Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Зорана Илића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 8. септембра 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Зорана Илића изјављена против решења Врховног суда Србије Кр. 799/09 од 1. децембра 2009. године и решења Врховног суда Србије Кж. II 3874/09 од 23. децембра 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Зоран Илић из Београда, преко пуномоћника Зорана Танасковића, адвоката из Београда, поднео је Уставном суду 1. фебрура 2010. године уставну жалбу против решења Врховног суда Србије Кр. 799/09 од 1. децембра 2009. године и решења Врховног суда Србије Кж. II 3874/09 од 23. децембра 2009. године, због повреде права зајемченог одредбом члана 31. став 1. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби наводи: да му је решењем Врховног суда Србије Кр. 799/09 од 1. децембра 2009. године продужен притвор на основу члана 142. став 1. тач. 2) и 5) ЗКП, јер, по мишљењу суда, особите околности указују да би боравком на слободи подносилац уставне жалбе могао ометати истрагу утицајем на сведоке и саосумњичене; да из захтева за спровођење истраге, као и из исказа осталих саосумњичених, не произлази било каква веза подносиоца уставне жалбе са саосумњиченимa и 17 предложених сведока, на које би евентуално могао утицати, нити у оспореном решењу о продужењу притвора има разлога о томе које су то особите околности, у смислу одредбе члана 142. став 1. тачка 2) ЗКП, које оправдавају продужење притвора подносиоцу уставне жалбе; да у оспореном решењу о продужењу притвора нема ваљано образложених нити индивидуализованих разлога у вези притворског основа из члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, јер се укупна штета причињена кривичним делом из „члана 359. ст. 4, 3. и 1. КЗ“, у износу од 69.310.518,38 динара не односи на њега, који се терети да је издавањем седам лажних рачуна прибавио свом предузећу противправну имовинску корист у износу од нешто преко 2.000.000 динара, и то у погледу робе која се односи на репрезентацију и канцеларисјко пословање, а не на пружање наводних угоститељских услуга оштећеном „Желвозу“; да оправданост продужења притвора, са становишта вођења кривичног поступка, није образложена ни у једном оспореном решењу; да је Врховни суд Србије, одлучујући о жалби против оспореног решења о продужењу притвора, донео 23. децембра 2009. године оспорено решење Кж. II 3874/09, којим је жалбу одбио као неосновану, а које „понавља идентичне и стереотипне разлоге из првостепеног решења...изостављајући оцену жалбених разлога“; да је оспореним решењима подносиоцу уставне жалбе притвор продужен без ваљаног образложења и индивидуализације разлога, и без оцене основаности, нужности и примерености даљег његовог задржавања у притвору, у смислу члана 142. став 1. тач. 2) и 5) ЗКП, чиме му је повређено право на ограничено трајање притвора из члана 31. став 1. Устава. Подносилац предлажа да Уставни суд утврди повреде означеног права и поништи оспорена решења.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пред Окружним судом у Смедереву против подносиоца уставне жалбе и шест других лица вођен је кривични поступак (истрага) за више кривичних дела, започет 16. септембра 2009. године доношењем решења о спровођењу истраге истражног судије Окружног суда у Смедереву Кио. 59/09, према коме се подносиоцу ставља на терет извршење кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези става 1. Кривичног законика (у даљем тексту: КЗ) у стицају са кривичним делом фалсификовање службене исправе из члана 357. став 3. у вези ст. 1. и 2. КЗ.
Подносиоцу је притвор одређен решењем о одређивању притвора истражног судије Окружног суда у Смедереву Кри. 220/09 од 13. септембра 2009. године, који му се рачуна од 11. септембра 2009. године, када је лишен слободе, из разлога предвиђених одредбама члана 142. став 1. тач. 2) и 5) Законика о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП).
Врховни суд Србије је 1. децембра 2009. године донео оспорено решење Кр. 799/09 којим је свим окривљеним продужио притвор за још три месеца, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 2) ЗКП – с обзиром да још увек нису саслушана двојица осумњичених, који су у бекству, као ни 17 предложених сведока, што представља особите околности које указују да би окривљени боравком на слободи могли утицати на несаслушане осумњичене и сведоке, и тако ометати даљи ток истраге, и на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП – јер висина прописане казне за предметна кривична дела износи преко десет година затвора, а да околности кривичног дела које им се ставља на терет, на начин описан у захтеву за спровођење истраге (да су прибавили противправну имовинску корист у износу преко 1.500.000,00 динара и да је укупна штета за правно лице 69.310.518,38 динара), које као такве представљају посебно тешке околности кривичног дела, у својој међусобној повезаности оправдавају даље задржавање окривљених у притвору. Стога је свим окривљеним притвор продужен за још три месеца, како би се обавиле неопходне истражне радње и тиме окончала истрага у том предмету.
Оспореним решењем Врховног суда Србије Кж. II 3874/09 од 23. децембра 2009. године, између осталог, одбијена је као неоснована жалба подносиоца уставне жалбе против решења о продужењу притвора, и у свему прихваћени разлози из побијаног првостепеног решења. Према образложењу оспореног другостепеног решења, из списа предмета произлази постојање основане сумње да су окривљени извршили кривична дела која им се стављају на терет у време, на месту и на начин описан у захтеву за спровођење истраге Окружног јавног тужиоца у Смедереву, па, имајући у виду да још увек нису саслушана двојица саосумњичених који су у бекству и за којима је расписана потрага, као ни 17 сведока предложених у захтеву за спровођење истраге – наведене околности представљају особите околности које указују да би окривљени боравком на слободи могли утицати на несаслушане осумњичене и сведоке и на тај начин ометати даљи ток истраге, због чега је оправдано њихово даље задржавање у притвору на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 2) ЗКП – ради несметаног вођења кривичног поступка. У вези основа за продужење притвора из члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, другостепени суд је сматрао да из података у списима предмета произлази основана сумња да су окривљени починили кривична дела за која је законом прописана казна затвора преко десет година, и да је притвор оправдан због постојањa посебно тешких околности кривичних дела – да је укупан износ причињене штете 69.310.518,38 динара, односно да су окривљени прибавили противправну имовинску корист у износу који знатно прелази износ доњег имовинског цензуса неопходног за постојање квалификованог облика основног кривичног дела злоупотреба службеног положаја од 1.500.000,00 динара.
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09), поред осталог, прописано је: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће потребно време (члан 16. став 3.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору, те да ће се у току целог поступка притвор укинути, чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141.став 1. до 3.). Одредбама члана 142. став 1. Законика прописано је да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело: ако постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, вештаке, саучеснике или прикриваче (тачка 2)); ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно преко пет година за кривично дело са елементом насиља и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела (тачка 3)).
Чланом 357. Кривичног законика ("Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09), прописано је кривично дело фалсификовање службене исправе па је, између осталог, предвиђено: да ће се службено лице које у службену исправу, књигу или спис унесе неистините податке или не унесе важан податак или својим потписом, односно службеним печатом овери службену исправу, књигу или спис са неистинитом садржином или које својим потписом, односно службеним печатом омогући прављење службене исправе, књиге или списа са неистинитом садржином, казнити затвором од три месеца до пет година (став 1.); да ће се одговорно лице у предузећу, установи или другом субјекту које учини дело из ст. 1. и 2. овог члана казниће се казном прописаном за то дело (став 3.). Одредбама члана 359. овог законика прописано је кривично дело злоупотреба службеног положаја и овај члан, између осталог, предвиђа: да ће се службено или одговорно лице које искоришћавањем свог службеног положаја или овлашћења, прекорачењем границе свог службеног овлашћења или невршењем своје службене дужности прибави себи или другом физичком или правном лицу какву корист, другом нанесе какву штету или теже повреди права другог, казнити затвором од шест месеци до пет година (став 1.); да ће се, ако вредност прибављене имовинске користи прелази износ од милион и петсто хиљада динара, учинилац казнити затвором од две до дванаест година (став 3.).
5. Уставни суд указује да је у више донетих одлука (видети, поред осталих, Одлуку у предмету: Уж-1429/2009 од 16. јула 2009. године) дао тумачење права заштићених одредбама члана 31. Устава и заузео став о критеријумима на основу којих се утврђује да ли повреде наведених права постоје или не, па су у овом уставносудском предмету, у поступку оцене, примењени већ заузети ставови.
6. Оцењујући у конкретном случају наводе и разлоге уставне жалбе са становишта повреде Уставом зајемченог права из члана 31. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да је Врховни суд Србије, по поднетом предлогу истражног судије надлежног суда, испитао оправданост продужења притвора окривљенима, односно утврдио је и навео даље постојање законског основа за притвор, образлажући разлоге због којих је сматрао да легални и легитимни циљеви притвора према сваком од притворених лица и даље постоје. Надлежни суд је утврдио да су испуњени законски услови и разлози за даље задржавање окривљених у притвору и да се иста сврха (несметано вођење кривичног поступка) не може остварити другом мером.
Како је најкраће неопходно време трајања притвора релативна категорија, која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима, Уставни суд је оценио да је кривични поступак који се у конкретном случају води против подносиоца уставне жалбе пред Окружним судом у Смедереву сложен, како због бројности окривљених и бројности кривичних дела за која постоји основана сумња да су их окривљени извршили, тако и због комплексности чињеничних и правних питања која надлежни суд треба да разјасни током истраге, како би поступајући јавни тужилац донео одлуку о даљем гоњењу окривљених кроз подизање оптужнице или о одустајању од кривичног гоњења. До доношења оспореног решења о продужењу притвора кривични поступак је трајао око два и по месеца, односно четири и по месеца до подношења уставне жалбе, што скупа са напред наведеним не указује на неажурност суда у поступању па, по оцени Уставног суда, трајањем притвора од четири и по месеца није дошло до повреде права подносиоца у вези трајање притвора.
Оспорена решења о продужењу притвора донета су, по оцени Уставног суда, у законито спроведеном поступку, заснована су на законом прописаним разлозима из којих се према лицима за која постоји основана сумња да су извршила кривична дела може продужити притвор, и у њима су дати јасни и довољно индивидуализовани разлози за за даље задржавање окривљених у притвору. Разлоге због којих Врховни суд Србије у оба оспорена решења сматра оправданим даље задржавање у притвору окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе (особите околности које указују да би окривљени боравком на слободи могао утицати на несаслушане осумњичене и сведоке и на тај начин ометати даљи ток истраге из члана 142. став 1. тачка 2) ЗКП, као и постојање посебно тешких околности кривичног дела из члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП), Уставни суд сматра уставноправно прихватљивим и неарбитрерним.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима није повређено право у вези трајање притвора зајемчено одредбом члана 31. став 1. Устава, па је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", број 109/07).
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић