Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Свете Сретеновића из Јарменоваца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 23. јуна 2011. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Свете Сретеновића изјављена против пресуде Врховног суда Србије Рев. II 916/09 од 23. септембра 2009. године.
2. Одбацује се уставна жалба Свете Сретеновића изјављена против става 2. пресуде Општинског суда у Горњем Милановцу П1. 324/07 од 28. новембра 2008. године и пресуде Окружног суда у Чачку Гж. 155/09 од 25. марта 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Света Сретеновић из Јарменоваца је 16. јануара 2010. године, преко пуномоћника Нинослава Мајачића, адвоката из Београда, поднео Уставном суду уставну жалбу против става 2. изреке пресуде Општинског суда у Горњем Милановцу П1. 324/07 од 28. новембра 2008. године, пресуде Окружног суда у Чачку Гж. 155/09 од 25. марта 2009. године у делу у коме је одбијена његова жалба и пресуде Врховног суда Србије Рев. II 916/09 од 23. септембра 2009. године, због повреде права на рад, зајемченог одредбом члана 60. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је решењем послодавца престао радни однос подносиоцу уставне жалбе као технолошком вишку; да послодавац није донео програм решавања вишка запослених, нити је прибавио мишљење репрезентативног синдиката ни републичке организације за запошљавање, јер је мање од 10% запослених проглашено за технолошки вишак; да је чланом 84. Колективног уговора била предвиђена обавеза доношења програма технолошких, економских и организационих промена и прибављање мишљења репрезентативног синдиката, без обзира на број радника којима престаје радни однос као технолошком вишку; да је Врховни суд Србије заузео став да тужени није био у обавези да поступи по одредби члана 84. Колективног уговора која предвиђа повољнија права по запосленог у случају престанка рада по основу технолошког вишка; да је грубо повређено право подносиоца на рад, имајући у виду одредбу члана 8. став 2. Закона о раду која утврђује да се колективним уговором могу утврдити већа права и повољнији услови рада од оних који су утврђени Законом о раду, и одредбу члана 84. Колективног уговора којом су управо била предвиђена већа права за подносиоца.
У уставној жалби је, такође, наведено: да је повређено право подносиоца на рад, јер су судови правноснажно одбили његов захтев да се врати на радно место „флотера“ на којем је радио пре престанка радног односа; да ако се поништи решење о престанку радног односа, то подразумева и обавезу послодавца да радника врати на радно место на којем је радио пре незаконитог престанка радног односа.
Подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд поништи пресуду Врховног суда Србије, пресуду Окружног суда у Чачку у делу у коме је одбијена његова жалба и пресуду Општинског суда у Горњем Милановцу у ставу 2. изреке у којем је делимично одбијен захтев тужиоца за враћање на послове радног места „флотера“.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Општинског суда у Горњем Милановцу П1. 324/07 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Општински суд у Горњем Милановцу је 28. новембра 2008. године донео оспорену пресуду П1. 324/07 којом је: у ставу 1. изреке усвојио тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, те је утврдио да је незаконито решење туженог А.Д. Рудник и флотација „Рудник“ из Рудника број 2281 од 2. новембра 2007. године, којим је престао радни однос тужиоцу, те је исто поништено и обавезан тужени да врати тужиоца на рад; у ставу 2. изреке одбио као неоснован захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, за враћање на послове радног места „флотера“; у ставу 3. изреке обавезао туженог да тужиоцу на име изгубљене зараде у периоду од 5. новембра 2007. године до 30. септембра 2008. године исплати појединачне месечне износе ближе означене у изреци, са припадајућом законском затезном каматом; у ставу 4. изреке обавезао туженог да тужиоцу на име трошкова парничног поступка плати одговарајући новчани износ. У образложењу оспорене првостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је управни одбор туженог 30. августа 2007. године донео одлуку да престаје потреба за радом до 10% запослених од укупног броја запослених радника туженог на дан 29. августа 2007. године (230 запослених на неодређено време) и да ће се одлука спровести доношењем одговарајућих решења радницима за чијим радом је престала потреба у року од 90 дана од доношења одлуке; да је директор туженог донео оспорено решење од 2. новембра 2007. године којим је тужиоцу распоређеном на послове „флотера“ отказан уговор о раду услед технолошких, организационих и економских промена, тако да му радни однос престаје 5. новембра 2007. године; да како је тужени својом одлуком од 30. августа 2007. године решио да вишком прогласи до 10% од 230 запослених, према одредби члана 153. Закона о раду не би имао обавезу доношења програма технолошких, економских и организационих промена; да тужилац основано указује да је одредбом члана 84. Колективног уговора туженог од 14. септембра 2005. године предвиђено да послодавац може да утврди да је за радом запосленом престала потреба у складу са програмом технолошких, економских и организационих промена у друштву и критеријумима утврђеним овим уговором и да се програм доноси по претходно прибављеном мишљењу репрезентативног синдиката; да општим актом и уговором о раду могу да се утврде већа права и повољнији услови рада од права и услова утврђених законом, као и друга права која нису утврђена законом, осим ако законом није другачије одређено; да су у конкретном случају општим актом туженог, и то одредбом члана 84. Колективног уговора утврђена повољнија права за запосленог у поступку исказивања престанка потребе за радом запослених на тај начин што је предвиђена обавеза доношења програма, обавезна садржина програма и прибављање мишљења репрезентативних синдиката; да је, стога, по схватању тог суда, тужени био дужан да донесе програм, што тужени није учинио, сматрајући да га закон на то не обавезује, па је суд утврдио да је тужени повредио поступак исказивања вишка запослених, јер је поступао супротно одредбама колективног уговора који је закључен између њега, као послодавца и два синдиката 14. септембра 2005. године; да је стога и решење којим је тужилац проглашен технолошким вишком незаконито, јер му није претходила обавезна процедура предвиђена колективним уговором; да је стога суд усвојио захтев тужиоца и поништио решење о отказу и обавезао туженог да тужиоца врати на рад; да како је распоређивање запосленог на конкретно радно место право послодавца, а не суда, суд је одбио захтев тужиоца да туженог обавеже да га врати на послове „флотера“.
Окружни суд у Чачку је 25. марта 2009. године, одлучујући о жалбама тужиоца и туженог, донео оспорену пресуду Гж. 155/09 којом је одбио жалбе тужиоца и туженог као неосноване, па је потврдио пресуду Општинског суда у Горњем Милановцу П1. 324/07 од 28. новембра 2008. године. У образложењу оспорене другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да по налажењу Окружног суда побијана пресуда није заснована на битним повредама парничног поступка из члана 361. став 2. ЗПП на које суд пази по службеној дужности, као ни на оним на које се указује у жалби туженог; да је првостепени суд правилно применио материјално право на утврђено чињенично стање; да је правилно, по оцени тог суда, првостепени суд донео одлуку када је одбио захтев тужиоца за његово враћање на рад на место „флотера“, јер првостепени суд нема право да одлучује у пуној јурисдикцији, односно да одлучује на које радно место ће радник бити распоређен, јер је то искључиво право послодавца, који је дужан да тужиоца врати на рад и да га распореди на послове и радне задатке који одговарају његовој стручној спреми и радним способностима.
Врховни суд Србије је, одлучујући о ревизијама тужиоца и туженог, 23. септембра 2009. године донео оспорену пресуду Рев. II 916/09 којом је: у ставу првом изреке преиначио пресуду Окружног суда у Чачку Гж. 155/09 од 25. марта 2009. године и пресуду Општинског суда у Горњем Милановцу П1. 324/07 од 28. новембра 2008. године у ст. I, III и IV изреке, па је одбио тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, којим је тражено да се утврди да је незаконито решење туженог број 2281 од 2. новембра 2007. године, на основу кога му је престао радни однос, те да се исто поништи и обавеже тужени да врати тужиоца на рад, те да се обавеже тужени да тужиоцу исплати изгубљену зараду у периоду од 5. новембра 2007. године до 30. септембра 2008. године у укупном износу од 183.694,83 динара, са припадајућом затезном каматом, као и захтев за накнаду трошкова парничног поступка, као неоснован; у ставу другом изреке обавезао тужиоца да туженом исплати на име трошкова поступка одговарајући новчани износ; у ставу трећем изреке одбацио као недозвољену ревизију тужиоца изјављену против пресуде Окружног суда у Чачку Гж. 155/09 од 25. марта 2009. године у делу у коме је одбијена жалба против става II изреке пресуде Општинског суда у Горњем Милановцу П1. 324/07 од 28. новембра 2008. године. У образложењу оспорене ревизијске пресуде, поред осталог, је наведено: да се ревизијом тужене основано указује да су нижестепени судови погрешно применили материјално право када су захтев тужиоца усвојили; да према члану 153. Закона о раду, тужени није имао обавезу да сачини програм организационих, технолошких и економских промена, с обзиром на то да је престала потреба за радом мање од 10% запослених од укупно 230 радника који су били у радном односу код туженог; да је чланом 84. Колективног уговора туженог предвиђено да послодавац може да утврди да је за радом запосленом престала потреба у складу са програмом технолошких, економских и организационих промена у друштву и критеријумима утврђеним овим уговором; да је, по оцени Врховног суда, с обзиром на то да се радило о смањењу броја запослених код туженог до 10%, тужени могао да сачини програм технолошких, економских и организационих промена, али то није била обавеза која се морала поштовати, па је с обзиром на одредбу члана 153. став 1. тачка 2) Закона о раду, спорно решење туженог законито; да је чланом 84. Колективног уговора туженог дата могућност примене повољнијих права за запосленог, сачињавањем програма од стране туженог, али не и његова обавеза; да стога Врховни суд налази да у конкретном случају није било места доношењу побијане одлуке о поништају решења број 2281 од 2. новембра 3007. године; да је недозвољена ревизија тужиоца изјављена против пресуде Окружног суда којом је потврђена првостепена пресуда у ставу II изреке; да је чланом 439. Закона о парничном поступку предвиђено да је ревизија дозвољена у парницама о споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа; да је у конкретном случају тужилац ревизијом побијао пресуду у делу у коме је одбијен његов захтев за враћање на послове радног места „флотера“; да с обзиром на то да се оваквом одлуком није одлучивало о спору предвиђеном наведеном законском одредбом, то у том случају ревизија коју је изјавио тужилац није дозвољена.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на рад, на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, релевантне су следеће одредбе Устава и закона:
Одредбом члана 60. став 1. Устава утврђено је да се јемчи право на рад, у складу са законом.
Одредбама члана 8. Законом о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05 и 61/05) прописано је: да колективни уговор и правилник о раду (у даљем тексту: општи акт) и уговор о раду не могу да садрже одредбе којима се запосленом дају мања права или утврђују неповољнији услови рада од права и услова који су утврђени законом (став 1.); да општим актом и уговором о раду могу да се утврде већа права и повољнији услови рада од права и услова утврђених законом, као и друга права која нису утврђена законом, осим ако законом није друкчије одређено (став 2.). Одредбама члана 153. став 1. наведеног Закона прописано је да је послодавац дужан да донесе програм решавања вишка запослених (у даљем тексту: програм), ако утврди да ће због технолошких, економских или организационих промена у оквиру периода од 30 дана доћи до престанка потребе за радом запослених на неодређено време, и то за најмање: 10 запослених код послодавца који има у радном односу више од 20, а мање од 100 запослених на неодређено време (тачка 1)); 10% запослени код послодавца који има у радном односу најмање 100, а највише 300 запослених на неодређено време ( тачка 2)); 30 запослених код послодавца који има у радном односу преко 300 запослених на неодређено време (тачка 3)).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта одредбе члана 60. став 1. Устава, на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, Уставни суд је утврдио да оспореном пресудом Врховног суда Србије није повређено право подносиоца уставне жалбе на рад зајемчено овом уставном одредбом.
Наиме, сагласно одредби члана 153. став 1. тачка 2) Закона о раду, послодавац који има у радном односу најмање 100, а највише 300 запослених на неодређено време дужан је да донесе програм решавања вишка запослених, ако утврди да ће због технолошких, економских или организационих промена у оквиру периода од 30 дана доћи до престанка потребе за радом најмање 10% запослених на неодређено време. Имајући у виду да је у парничном поступку несумњиво утврђено да је престала потреба за радом мање од 10% запослених од укупно 230 радника који су били у радном односу код туженог послодавца, Уставни суд сматра уставноправно прихватљивим становиште Врховног суда Србије да тужени није имао законску обавезу да донесе програм решавања вишка запослених, у смислу одредбе члана 153. став 1. тачка 2) Закона о раду.
Са друге стране, одредбом члана 8. став 2. Закона о раду прописано је да општим актом и уговором о раду могу да се утврде већа права и повољнији услови рада од права и услова утврђених законом, као и друга права која нису утврђена законом, осим ако законом није друкчије одређено. У конкретном случају, чланом 84. Колективног уговора туженог предвиђено је да послодавац може да утврди да је за радом запосленом престала потреба у складу са програмом технолошких, економских и организационих промена у друштву и критеријумима утврђеним овим уговором. По налажењу Уставног суда, није довољно да је општим актом само дата могућност послодавцу да утврди већа права од права утврђених законом, као и друга права која нису утврђена законом, већ је неопходно да наведена права буду утврђена општим актом. Полазећи од изложеног, Уставни суд сматра уставноправно прихватљивим став Врховног суда Србије да чланом 84. Колективног уговора туженог није била установљена дужност туженог послодавца да донесе програм решавања вишка запослених и у случају ако је вишак запослених мањи од броја утврђеног чланом 153. став 1. Закона о раду, већ је послодавцу само дата могућност да приликом утврђивања престанка потребе за радом запослених може да донесе програм решавања вишка запослених.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да је Врховни суд Србије навео уставноправно прихватљиве разлоге за преиначење нижестепених пресуда и одбијање тужбеног захтева подносиоца уставне жалбе. По налажењу Уставног суда, Врховни суд Србије је образложио своје правно становиште заузето у овој правној ствари, тако да се не може сматрати да је то становиште последица произвољног тумачења и неприхватљиве примене материјалног права. Полазећи од изложеног, Уставни суд је оценио да оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. II 916/09 од 23. септембра 2009. године није повређено право подносиоца уставне жалбе на рад зајемчено одредбом члана 60. став 1. Устава. Стога је Суд у овом делу уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), и одлучио као у тачки 1. изреке.
6. Разматрајући уставну жалбу у делу у коме је изјављена против става 2. изреке пресуде Општинског суда у Горњем Милановцу П1. 324/07 од 28. новембра 2008. године и пресуде Окружног суда у Чачку Гж. 155/09 од 25. марта 2009. године у делу у коме је одбијена жалба подносиоца, Уставни суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе након пријема другостепене пресуде Окружног суда у Чачку, коју уставном жалбом оспорава, изјавио ревизију против ове пресуде Врховном суду Србије, који је решењем, садржаним у пресуди Врховног суда Србије Рев. II 916/09 од 23. септембра 2009. године, одбацио као недозвољену ревизију тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, изјављену против пресуде Окружног суда у Чачку Гж. 155/09 од 25. марта 2009. године у делу у коме је одбијена његова жалба изјављена против става 2. изреке пресуде Општинског суда у Горњем Милановцу П1. 324/07 од 28. новембра 2008. године.
Према утврђеном ставу Уставног суда, у случајевима када ревизија законом није дозвољена, доношењем одлуке по жалби на пресуду или жалби на решење сматраће се да је исцрпљено последње правно средство пре изјављивања уставне жалбе. Имајући у виду да у конкретном случају ревизија није била дозвољено правно средство, Уставни суд је утврдио да је рок за подношење уставне жалбе против пресуде Окружног суда у Чачку Гж. 155/09 од 25. марта 2009. године у делу у коме је одбијена жалба подносиоца изјављена против става 2. изреке пресуде Општинског суда у Горњем Милановцу П1. 324/07 од 28. новембра 2008. године почео да тече даном достављања оспорене пресуде Окружног суда у Чачку Гж. 155/09 од 25. марта 2009. године. Иако у уставној жалби није наведен датум пријема оспорене пресуде Окружног суда у Чачку Гж. 155/09 од 25. марта 2009. године, из чињенице да је после њеног пријема подносилац уставне жалбе благовремено изјавио ревизију и то 7. маја 2009. године, о којој је Врховни суд Србије одлучио решењем садржаним у пресуди Врховног суда Србије Рев. II 916/09 од 23. септембра 2009. године, Уставни суд је несумњиво утврдио да је уставна жалба, која је изјављена 16. јануара 2010. године, поднета после истека рока прописаног чланом 84. став 1. Закона о Уставном суду. С обзиром на наведено, Уставни суд је уставну жалбу у овом делу одбацио као неблаговремену, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, одлучујући као у тачки 2. изреке.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић