Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Зоре Плазинић Тасић, Зорице Маринковић и Милке Перошевић, свих из Горњег Милановца, Живке Симић из Невада и Биљане Илић из Сврачковаца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 2. јуна 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Зоре Плазинић Тасић, Зорице Маринковић, Милке Перошевић, Живке Симић и Биљане Илић изјављена против пресуде Општинског суда у Горњем Милановцу П1. 289/07 од 5. марта 2009. године и пресуде Окружног суда у Чачку Гж. 917/09 од 14. октобра 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Зора Плазинић Тасић, Зорица Маринковић и Милка Перошевић, све из Горњег Милановца, Живка Симић из Невада и Биљана Илић из Сврачковаца, су 20. новембра 2009. године, преко пуномоћника Милисава Чолића, адвоката из Чачка, поднеле уставну жалбу против пресуде Општинског суда у Горњем Милановцу П1. 289/07 од 5. марта 2009. године и пресуде Окружног суда у Чачку Гж. 917/09 од 14. октобра 2009. године. Уставна жалба је изјављена због повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава Републике Србије, повреде права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава и повреде права на једнаку заштиту права зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава.
У уставној жалби и њеној допуни од 25. децембра 2009. године је наведено: да су подноситељке уставне жалбе запослене у Дечјој установи „Сунце“ у Горњем Милановцу; да је актима наведене установе и председника Општине Горњи Милановац подноситељкама ускраћено право на зараду у складу са законом и Уставом; да су њихови тужбени захтеви правноснажно одбијени као неосновани, уз образложење да је подноситељкама зарада одређена на основу Правилника, те да оне немају право на разлику зараде, односно немају право на плату сходно Уредби Владе Републике Србије о коефицијентима за обрачун и исплату плата запослених у јавним службама, а како је то предвиђено за основно образовање; да подноситељке сматрају да је Влада Републике Србије наведеном Уредбом утврдила коефицијенте за обрачун и исплату плата запослених у јавним службама, које се односе и на предшколско васпитање; да је одредбом члана 3. Уредбе прописано да се коефицијент за запослене у предшколским установама може утврдити до висине највећег коефицијента утврђеног Уредбом у основном образовању; да је на основу Уредбе директор предшколске установе био у обавези да донесе појединачне акте којима би одредио плате запослених; да је уместо тога неовлашћено донео Правилник о исплати плата и других примања у Дечјој установи „Сунце“ од 17. јуна 2003. године, затим „исти Правилник“ од 26. децембра 2005. године, као и Правилник о изменама и допунама тог правилника од 27. фебруара 2006. године, а на које је неовлашћено дао сагласност председник Општине Горњи Милановац; да су наведеним правилницима одређени нижи коефицијенти за обрачун плата запослених од коефицијената одређених Уредбом Владе; да правилници нису у складу са Законом о платама у државним органима и јавним службама, јер је коефицијент за обрачун и исплату плата уместо Владе нормативним актом одредио директор предшколске установе, односно председник Општине Горњи Милановац; да наведени правилници нису у складу ни са одредбама члана 21. Устава, нити са одредбама члана 104. Закона о раду које гарантују једнаку зараду за исти рад и рад исте вредности; да подноситељке предлажу да Уставни суд поништи оспорене акте.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредбама члана 21. Устава је утврђено: да су пред Уставом и законом сви једнаки (став 1.); да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (став 2.); да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (став 3.).
Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се такође позива у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 36. Устава се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (став 1.), као и право сваког на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (став 2.).
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је из садржине уставне жалбе и на основу увида у приложене доказе уз уставну жалбу утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Оспореном пресудом Општинског суда у Горњем Милановцу П1. 289/07 од 5. марта 2009. године, у ставу првом изреке, одбијени су тужбени захтеви тужиља, овде подноситељки уставне жалбе, којима су тражиле да се обавежу првотужени Дечја установа „Сунце“ из Горњег Милановца и друготужени Општина Горњи Милановац да им солидарно исплате на име накнаде материјалне штете у виду изгубљене зараде опредељене новчане износе, за период од новембра 2004. године закључно са 2007. годином. Ставом другим изреке наведене пресуде обавезане су тужиље да туженима солидарно накнаде парничне трошкове.
Оспореном пресудом Окружног суда у Чачку Гж. 917/09 од 14. октобра 2009. године одбијене су као неосноване жалбе парничних странака и пресуда Општинског суда у Горњем Милановцу П1. 289/07 од 5. марта 2009. године је потврђена. У образложењу ове оспорене пресуде је, поред осталог, наведено: да је у поступку пред првостепеним судом утврђено да су тужиље раднице првотуженог - Дечје установе „Сунце“ из Горњег Милановца; да имају средњу стручну спрему и да обављају послове медицинске сестре – васпитача; да је тужиљама у спорном периоду зарада исплаћивана према Правилнику првотуженог из 2003. године, а на који је сагласност дао друготужени; да је управни одбор првотуженог доносио предлоге нових правилника којима су коефицијенти за тужиље увећавани у односу на важећи Правилник из 2003. године, али да на те правилнике није добијена сагласност друготуженог, па је зарада тужиљама обрачунавана и исплаћивана у складу са важећим правилником првотуженог; да је чланом 10а Одлуке о изменама и допунама о Одлуке оснивању Дечје установе „Сунце“ из Горњег Милановца, донете од стране Скупштине општине Горњи Милановац 27. јуна 2005. године, утврђена обавеза постојања сагласности оснивача за примену нормативног акта код првотуженог; да међу парничним странкама није спорно да је на Правилник из 2003. године Општина Горњи Милановац дала сагласност; да је првотужени обрачун и исплату зарада тужиљама у спорном периоду вршио у складу са усвојеним и важећим Правилником од 17. јуна 2003. године на који је оснивач дао сагласност; да Уредбом о коефицијентима за обрачун и исплату плата запослених у јавним службама нису утврђени коефицијенти за запослене у предшколским установама; да је чланом 3а наведене Уредбе предвиђено да се коефицијент за запослене у предшколским установама може утврдити највише до висине највећег коефицијента утврђеног Уредбом о основном образовању; да се на њих не може применити директно Уредба, односно коефицијенти предвиђени у основном образовању; да је првостепени суд правилно закључио да је тужбени захтев тужиља за исплату разлике зараде неоснован и исти одбио; да су неосновани наводи тужиља да су ништаве одредбе Правилника првотуженог у делу одлуке о коефицијентима, јер тужиље нису доставиле доказ да су одредбе Правилника поништене.
4. Законом о платама у државним органима и јавним службама ("Службени гласник РС", број 34/01) уређује се начин утврђивања плата, додатака, накнада и осталих примања, поред осталих и за запослене у јавним службама које се финансирају из буџета Републике, аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 1. став 1. тачка 3)). Законом је прописано: да се плата изабраних, именованих и постављених лица и запослених из члана 1. овог закона утврђује на основу: 1) основице за обрачун плата; 2) коефицијента који се множи са основицом; 3) додатка на плату; 4) обавеза коју запослени плаћа по основу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање из плате у складу са законом (члан 2.); да коефицијент изражава сложеност послова, одговорност, услове рада и стручну спрему; да коефицијент садржи додатак и на име накнаде за исхрану и регреса за коришћење годишњег одмора (члан 4.).
Уредбом о коефицијентима за обрачун и исплату плата запослених у јавним службама ("Службени гласник РС", бр. 44/01, 15/02, 30/02, 32/02, 69/02, 78/02, 61/03, 121/03, 130/03, 67/04, 120/04, 5/05, 26/05, 81/05, 105/05, 109/05, 27/06, 32/06, 58/06, 82/06, 106/06, 10/07, 40/07, 60/07, 91/07 и 106/07), коју је Влада Републике Србије донела на основу члана 8. Закона о платама у државним органима и јавним службама, утврђени су коефицијенти за обрачун и исплату плата запослених и у јавним службама које се финансирају из буџета Републике Србије, аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе (члан 1. став 1. тачка 1)). Одредбом члана 2. став 1. тачка 1) Уредбе утврђени су коефицијенти за обрачун и исплату плата запослених из члана 1. ове уредбе, који се примењују у основном образовању. Према одредби члана 3а Уредбе, коефицијент за запослене у предшколским установама може се утврдити највише до висине највећег коефицијента утврђеног овом уредбом у основном образовању.
Правилником о исплати плата, накнада и других примања у Дечјој установи „Сунце“ из Горњег Милановца од 17. јуна 2003. године (у даљем тексту: Правилник) коју је донео директор те установе, утврђивале су се плате и друга примања запослених у установи почев од маја 2003. године. Одредбама чл. 3. и 4. Правилника било је прописано да се плате запослених одређују на основу: 1) основице за обрачун плата; 2) коефицијента који се множи са основицом; 3) додатка на плату; 4) обавеза коју запослени плаћа по основу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање из плате у складу са законом, као и да основицу за обрачун плате утврђује Скупштина општине Горњи Милановац. Чланом 8. Правилника утврђени су коефицијенти за обрачун и исплату плата запослених.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта истакнуте повреде Уставом зајемчених права, Уставни суд је утврдио да оспореним пресудама Општинског суда у Горњем Милановцу П1. 289/07 од 5. марта 2009. године и Окружног суда у Чачку Гж. 917/09 од 14. октобра 2009. године није повређено право подноситељки уставне жалбе гарантовано одредбом члана 32. став 1. Устава.
Пресуде које су уставном жалбом оспорене донели су законом установљени судови, у границама своје надлежности и у поступку спроведеном у складу са законским одредбама. Подноситељкама уставне жалбе било је омогућено учествовање у поступку, праћење његовог тока и предузимање свих законом допуштених радњи, укључујући изјављивање редовног правног лека. Поред тога, Уставни суд је оценио да се оспорене пресуде заснивају на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени релевантног материјалног права на утврђено чињенично стање. Наиме, редовни судови су утврдили да је првотужени обрачун и исплату зарада подноситељкама уставне жалбе у спорном периоду вршио у складу са тада важећим Правилником, као и да Уредбом о коефицијентима за обрачун и исплату плата запослених у јавним службама нису утврђени коефицијенти за запослене у предшколским установама, већ да је чланом 3а наведене Уредбе предвиђено да се коефицијент за запослене у предшколским установама може утврдити највише до висине највећег коефицијента утврђеног Уредбом о основном образовању.
Разматрајући наводе уставне жалбе да спорни Правилник није сагласан са Законом о платама у државним органима и јавним службама, Уставни суд указује да поступак за оцену уставности и законитости Правилника није био покренут пред Уставним судом, што значи да је у спорном периоду Правилник био на снази, а то је Окружни суд у Чачку у образложењу оспорене пресуде и констатовао. Са тим у вези, Уставни суд указује да су подноситељке уставне жалбе могле поднети иницијативу за покретање поступка за оцењивање уставности и законитости наведеног Правилника. Међутим, оне то нису учиниле. Стога чињеница да је Уставни суд Одлуком IУо-306/2009 од 9. септембра 2010. године утврдио да Правилник о коефицијентима за обрачун и исплату плата запослених у Дечјој установи "Сунце" Горњи Милановац, број 1-414-363 од 7. маја 2008. године, није у сагласности са Уставом и законом, не може бити од утицаја на другачије одлучивање Уставног суда у поступку по овој уставној жалби, посебно имајући у виду садржину одредбе члана 168. став 5. Устава којом је утврђено да Уставни суд може оценити сагласност закона и других општих аката са Уставом, као и општих аката са законом и по престанку њиховог важења, ако је поступак оцене уставности покренут најкасније у року од шест месеци од престанка њиховог важења. Уставни суд подсећа да је и Устав Републике Србије од 1990. године садржавао одредбу сличне садржине. Наиме, одредбом члана 125. став 2. тог устава било је утврђено да Уставни суд оцењује уставност закона и уставност и законитост прописа и других општих аката који су престали да важе, ако од престанка важења до покретања поступка није протекло више од једне године, док је одредбом члана 128. став 1. Устава било утврђено да свако може дати иницијативу за покретање поступка за оцењивање уставности и законитости. С обзиром на то да су обрачун и исплата зарада подноситељкама у спорном периоду од 2003. до 2007. године вршени на основу наведеног Правилника, који је престао да важи 2008. године, Уставни суд је оценио да чак и у случају постојања разумне сумње у законитост тог општег акта, не постоји могућност за покретање поступка за оцену његове законитости, јер је у време изјављивања уставне жалбе протекао рок утврђен одредбом члана 168. став 5. важећег Устава.
Уставни суд налази да подноситељкама уставне жалбе није повређено ни право на једнаку заштиту права пред судовима зајемчено одредбом члана 36. став 1. Устава, јер се ни из оспорених аката, нити из других доказа приложених уз уставну жалбу такав закључак не може извести. Наиме, Уставни суд констатује да је услов који мора постојати да би се могла утврдити повреда права на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. став 1. Устава, постојање различитих одлука суда који је одлучивао у последњој инстанци у истој чињеничној и правној ситуацији.
Коначно, оцењујући постојање повреде права на правно средство зајемченог одредбом члана 36. став 2. Устава, Уставни суд констатује да је у предметном судском поступку, у коме је подноситељкама било обезбеђено право на правично суђење, била обезбеђена и двостепеност у одлучивању, чиме је задовољен уставни принцип садржан у наведеној одредби Устава.
С обзиром на то да, по оцени Уставног суда, подноситељкама нису повређена уставна права означена у уставној жалби, то није могло доћи ни до повреде начела забране дискриминације утврђеног одредбама члана 21. Устава у погледу остваривања ових права.
6. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба неје основана, те је на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/07), уставну жалбу одбио у целини као неосновану.
Сагласно одредби члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић