Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Милоша Симића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 7. јула 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Милоша Симића изјављена против решења Другог општинског суда у Београду Кв. 1488/08 од 12. децембра 2008. године и решења Другог општинског суда у Београду Кв. 1521/08 од 19. децембра 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милош Симић из Београда је, преко пуномоћника Милене Пешић и Јелене Жикић, адвоката из Београда, 22. децембра 2008. године изјавио Уставном суду уставну жалбу против решења Другог општинског суда у Београду Кв. 1488/08 од 12. децембра 2008. године и решења Другог општинског суда у Београду Кв. 1521/08 од 19. децембра 2008. године, због повреде права на људско достојанство из члана 23. став 1. Устава Републике Србије, повреде начела поступања са лицем лишеним слободе из члана 28. став 1. Устава, повреде притвора из члана 30. Устава, повреде трајања притвора из члана 31. Устава, права на правично суђење из члана 32. Устава, права на правну сигурност у казненом праву из члана 34. Устава, права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава, као и одредаба чл. 5, 6, 13. и 17. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција).
Подносилац наводи следеће:
- да је 3. децембра 2008. године у ДП „Клуз - Козара“, улица Мите Ружића број 8, Београд, где је био запослен на радном месту генералног директора, лишен слободе;
- да је 5. децембра 2008. године, у присуству браниоца и заменика Другог Општинског јавног тужиоца у Београду (у даљем тексту Други ОЈТ у Београду), саслушан од стране истражног судије Другог општинског суда у Београду (у даљем тексту: истражни судија), којом приликом је сазнао да је, по захтеву Другог ОЈТ у Београду Кт. број 2912/06 од 2. новембра 2006. године, истражни судија 8. маја 2008. године донео решење о спровођењу истраге Ки. 3316/06, због постојања основане сумње да је извршио кривично дело превара из члана 208. став 4. у вези става 1. Кривичног закона;
- да је истог дана, 5. децембра 2008. године, истражни судија доставио Другом ОЈТ у Београду на изјашњење образложени предлог за укидање притвора подносиоцу уставне жалбе, уз евентуално изрицање мере забране напуштања пребивалишта и обавезу јављања суду, а да је 8. децембра 2008. године заменик Другог ОЈТ у Београду дао мишљење о неслагању са предлогом истражног судије;
- да је 12. децембра 2008. године КВ веће Другог општинског суда у Београду донело оспорено решење Кв. 1488/08 Ки. 3176/08 којим је одбијен предлог истражног судије за укидање притвора, а које решење је достављено браниоцу подносиоца уставне жалбе 16. децембра 2008. године;
- да је 17. децембра 2008. године, истражни судија поново доставио Другом ОЈТ у Београду на изјашњење образложени предлог за укидање притвора подносиоцу, уз предлог за евентуално изрицање мере забране напуштања пребивалишта и обавезу јављања суду, а да је истог дана заменик Другог ОЈТ у Београду дао мишљење о неслагању са предлогом истражног судије;
- да је 19. децембра 2008. године КВ веће Другог општинског суда у Београду донело оспорено решење Кв. број 1521/08 Ки. 3176/08 којим је одбијен предлог истражног судије за укидање притвора;
- да је подносилац од 1985. године становао и био пријављен на адреси у улици Пере Велимировића број 12, Београд.
Подносилац сматра да су приликом доношења оспорених аката, кривично веће Другог општинског суда у Београду и Друго ОЈТ у Београду, својим поступањем, повредили наведена права гарантована Уставом и Европском конвенцијом, и то из следећих разлога:
- да су супротно закону пропустили да истинито и потпуно утврде све чињенице конкретног случаја, посебно оне које су подносиоцу ишле у прилог, те да доносилац оспорених аката није прихватио нити ценио све доказе који су се налазили у списима, при чему није навео зашто их не прихвата, односно не цени, након чега је изводио погрешан закључак о притвору, не дајући при том јасне и уверљиве разлоге о одлучним чињеницама, односно које су то околности које указују на опасност од бекства и скривања подносиоца уставне жалбе;
- да се доносилац оспорених аката није придржавао начела хитности у поступању, већ је доносио решења са кашњењем, супротно доказима у списима предмета;
- да доносилац оспорених аката није вршио контролу, „већ на бази информативних разговора радника МУП-а са лицима на терену вођених почетком 2007. године и почетком 2008. године доноси незаконите одлуке“;
- да су „незаконитим одлукама“ повредили претпоставку његове невиности.
Подносилац сматра да није било услова за његово притварање, као ни услова за његово задржавање у притвору. Наводи да није знао, нити је могао знати да се против њега води било какав поступак, те да се од њега „није могло очекивати да периодично прегледа судске регистре“ да би утврдио да је против њега покренут кривични поступак. Посебно указује да никада није живео на адреси у улици Пере Велимировића број 4 у Београду, те да му судски позиви који су му упућивани на ову погрешну адресу никад нису ни могли бити уручени. Подносилац тврди да се никад није крио, нити је био у бекству, а као доказ за ту тврдњу указује посебно да је 31. јула 2008. године извадио личну карту у „МУП-у Београд“, као и да је запослен на радном месту генералног директора у ДП „Клуз - Козара“, улица Мите Ружића број 8, Београд, а који податак је уписан код Агенције за привредне регистре и као такав доступан јавности и надлежним државним органима. Подносилац наводи да је његов бранилац о овим подацима доставио суду потврду 5. децембра 2008. године, као и да је бранилац 17. децембра 2008. године доставио суду уверење о кретању пребивалишта подносиоца, као доказ да никад није ни живео на адреси у улици Пере Велимировића број 4, већ да преко 20 година живи на адреси у улици Пере Велимировића 12, али које податке кривично веће у својим незаконитим одлукама није ценило, нити дало било какво образложење. Подносилац даље наводи да судско веће није разматрало нити одлучивало о предлогу браниоца и поступајућег истражног судије за изрицањем блажих мера обезбеђења његовог присуства, и то забране напуштања боравишта и јемства, те није поступало у складу са одредбама чл. 136. и 137. ЗКП-а.
Подносилац посебно сматра да му је незаконитим одлукама кривичног већа одређен и продуживан притвор, чиме су му повређена права из члана 5. Европске конвенције, те с тим у вези и начело претпоставке невиности гарантовано чланом 34. став 3. Устава, чланом 3. став 1. ЗКП и чланом 6. став 2. Европске конвенције. Подносилац сматра да ставови чланова кривичног већа Другог општинског суда у Београду и заменика Другог општинског јавног тужиоца који су изражени „у оспореним одлукама, њиховом понашању, поступањима, као и неформалним изјавама са трећим лицима“, указују на њихово мишљење да је подносилац крив пре него што се утврди његова евентуална кривица по закону.
Подносилац сматра да је морао бити заштићен одређеном судском контролом која служи да обезбеди делотворну заштиту од ризика злоупотребе и која мора да задовољи захтев хитног поступања, што у конкретном случају, по његовом мишљењу, није учињено. Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду наведених права и поништи оспорена решења.
Подносилац уставне жалбе је 16. марта 2009. године допунио уставну жалбу, тако што је Уставном суду доставио решење Окружног суда у Београду Кж. 146/09 од 21. јануара 2009. године, којим решењем је уважена жалба браниоца окривљеног Милоша Симића, преиначено решење Другог општинског суда у Београду Ки. 3176/08 - Кв. 40/09 од 16. јануара 2009. године тако што је притвор против окривљеног укинут и наложено да се окривљени одмах пусти на слободу. Подносилац наводи да ово решење Окружног суда у Београду, које је донето у његову корист, говори у прилог чињеници да је оспореним решењима „грубо нарушена претпоставка невиности окривљеног“, те закључује да је веће Другог општинског суда у Београду узимало у разматрање и ценило чињенице које иду у прилог подносиоцу, притвор против њега би био укинут раније, а не наведеним решењем Окружног суда у Београду.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије уставна жалба се може изјавити против појединачних аката и радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права или слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Одредба члана 82. става 1. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/07) по својој садржини истоветна је одредби члана 170. Устава.
3. У спроведеном поступку, из садржине уставне жалбе и увидом у оспорена решења и другу достављену документацију, Уставни суд је утврдио следеће:
Решењем истражног судије Другог општинског суда у Београду (у даљем тексту: истражни судија) Ки. 3316/06 од 8. маја 2008. године одређено је спровођење истраге против окривљеног Милоша Симића, овде подносиоца уставне жалбе, због постојања основане сумње да је извршио кривично дело превара из члана 208. став 4. у вези става 1. Кривичног законика.
Решењем истражног судије Ки. 3316/06 од 8. маја 2008. године према окривљеном је одређен притвор, а на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 1) Законика о кривичном поступку. Истим решењем је наређено ГСУП-у Београд издавање потернице против окривљеног. У образложењу овог решења је, поред осталог, наведено: да је окривљени више пута позиван на адресу у улици Пере Велимировића број 4, Београд, али да су се позиви враћали са назнаком „непознат“, те да је суд наредио привођење окривљеног; да је провером у ЈИС утврђено да је окривљени пријављен на адреси Пере Велимировића број 12, те да је одласком на ту адресу установљено да је исти на наведеној адреси становао до пре шест месеци, када је стан продао и одселио се на непознату адресу; да је из извештаја ПУ за град Београд, УКП, Одељење за потраге број 02/7-233-1287/08 од 14. марта 2008. године установљено да окривљени има пријављено пребивалиште у Београду у улици Пере Велимировића број 12, те да је теренском провером установљено да је предметни стан продао пре две године, када се одселио на непознату адресу. Како је очигледно да се окривљени крије и избегава пријем судског позива, истражни судија је, у смислу одредбе члана 142. став 2. тачка 1. ЗКП, одредио притвор према окривљеном.
Након саслушања окривљеног 5. децембра 2008. године, истражни судија је 8. децембра 2008. године доставио Другом ОЈТ у Београду предлог да се према окривљеном укине притвор и да се евентуално одреди мера забране напуштања пребивалишта уз обавезу јављања суду. Друго ОЈТ у Београду је дописом Кт. 2912/06-08 од 8. децембра 2008. године обавестило истражног судију да није сагласно са предлогом браниоца окривљеног за укидање притвора. Како се Друго ОЈТ у Београду није изјаснило о предлогу истражног судије за укидање притвора према окривљеном од 8. децембра 2008. године, веће Другог општинског суда у Београду је 10. децембра 2008. године о томе сачинило службену белешку, са налогом да се списи предмета Ки. 3176/08 доставе Другом ОЈТ у Београду како би се изјаснили о наведеном предлогу истражног судије. Друго ОЈТ у Београду је дописом Кт. 2912/06-08 од 11. децембра 2008. године обавестило истражног судију да није сагласно са његовим предлогом за укидање притвора према окривљеном.
Оспореним решењем већа Другог општинског суда у Београду Ки. 3176/06 - Кв. 1488/08 од 12. децембра 2008. године одбијен је предлог истражног судије Другог општинског суда у Београду да се према окривљеном укине притвор који му је одређен решењем истражног судије Ки. 3316/06 од 8. маја 2008. године, а који му се рачуна од 3. децембра 2008. године, када је лишен слободе. У образложењу овог решења је, поред осталог, наведено да и даље стоје разлози за притвор према окривљеном прописани одредбом члана 142. став 2. тачка 1) Законика о кривичном поступку. Ово из следећих разлога: да је из извештаја доставног органа поште од 17. јануара 2007. године установљено да је окривљени непознат на адреси у Београду у улици Пере Велимировића број 4; да је из извештаја ПС Раковица од 9. марта 2007. године установљено да окривљени има пријављено пребивалиште у улици Пере Велимировића број 12, а да је одласком на ту адресу обављен разговор са станарком исте зграде која је изјавила да је окривљени становао на овој адреси до пре шест месеци, када је продао стан у којем је живео и одселио се на њој непознату адресу; да је из извештаја ПУ за град Београд - УКП - Одељење за потраге од 14. марта 2008. године установљено да окривљени има пријављено пребивалиште у улици Пере Велимировића број 12, на којој адреси је теренском провером из разговора са комшијом утврђено да је окривљени продао стан пре две године, да се одселио, али да му његова нова адреса није позната. Даље се наводи да је окривљени приликом саслушања пред истражним судијом дана 5. децембра 2008. године изјавио да сада живи као подстанар на адреси у Земуну у улици Банијска број 13, и то од 1. новембра 2006. године, с тим да није пријављен на наведеној адреси. Наведене околности, по оцени кривичног већа Другог општинског суда у Београду, указују на постојање оправдане бојазни да би се окривљени, уколико би био пуштен на слободу, могао крити или дати у бекство и тиме онемогућити успешно окончање овог кривичног поступка.
Истражни судија је 18. децембра 2008. године поново доставио ванрасправном већу Другог општинског суда у Београду предлог да се према окривљеном укине притвор и да се евентуално одреди мера забране напуштања пребивалишта уз обавезу јављања суду, са којим предлогом се претходно, дописом Кт. 2912/06-08 до 17. децембра 2008. године, Друго ОЈТ у Београду није сагласило.
Оспореним решењем већа Другог општинског суда у Београду Ки. 3176/06 - Кв. 1521/08 од 18. децембра 2008. године одбијен је предлог истражног судије да се према окривљеном укине притвор који му је одређен решењем истражног судије Ки. 3316/06 од 8. маја 2008. године, а који му се рачуна од 3. децембра 2008. године, када је лишен слободе. У образложењу овог решења наведено је да и даље стоје разлози за притвор према окривљеном прописани одредбом члана 142. став 2. тачка 1) Законика о кривичном поступку. Поред разлога наведених у оспореном решењу истог суда Ки. 3176/06 - Кв. 1488/08 од 12. децембра 2008. године, у овом оспореном решењу је наведено да је приликом одлучивања кривично веће имало у виду и чињеницу да из уверења ПУ за град Београд – Управа за управне послове – Одељење за управне послове од 18. децембра 2008. године, произлази да окривљени сада има пријављено пребивалиште на адреси Нови Београд, улица Виктора Новака број 12/9, али да је нашло да ова чињеница није од утицаја на другачију одлуку Већа. По налажењу кривичног већа, реч је о фиктивној пријави пребивалишта окривљеног, с обзиром да је ова пријава пребивалишта извршена за време боравка окривљеног у притвору, а да је сам окривљени приликом саслушања пред истражним судијом дана 5. децембра 2008. године изјавио да живи на адреси у Земуну у улици Банијска број 13, и то од 1. новембра 2006. године, при чему није пријављен на наведеној адреси.
Решењем Окружног суда у Београду Кж. 146/09 од 21. јануара 2009. године, уважена је жалба браниоца окривљеног и преиначено решење Другог општинског суда у Београду Ки. 3176/08 и Кв. 40/09 од 16. јануара 2009. године, тако што је притвор против окривљеног укинут и наложено да се окривљени одмах пусти на слободу.
4. Подносилац се у уставној жалби позвао на повреде права из члана 23. став 1, члана 28. став 1, чл. 30, 31, 32, 34. и 36. Устава, као и чл. 5, 6, 13. и 17. Европске конвенције.
Чланом 5. став 1. (в) Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода („Службени лист СЦГ - Међународни уговори“, бр. 9/03, 5/05 и 7/05 и „Службени гласник РС - Међународни уговори“, број 12/10) (у даљем тексту: Европска конвенција) је прописано да свако има право на слободу и безбедност личности и да нико не може бити лишен слободе осим у случају законитог хапшења или лишења слободе ради привођења лица пред надлежну судску власт због оправдане сумње да је извршило кривично дело или када се то оправдано сматра потребним како би се предупредило извршење кривичног дела или бекство по његовом извршењу и у складу са законом прописаним поступком. Ставом 3. истог члана Европске конвенције је прописано да свако ко је ухапшен или лишен слободе сходно одредбама из става 1. (в) овог члана биће без одлагања изведен пред судију или друго службено лице законом одређено да обавља судске функције и имаће право да му се суди у разумном року или да буде пуштен на слободу до суђења и да се пуштање на слободу може условити јемствима да ће се лице појавити на суђењу. Ставом 4. истог члана Европске конвенције је прописано да свако ко је лишен слободе има право да покрене поступак у коме ће суд хитно испитати законитост лишења слободе и наложити пуштање на слободу ако је лишење слободе незаконито. Одредбом члана 6. став 1. Европске конвенције је прописано да свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама или о кривичној оптужби против њега, има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом, образованим на основу закона, а ставом 2. истог члана да свако ко је оптужен за кривично дело сматраће се невиним све док се не докаже његова кривица на основу закона. Одредбом члана 13. Европске конвенције је прописано да свако коме су повређена права и слободе предвиђени у овој Конвенцији има право на делотворан правни лек пред националним властима, без обзира јесу ли повреду извршила лица која су поступала у службеном својству. Одредбом члана 17. Европске конвенције је прописано да ништа у овој Конвенцији се не може тумачити тако да подразумева право било које државе, групе или лица да се упусте у неку делатност или изврше неки чин који је усмерен на поништавање било ког од наведених права и слобода или на њихово ограничавање у већој мери од оне која је предвиђена Конвенцијом.
Одредбом члана 141. ЗКП који је био на снази у време доношења оспорених решења, било је прописано: да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером (став 1.); да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору (став 2.); да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (став 3.). Одредбом члана 142. став 2. тачка 1) ЗКП било је прописано ако постоји основана сумња да је одређено лице учинило кривично дело, а не постоје услови за притвор из става 1. овог члана, у циљу несметаног вођења кривичног поступка, притвор се против тог лица може одредити ако се крије или ако се не може утврдити његова истоветност, или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства. Одредбом члана 145. став 1. ЗКП је прописано да у току истраге, истражни судија може укинути притвор у сагласности са овлашћеним тужиоцем, те да, ако између истражног судије и овлашћеног тужиоца не постоји сагласност, истражни судија ће затражити да о томе одлучи веће, које је дужно да одлуку донесе у року од 48 сати.
Одредбом члана 136. ЗКП било је прописано да ако постоје околности које указују да би окривљени могао побећи, сакрити се, отићи у непознато место или у иностранство, суд му може образложеним решењем забранити да без одобрења напусти место боравишта (став 1.); да у току истраге мере из ст. 1. и 2. овог члана одређује и укида истражни судија, а после подигнуте оптужнице, председник већа. Ако меру није предложио јавни тужилац, а поступак се води за кривично дело за које се гони по службеној дужности, пре доношења решења којим се мера налаже или укида, суд ће затражити мишљење јавног тужиоца (став 6.). Одредбом члана 137. ЗКП било је прописано да окривљени који треба да буде стављен у притвор и окривљени који је већ стављен у притвор само због постојања околности које указују да ће побећи или из разлога прописаних у члану 142. став 2. тачка 4. овог законика може се оставити на слободи, односно може се пустити на слободу ако он лично или ко други за њега пружи јемство да до краја кривичног поступка неће побећи, а сам окривљени обећа да се неће крити и да без одобрења неће напустити своје боравиште.
Законом о пребивалишту и боравишту грађана („Службени гласник СРС", бр. 42/77 (пречишћен текст) и 25/89 и "Службени гласник РС", бр. 53/93, 67/93, 48/94, (17/99, 33/99) и 101/05) је прописано: да су пунолетни грађани дужни да пријаве и одјаве пребивалиште и пријаве промену адресе стана (члан 6. став 1.); да ће се пријављивање пребивалишта и промене адресе стана извршити у року од 8 дана од дана настањења, односно промене адресе стана, а да је одјављивање пребивалишта грађанин дужан да изврши пре напуштања места пребивалишта (члан 8.); да се пријаве и одјаве пребивалишта и пријаве промене адресе стана, пријаве одласка у иностранство и привременог доласка или повратка из иностранства у место пребивалишта, као и пријаве и одјаве боравишта из члана 12. овог закона подносе општинском органу унутрашњих послова, а у местима ван седишта општине - месној канцеларији, која их без одлагања доставља општинском органу унутрашњих послова (члан 14.); да евиденције пребивалишта, промене адресе стана и боравишта грађана, као и евиденције о боравку грађана у иностранству дужем од 60 дана, њиховом привременом доласку или повратку у земљу, води општински орган унутрашњих послова, уколико овим законом није друкчије прописано (члан 20.).
5. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта цитираних одредаба Устава, Европске конвенције и закона, Уставни суд је констатовао да подносилац сматра: 1) да није било услова за његово притварање и даље задржавање у притвору; 2) да се доносилац оспорених аката није „придржавао начела хитности у поступању“; 3) да је доносилац оспорених аката „супротно закону пропустио да истинито и потпуно утврди све чињенице конкретног случаја, посебно оне које су подносиоцу ишле у прилог“; 4) да му је повређена претпоставка невиности.
Уставни суд је констатовао да се подносилац у уставној жалби није позвао на повреду права из члана 27. став 1. Устава којом се гарантује право на личну слободу и безбедност, већ је навео да му је оспореним решењима повређено право на слободу и сигурност из члана 5. став 1. Европске конвенције.
Имајући у виду природу оспорених аката, Уставни суд је, приликом доношења одлуке у овом уставносудском предмету, ценећи цитиране одредбе Устава, Европске конвенције и закона, пошао од чињенице да је право на слободу и безбедност једно од основних људских права зајемчених Уставом и да физичка слобода има велики значај за појединца. Одредбама члана 27. став 1. Устава и чланом 5. став 1. Европске конвенције утврђено да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега се намећу два мерила законитости лишења слободе. Прво, да лишење слободе мора бити само из разлога предвиђеним законом, и друго, у складу са законом прописаним поступком, те да је основни циљ оваквих одредаба да се спречи самовољно и незаконито лишење слободе неког лица.
Поред тога, и Устав и Европска конвенција јемче низ посебних права сваком лицу које се нађе у ситуацији да му право на личну слободу буде ограничено. Ова додатне гаранције имају за циљ да обезбеде да до ограничења права на личну слободу долази само када је то неопходно, да се ово ограничење сведе на најкраће неопходно време и да се лицу коме је право на личну слободу ограничено омогући заштита његових права. У том смислу, одредбе чл. 27. до 31. Устава и члана 5. Европске конвенције утврђују даље права лица којима је ограничена лична слобода, при чему истовремено утврђују и конкретне обавезе надлежних државних органа у односу на такво лице.
Уставни суд је даље констатовао да се одредбама чл. 30. и 31. Устава јемче права лицу које је притворено на основу одлуке суда, при чему се одредбе члана 30. Устава односе на поступак одређивања притвора, а одредбе члана 31. Устава на трајање притвора током различитих фаза кривичног поступка, односно на могућност продужавања притвора у току кривичног поступка.
Сагласно одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 142. став 2. Законика, притвор се према неком лицу може одредити само уколико су кумулативно испуњена два услова: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело и да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. Притвор се може одредити и укинути само решењем надлежног суда, из чега произлази да је одлука о одређивању притвора конститутивна, те да притвор као мера за несметано вођење кривичног поступка траје све до доношења одлуке суда о укидању притвора.
Сагласно изложеном, анализирајући оспорене појединачне акте и наводе уставне жалбе, Уставни суд је пошао од тога да појам одређивања притвора има своју формално-правну и материјално-правну страну. У формално-правном смислу одређивање притвора је лишење слободе одлуком надлежног суда, односно прво решење суда којим се према лицу за које постоји основана сумња да је извршило кривично дело предузима мера притвора, као мера обезбеђења за несметано вођење кривичног поступка. У материјално-правном смислу, одређивање притвора постоји сваки пут када надлежни суд у поступку контроле притвора, односно испитивања основаности даљег задржавања на снази ове мере утврди да и даље постоје разлози за притвор, при чему је суд сваки пут када то чини дужан да испитује постојање свих законом установљених разлога.
6. Оцењујући навод подносиоца уставне жалбе да „није било услова за његово притварање“, Уставни суд је констатовао да подносилац формално не оспорава решење истражног судије Другог општинског суда у Београду Ки. 3316/06 од 8. маја 2008. године о одређивању притвора, али да у суштини сматра да притвор према њему није требало ни да буде одређен.
С тим у вези, Уставни суд је поновио да је, сагласно члану 27. став 1. Устава и члану 5. став 1. Европске конвенције на који се позвао подносилац у уставној жалби, лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом. Поред тога, по оцени Уставног суда, лишење слободе које је засновано на „законом предвиђеним разлозима“ и „у складу са поступком предвиђеним законом “, мора бити у складу са сврхом да се појединац заштити од произвољног поступања, односно мора бити неопходно у посебним околностима сваког случаја. Такође, Уставни суд је указао да се, према члану 30. став 1. Устава, притвор према неком лицу може одредити само уколико постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело и да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка.
Уставни суд је утврдио да је решењем истражног судије Другог општинског суда у Београду Ки. 3316/06 од 8. маја 2008. године према подносиоцу одређен притвор, а на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 1) Законика о кривичном поступку, јер је, по оцени истражног судије, било очигледно да се окривљени крије и избегава пријем судског позива, те да је подносилац 3. децембра 2008. године лишен слободе по наведеном решењу истражног судије, против којег није искористио право жалбе.
Што се тиче постојања разлога за одређивање притвора који су били прописани одредбом члана 142. став 2. тачка 1) ЗКП и који су били разлог за доношење решења о одређивању притвора према подносиоцу, Уставни суд је утврдио да овај законски разлог претпоставља испуњеност једног од три алтернативно постављена услова: ако се лице крије или ако се не може утврдити његова истоветност или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства, при чему се испуњеност ових услова мора се ценити у сваком поједином случају.
У конкретном случају, Уставни суд је утврдио да је, без обзира на чињеницу да је суд покушао да уручи позив подносиоцу уставне жалбе да као осумљичени приступи суду, и то на адресу која није била адреса његовог пријављеног пребивалишта (улица Пере Велимировића број 4), неспорно да је суд накнадно упутио подносиоцу позив на адресу његовог пријављеног пребивалишта (улица Пере Велимировића број 12), те да је теренском провером преко полиције утврдио да подносилац већ дуже време не живи на адреси свог пријављеног пребивалишта, као и да је његова нова адреса непозната. Код чињенице да подносилац није, сагласно одредби члана 6. став 1. Закона о пребивалишту и боравишту грађана, пријавио надлежним органима своје ново пребивалиште и промену адресе стана, као и чињенице да је претходно против подносиоца решењем истражног судије Другог општинског суда у Београду Ки. 3316/06 од 8. маја 2008. године одређено спровођење истраге због постојања основане сумње да је извршио кривично дело превара из члана 208. став 4. у вези став 1. Кривичног законика, истражни судија је, сагласно одредби члана 142. став 2. тачка 1) ЗКП, донео решење Ки. 3316/06 од 8. маја 2008. године и према подносиоцу одредио притвор, оцењујући да се подносилац очигледно крије и избегава пријем позива суда.
Уставни суд је оценио да је у конкретном случају истражни судија, у законито спроведеном поступку, оправдано закључио да постоји разлог из члана 142. став 2. тачка 1) ЗПП за одређивање притвора према подносиоцу, те да је, по оцени Уставног суда, притварање било неопходно ради његовог саслушања и даљег вођења кривичног поступка. С обзиром на наведено, Уставни суд је оценио да притвор који је одређен решењем истражног судије Другог општинског суда у Београду Ки. 3316/06 од 8. маја 2008. године према подносиоцу уставне жалбе и, последично, његово лишење слободе од 3. децембра 2008. године није било незаконито нити произвољно, те да стога нема повреде права из члана 27. став 1. Устава, члана 30. става 1. Устава и члана 5. став 1 (в) Европске конвенције (у вези са одређивањем притвора према подносиоцу и лишењем слободе видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Вренчев против Србије од 23. септембра 2008. године, представка број 2361/05, ст. 56. до 61.).
Испитујући навод подносиоца уставне жалбе о томе да није „било услова за његово даље задржавање“ у притвору, Уставни суд је констатовао да се овај навод подносиоца односи на оспорена решења Другог општинског суда у Београду Кв. 1488/08 од 12. децембра 2008. године и Другог општинског суда у Београду Кв. 1521/08 од 19. децембра 2008. године којим решењима су одбијени предлози истражног судије да се према подносиоцу укине притвор.
С тим у вези, Уставни суд је констатовао да одредбе члана 31. ст. 1. и 3. Устава и члана 5. став 3. Европске конвенције утврђују обавезу суда и других државних органа, да имајући у виду разлоге притвора, трајање притвора сведу на најкраће време, те да уколико престану законски разлози за притварање, укину притвор и притвореника пусте да се брани са слободе. Такође, и из одредбе члана 133. став 3. ЗКП произлази да ће суд по службеној дужности укинути притвор, као и сваку другу меру из члана 133. ЗКП, кад престану разлози за њено даље задржавање на снази, што даље значи да је суд дужан да у било којој фази кривичног поступка и за време док још није истекао период за који је притвор одређен, ову меру укине, ако више нема законских разлога за њено продужење или ако се иста сврха (несметано вођење поступка) може остварити другом, блажом мером.
Уставни суд је даље констатовао да су оспорена решења Другог општинског суда у Београду донета у поступку предвиђеном одредбом члана 145. став 1. ЗКП, те да по својој природи представљају акте донете у поступку контроле претходно одређеног притвора. Наиме, овом одредбом је прописано да ће у току истраге веће, због несагласности овлашћеног тужиоца са предлогом истражног судије да се укине притвор, испитати основаност даљег задржавања на снази ове мере, односно утврдити да ли и даље постоје разлози за притвор, при чему је дужност већа да испитује постојање свих законом установљених разлога.
У конкретном случају, оспореним решењем Другог општинског суда у Београду Кв. 1488/08 од 12. децембра 2008. године и решењем Другог општинског суда у Београду Кв. 1521/08 од 19. децембра 2008. године одбијени су предлози истражног судије Другог општинског суда у Београду да се према окривљеном укине притвор који му је одређен решењем истражног судије Другог општинског суда Ки. 3316/06 од 8. маја 2008. године, а који му се рачуна од 3. децембра 2008. године, када је лишен слободе. Доносилац оспорених акта је навео да и даље стоје разлози за притвор према окривљеном прописани одредбом члана 142. став 2. тачка 1) Законика о кривичном поступку, и то из следећих разлога: да је установљено да је подносилац имао пријављено пребивалиште у улици Пере Велимировића број 12, на којој адреси је теренском провером утврђено да је подносилац продао стан пре две године, те да се одселио на непознату адресу; да је подносилац приликом саслушања пред истражним судијом дана 5. децембра 2008. године изјавио да сада живи на адреси у Земуну у улици Банијска број 13 и то од 1. новембра 2006. године, с тим да није пријављен на наведеној адреси; да је из уверења ПУ за град Београд – Управа за управне послове – Одељење за управне послове од 18. децембра 2008. године, утврђено да је подносилац након лишења слободе пријавио пребивалиште на адреси Нови Београд, улица Виктора Новака број 12/9. Наведене околности, по оцени доносиоца оспорених аката, указују на постојање оправдане бојазни да би се подносилац, уколико би био пуштен на слободу, могао крити или дати у бекство и да би тиме онемогућио успешно окончање овог кривичног поступка, односно да је нова пријава пребивалишта фиктивна, с обзиром да је ова пријава пребивалишта извршена за време боравка подносиоца у притвору, а да је сам подносилац приликом саслушања пред истражним судијом дана 5. децембра 2008. године изјавио да живи на другој, непријављеној адреси.
По оцени Уставног суда, доносилац оспорених решења је, оцењујући постојање законских разлога за трајање притвора, дао детаљне, јасне и довољне разлоге који оправдавају основаност, нужност и примереност даљег задржавања подносиоца у притвору и који су, по оцени Уставног суда, уставноправно прихватљиви. Стога је Уставни суд оценио да оспореним решењима кривичног већа Другог општинског суда у Београду Кв. 1488/08 од 12. децембра 2008. године и Кв. 1521/08 од 19. децембра 2008. године нису повређена права подносиоца уставне жалбе из члана 31. ст. 1. и 3. Устава и члана 5. став 3. Европске конвенције.
7. Оцењујући навод подносиоца уставне жалбе да се доносилац оспорених аката није „придржавао начела хитности у поступању“, Уставни суд је оценио да је овај навод подносиоца неоснован. Наиме, Уставни суд је констатовао да је, сагласно наведеном одредбом члана 145. став 1. ЗКП, веће дужно да у случају неслагања овлашћеног тужиоца одлуку о предлогу истражног судије за укидање притвора донесе у року од 48 сати.
У конкретном случају је утврђено да је истражни судија 8. децембра 2008. године доставио Другом ОЈТ у Београду предлог да се према подносиоцу укине притвор, а да је Друго ОЈТ у Београду истог дана обавестило истражног судију да није сагласно са предлогом браниоца подносиоца уставне жалбе за укидање притвора. Код чињенице да се Друго ОЈТ у Београду није изјаснило и о предлогу истражног судије за укидање притвора према подносиоцу од 8. децембра 2008. године, веће Другог општинског суда у Београду је 10. децембра 2008. године о томе сачинило службену белешку, са налогом да се списи предмета доставе Другом ОЈТ у Београду ради изјашњења о наведеном предлогу истражног судије. Уставни суд је даље утврдио да је Друго ОЈТ у Београду дописом од 11. децембра 2008. године обавестило истражног судију да није сагласно са његовим предлогом за укидање притвора према окривљеном, а да је оспорено решење Другог општинског суда у Београду Кв. 1488/08 донето 12. децембра 2008. године, дакле пре истека рока прописаног наведеном одредбом члана 145. став 1. ЗКП.
Уставни суд је даље утврдио да је истражни судија 18. децембра 2008. године доставио већу Другог општинског суда у Београду предлог да се према подносиоцу уставне жалбе укине притвор, са којим предлогом се претходно Друго ОЈТ у Београду није сагласило дописом Кт. 2912/06-08 до 17. децембра 2008. године. Имајући у виду да је предлог истражног судије достављен већу Другог општинског суда у Београду 18. децембра 2008. године, као и да је оспорено решење Другог општинског суда у Београду Кв. 1521/08 донето 19. децембра 2008. године, Уставни суд је оценио да је и ово оспорено решење донето пре истека рока од 48 сати прописаног одредбом члана 145. став 1. ЗКП.
Сагласно изложеном, Уставни суд је оценио да су неосновани наводи подносиоца уставне жалбе да се доносилац оспорених аката није „придржавао начела хитности у поступању“.
8. Оцењујући навод уставне жалбе да је доносилац оспорених аката „супротно закону пропустио да истинито и потпуно утврди све чињенице конкретног случаја, посебно оне које су подносиоцу ишле у прилог“, Уставни суд је оценио да су и ови наводи подносиоца неосновани. Наиме, Уставни суд је констатовао да је приликом доношења оспорених аката, Други општински суд у Београду имао у виду уверење које је доставио бранилац подносиоца о последњем пријављеном пребивалишту на адреси у улици Пере Велимировића број 12 у Београду, чињеницу да је подносилац приликом саслушања пред истражним судијом изјавио да сада живи на непријављеној адреси у Земуну у улици Банијска број 13 и то од 1. новембра 2006. године, као и уверење ПУ за град Београд од 18. децембра 2008. године о томе да подносилац има ново пријављено пребивалиште на адреси Нови Београд, улица Виктора Новака број 12/9.
9. Испитујући навод подносиоца о повреди претпоставке невиности, Уставни суд је констатовао да је одредбама члана 34. став 3. Устава и члана 6. став 3. Европске конвенције гарантовано право сваког да се сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда, односно док се не докаже његова кривица у складу са законом, те да право на претпоставку невиности као једно од основних права окривљеног, представља гаранцију правне сигурности окривљеног у казненом праву и гаранцију правичног суђења.
Имајући у виду садржину наведеног права, као и природу оспорених аката, Уставни суд је констатовао да се оспореним решењима одлучивало о предлогу истражног судије за укидање притвора према подносиоцу. Уставни суд је даље оценио да из образложења оспорених решења Другог општинског суда у Београду не произлази да се као утврђена узима чињеница да је подносилац уставне жалбе учинио кривично дело за које је против њега покренута истрага, нити да образложења оспорених решења говоре о кривици подносиоца уставне жалбе.
9. Испитујући тврдње подносиоца уставне жалбе о повреди права из члана 23. став 1. Устава, члана 28. став 1. Устава, чл. 32. и 36. Устава и чл. 13. и 17. Европске конвенције, Уставни суд је, имајући у виду садржину наведених права, као и садржину и природу оспорених појединачних аката, оценио да подносилац уставне жалбе није навео конкретне уставноправне разлоге који би се могли довести у везу са означеним правима гарантованим Уставом и Европском конвенцијом.
На основу члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић