоснованост изнетих тврдњи подносиоца уставне жалбе и потврђују да му у конкретном случају нису повређена означена права.
8. Подносилац уставне жалбе је истакао и повреду права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, коју је образложио двојако: тврдњом о достављању жалбе његовог браниоца, изјављене против првостепеног решења о продужењу притвора тужилаштву на одговор, и недостављањем тог одговора браниоцу, као и тврдњом да је у ванпретресном већу Вишег суда у Суботици, које је донело оспорено решење о продужењу притвора, учествовала и судија Б.С, која је и члан судећег - претресног већа. Уставни суд је изнете тврдње оценио неоснованим из следећих разлога:
У односу на прву наведену тврдњу, Уставни суд указује на то да одредбама чл. 398. до 403. ЗКП, које регулишу поступак по жалби против решења и одредбом члана 374. став 1. ЗКП, која се на овај поступак сходно примењује, није предвиђена обавеза суда да, након достављања жалбе тужилаштву, доставља жалиоцу изјашњење тужилаштва на његову жалбу. Начела контрадикторности и равноправности странака у кривичном поступку, чија повреда се овде истиче, као битан елеменат права на правично суђење, свакако треба да омогуће одбрани да суду одговори на поднеске тужилаштва и vice versa. Међутим, ово начело нужно не подразумева изјашњавања странака на овако добијене одговоре, односно „одговор на одговор“, већ је довољно да суд обезбеди изјашњење о поднеску оној странци која га није изјавила, чиме се остварује циљ начела и обезбеђује равноправност странака пред судом. Стога су супротне тврдње подносиоца уставне жалбе неосноване и последица су погрешног тумачења одредаба ЗКП.
Уставни суд налази да нису основани ни наводи уставне жалбе у којима се истиче да је судија Б.С. морала бити изузета из учешћа у ванпретресном већу које је донело оспорено првостепено решење, јер као члан судећег – претресног већа учествује у кривичном поступку који се води против окривљеног, чиме би била доведена у сумњу њена непристрасност. Уставни суд најпре указује на разлику која постоји између субјективне непристрасности судије, која се претпоставља све док не постоји доказ о супротном и објективне непристрасности, као питања да ли судија пружа гарантије које су довољне да искључе било какву разумну сумњу по овом питању. Из навода уставне жалбе јасно произлази да подносилац доводи у питање само објективну непристрасност судије, коју и образлаже наведеним тврдњама.
Уставни суд, с тим у вези, указује на то да је одредбама члана 40. ЗКП регулисан институт искључења судије или судије поротника у вршењу судијске дужности. Уставни суд је, полазећи нарочито од одредаба члана 40. став 1. тач. 4) и 5) ЗКП, утврдио да судија Б.С. није вршила истражне радње, као што није учествовала ни у доношењу одлуке нижег суда у истом предмету, нити је у истом суду учествовала у доношењу одлуке која се побија жалбом, што су једини разлози за искључење судије прописани наведеним одредбама ЗКП. Судија Б.С. јесте у овом кривичном предмету учествовала у раду и претресног и вапретресног већа, али истог, а не нижег суда, што према наведеним одредбама ЗКП није разлог за искључење судије. Против оспореног првостепеног решења које је донело ванпретресно веће Вишег суда у Суботици, у чијем саставу је била и судија Б.С, окривљени је имао право жалбе Апелационом суду у Новом Саду, које је и искористио, као што ће имати право жалбе и против одлуке коју ће донети претресно веће у конкретном предмету, чиме је, или ће бити, обезбеђена инстанциона контрола и деволутивно дејство правног средства, изјављеног против одлука у чијем доношењу је учествовала судија Б.С. Апелациони суд у Новом Саду је, одлучујући о изјављеној жалби, према оцени Уставног суда, на уставноправно прихватљив начин образложио одбијање жалбених навода који су се односили на обавезно изузеће судије Б.С.
Тврдњу подносиоца уставне жалбе да би „веће тројице“ (подносилац овим термином очигледно означава ванпретресно веће), које одлучује о продужењу притвора, требало да оцењује правилност хитног поступања „већа петорице“ (претресног већа), које суди на главном претресу, Уставни суд није могао да прихвати као основану, јер није заснована ни на једној одредби ЗКП. Уставни суд констатује да из одредбе члана 24. став 6. ЗКП, која прописује да првостепени судови, у већима састављеним од тројице судија одлучују о жалбама против решења истражног судије и других решења кад је то одређено овим закоником, доносе одлуке у првом степену ван главног претреса и стављају предлоге у случајевима предвиђеним у овом законику или у другом закону, недвосмислено проилази да ово веће не „оцењује правилност хитног поступања“ претресног већа, како то наводи подносилац уставне жалбе.
Уставни суд је, стога, оценио да сумња подносиоца уставне жалбе у непристрасност судије Б.С, као члана ванпретресног већа, код доношења оспореног првостепеног решења, није објективно оправдана, нити је оваквим саставом већа подносиоцу повређено право на правично суђење.
Уставни суд указује и на то да је о питању изузећа судије у кривичном поступку, у смислу права на правично суђење, Суд већ одлучивао на истоветан начин (видети Одлуку Уж-55/2007). У том предмету, поставило се питање да ли у кривичном поступку који се води против истог окривљеног, председник ванпретресног већа може бити и члан претресног већа Окружног суда у Суботици. Уставни суд је у том предмету, као и у овом, оценио да учешће судије у судећем – претресном већу и у ванпретресном већу, у поступку који се води против истог окривљеног не представља повреду одредаба кривичног поступка, која би довела до повреде права на правично суђење.
И Европски суд за људска права у Стразбуру је одлучивао у предметима у којима се поставило питање различитих улога судије током поступка. У више одлука по том спорном питању Европски суд је изразио став да „сама чињеница да је судија учествовао у доношењу одлуке пре суђења није довољна да се сматра како он нема објективну непристрасност; захтева се постојање посебних проблема који иду даље од тога да судија има сазнања о предмету, чињенице да је већ разматрао питања ризикујући доношење истражних одлука или извршио процену постојања prima facie случаја“ (видети, поред осталих, одлуку у предмету Nortier v. Netherlands, од 24. августа 1993. године), као и да је „неопходно да се судија директно бавио одлучивањем о питањима која су релевантна за суђење или да је био ангажован у својству покретања истраге“ (видети: Piersack v. Belgium, од 1. октобра 1982. године).
Уставни суд је, у конкретном случају, утврдио да су оспорени појединачни акти донети и образложени од стране законом установљених судова, у поступку спроведеном у складу са законом. У поступку по уставној жалби, овај суд утврђује да ли су меродавни прописи произвољно или неправично примењени на штету подносиоца уставне жалбе и да ли има елемената који указују на процесну неправичност у смислу гаранција у оквиру права на правично суђење, које у конкретном уставносудском предмету овај суд није нашао. Уставни суд је, имајући у виду све наведено, утврдио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
9. Подносилац уставне жалбе је истакао и повреде начела забране дискриминације и права на једнаку заштиту права, зајемчених одредбама члана 21. став 1. и члана 36. став 1. Устава, које је образложио тврдњама о различитом одлучивању Апелационог суда у Новом Саду у „истим правним ситуацијама“.
Уставни суд констатује да су најчешћи основи дискриминације наведени у ставу 3. члана 21. Устава. Имајући у виду да подносилац уставне жалбе није истакао, нити прецизирао по ком од његових личних својстава су судови наводно неједнако поступали према њему, Уставни суд је оценио да он у суштини истиче само повреду права на једнаку заштиту права, зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава, те је само у односу на ту одредбу и разматрао изнете тврдње и исте оценио неоснованим из следећих разлога:
Чланом 146. став 1. ЗКП прописано је да се, после предаје оптужнице суду до завршетка главног претреса, одлука о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси у складу са чланом 142а овог законика. Дакле, према оцени Уставног суда, после предаје оптужнице суду, доноси се како одлука о одређивању притвора, којој обавезно претходи поступак саслушања окривљеног прописан одредбама члана 142а ЗКП, тако и одлука продужењу и укидању притвора, у ком поступку саслушање окривљеног није обавезни део поступка одлучивања, како је то и наведено у тачки 7. образложења ове одлуке.
Уставни суд је најпре утврдио да из приложеног решења Апелационог суда у Новом Саду Кж.II 818/10 од 6. априла 2010. године и оспореног решења Апелационог суда у Новом Саду Кж.II 1048/10 од 29. априла 2010. године очигледно произлази да су два већа истог суда заузела различите правне ставове у истоврсним ситуацијама. Међутим, Уставни суд оцењује да први став, садржан у приложеном решењу, а на који се подносилац уставне жалбе позива, не представља правилно тумачење релевантних законских одредаба о продужењу притвора, нити је у складу са ставом Уставног суда садржаним у тачки 7. образложења ове одлуке, јер тим ставом наведени суд окривљеном даје право које му ни Устав ни ЗКП не дају. Насупрот томе, каснији и другачији став Апелационог суда у Новом Саду, који је заузет у оспореном решењу, донетом свега три недеље након доношења приложеног решења, је у свему заснован на правилном тумачењу и одговарајућој примени одредаба ЗКП. Чињеница да је Апелациони суд у Новом Саду у тако кратком периоду изменио, односно кориговао претходно заузет правни став, управо указује на то да је тај суд на уставноправно прихватљив начин почео да примењује односне одредбе ЗКП.
Уставни суд је утврдио да истицање повреде права на једнаку заштиту права, које подносилац уставне жалбе искључиво поткрепљује позивањем на претходно заузет, а касније промењен став Апелационог суда у Новом Саду, није основано. Уставни суд је оценио да каснији и у свему правилан став Апелационог суда у Новом Саду, садржан у оспореном решењу, није довео до повреде права на једнаку заштиту права зајемченог подносиоцу уставне жалбе, посебно имајући у виду да је став садржан у претходно донетој одлуци већа Апелационог суда у Новом Саду, на који се у уставној жалби позива, уставноправно и кривичнопроцесно неприхватљив.
Уставни суд нарочито указује на то да је подносилац уставне жалбе, у својству осумњиченог, првобитно саслушан пре доношења решења истражног судије Окружног суда у Суботици Кри. 272/08 од 4. фебруара 2009. године о одређивању притвора, а обавеза поновног саслушања окривљених није предвиђена ни Уставом нити одредбама ЗКП. Овакав став Уставни суд је изразио и у Одлуци Уж-2683/2010 од 3. марта 2010. године.
Имајући у виду изнето, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе није повређено ни право на једнаку заштиту права, зајемчено одредбом члана 36. став 1. Устава.
10. Полазећи од свега изложеног у тач. 5. до 9. образложења ове одлуке, Уставни суд је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07).
11. С обзиром на све наведено, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић