Преглед документа Уж-31/2006

Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Станка Милановић и мр Драгиша Слијепчевић, у поступку по уставној жалби Слободана Александрова из села Мусуљ, општина Босилеград, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 15. јануара 2009. године, донео је

Одбија се као неоснована уставна жалба Слободана Александрова изјављена против решења Министарства рада, запошљавања и социјалне политике број 164-03-01339/2006-04 од 5. децембра 2006. године.

1. Слободан Александров из села Мусуљ, општина Босилеград поднео је Уставном суду 29. децембра 2006. године допуштену и благовремену уставну жалбу против решења Министарства рада, запошљавања и социјалне политике број 164-03-01339/2006-04 од 5. децембра 2006. године.
Уставном жалбом се оспорава наведено решење којим је одбијена као неоснована његова жалба изјављена против решења инспектора рада, Одељења инспекције рада за Пчињски округ број 380-117-380/2006-04 од 27. септембра 2006. године, а којим је одбијен захтев подносиоца уставне жалбе за одлагање извршења решења о престанку радног односа до доношења правноснажне одлуке суда у радном спору који је он покренуо тужбом пред надлежним судом. Оспореним појединачним актом је, по мишљењу подносиоца уставне жалбе, учињена повреда права на рад из члана 60. Устава Републике Србије, повреда права на здравствену заштиту из члана 68. Устава и повреда уставног јемства забране дискриминације националних мањина из члана 76. Устава. У прилог својим тврдњама подносилац уставне жалбе наводи да се није добровољно пријавио за социјални програм, што је услов да неко буде проглашен технолошким вишком, нити је својеручно потписао изјаву за овај програм, као и да му након отказа уговора о раду није исплаћена припадајућа отпремнина, нити му је достављена документација, те из тог разлога није могао у прописаном року поднети документацију за остваривање права на здравствену заштиту.
2. Уставна жалба је као правно средство установљена Уставом Републике Србије, који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године. Сагласно одредбама члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајамчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорено решење и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Инспектор рада, Одељења инспекције рада за Пчињски округ, донео је 27. септембра 2006. године решење број 380-117-380/2006-04 којим је одбијен захтев Слободана Александрова из села Мусуљ, за одлагање извршења решења о престанку радног односа дел. бр. 814 од 29. децембра 2005. године, које је донето од стране директора ОШ "Предраг Девеџић" из Врањске Бање, до доношења правноснажне одлуке суда у радном спору који је покренут тужбом од 15. септембра 2006. године, из разлога што је инспектор рада утврдио да нема очигледне повреде права запосленог. Против наведеног решења Слободан Александров је изјавио жалбу, коју је Министарство рада, запошљавања и социјалне политике својим решењем број 164-03-01339/2006-04 од 5. децембра 2006. године, одбило као неосновану. У образложењу оспореног решења је наведено да је правилно поступио првостепени орган када је донео решење којим је одбијен захтев подносиоца за одлагање извршења решења о престанку радног односа до доношења правноснажне одлуке суда у радном спору који је покренут тужбом од 15. септембра 2006. године, у складу са чланом 271. став 1. Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/05 и 61/05), јер нема очигледне повреде права запосленог, из разлога што је до престанка радног односа подносиоца жалбе дошло на основу писмене изјаве од 15. новембра 2005. године којом је он захтевао да буде обухваћен социјалним програмом и да је, у складу са тим, директор Школе донео решење број 813 од 29. децембра 2005. године, којим је Слободан Александров проглашен радником за чијим радом је престала потреба у ОШ "Предраг Девеџић" у Врањској Бањи и решење број 814 од 29. децембра 2005. године о престанку радног односа са 31. децембром 2005. године. У образложењу је даље наведено да ће о чињеници да ли је подносиоцу исплаћена отпремнина по социјалном програму одлучити суд у покренутом радном спору.
4. Чланом 60. Устава утврђено је: да се јемчи право на рад, у складу са законом (став 1.); да свако има право на слободан избор рада (став 2.); да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места (став 3.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи (став 4.); да се женама, омладини и инвалидима омогућују посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (став 5.). Одредбама члана 68. Устава утврђено је: да свако има право на заштиту свог физичког и психичког здравља (став 1.); да деца, труднице, мајке током породиљског одсуства, самохрани родитељи са децом до седме године и стари остварују здравствену заштиту из јавних прихода, ако је не остварују на други начин, у складу са законом (став 2.); да се здравствено осигурање, здравствена заштита и оснивање здравствених фондова уређују законом (став 3.). Члан 76. Устава утврђује да се припадницима националних мањина јемчи равноправност пред законом и једнака законска заштита (став 1.), као и да је забрањена било каква дискриминација због припадности националној мањини (став 2.).
Закон о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/05 и 61/05), у члану 195. прописује да против решења којим је повређено право запосленог или када је запослени сазнао за повреду права, запослени, односно представник синдиката чији је запослени члан ако га запослени овласти, може да покрене спор пред надлежним судом, а да је рок за покретање спора 90 дана од дана достављања решења, односно сазнања за повреду права (ст. 1. и 2.). Одредбом члана 271. став 1. Закона прописано је да ако инспектор рада нађе да је решењем послодавца о отказу уговора о раду очигледно повређено право запосленог, а запослени је повео радни спор, на захтев запосленог одложиће својим решењем извршење тог решења–до доношења правноснажне одлуке суда. Одредбама члана 272. истог закона, поред осталог, прописано је да се против решења инспектора рада може изјавити жалба министру у року од осам дана од дана достављања решења (став 1.) и да се против коначног решења из члана 271. став 1. овог закона не може покренути управни спор (став 4.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта наведених одредаба Устава и Закона, Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио да је инспектор рада решење којим је одбијен захтев подносиоца уставне жалбе за одлагање извршења одлуке послодавца о престанку радног односа до доношења правноснажане одлуке суда у покренутом радном спору, донео у складу са својим овлашћењем из члана 271. став 1. Закона о раду, јер није нашао да је решењем директора школе као послодавца очигледно повређено право запосленог који је повео радни спор. Наведену одлуку инспектора рада је оспореним решењем потврдило Министарство рада, запошљавања и социјалне политике, као другостепени орган. Суд налази да су за овакву одлуку и инспектор рада и Министарство дали образложене разлоге који се заснивају на уставноправно прихватљивом тумачењу закона. Ово пре свега стога што законско овлашћење инспектора рада да донесе ову својеврсну привремену меру постоји само у случају да нађе да су права запосленог очигледно повређена. Међутим, без обзира на оцену инспектора рада да ли постоји очигледна повреда права запосленог, о законитости отказа уговора о раду одлучује надлежан суд, који у покренутом радном спору утврђује постојање или непостојање свих битних чињеница које отказ чине или не чине законитим.
Из наведених разлога Суд је утврдио да оспореним решењем подносиоцу уставне жалбе није повређено Уставом зајемчено право на рад. Оваквом одлуком Суда не утиче се на могућност подносиоца уставне жалбе да се по окончању покренутог радног спора и исцрпљивању свих правних средстава обрати Уставном суду новом уставном жалбом, ако буде сматрао да су му судским одлукама повређена или ускраћена права зајемчена Уставом.
Уставни суд је, с обзиром на предмет и садржину оспореног решења, као и одредбе важећих закона којима се уређује област здравствене заштите, а којима је обезбеђена здравствена заштита и незапосленим лицима, нашао да оспореним актом није могло бити повређено право подносиоца уставне жалбе на здравствену заштиту из члана 68. Устава.
Коначно, у вези навода подносиоца да је оспореним решењем повређено уставно јемство забране дискриминације због припадности националној мањини из члана 76. став 2. Устава, из разлога што је он припадник бугарске националне мањине у Републици Србији, Уставни суд је утврдио да подносилац уставне жалбе ове своје наводе није поткрепио било каквим правно утемељеним аргументима или пруженим доказима, те је оценио да исти представљају израз његове субјективне оцене о постојању повреде наведеног уставног јемства, те се стога не могу прихватити као основани.
На основу изложеног, а у складу са одредбом члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/08), Суд је донео Одлуку као у изреци.