Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Милибора Тодоровића из Земуна, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 23. јуна 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Милибора Тодоровића изјављена против пресуде Првог општинског суда у Београду П. 661/05 од 23. априла 2007. године, пресуде Окружног суда у Београду Гж. 5048/07 од 12. новембра 2008. године и пресуде Врховног суда Србије Рев. 381/09 од 20. маја 2009. године, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милибор Тодоровић из Земуна поднео је Уставном суду, преко пуномоћника Гојка Шаренца, адвоката из Моштанице, 8. августа 2009. године уставну жалбу против пресуда наведених у изреци, „због повреде права из радног односа и права на одбрану“. Подносилац сматра да су судови у оспореним пресудама погрешно применили процесно и материјално право и то одредбе члана 363. Закона о парничном поступку, а у вези са чланом 179. тачка 1) и чланом 181. став 2. Закона о раду. Подносилац наводи и да му је повређено „право на благовременост вођења поступка пред судовима, јер је тужбу подно 8. августа 2005. године, а поступак је окончан 20. маја 2009. године, што је супротно одредбама члана 192. до 196. Закона о раду“.
Поступајући по налогу Уставног суда, подносилац је допуном уставне жалбе од 6. октобра 2009. године поновио наводе уставне жалбе о погрешној примени процесног и материјалног права, указујући да му је тако повређено право на рад гарантовано чланом 60. Устава. Подносилац у допуни истиче и да оспорене пресуде нису засноване на закону, да не садрже разлоге о одлучним чињеницама, да су изреке пресуда неразумљиве и супротне писменим доказима у списима. Даље наводи да је тужени послодавац био дужан да донесе нормативне акте којим ће уредити права, обавезе и одговорност радника, те да подносиоцу није могао престати радни однос на основу уговора о раду. Подносилац истиче да му је повређено и право на одбрану, као и право да ангажује браниоца. Не наводећи конкретно одредбу Устава којом се то право гарантује, као ни разлоге нити наводе у чему се састоји ускраћивање и повреда „права на благовременост вођења поступка пред судовима“, подносилац у допуни уставне жалбе понавља претходне наводе да је тужбу поднео 8. августа 2005. године, а да је поступак је окончан 20. маја 2009. године, што је, по његовом мишљењу супротно одредбама чл. 192. до 196. Закона о раду.
Предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорене пресуде и предмет врати на поновно одлучивање.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07) је по својој садржини истоветна одредби члана 170. Устава.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или украћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене пресуде и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореном пресудом Окружног суда у Београду Гж. 5048/07 од 12. новембра 2008. године одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена пресуда Првог општинског суда у Београду П. 661/05 од 23. априла 2007. године. У образложењу ове пресуде је наведено да је првостепени суд на правилно и потпуно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право, те да је правилна одлука којом је тужиоцу у законито спроведеном поступку, због повреде радне обавезе учињене његовом кривицом, отказан уговор о раду. Даље се наводи да доношење законите одлуке о отказу уговора о раду запосленог, према Законом о раду који је био на снази у време учињене повреде радне обавезе и у време доношења оспорене одлуке, није условљено претходним вођењем дисциплинског поступка нити кривицу запосленог утврђује посебна комисија, те да код одлучне чињенице да је запослени писмено упозорен на постојање разлога за отказ уговора о раду и да му је омогућено право на одбрану, по оцени другостепеног суда, правилно је првостепени суд нашао да је у овом случају законито спроведена процедура отказа уговора о раду.
Оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. 381/09 од 20. маја 2009. године одбијена је као неоснована ревизија тужиоца изјављена против пресуде Окружног суда у Београду Гж. 5048/07 од 12. новембра 2008. године. У образложењу ове пресуде је наведено да су неосновани наводи ревизије о погрешној примени материјалног права, и то из следећих разлога: да је тужилац критичног дана на радном месту био у алкохолисаном стању, а што је показао резултат алкотеста; да је понашање тужиоца тужени санкционисао отказом уговора о раду, јер је у смислу члана 179. тачка 2) Закона о раду, уговором о раду такво понашање предвиђено као повреда радне обавезе; да је тужени у поступку отказа уговора о раду поштовао одредбу члана 180. Закона о раду и тужиоца писменим путем упозорио на постојање отказног разлога, а да се тужилац изјаснио на наводе из упозорења; да је цењено и мишљење синдиката чији је члан био тужилац. По оцени Врховног суда Србије, код овакво утврђеног чињеничног стања, тужени је у правилно спроведеном поступку, у смислу чл. 179. и 180. Закона о раду, донео закониту одлуку.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, релевантне су следеће одредбе Уставе и закона:
Одредбама члана 60. став 1. Устава зајемчено је право на рад, у складу са законом.
Законом о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05 и 61/05) прописано је: да је запослени дужан да савесно и одговорно обавља послове на којима ради, да поштује организацију рада и пословања код послодавца, као и услове и правила послодавца у вези са испуњавањем уговорних и других обавеза из радног односа, да обавести послодавца о битним околностима које утичу или би могле да утичу на обављање послова утврђених уговором о раду и да обавести послодавца о свакој врсти потенцијалне опасности за живот и здравље и настанак материјалне штете (члан 15.); да о правима, обавезама и одговорностима из радног односа одлучује у правном лицу - директор или запослени кога он овласти (члан 192. став 1. тачка 1)); да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца, и то ако запослени својом кривицом учини повреду радне обавезе утврђене општим актом или уговором о раду; (члан 179. тачка 2)); да је послодавац дужан да пре отказа уговора о раду у случају из члана 179. тач. 1) - 6) овог закона запосленог писменим путем упозори на постојање разлога за отказ уговора о раду и да му остави рок од најмање пет радних дана од дана достављања упозорења да се изјасни на наводе из упозорења (члан 180. став 1.); да је послодавац је дужан да упозорење из члана 180. овог закона достави на мишљење синдикату чији је запослени члан (члан 180. став 1.)
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта повреде Уставом зајемченог права на рад из члана 60. Устава, који се односе на оспорене пресуде Првог општинског суда у Београду П. 661/05 од 23. априла 2007. године, Окружног суда у Београду Гж. 5048/07 од 12. новембра 2008. године и Врховног суда Србије Рев. 381/09 од 20. маја 2009. године, Уставни суд је констатовао следеће:
Устав јемчи право на рад, при чему се ова гаранција даље остварује на начин и под условим прописаном законом. То даље значи да уставна гаранција права на рад и њена евентуална повреда која може настати у вези са престанком радног односа запосленог, упућује на закон. Уставни суд констатује да према члану 179. тачка 2) Закона о раду, послодавац може запосленом дати отказ ако запослени својом кривицом учини повреду радне обавезе утврђене општим актом или уговором о раду. Из наведене одредбе Закона следи да повреда радне обавезе може представљати оправдани отказни разлог који се првенствено тиче понашања запосленог, и то ако је таква повреда прописана актом послодавца и уколико је скривљена. С тим у вези, Уставни суд констатује и да је примена овог отказног разлога условљена претходним упозорењем запосленог, сагласно одредбама члана 180. Закона о раду, као и изјашњењем синдиката чији је запослени члан, сагласно одредбама члана 181. Закона о раду.
У предметном парничном поступку утврђено је да је тужиоцу, овде подносиоцу уставне жалбе, који је код туженог радио као возач, отказан уговор о раду 27. јуна 2005. године, због тога што је 6. маја 2005. године, приликом редовне алкотест контроле утврђено да је био у алкохолисаном стању, чиме је поступио супротно наредби туженог послодавца број 12440 од 4. новембра 2004. године и починио повреду радне обавезе предвиђене чланом 179. тачка 2) Закона о раду, а у вези са тачком 10. уговора о раду број 2/2078 од 25. априла 2002. године. Такође, утврђено је да је, пре доношења решења о отказу уговора о раду, тужилац упозорен на постојање разлога за отказ уговора о раду. Из наведених разлога, првостепени и другостепени суд, као и Врховни суд Србије као ревизијски, у оспореним пресудама, закључили су да су у конкретном случају испуњени услови за отказ уговора о раду, предвиђени чланом 179. тачка 2) Закона о раду, с обзиром на то да је наведеним понашањем тужилац својом кривицом учинио повреду радне обавезе утврђене уговором о раду.
Уставни суд налази да су у оспореним пресудама изнети уставноправно прихватљиви разлози за оцену да је подносилац уставне жалбе својим понашањем учинио повреду радне обавезе, те да је због таквог понашања, сагласно члану 179. тачка 2) Закона о раду, тужени послодавац донео решење којим је подносиоцу отказан уговор о раду. По оцени Уставног суда, одлуке судова садржане у оспореним пресудама засноване су на тумачењу материјалног права које прихвата и Уставни суд, с обзиром на то да су били испуњени услови из Закона о раду, чије су се одредбе примењивале на конкретан случај, да се због наступања наведеног отказног разлога подносиоцу откаже уговор о раду.
С обзиром на изнето, те чињеницу да се Уставом зајемчено право на рад остварује у складу са законом, Уставни суд је утврдио да наводи уставне жалбе нису основани и да оспореним пресудама није повређено право подносиоца уставне жалбе на рад, зајемчено одредбама члана 60. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одбио уставну жалбу као неосновану.
6. Испитујући наводе о повреди „права на одбрану“ и повреди „права на благовременост вођења поступка пред судовима“, Уставни суд је утврдио да подносилац уставне жалбе није поступио по налогу Уставног суда, јер није означио права зајемчена Уставом за које тврди да су му повређена, нити је навео разлоге уставне жалбе и наводе у чему се конкретно састоје те повреде. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 3) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио.
7. С обзиром на наведено, Уставни суд је, на основу члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић