Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Бранислава Томашева из Зрењанина, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 23. јуна 2011. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Бранислава Томашева изјављена због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, у поступку који се водио пред Врховним судом Србије у предмету У. 9133/07.
2. Одбија се као неоснована уставна жалба Бранислава Томашева изјављена против решења Управног одбора Адвокатске коморе Војводине број 260/07 од 29. јуна 2007. године, решења Управног одбора Адвокатске коморе Србије број 251/07 од 14. септембра 2007. године и пресуде Врховног суда Србије У. 9133/07 од 9 априла 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
Бранислав Томашев из Зрењанина изјавио је 26. јуна 2009. године Уставном суду уставну жалбу против решења Управног одбора Адвокатске коморе Војводине број 260/07 од 29. јуна 2007. године, решења Управног одбора Адвокатске коморе Србије број 251/07 од 14. септембра 2007. године и пресуде Врховног суда Србије У. 9133/07 од 9. априла 2009. године, због повреде права достојанства и слободног развоја личности и права на рад, зајемчених чл. 23. и 60. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог чланом 32. став 1. Устава, у поступку који се водио пред Врховним судом Србије у предмету У. 9133/07.
Уставни суд је из навода уставне жалбе о повреди правила поступка приликом одлучивања о захтеву подносиоца уставне жалбе за упис у именик адвоката, као и навода да су одлуке донете у управном поступку произвољне и арбитрерне, закључио да подносилац указује да је и оспореним решењима надлежних адвокатских комора повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
У уставној жалби подносилац је навео: да „са циљем избегавања непотребног понављања, упућује(м) Уставни суд Србије на наводе молбе за упис у Именик адвоката Адвокатске коморе Војводине од 17. маја 2007. године и на наводе жалбе изјављене 3. августа 2007. године против решења Адвокатске коморе Војводине број 260/07, који ван сваке разумне сумње, обухватају детаљно образложење повреде права зајемченог чланом 60. ст. 1 и 2. Устава“. Такође је наведено да је оспореним актима „на својеврстан начин“ повређено и право зајемчено чланом 23. Устава. У погледу повреде права на правично суђење подносилац је истакао да наводи образложења оспорене пресуде Врховног суда Србије „на недвосмислен и убедљив начин сугеришу закључак о одсуству непристрасног, законитог и правичног поступка“, као и да „није спорно“, уважавајући чињеницу да је поступак пред Врховним судом Србије покренут тужбом поднетом 5. новембра 2007. године, да је одлука донета тек 9. априла 2009. године и природу права о коме је одлучивано, да је подносиоцу повређено право на поступак који би се окончао у разумном року.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07) има исту садржину као члан 170. Устава.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију достављену уз уставну жалбу, и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подносилац уставне жалбе је пресудом Окружног суда у Зрењанину К. 14/98 од 23. јуна 2000. године, која је постала правноснажна 18. децембра 2002. године, оглашен кривим због извршења кривичног дела превара из члана 171. став 1. и из члана 171. става 2. у вези са ставом 1. овог члана Кривичног закона Републике Србије, као и кривичног дела злоупотреба поверења из члана 179. став 2. у вези става 1. овог члана Кривичног закона Републике Србије, која је извршио у обављању адвокатске делатности и изречена му је јединствена казана затвора у трајању од једне године и три месеца.
Општински суд у Зрењанину је дописом од 11. децембра 2003. године обавестио Адвокатску комору Војводине да је 28. новембра 2003. године подносилац упућен на издржавање казне затвора у трајању дужем од шест месеци по наведеној пресуди Окружног суда у Зрењанину.
Управни одбор Адвокатске коморе Војводине је 30. децембра 2003. године донео решење број 461/03 којим подносиоцу престаје право на обављање адвокатске делатности са даном 28. новембром 2003. године, због издржавања казне затвора у трајању дужем од шест месеци, а на основу правноснажне пресуде Окружног суда у Зрењанину К. 14/98 од 23. јуна 2000. године.
Подносилац Уставне жалбе је 17. маја 2007. године поднео молбу Управном одбору Адвокатске коморе Војводине за упис у именик адвоката. У молби је, између осталог, наведено: У молби подносиоца уставне жалбе за упис у Именик адвоката Адвокатске коморе Војводине од 17. маја 2007. године и жалби подносиоца од 3. августа 2007. године на оспорено решење Адвокатске коморе Војводине, на које се подносилац позива и које су приложене уз уставну жалбу, наведено је: да је подносилац уставне жалбе пресудом Окружног суда у Зрењанину која је постала правноснажна 18. децембра 2002. године, осуђен на казну затвора; да је подносилац до ступања на издржавање казне затвора 28. новембра 2003. године, обављао адвокатску делатност; да Управни одбор Адвокатске коморе Војводине није утврдио да је подносиоцу обављање адвокатске делатности престало из разлога недостојности за обављање те делатности, те да је самим тим „ван сваке сумње“ тај орган стао на становиште да разлози недостојности за бављење адвокатуром нису основ за престанак права на обављање адвокатске делатности.
Управни одбор Адвокатске коморе Војводине, одлучујући о молби подносиоца, донео је оспорено решење број 260/07 од 29. јуна 2007. године, којим је одбио захтев овде подносиоца уставне жалбе за упис у Именик адвоката Адвокатске коморе Војводине. У образложењу овог решења наведено је: да је Управни одбор Адвокатске коморе Војводине оценио да кандидат за упис у Именик адвоката није достојан поверења за обављање адвокатске делатности, јер његов досадашњи рад не даје основа за уверење да ће се у обављању адвокатске делатности придржавати закона, Статута и Кодекса професионалне етике; да је у току поступка прибављено мишљење Основне организације адвоката Зрењанин; да је одредбама члана 4. Закона о адвокатури изричито прописано да право уписа у Именик адвоката има лице које поред осталих услова, није правноснажно осуђивано за кривична дела која га чине недостојним за бављење адвокатуром, као и да подносилац захтева за упис у Именик адвоката није достојан поверења за обављање адвокатуре ако се из његовог понашања у обављању раније професионалне делатности или других поступака може закључити да неће савесно обављати адвокатуру и чувати њен углед; да је чланом 77. Статута Адвокатске коморе Србије регулисано да Управни одбор може да одбије захтев за упис у Именик адвоката, ако оцени да кандидат није достојан поверења за обављање адвокатске делатности.
Против овог решења подносилац је изјавио жалбу. У жалби је, између осталог, наведено: да је Управни одбор Адвокатске коморе Војводине одбио молбу подносиоца „без било каквог већања, тајним гласањем“, при чему је „игнорисао мишљење Основне организације адвоката Зрењанин; да су чланови Управног одбора Адвокатске коморе Војводине, одлучујући по поднетој молби, поступили противно одредби правила 134. Кодекса професионалне етике адвоката; да је било „не само целисходно, већ и неопходно“ да се одреди известилац који би „до у детаље“ проучио списе предмета, да се на седницу на којој се одлучивало о поднетој молби позове кандидат за упис и да се консултује стручно мишљење наведених адвоката; да је оцена да подносилац није достојан поверења за обављање адвокатске делатности произвољна, нетачна и арбитрерна.
Управни одбор Адвокатске коморе Србије, одлучујући о жалби подносиоца, донео је оспорено решење број 251/07 од 14. септембра 2007. године којим је одбио као неосновану жалбу изјављену против решења Управног одбора Адвокатске коморе Војводине број 260/07. од 29. јуна 2007. године. У образложењу овог решења наведено је: да је првостепени орган утврдио тачно и потпуно чињенично стање и да је прибавио све потребне доказе који се налазе у списима предмета; да је управни одбор Адвокатске коморе Србије имао у виду да су кривична дела за која је жалилац оглашен кривим са високим степеном друштвене опасности, нечасна и неморална, да су почињена у обављању адвокатске делатности без обзира на имовинску корист и висину изречене казне; да жалилац не испуњава два од седам услова за упис у именик адвоката – да није правноснажно осуђиван за дела која га чине недостојним за бављење адвокатуром и достојност; да није од значаја навод жалиоца да се адвокатуром није бавио пет година један месец и девет дана и позив на члана 53. Закона о адвокатури, јер се одредбом тог члана у дисциплинском поступку лимитира дужина трајања дисциплинске мере брисања из регистра од шест месеци до пет година, а у конкретном случају брисање из Именика није изречено као мера у дисциплинском поступку.
Подносилац уставне жалбе је против наведеног другостепеног решења 5. новембра 2007. године поднео тужбу Врховном суду Србије. Одлучујући о тужби у управном спору, Врховни суд Србије је на седници одржаној 9. априла 2009. године донео оспорену пресуду којом је тужбу одбио, нашавши да је неоснована. У образложењу ове пресуде наведено је да, по оцени Врховног суда Србије, није повређен закон на штету тужиоца јер је одредбом члана 4. став 1. тачка 4) Закона о адвокатури прописано да право уписа у именик адвоката има лице које, поред осталих услова, није правноснажно осуђивано за кривична дела која га чине недостојним за обављање адвокатуре, а одредбом става 2. овог члана - да се недостојним поверења сматра кандидат чији дотадашњи рад, друга деловања и понашања који су доступни оцени и увиду јавности, не дају основа за уверење да ће се у будућем обављању адвокатске делатности придржавати Закона, Статута и Кодекса професионалне етике адвоката. Такође је наведено да с обзиром на то да је у проведеном поступку утврђено да је тужилац, као лице које жели да се упише у именик адвоката, правноснажно осуђиван за кривично дело преваре и продужено кривично дело злоупотребе поверења, која је извршио у току бављења адвокатуром, то је тужени орган правилно одбио жалбу тужиоца, дајући за своју одлуку довољне и потпуне разлоге које у свему прихвата и Врховни суд Србије.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива подносилац устaвне жалбе, утврђено је: да је људско достојанство неприкосновено и сви су дужни да га поштују и штите, као и да свако има право на слободан развој личности, ако тиме не крши права других зајемчена Уставом (члан 23.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи право на рад, у складу са законом и да свако има право на слободан избор рада (члан 60. ст. 1. и 2.).
Законом о адвокатури ("Службени лист СРЈ", бр. 24/98, 26/98, 69/00, 11/02 и 72/02), који се примењивао у време подношења захтева подносиоца уставне жалбе за упис у Именик адвоката, било је прописано: да адвокат стиче право бављења адвокатуром уписом у именик адвоката и полагањем заклетве (члан 3.); да право уписа у именик адвоката има лице које, између осталог, није правноснажно осуђивано за кривична дела која га чине недостојним за бављење адвокатуром, као и да у том смислу није достојан поверења за обављање адвокатуре лице из чијег се понашања у обављању раније професионалне делатности или других поступака може закључити да неће савесно обављати адвокатуру и чувати њен углед, с тим да се достојност поверења за обављање адвокатуре утврђује у складу са општеприхваћеним моралним нормама и кодексом професионалне етике адвоката (члан 4. став 1. тачка 7) и став 2.); да решење о захтеву за упис у именик адвоката доноси, у року од 60 дана од дана подношења захтева, надлежни орган утврђен статутом адвокатске коморе основане за територију републике (члан 5. став 1.); да адвокату престаје право бављења адвокатуром, између осталог, ако је правноснажном пресудом осуђен за кривично дело које га чини недостојним за бављење адвокатуром - од дана правноснажности пресуде, као и ако је правноснажном пресудом осуђен за кривично дело на казну затвора у трајању дужем од шест месеци - од дана ступања на издржавање казне (члан 29. ст. 6. и 7.); да се Адвокатској комори Србије и Адвокатској комори Црне Горе, између осталог, поверавају јавна овлашћења да одлучују о захтеву за упис у именик адвоката и адвокатских приправника, о привременој забрани бављења адвокатуром и о престанку права бављења адвокатуром (члан 56.).
Статутом Адвокатске коморе Србије ("Службени гласник РС", бр. 43/99, 65/01, 41/02 и 64/04) прописано је: да Комора у другом степену и адвокатске коморе у њеном саставу у првом степену, у вршењу јавног овлашћења, између осталог, одлучују о захтеву за упис у именик адвоката и адвокатских приправника (члан 72. тачка 1.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта садржине Уставом зајемченог права на правично суђење, које, између осталог, подносилац истиче у уставној жалби, Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио да су надлежни органи који су поступали у управном поступку, утврдили чињенично стање од значаја за одлучивање, на основу кога су ти органи, као и Врховни суд Србије у управном спору, одлучили применом одговарајућих одредаба меродавног Закона о адвокатури. Уставни суд није нашао ништа што би указало да су материјално-правни прописи произвољно или неправично примењени на штету подносиоца уставне жалбе, нити да има елемената који указују на процесну неправичност у смислу гаранција у оквиру права на правично суђење. По оцени Уставног суда, за оспорене одлуке дати су уставноправно прихватљиви разлози када је одбијен захтев подносиоца уставне жалбе за упис у именик адвоката. Такође, Уставни суд је оценио да нису основани наводи уставне жалбе да тиме што Управни одбор Адвокатске коморе Војводине није утврдио да је раније подносиоцу обављање адвокатске делатности престало из разлога недостојности за обављање те делатности, „ван сваке сумње“ тај орган стао на становиште да разлози недостојности за бављење адвокатуром нису основ за престанак права на обављање адвокатске делатности, с обзиром на то да се испуњеност услова за упис у именик адвоката, а тиме и достојност за обављање адвокатске делатности, цени у поступку одлучивања о захтеву за упис у именик, а не раније. Поред тога, Уставни суд указује да је решење на основу кога је подносиоцу уставне жалбе престало право да обавља адвокатску делатност донето по сазнању надлежног органа да су испуњени услови за доношење таквог решења, односно након што је надлежни суд обавестио адвокатску комору о упућивању подносиоца на издржавање казне затвора у трајању дужем од шест месеци.
С обзиром на изнето, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореним одлукама није повређено право на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је утврдио да су у управном поступку и у управном спору, у којима су биле обезбеђене гарантије правичног суђења зајемчене чланом 32. став 1. Устава, дати уставноправно прихватљиви разлози због којих је одбијена захтев подносиоца за упис у именик адвоката, те да подносиоцу, из наведених разлога, оспореним актима није повређено ни право на рад зајемчено чланом 60. Устава.
Такође, Уставни суд је оценио да подносилац уставне жалбе није навео уставноправно прихватљиве разлоге који би указивали на постојање повреде Уставом зајемчених права из члана 23. Устава.
У погледу навода уставне жалбе о повреди права на суђење у разумном року, зајемченог чланом 32. став 1. Устава, у поступку који се водио пред Врховним судом Србије у предмету У. 9133/07, Уставни суд је, полазећи од утврђених чињеница и околности које се односе на предметни судски поступак, оценио да су ови наводи неосновани. Наиме, Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио да је предметни управни спор, од подношења тужбе 5. новембра 2007. године до доношења пресуде Врховног суда Србије У. 9133/07 од 9. априла 2009. године, трајао једну годину и пет месеци. Према становишту Уставног суда, наведена дужина трајања управног спора не може се сматрати неразумним роком за одлучивање. При томе, Уставни суд је имао у виду да је поступак одлучивања о захтеву подносиоца уставне жалбе за упис у именик адвоката у целини трајао непуне две године.
С обзиром на наведено, Уставни суд је оценио да у конкретном случају подносиоцу уставне жалбе није повређено право на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
6. Полазећи од изложеног, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба неоснована, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду уставну жалбу у целини одбио, као у тач. 1. и 2. изреке.
На основу наведеног и одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић