Уставни суд, у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Ивице Димовића из Хајдукова, Славка Лакатоша из Суботице и Лајчиа Димовића из Суботице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 9. јуна 2011. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неснована уставна жалба Ивице Димовића, Славка Лакатоша и Лајчија Димовића изјављена против радње „трајања притвора након доношења првостепене пресуде“.
2. Одбацује се уставна жалба Ивице Димовића, Славка Лакатоша и Лајчија Димовића изјављена против решења Окружног суда у Новом Саду К. 140/08 од 10. јула 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ивица Димовић из Хајдукова је 25. фебруара 2010. године, преко пуномоћника Виктора Јухаса Ђурића, адвоката из Суботице, поднео уставну жалбу против решења Окружног суда у Новом Саду К. 140/08 од 10. јула 2009. године и против радње „трајања притвора након доношења првостепене пресуде“, због повреде права на слободу и безбедност и права у погледу трајања притвора из члана 27. став 1. и члана 31. став 2. Устава Републике Србије. Ова уставна жалба је заведена у Уставном суду под бројем Уж - 1381/2009.
Против истог акта и радње Ивица Димовић је 18. октобта 2010. године поднео још једну уставну жалбу, заједно са Славком Лакатошом из Суботице и Лајчијем Димовићем из Суботице, преко пуномоћника адвоката Виктора Јухаса Ђурића, због повреде права на слободу и безбедност и права у погледу трајања притвора из члана 27. став 1. и члана 31. став 2. Устава Републике Србије. Имајући у виду да се ради о истом оспореном акту и оспореној радњи, те да су истакнуте исте повреде Уставом зајемчених права, Уставни суд је ову уставну жалбу здружио предмету Уж - 1381/2009.
Подносиоци уставне жалбе наводе: да се против њих водио кривични поступак пред Окружним судом у Новом Саду који је неправноснажно окончан доношењем првостепене пресуде К. 140/08 од 10. јула 2009. године, којом су оглашени кривим због извршења више кривичних дела разбојништва и да су осуђени на казне затвора; да им је након изрицања првостепене пресуде решењем Окружног суда у Новом Саду К. 140/08 од 10. јула 2009. године продужен притвор најдуже до истека казне изречене првостепеном пресудом, из разлога предвиђених одредбом члана 142. став 2. тачка 5) Законика о кривичном поступку; да су против првостепене пресуде почетком септембра 2009. године изјавили жалбу о којој до дана подношења уставне жалбе није одлучено; да је сагласно одредбама Законика о кривичном поступку, другостепени суд дужан да своју одлуку са списима достави суду првог степена најкасније у року од три месеца од када је примио списе тог суда ако је оптужени у притвору, што у конкретном случају није учињено; да из наведеног произлази да притвор подносилаца уставне жалбе траје у другостепеном поступку дуже него што је законом прописано, те да су им повређена права зајемчена одредбама члана 27. став 1. и члана 31. став 2. Устава. Предложили су да Уставни суд утврди повреду наведених права, наложи њихово пуштање на слободу и накнади им нематеријалну и материјалну штету.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Апелационог суда у Новом Саду Су VIII-44-11/11 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
А) Чињенице и околности везане за кривични поступак
Против подносилаца уставне жалбе и још једног лица је пред Окружним судом у Новом Саду вођен кривични поступак у предмету К. 140/08.
Оптужницу је подигло Окружно јавно тужилаштво у Новом Саду 29. фебруара 2008. године својим актом Кт. 861/07 и прецизирало је 23. марта 2009. године.
Пресудом Окружног суда у Новом Саду К. 140/08 од 10. јула 2009. године, подносиоци уставне жалбе су оглашени кривим и изречене су им затворске казне, у које им се урачунава време проведено у притвору од 6. новембра 2007. године када су лишени слободе па до правноснажности пресуде, односно најдуже до истека казни на које су осуђени.
Окривљени Ивица Димовић, овде подносилац уставне жалбе, осуђен је на јединствену казну затвора у трајању од 14 година и шест месеци због извршења 13 кривичних дела разбојништва из члана 206. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика и четири кривична дела разбојништва у покушају из члана 206. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 30. став 1. Кривичног законика.
Окривљени Славко Лакатош, овде подносилац уставне жалбе, осуђен је на јединствену казну затвора у трајању од 14 година и шест месеци, због извршења 13 кривичних дела разбојништва из члана 206. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика и четири кривична дела разбојништва у покушају из члана 206. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 30. став 1. Кривичног законика.
Окривљени Лајчи Димовић, овде подносилац уставне жалбе осуђен је на јединствену казну затвора у трајању од 15 година, због извршења 13 кривичних дела разбојништва из члана 206. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика, четири кривична дела разбојништва у покушају из члана 206. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 30. став 1. Кривичног законика, кривичног дела тешке телесне повреде из члана 121. став 1. Кривичног законика и кривичног дела спречавање службеног лица у вршењу службене радње у покушају из члана 322. став 4. у вези са ставом 3. у вези са чланом 30. став 1. Кривичног законика.
Предмет Окружног суда у Новом Саду К. 140/08 је смештен у седам регистратора и има неколико хиљада страна.
Против првостепене пресуде је изјављено осам жалби и списи предмета Окружног суда у Новом Саду су примљени у Апелационом суду у Новом Саду 5. фебруара 2010. године и заведени под бројем Кж. I 463/10.
Апелациони суд у Новом Саду је поводом изјављених жалби против првостепене пресуде заказао јавну седницу за 1. март 2011. године.
Б) Чињенице и околности везане за притвор
Подносиоци уставне жалбе су лишени слободе 6. новембра 2007. године, а притвор им је одређен решењем истражног судије Окружног суда у Новом Саду Кри. 1524/07 од 8. новембра 2007. године, на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 5) Законика о кривичном поступку. Притвор је према подносиоцима уставне жалбе продужаван током трајања кривичног поступка.
Последњи пут је према подносицима уставне жалбе притвор продужен 10. јула 2009. године приликом доношења првостепене пресуде оспореним решењем К. 140/08 и одређено је да може трајати најдуже до истека казне изречене првостепеном пресудом.
Образлажући разлоге за даље задржавање подносилаца уставне жалбе у притвору, Окружни суд у Новом Саду је, поред осталог, навео „да и надаље стоје разлози за продужење притвора, упркос чињеници што је притвор најстрожа мера обезбеђења присуства окривљеног у току трајања кривичног поступка и што суд по службеној дужности води рачуна да дужину трајања притвора сведе на најмању могућу меру, ово веће сматра да и након доношења неправноснажне пресуде којом су окривљени осуђени на јединствене казне затвора од по 15 година, као и посебно тешке околности кривичних дела, с обзиром да је утврђено да су окривљени починили већи број истоврсних кривичних дела, коришћењем истих прилика и ситуација на штету старијих људи који су живели сами, у току ноћи, уз примену физичке силе непримерене отпору оштећених и у појединим случајевима чак наношењем тешких телесних повреда“.
Против решења о продужењу притвора жалбу је изјавио само оптужени Ивица Димовић, преко свог адвоката, која је одбијена као неоснована решењем Врховног суда Србије Кж. II 2030/09 од 27. јула 2009. године.
4. Одредбама Устава, на чије се повреде уставном жалбом подносиоци позивају, зајемчено је да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.) и да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. став 2.)
Одредбом члана 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07) прописано је да се уставна жалба може изјавити против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства или је законом искључено право на њихову судску заштиту.
Према члану 84. став 1. Закона о Уставном суду, уставна жалба се може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
Чланом 141. Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08 и 20/09) (у даљем тексту: ЗКП), који је важио у време доношења оспореног решења о продужењу притвора, било је прописано: да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером (став 1.); да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору (став 2.); да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (став 3.).
Одредбом члана 142. став 2. тачка 5) ЗКП било је прописано да ако постоји основана сумња да је одређено лице учинило кривично дело, а не постоје услови за притвор из става 1. овог члана, у циљу несметаног вођења кривичног поступка, притвор се против тог лица може одредити ако је за кривично дело прописана казна затвора преко десет година и ако је то оправдано због начина извршења или других посебно тешких околности кривичног дела.
Одредбом члана 356. став 1. тачка 6) ЗКП је било прописано да ће у пресуди у којој се оптужени оглашава кривим, суд изрећи одлуку о урачунавању притвора или већ издржане казне.
Чланом 358. ЗКП, у погледу притвора након изрицања пресуде је, поред осталог, било прописано: да ако се оптужени већ налази у притвору а веће нађе да још постоје разлози због којих је притвор био одређен или да постоје разлози из члана 142. став 1. тачка 2. и става 1. овог члана, донеће посебно решење о продужењу притвора, да посебно решење веће доноси и кад треба одредити или укинути притвор и да жалба против решења не задржава извршење решења (став 5.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама претходних ставова може трајати до правноснажности пресуде, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди (став 6.); да на захтев оптуженог, који се после изрицања казне затвора налази у притвору, председник већа може оптуженог решењем упутити у установу за издржавање казне и пре правноснажности пресуде (став 7.).
Сагласно одредби члана 393. став 2. ЗКП другостепени суд је дужан да своју одлуку са списима достави суду првог степена најдоцније у року од четири месеца, а ако је оптужени у притвору, најкасније у року од три месеца од дана кад је примио списе од тог суда.
Кривичним закоником Републике Србије („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05 и 107/05), који је важио у време доношења првостепене пресуде, поред осталих, прописана су кривична дела тешка телесна повреда (члан 121.), разбојништво (члан 206.) и спречавање службеног лица у вршењу службене радње (члан 322.). Према одредби члана 121. став 1. овог Законика, ко другог тешко телесно повреди или му здравље тешко наруши, казниће се затвором од шест месеци до пет година. Одредбом члана 206. став 1. Законика прописано је да ко употребом силе против неког лица или претњом да ће непосредно напасти на живот или тело одузме туђу покретну ствар у намери да њеним присвајањем себи или другом прибави противправну имовинску корист, казниће се затвором од две до десет година, а одредбом става 3. истог члана - да ако је дело из ст. 1. и 2. овог члана учињено од стране више лица или је неком лицу са умишљајем нанесена тешка телесна повреда, учинилац ће се казнити затвором од три до петнаест година. Сагласно одредби члана 322. став 1. Кривичног законика, ко силом или претњом да ће непосредно употребити силу спречи службено лице у вршењу службене радње коју предузима у оквиру својих овлашћења или га на исти начин принуди на вршење службене радње, казниће се затвором до три године, а одредбом става 3. истог члана - да ко дело из ст. 1. и 2. овог члана учини према судији или јавном тужиоцу при вршењу њихове судијске, односно тужилачке дужности или службеном лицу у вршењу послова јавне или државне безбедности или дужности чувања јавног реда и мира, спречавања или откривања кривичног дела, хватања учиниоца кривичног дела или чувања лица лишеног слободе, казниће се затвором од шест месеци до пет година, док је ставом 4. истог члана било прописано да ће се учинилац за покушај дела из ст. 1. и 2. овог члана казнити.
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта одредбе члана 31. став 2. Уставa и наведених одредаба ЗКП, Уставни суд је утврдио да подносиоцима уставне жалбе није повређено Уставом зајемчено право на које се у уставној жалби позивају.
Наиме, повреду наведеног Уставом зајемченог права подносиоци уставне жалбе заснивају на тврдњи да притвор према њима након изрицања првостепене пресуде траје дуже него што је прописано Закоником о кривичном поступку, јер другостепени суд није своју одлуку о жалби на првостепену пресуду донео у року од три месеца прописаним чланом 393. став 2. ЗКП. Међутим, Уставни суд истиче да притвор који је продужен након доношења првостепене пресуде, сагласно новелираној одредби члана 358. став 6. ЗКП, може трајати до упућивања оптуженог, односно осуђеног у установу за издржавање казне, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди. Како су подносиоци уставне жалбе првостепеном пресудом Окружног суда у Новом Саду К. 140/08 од 10. јула 2009. године осуђени на затворске казне од 14 година и шест месеци, односно од 15 година, у коју казну им је урачунато време проведено у притвору, то је трајање притвора након доношења првостепене пресуде, у конкретном случају, сагласно цитираној одредби ЗКП.
Поред наведеног, Уставни суд истиче и да је првостепени кривични поступак, који се водио против четири окривљена лица због укупно 69 кривичних дела (52 кривична дела разбојништва, 15 кривичних дела разбојништва у покушају, једног кривичног дела тешке телесне повреде и једног кривичног дела спречавање службеног лица у вршењу службене радње у покушају), окончан за свега годину дана и осам месеци, те да је седница другостепеног суда била заказана за 1. март 2011. године.
Уставни суд је имао у виду наводе уставне жалбе да је другостепени суд повредио одредбу члана 393. став 2. ЗКП, јер није у року од три месеца од дана пријема списа првостепеног суда одлучио о изјављеним жалбама против првостепене пресуде. Међутим, имајући у виду чињеницу да одредбама Устава трајање притвора после подигнуте оптужнице није временски ограничено, а посебно ранију одредбу члана 358. став 6. ЗКП према којој је притвор након изрицања првостепене пресуде могао трајати до правноснажности пресуде, а најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди, те чињеницу да одредбом члана 393. став 2. ЗКП, нити било којом другом одредбом ЗКП није предвиђено да ће се, у случају да другостепени суд одлуку о жалби не донесе у року од три месеца, притвор према окривљеном укинути, Уставни суд оцењује да околност да другостепени суд није донео одлуку о жалбама изјављеним против првостепене пресуде у року прописаном одредбом члана 393. став 2. ЗКП, нема, у конкретном случају, значај и тежину повреде Уставом зајемченог права из члана 31. став 2. Устава. Ово тим пре што су на дужину трајања притвора након изрицања пресуде подносиоци могли непосредно и то својом вољом да утичу, коришћењем законског права из члана 358. став 7. ЗКП да од председника већа захтевају да их упути у установу за издржавање казне затвора и пре правноснажности пресуде.
Стога је Уставни суд, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, у овом делу уставну жалбу одбио, као у тачки 1. изреке.
6. У односу на истакнуту повреду права из члана 27. став 1. Устава, која се односи на оспорено решење Окружног суда у Новом Саду К. 140/08 од 10. јула 2009. године (потврђено решењем Врховног суда Србије Кж. II 2030/09 од 27. јула 2009. године), Уставни суд је на основу навода пуномоћника утврдио да су подносилац уставне жалбе Ивица Димовић и његов бранилац решење Врховног суда Србије Кж. II 2030/09, чијим доношењем су исцрпљена правна средства пре изјављивања уставне жалбе, примили 3. августа 2009. године. Како је уставна жалба изјављена 25. фебруара 2010. године, дакле по истеку рока од 30 дана прописаног одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду, Суд је утврдио да је уставна жалба у овом делу неблаговремена.
Такође, Уставни суд је утврдио да ни подносиоци уставне жалбе Славко Лакатош и Лајчи Димовић нити њихови браниоци, против оспореног решења Окружног суда у Новом Саду К. 140/08 нису изјавили жалбу. Како ови подносиоци нису исцрпли сва правна средства пре изјављивања уставне жалбе, сагласно члану 82. став 1. Закона о Уставном суду, то је Уставни суд у овом делу у односу на наведене подносиоце уставну жалбу одбацио, јер нису испуњене процесне претпоставке за вођење поступка и одлучивање.
Следом наведеног, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 36. став 1. тач. 2) и 4) Закона о Уставном суду, решио као у тачки 2. изреке.
7. Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08 и 27/08), одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић