Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Данила Димовића из Суботице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 30. јуна 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Данила Димовића изјављена против решења Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 701/11 од 22. марта 2011. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Данило Димовић из Суботице поднео је Уставном суду 31. марта 2011. године, преко пуномоћника Виктора Јухаса Ђурића, адвоката из Суботице, уставну жалбу против решења Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 701/11 од 22. марта 2011. године, због повреде права зајемчених одредбама члана 27. ст. 1. и 3. Устава Републике Србије и члана 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
У уставној жалби се наводи да је 9. марта 2011. године Основни суд у Суботици, у кривичном поступку који се води против подносиоца уставне жалбе, донео решење Кв. 299/11 и подносиоцу продужио притвор. Бранилац подносиоца уставне жалбе је 11. марта 2011. године против наведеног решења о продужењу притвора изјавио жалбу, о којој је Апелациони суд у Новом Саду одлучио 22. марта 2011. године оспореним решењем Кж. II 701/11. Другостепено решење је подносиоцу уставне жалбе и његовом браниоцу достављено 29. марта 2011. године. Подносилац уставне жалбе сматра да из свега наведеног произлази да суд није хитно одлучио о његовој жалби, на начин на који то јемчи одредба члана 27. став 3. Устава Републике Србије и одредба члана 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Подносилац уставне жалбе даље истиче да ни он, ни његов бранилац, нису били обавештени о седници већа Основног суда у Суботици које је одлучивало о продужењу притвора, те услед тога није могао да активно учествује у доношењу одлуке о притвору, из чега закључује да му је повређено право из члана 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Коначно, подносилац уставне жалбе истиче и повреду права из члана 27. став 1. Устава, наводећи да је његово лишење слободе било без правног основа у периоду од 16. фебруара 2011. године до 9. марта 2011. године. Сматра да је, имајући у виду да је решење о продужењу притвора Основног суда у Суботици Кв. 175/11 од 16. фебруара 2011. године било укинуто, престао да постоји правни основ за његово задржавање у притвору, јер није донето ново решење које би обухватило наведени период притварања.
Предложио је да Уставни суд утврди повреду права из члана 27. ст. 1. и 3. Устава и члана 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и наложи да му се накнади нематеријална штета.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, на основу документације приложене уз уставну жалбу и одговора Основног суда у Суботици Су. VIII-43 број 9/11 од 16. маја 2011. године, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Пред Основним судом у Суботици води се кривични поступак против подносиоца уставне жалбе, због кривичног дела изнуда из члана 214. став 1. Кривичног законика, по оптужници Основног јавног тужилаштва у Суботици Кт. 237/11 од 14. фебруара 2011. године.
Подносилац уставне жалбе се налази у притвору од 24. јануара 2011. године по решењу истражног судије Основног суда у Суботици Ки. 81/11 од 25. јануара 2011. године, који му је одређен на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 2) и 3) Законика о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП).
Кривично ванпретресно веће Основног суда у Суботици је, одлучујући о постојању даљих разлога за притвор након подигнуте оптужнице, 16. фебруара 2011. године донело решење Кв. 175/11 којим је притвор подносиоцу уставне жалбе продужен, на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 3) ЗКП.
Бранилац окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе је против решења о продужењу притвора изјавио жалбу. Апелациони суд у Новом Саду је 2. марта 2011. године решењем Кж. II 463/11 изјављену жалбу уважио, укинуо решење Основног суда у Суботици Кв. 175/11 од 16. фебруара 2011. године, предмет вратио првостепеном суду на поновно одлучивање и одредио да окривљени, овде подносилац уствне жалбе, остаје у притвору до даље одлуке суда.
Основни суд у Суботици је решењем Кв. 299/11 од 9. марта 2011. године према подносиоцу уставне жалбе продужио притвор, који по том решењу може трајати најдуже 30 дана, односно до 8. априла 2011. године.
Бранилац окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, је против решења о продужењу притвора изјавио жалбу 11. марта 2011. године, која је у Основном суду у Суботици примљена исти дан.
Доставна наредба да се изјављена жалба заједно са списима предмета достави Апелационом суду на одлучивање је дата 17. марта 2011. године, истог дана када су враћене доставнице о пријему првостепеног решења.
Изјављена жалба са списима предмета је примљена у Апелационом суду у Новом Саду 21. марта 2011. године, који је 22. марта 2011. године донео оспорено решење Кж. II 701/11 и одбио као неосновану жалбу браниоца подносиоца уставне жалбе.
Списи предмета враћени су Основном суду у Суботици 29. марта 2011. године и истог дана су подносилац уставне жалбе и његов бранилац примили оспорено решење Апелационог суда у Новом Саду.
4. Одредбама члана 27. Устава зајемчено је, поред осталог: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (став 1.); да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу, ако је лишење слободе било незаконито (став 3.).
Одредбом члана 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода јемчи се сваком ко је лишен слободе право да покрене поступак у коме ће суд хитно испитати законитост лишења слободе и наложити пуштање на слободу ако је лишење слободе незаконито.
Закоником о кривичном поступку (''Службени лист СРЈ'', бр. 70/01 и 68/02 и ''Службени гласник РС'', бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) је прописано: да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору (члан 141. став 2); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (члан 142. став 1. тачка 3)).
Чланом 142а ЗКП прописано је да одлуку о одређивању притвора истражни судија или веће доноси по саслушању окривљеног, а да се одлука о продужењу или укидању притвора доноси у седници већа, изузев у случају из члана 145. овог законика (тачка 1)); да саслушању из става 1. овог члана могу да присуствују јавни тужилац и бранилац окривљеног (тачка 2)); да је суд је дужан да на погодан начин обавести јавног тужиоца и браниоца окривљеног о времену и месту саслушања из става 1. овог члана и да се саслушање може обавити и у одсуству обавештених лица (тачка 3)); да се о саслушању или седници већа на којој се одлучује о притвору води посебан записник који се прилаже списима (тачка 4)); да се изузетно од става 1. овог члана одлука о одређивању притвора се може донети без саслушања окривљеног ако позив за саслушање није могао да му буде уручен због недоступности или непријављивања промене адресе или ако постоји опасност од одлагања (тачка 5)).
Чланом 146. ЗКП прописано је: да се после предаје оптужнице суду до завршетка главног претреса, одлука о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси у складу са чланом 142а овог законика (тачка 1)); да је веће је дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу (тачка 2)); да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења (тачка 3)).
Осталим релевантним одредбама ЗКП прописано је: да се жалба подноси суду који је донео решење (члан 399. став 1.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено, да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање и да кад суд, решавајући по жалби против решења којим се о одређује, укида или продужава притвор, решење укине и предмет упути на поновно одлучивање, дужан је да истовремено одлучи и о притвору (члан 401. ст. 1, 3. и 4.).
Кривичним закоником ("Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) је прописано: ко у намери да себи или другом прибави противправну имовинску корист, силом или претњом принуди другог да нешто учини или не учини на штету своје или туђе имовине, казниће се затвором од једне до осам година. (изнуда - члан 214. став 1.).
5. Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд, као и у својим ранијим одлукама (видети, поред осталих, Одлуку Уж - 314/2007 од 23. априла 2009. године, тачка 6. образложења), наглашава да је, са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења.
Уставни суд истиче да одредба члана 27. став 3. Устава, гарантујући лицу лишеном слободе право жалбе суду, јемчи и притвореном лицу право да покрене поступак пред судом у коме ће се преиспитати законитост његовог притварања и јемчи да ће суд у том поступку одлуку донети хитно, те наредити његово пуштање на слободу, уколико утврди да је лишење слободе било незаконито.
Одговор на питање да ли је период испитивања законитости притвора од стране суда у сагласности са обавезом хитности из члана 27. став 3. Устава, Уставни суд је већ дао у својим одлукама Уж - 39/2007 од 16. јула 2009. године и Уж - 1254/2009 од 8. октобра 2009. године, када је изнео став да јасно постављен рок од 48 сати за доношење и достављање одлуке о жалби на решење о одређивању притвора упућује да и свака следећа одлука о жалби на решење о продужењу притвора мора бити донета у што краћем временском периоду, уз поштовање захтева нарочите хитности.
Међутим, Уставни суд истиче да се испитивање даљих постојања разлога за притвор након подизања оптужнице, а пре њеног ступања на правну снагу, врши по службеној дужности од стране надлежног суда на 30 дана. У случају да постоје разлози да се окривљени задржи у притвору након подизања оптужнице, кривично ванпретресно веће надлежног суда ће донети решење о продужењу притвора. Могућност изјављивања жалбе против одлуке којом се притвор продужава приликом преиспитивања, заправо представља додатно испитивање његове оправданости и законске заснованости. Стога, иако суд који одлучује о жалби, сагласно одредби члана 27. став 3. Устава, одлуку о законитости лишења слободе мора донети хитно, стандард хитности је мање захтеван када дође до поступања суда који о жалби одлучује. Овакав став Уставног суда сагласан је и са праксом Европског суда за људска права према којој је „стандард хитности мање строг када је реч о поступку пред жалбеним судом... јер, ако је притвор потврђен од стране суда, мора се сматрати законитим и неарбитрерним чак и када је жалба дозвољена, а наредни поступак по жалби треба да пружи додатне гаранције које, пре свега, имају за циљ додатну процену целисходности продужења притвора. Стога је Суд мање забринут због брзине поступка пред жалбеним судом када је ожалбену притворску одлуку такође донео суд, што значи да је претходно спроведени поступак имао судску природу и омогућио је притворенику одговарајуће процедуралне гаранције" (видети пресуду Европског суда за људска права у Стразбуру у предмету Veliyev против Русије, број 24202/05 од 24. јуна 2010. године, став 164.).
Уставни суд, такође, истиче да се постојање повреде права лица лишеног слободе из члана 27. став 3. Устава, мора утврдити у светлу чињеница сваког конкретног случаја.
6. Полазећи од свега наведеног, а оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби, Уставни суд је утврдио да је поступак по жалби против решења Основног суда у Суботици Кв. 299/11 од 9. марта 2011. године, којим је према подносиоцу уставне жалбе продужен притвор, трајао 18 дана, рачунајући од 11. марта 2011. године када је бранилац изјавио жалбу, до 29. марта 2011. године када су списи предмета враћени истом суду након доношења одлуке о жалби (оспорено решење Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 701/11 од 22. марта 2011. године) и када су подносилац уставне жалбе и његов бранилац другостепену одлуку примили.
Уставни суд је оценио да је жалба браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, против решења о продужењу притвора Основног суда у Суботици била размотрена у складу са захтевом хитности утврђеним одредбом члана 27. став 3. Устава. Чињеница да жалба није одмах по пријему послата на одлучивање у Апелациони суд у Новом Саду, сама по себи, није довољна да би се утврдила повреда права подносиоца уставне жалбе. Ово из разлога што је у конкретном случају било неопходно да се све доставнице о уручењу првостепеног решења врате у Основни суд у Суботици, који је исти дан по њиховом пријему, списе предмета заједно са изјављеном жалбом проследио Апелационом суду на одлучивање. Такође, у конкретном случају, Апелациони суд у Новом Саду је одлуку о жалби донео дан након њеног пријема. Како се поступак по жалби на решење о продужењу притвора спроводи и пред првостепеним и пред другостепеним судом, то се жалбени поступак мора посматрати као јединствена целина. Стога се ни поступање првостепеног суда не може сматрати некомпатибилним са захтевом хитности коју предвиђа члан 27. став 3. Устава.
7. Уставни суд је ценио и наводе подносиоца уставне жалбе да је Основни суд у Суботици донео решење о продужењу притвора Кв. 299/11 на седници већа о којој подносилац и његов бранилац нису били обавештени, те стога нису могли да активно учествују у доношењу одлуке о томе да ли ће му притвор бити продужен, већ су само имали могућност да изјаве жалбу против наведеног решења, из чега закључује да му је повређено право из члана 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Међутим, Уставни суд указује да је, у конкретном случају, подносиоцу уставне жалбе притвор одређен решењем Основног суда у Суботици Ки. 81/11 од 25. јануара 2011. године, након што је истражни судија окривљеног, овде подносиоца, саслушао и донео решење о спровођењу истраге. С обзиром на наведено, Уставни суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе саслушан када му је притвор одређен, те је неспорно да су основне процесне гаранције, као што је усмено рочиште, поштоване у конктексту члана 5. став 4. Конвенције и није од значаја што при наредној контроли притвора подносилац уставне жалбе није поново саслушан, нити је таква обавеза код доношења решења о продужењу притвора прописана Уставом и Закоником о кривичном поступку. Наиме, на основу јасних одредаба члана 142а ст. 1. и 4. ЗКП, обавеза суда да претходно саслуша окрувљеног, па тиме и да обезбеди његово присуство, постоји само код одлучивања о одређивању притвора, док се накнадне одлуке суда којима се притвор продужава или укида доносе у нејавној седници већа, без присуства окривљеног или његовог браниоца, уз обавезу једино да се на тој седници води посебан записник који се прилаже списима.
8. Наводе подносиоца уставне жалбе да му је повређено право из члана 27. став 1. Устава, јер је његово лишење слободе било без правног основа у периоду од 16. фебруара 2011. године до 9. марта 2011. године, будући да је решење о продужењу притвора Основног суда у Суботици Кв. 175/11 од 16. фебруара 2011. године било укинуто, Уставни суд је оценио неоснованим.
Наиме, Уставни суд подсећа да је у својој Одлуци Уж - 314/2007 од 23. априла 2009. године изнео став да доношењем решења другостепог суда којим се по жалби укида решење о продужењу притвора и предмет враћа првостепеном суду на поновно одлучивање не значи да је притвор укинут, позивајући се и на праксу Европског суда за људска права у Стразбуру који је изнео мишљење да: „Када је налог за лишење слободе касније поништен од стране вишег суда то није аутоматски ретроактивно утицало на ваљаност притвора“ (видети, између осталих, Bozano v. France, од 18. новембра 1986. године, став 55. и Douiyeb v. Holland, од 8. августа 1999. године, ст. 44. до 45.). У истој одлуци је Уставни суд истакао да притвор наступа доношењем решења о одређивању притвора и престаје доношењем решења о укидању притвора, док се решењем о продужењу притвора контролише да ли и даље постоје разлози за задржавање окривљеног у притвору.
У конкретном случају, притвор је према подносиоцу уставне жалбе био продужен за 30 дана након подизања оптужнице, а пре њеног ступања на правну снагу, решењем Основног суда у Суботици Кв. 175/11 од 16. фебруара 2011. године. Апелациони суд у Новом Саду је 2. марта 2011. године решењем Кж. II 463/11 изјављену жалбу уважио, укинуо решење Основног суда у Суботици Кв. 175/11 од 16. фебруара 2011. године, предмет вратио првостепеном суду на поновно одлучивање и одредио да окривљени, овде подносилац уставне жалбе, остаје у притвору до даље одлуке суда, у складу са одредбом члана 401. став 4. ЗКП. Основни суд у Суботици је потом донео ново решење Кв. 299/11 од 9. марта 2011. године и према подносиоцу уставне жалбе продужио притвор на најдуже 30 дана, које решење је потврђено оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 701/11 од 22. марта 2011. године. Из наведеног произлази да, у конкретном случају, чињеница да је првостепено решење о продужењу притвора било укинуто по жалби, не значи да је даље трајање притвора било незаконито, јер је другостепени суд изричито одредио да окривљени остаје у притвору до даље одлуке суда, односно није донео одлуку да се притвор као мера укида и да се окривљени има одмах пустити на слободу.
9. С обзиром на све до сада изложено, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе нису повређена права зајемчена одредбама члана 27. ст. 1. и 3. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), уставну жалбу одбио као неосновану.
10. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић