Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Дарка Росића из Лознице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 14. јула 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Дарка Росића изјављена против пресуде Окружног суда у Шапцу Гж1. 421/08 од 27. октобра 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Дарко Росић из Лознице је 11. децембра 2008. године поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Окружног суда у Шапцу Гж1. 421/08 од 27. октобра 2008. године, због повреде права на плаћени годишњи одмор и права на правичну накнаду за рад, зајемчених одредбом члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да је првостепеном пресудом усвојен тужбени захтев подносиоца уставне жалбе, којим је тражио да му тужена Република Србија – Министарство правде исплати одговарајуће износе на име трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора и да је другостепени суд, одлучујући о жалби тужене, донео оспорену пресуду којом је преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев подносиоца као неоснован; да је подносилац уставне жалбе државни службеник и да одредбама Закона о платама државних службеника и намештеника није предвиђено право државних службеника на накнаду трошкова за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора, те да се у том случају на радне односе у државним органима имају применити општи прописи о раду; да је, у том контексту, одредбама члана 118. тач. 5) и 6) Закона о раду прописано да запослени има право на накнаду трошкова за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора у складу са општим актом и уговором о раду; да је имајући у виду да није постојао општи акт који би регулисао питање висине наведених права, првостепени суд правилно поступио када је, у смислу члана 224. Закона о парничном поступку, према слободној оцени утврдио висину потраживања подносиоца уставне жалбе, узимајући при томе у обзир висину која је била предвиђена раније важећим Општим колективним уговором; да тужена Република Србија и даље одуговлачи са закључењем Посебног колективног уговора за државне органе и да је тужена искључиво крива што питање висине наведених потраживања није регулисано у складу са Законом о раду; да је оспореном другостепеном пресудом подносилац уставне жалбе ускраћен за права која припадају корпусу радних права. Подносилац уставне жалбе предлаже да Уставни суд усвоји жалбу и поништи оспорену другостепену пресуду.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Тужилац Дарко Росић, овде подносилац уставне жалбе је поднео Општинском суду у Лозници тужбу против тужене Републике Србије – Министарство правде, ради исплате трошкова за исхрану у току рада за период од јануара 2007. до јануара 2008. године и исплате регреса за коришћење годишњег одмора у 2007. години.
Општински суд у Лозници је 12. маја 2008. године донео пресуду П1. 88/08, којом је: у ставу I изреке усвојио тужбени захтев тужиоца и обавезао тужену да, на име трошкова за исхрану у току рада за наведени период, исплати тужиоцу одговарајуће новчане износе, са законском затезном каматом; у ставу II изреке усвојио тужбени захтев тужиоца и обавезао тужену да, на име регреса за коришћење годишњег одмора у 2007. години, исплати тужиоцу одговарајући новчани износ, са законском затезном каматом; у ставу III изреке обавезао тужену да накнади тужиоцу трошкове парничног поступка. У образложењу првостепене пресуде је истакнуто: да је тужилац државни службеник који ради у Општинском суду у Лозници на радном месту извршитеља у звању референта и да је решењем председника тог суда М. бр. 37 од 8. фебруара 2007. године тужиоцу утврђена зарада, али без права на исплату накнаде за исхрану у току рада за период од 1. јануара до 31. децембра 2007. године и права на исплату регреса за коришћење годишњег одмора за 2007. годину; да је Закон о раду општи акт који се примењује на сва питања која, у конкретном случају, нису регулисана посебним законима, те је првостепени суд нашао да је тужена била у обавези да утврди примања запослених по наведеним основима, сходно одредби члана 118. Закона о раду; да тужена није закључила Посебан колективни уговор за државне органе, нити је појединачним решењем утврђена висина накнаде за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора; да је првостепени суд, имајући у виду да ниједним прописом није утврђена висина накнаде по наведеним основима, применио Општи колективни уговор који је био последњи на снази; да је одредбом члана 30. став 1. наведеног опшет акта предвиђено право на накнаду трошкова за исхрану у току рада у висини 20% просечне месечне зараде у привреди Републике Србије према последњем објављеном податку републичког органа надлежног за послове статистике и да је ставом 2. истог члана прописано и право на регрес за коришћење годишњег одмора у висини просечне зараде у привреди Републике; да је на основу релевантних података суд утврдио висину наведених права која припадају тужиоцу и одлучио као у изреци.
Одлучујући о жалби тужене, Окружни суд у Шапцу је 27. октобра 2008. године донео оспорену пресуду Гж1. 421/08, којом је: у ставу првом изреке преиначио првостепену пресуду у ст. I и II изреке, тако што је одбио тужбене захтеве тужиоца као неосноване; у ставу другом изреке преиначио првостепену пресуду у ставу III изреке тако што је обавезао тужиоца да накнади туженој трошкове парничног поступка. У образложењу оспорене другостепене пресуде је наведено: да је Окружни суд оценио да је првостепени суд погрешно применио материјално право, када је усвојио тужбени захтев тужиоца; да не постоји основ ни у посебним ни у општим прописима за остваривање права на накнаду тражених трошкова, јер нема одговарајућег колективног уговора као општег акта и инструмента за њихову конкретну реализацију; да одредбама Закона о платама државних службеника и намештеника и Уредбе о накнади трошкова и отпремнини државних службеника и намештеника нису предвиђена права на накнаду трошкова за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора; да је у време ступања на снагу Закона о државним службеницима важио Посебан колективни уговор за државне органе из 1998. године (који је и даље у примени до ступања на снагу новог Посебног колективног уговора) и да он не садржи одредбе о накнади наведених трошкова; да је одредбом члана 284 став 2. Закона о раду прописано да одредбе Општег и посебних колективних уговора закључених пре 21. децембра 2001. године, а који су на снази на дан ступања на снагу Закона о раду из 2005. године и који нису у супротности са овим Законом, остају на снази до закључења колективних уговора у складу са овим законом, а најдуже шест месеци од дана ступања на снагу овог Закона о раду; да је рок из наведене одредбе Закона о раду истекао и да је услов за остваривање права државних службеника и намештеника на накнаду тражених трошкова постојање Посебног колективног уговора као општег акта којим се уређује питање права, висине и начина исплате ових накнада; да је, имајући у виду да нови Посебни колективни уговор није закључен, другостепени суд нашао да у таквој правној ситуацији нема основа за исплату тражених трошкова, те је преиначио првостепену пресуду и одбио тужбене захтеве тужиоца.
4. Одредбом члана 60. став 4. Устава, на чију се повреду позива у уставној жалби, утврђено је да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи.
Одредбама Закона о платама државних службеника и намештеника (“Службени гласник РС“, бр. 62/06, 63/06 и 115/06) је прописано: да се овим законом уређују плате, накнаде и друга примања државних службеника и намештеника (члан 1.); да се плата државних службеника и намештеника састоји од основне плате и додатака на плату и да се у плату урачунавају и порези и доприноси који се плаћају из плате (члан 2.); да се основна плата одређује множењем коефицијента са основицом за обрачун и исплату плата (у даљем тексту: основица) (члан 7. став 1.); да је основица јединствена и утврђује се за сваку буџетску годину законом о буџету Републике Србије (члан 8.); да се коефицијенти за положаје и извршилачка радна места одређују тиме што се сваки положај и свако извршилачко радно место сврстава у једну од 13 платних група и да се положаји сврставају у платне групе од I доV, а извршилачка радна места у платне групе од VI до XIII (члан 9.); да се посебним колективним уговором за државне органе могу утврдити и друга примања државних службеника, према општим прописима о раду (члан 39.); да Закон о платама у државним органима и јавним службама (“Службени гласник РС“, број 34/01) и Уредба о коефицијентима за обрачун и исплату плата изабраних, постављених и запослених лица (“Службени гласник РС“, број 95/05 – пречишћен текст) престају да се примењују на државне службенике и намештенике 1. јануара 2007. године (члан 58. став 1.).
Одредбом члана 8. став 1. Закона о раду (“Службени гласник РС“, бр. 24/05, 61/05 и 54/09) је прописано да колективни уговор и правилник о раду (у даљем тексту: општи акт) и уговор о раду не могу да садрже одредбе којима се запосленом дају мања права или утврђују неповољнији услови рада од права и услова који су утврђени законом. Глава VIII овог закона уређује питање зараде, накнаде зараде и друга примања. Одељком 5. ове главе Закона о раду уређено је питање накнаде трошкова тако што је чланом 118. тач. 5) и 6) прописано да запослени, поред осталог, има право на накнаду трошкова у складу са општим актом и уговором о раду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора. Одељком 6. Главе VIII Закона о раду уређено је питање других примања, и то чл. 119. и 120. Тако је чланом 120. тач. 2) и 3) овог закона прописано да се општим актом, односно уговором о раду, може утврдити право на накнаду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора.
Одредбама члана 2. Уредбе о накнади трошкова и отпремнини државних службеника и намештеника (“Службени гласник РС“, број 98/07) је прописано да се државном службенику и намештенику накнађују трошкови превоза за долазак на рад и одлазак с рада, трошкови службеног путовања у земљи, трошкови службеног путовања у иностранство, трошкови селидбе у иностранство, трошкови рада и боравка на терену и трошкови привременог или трајног премештаја у друго место рада.
5. Испитујући постојање повреде права подносиоца уставне жалбе на плаћени годишњи одмор и права на правичну накнаду за рад у предметном парничном поступку, Уставни суд је пошао од тога да подносилац има статус државног службеника и да је он судским путем покушао да оствари право на накнаду трошкова за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора.
На основу наведених одредаба закона, Уставни суд је утврдио да је Закон о државним службеницима lex specialis којим се уређују питања права и дужности државних службеника, као и да се на права и дужности државних службеника који нису уређени овим законом, другим посебним законом или другим прописом, примењују општи прописи о раду и посебан колективни уговор за државне органе.
Уставни суд је даље утврдио да је Закон о платама државних службеника и намештеника посебан закон који уређује питање плата, накнада и других примања државних службеника и намештеника, те да је, сагласно члану 39. наведеног закона, прописана могућност да се посебним колективним уговором за државне органе могу утврдити и друга примања државних службеника, према општим прописима о раду.
Дакле, Уставни суд је закључио да посебним законима који уређују права државних службеника, поред осталог и право на плату, накнаду и друга примања, није изричито гарантовано право на накнаду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора. С тим у вези, Уставни суд је констатовао да Уредба о накнади трошкова и отпремнини државних службеника и намештеника изричито у члану 2. наводи трошкове који се надокнађују државним службеницима и намештеницима, при чему не предвиђа да су право на накнаду трошкова за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора, посебна врста таквих трошкова на које државни службеници и намештеници имају право.
Уставни суд је даље констатовао да Закон о раду, као општи пропис на чију примену упућује одредба члана 39. Закона о платама државних службеника и намештеника, у глави VIII разликује три основне врсте примања, и то: зараду, накнаду зараде и друга примања, те да је наведеном одредбом члана 120. тач. 2) и 3) овог закона предвиђена могућност да се, у оквиру других примања, општим актом или уговором о раду, утврди право запосленог на накнаду за исхрану у току рада и регрес за годишњи одмор.
Следом изнетог, Уставни суд је оценио да посебни прописи који уређују права државних службеника и намештеника не гарантују као посебно примање право на накнаду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора, те да је Законом о раду, као општим прописом, предвиђена само могућност да се општим актом или уговором о раду може утврдити право запосленог, односно државног службеника и намештеника, на овакву врсту другог примања. Стога, по оцени Уставног суда, не постоји обавеза Републике Србије да, као послодавац државних службеника и намештеника, утврди право својих запослених на овакву врсту других, посебних примања, већ је то законом предвиђена могућност. Обавеза послодавца да запосленом државном службенику и намештенику обезбеди накнаду трошкова на име месечне исхране у току рада за дане проведене на раду, као и регрес за коришћење годишњег одмора, постоји од 1. јануара 2009. године на основу Одлуке о примени Општег колективног уговора на све послодавце на територији Републике Србије («Службени гласник РС», број 104/08), али је примена ових одредаба одложена Анексом II Општег колективног уговора («Службени гласник РС», број 8/09).
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд сматра да је Окружни суд у Шапцу дао јасне, довољне и уставноправне прихватљиве разлоге када је оценио да не постоји основ ни у посебним ни у општим прописима за остваривање права на накнаду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора у току 2007. године, јер нема одговарајућег колективног уговора као општег акта и инструмента за њихову конкретну реализацију.
Из изнетих разлога, Уставни суд је оценио да оспореном пресудом Окружног суда у Шапцу Гж1. 421/08 од 27. октобра 2008. године нису повређена права подносиоца уставне жалбе зајемчена одредбом члана 60. став 4. Устава, па је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07). Уставни суд је исти став заузео и у Одлуци донетој у предмету Уж- 240/2009.
6. Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић