Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Милорада Радојевића из Пожеге, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 2. јуна 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Милорада Радојевића изјављена против пресуде Општинског суда у Пожеги П1. 191/06 од 19. јуна 2006. године, пресуде Окружног суда у Ужицу Гж.I 278/07 од 8. јуна 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Рев.II 1365/08 и Сгзз. 1068/07 од 22. новембра 2007. године, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милорад Радојевић из Пожеге је, преко пуномоћника Милунке Арсић, адвоката из Пожеге, поднео Уставном суду 4. јула 2008. године уставну жалбу против решења Здравственог центра Ужице 0104 број 4012 од 23. децембра 2005. године, пресуде Општинског суда у Пожеги П1. 191/06 од 19. јуна 2006. године, пресуде Окружног суда у Ужицу Гж.I 278/07 од 8. јуна 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Рев.II 1365/08 и Сгзз. 1068/07 од 22. новембра 2007. године, због повреде права на рад, зајемченог чланом 60. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе је навео да је против решења о отказу уговора о раду, којим му је престао радни однос, водио судски спор пред Општинским судом у Пожеги, Окружним судом у Ужицу и Врховним судом Србије. Према наводима подносиоца, првостепени суд је одбио његов тужбени захтев којим је тражио поништај решења о отказу уговора о раду и враћање на рад, другостепени суд је одбио његову жалбу као неосновану и потврдио првостепену пресуду, док је Врховни суд одбио његову ревизију као неосновану. Подносилац уставне жалбе сматра да се оспореним пресудама „грубо крши“ одредба члана 179. тачка 3) Закона о раду, којом је изричито прописана обавеза послодавца да општим актом пропише правила радне дисциплине. Ово из разлога што се наведена законска одредба, према мишљењу подносиоца, не може непосредно примењивати, већ је неопходно да послодавац својим општим актом пропише шта се подразумева под радном дисциплином и да прецизира које радње запосленог представљају кршење радне дисциплине. С тим у вези, подносилац је истакао да правила о радној дисциплини нису садржана ни у појединачном колективном уговору из 1996. године, нити у уговору о утврђивању међусобних права, обавеза и одговорности закљученом између подносиоца и Здравственог центра Ужице 15. јуна 2005. године. Такође, подносилац је истакао да вршилац дужности директора није био овлашћен да донесе такво решење, будући да су, како подносилац наводи, престала његова овлашћења као в.д. директора. Подносилац је оспорио и да је решење о отказу уговора о раду потписано од стране в.д. директора Здравственог центра Ужице, наводећи да се ради о различитом потпису од „овереног потписа лица овлашћеног за заступање“. Из наведених разлога, подносилац је предложио да Уставни суд поништи оспорено решење о отказу уговора о раду, као и оспорене пресуде Општинског суда у Пожеги, Окружног суда у Ужицу и Врховног суда Србије.
2. Уставна жалба је као правно средство установљена Уставом Републике Србије, који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Општинског суда у Пожеги П1. 191/06 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Вршилац дужности директора Здравственог центра Ужице донео је 23. децембра 2005. године решење 0104 број 4102 о отказу уговора о раду – уговора о утврђивању међусобних права, обавеза и одговорности, којим је у тачки 2. одређено да запосленом Милораду Радојевићу, овде подносиоцу уставне жалбе, престаје радни однос достављањем овог решења.
Подносилац уставне жалбе је 21. фебруара 2006. године поднео тужбу Општинском суду у Пожеги против туженог Здравственог центра Ужице, ради поништаја решења о отказу уговора о раду.
Пресудом Општинског суда у Пожеги П1. 191/06 од 19. јуна 2006. године, у ставу првом изреке, одбијен је тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, против туженог Здравственог центра Ужице, којим је тужилац тражио да се поништи решење туженог 0104 број 4012 од 23. децембра 2005. године и тужени обавеже да тужиоца врати на рад на радно место возача санитетског возила у одсеку техничких послова у ОЈ Дом здравља Пожега, као и да му исплати накнаду штете у висини изгубљене зараде и других примања која му по закону припадају за временски период од 14. новембра 2005. године до враћања на рад и да му уплати доприносе за обавезно социјално осигурање за период од 29. децембра 2005. године до враћања на рад. У ставу другом изреке одлучено је да свака странка сноси своје трошкове парничног поступка. У образложењу пресуде је, поред осталог, наведено: да је тужилац на основу уговора о раду од 20. јуна 2005. године обављао послове возача санитетског возила у Дому здравља у Пожеги; да му је решењем туженог од 23. децембра 2005. године отказан уговор о раду, због тога што је 14. новембра 2005. године дошао на посао са закашњењем и у алкохолисаном стању, те да је возио санитетско возило, када му је забрањено да вози, па је санитетско возило преузео други запослени; да је тужилац у таквом стању правио неред на радном месту, вређао и претио једној лекарки, због чега је интервенисала полиција привођењем тужиоца; да је тужилац писмено упозорен на постојање разлога за отказ уговора о раду, о чему је тужени прибавио мишљење синдиката чији је тужилац члан, те да је тужиоцу дата могућност да се брани; да је синдикат у свом мишљењу навео да је тужилац наведеним понашањем повредио радну обавезу, те с обзиром да му то није први пут, да треба да буде кажњен у складу са Појединачним колективним уговором и Законом о раду; да је тужилац решењем Општинског органа за прекршаје УП-4092/05 од 16. новембра 2005. године оглашен кривим због наведеног понашања 14. новембра 2005. године и кажњен казном затвора од 10 дана; да је одлукама туженог од 30. марта 1998. године и 10. јануара 2000. године тужилац већ кажњаван због повреде радне дисциплине. Према становишту суда, послодавац приликом отказивања уговора о раду може непосредно примењивати одредбу члана 179. тачка 3) Закона о раду, без унапред предвиђених радњи-аката непоштовања радне дисциплине, те да свако понашање може бити отказни разлог, с тим што мора бити испуњен додатни услов да понашање запосленог буде такво да он не може да настави да ради код послодавца. На основу одредаба Закона о раду, по оцени првостепеног суда, произлази да је радна дисциплина савесно, марљиво и одговорно вршење радних обавеза од стране запосленог, у конкретном случају тужиоца као возача санитетског возила, те је суд оценио да наведено понашање тужиоца представља повреду радне дисциплине и да је његово понашање такво да не може да настави рад код послодавца. Из наведених разлога, суд је оценио да не постоје разлози за поништај оспореног решења.
Пресудом Окружног суда у Ужицу Гж.I 278/07 од 8. јуна 2007. године потврђена је пресуда Општинског суда у Пожеги П1. 191/06 од 19. јуна 2006. године, а жалба тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, је одбијена као неоснована. У образложењу пресуде је наведено да је првостепени суд на потпуно и правилно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право када је одбио тужбени захтев тужиоца, као и да је за своју одлуку дао довољне, јасне и логичне разлоге које у свему прихвата и другостепени суд. Према становишту другостепеног суда, неосновано је истицање у жалби да тужени послодавац није могао да примени отказни разлог из члана 179. тачка 3) Закона о раду, јер није донео акт којим прописује правила понашања запослених, односно дефинише шта се подразумева под радном дисциплином, те које то радње запосленог представљају кршење радне дисциплине и када наступају околности да запослени због кршења радне дисциплине не може да настави даљи рад код послодавца. С тим у вези, другостепени суд је истакао да је одредбом члана 15. Закона о раду прописано да је запослени дужан да савесно и одговорно обавља послове на којима ради, да поштује организацију рада и пословања код послодавца, као и услове и правила послодавца у вези са испуњавањем уговорних и других обавеза из радног односа, да обавести послодавца о битним околностима које утичу или могу да утичу на обављање послова, те да уколико се не понаша у складу са обавезама које има по закону, онда запослени крши радну дисциплину. Наводећи да тужилац ради у здравственој установи и то на радном месту возача санитетског возила, што захтева посебну и појачану дисциплину и одговорност, другостепени суд је оценио да је правилан закључак првостепеног суда да долазак тужиоца на рад у алкохолисаном стању и са закашњењем, као и његово недолично понашање према запосленима, представља непоштовање радне дисциплине, те да је његово понашање такво да не може да настави рад код туженог, а што је услов за законитост решења о отказу уговора о раду.
Одлучујући о ревизији и захтеву за заштиту законитости тужиоца, Врховни суд Србије је донео оспорену пресуду Рев.II 1365/07 и Сгзз. 1068/07 од 22. новембра 2008. године, којом је у ставу првом изреке одбио као неосновану ревизију изјављену против пресуде Окружног суда у Ужицу ГжI. 278/07 од 8. јуна 2007. године, док је у ставу другом изреке одбацио као недозвољен захтев за заштиту законитости изјављен против наведене другостепене пресуде. У образложењу ревизијске пресуде је, пореде осталог, наведено да разлози ревизије о погрешној примени материјалног права нису основани. По оцени Врховног суда, правилан је закључак судова да је тужилац 14. децембра 2005. године изазивањем нереда и сукоба на радном месту у алкохолисаном стању прекршио радну дисциплину у смислу одредбе члана 179. тачка 3) Закона о раду, а што представља разлог за престанак радног односа. Поред тога, Врховни суд је оценио да се неосновано у ревизији истиче погрешна примена материјалног права и тврди да је вршиоцу дужности директора, који је донео оспорено решење, истекао мандат. Ово из разлога, што вршилац дужности директора има овлашћења да одлучује о правима, обавезама и одговорностима из радног односа, све док нови директор не буде изабран. Из наведених разлога, Врховни суд је одлучио као у ставу првом изреке, применом члана 405. став 1. Закона о парничном поступку.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, релевантне су следеће одредбе Уставе и закона:
Одредбама члана 60. Устава утврђено је: да се јемчи право на рад, у складу са законом (став 1.); да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места (став 3.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи (став 4.).
Законом о здравственој заштити („Службени гласник РС“, бр. 17/92, 26/92, 50/92, 52/93, 53/93, 67/93, 48/94, 25/96, 18/2002, 101/2005) било је прописано да се у погледу права, обавеза и одговорности запослених у здравственој установи примењују прописи о радним односима у предузећима и колективни уговор (члан 19. став 2.). Наведени закон је престао да важи ступањем на снагу Закона о здравственој заштити („Службени гласник РС“, број 107/05).
Законом о здравственој заштити („Службени гласник РС“, број 107/05), који је ступио на снагу 10. децембра 2005. године, прописано је да се права, дужности и одговорности запослених у здравственој установи, односно приватној пракси остварују у складу са прописима о раду, ако овим законом није другачије одређено (члан 172.).
Законом о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05 и 61/05) прописано је: да је запослени дужан да савесно и одговорно обавља послове на којима ради, да поштује организацију рада и пословања код послодавца, као и услове и правила послодавца у вези са испуњавањем уговорних и других обавеза из радног односа, да обавести послодавца о битним околностима које утичу или би могле да утичу на обављање послова утврђених уговором о раду и да обавести послодавца о свакој врсти потенцијалне опасности за живот и здравље и настанак материјалне штете (члан 15); да о правима, обавезама и одговорностима из радног односа одлучује у правном лицу - директор или запослени кога он овласти (члан 192. став 1. тачка 1)); да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца, и то ако запослени не поштује радну дисциплину прописану актом послодавца, односно ако је његово понашање такво да не може да настави рад код послодавца (члан 179. тачка 3)); да је послодавац дужан да пре отказа уговора о раду у случају из члана 179. тач. 1) - 6) овог закона запосленог писменим путем упозори на постојање разлога за отказ уговора о раду и да му остави рок од најмање пет радних дана од дана достављања упозорења да се изјасни на наводе из упозорења (члан 180. став 1.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта повреде Уставом зајемченог права на рад, који се односе на оспорене пресуде Општинског суда у Пожеги П1. 191/06 од 19. јуна 2006. године, Окружног суда у Ужицу Гж.I 278/07 од 8. јуна 2007. године и Врховног суда Србије Рев.II 1365/07 и Сгзз. 1068/07 од 22. новембра 2008. године Уставни суд је утврдио следеће:
Према члану 179. тачка 3. Закона о раду, послодавац може дати отказ запосленом ако не поштује радну дисциплину, прописану актом послодавца, односно ако је његово понашање такво да не може наставити рад код послодавца. Из наведене одредбе Закона следи да непоштовање радне дисциплине може представљати отказни разлог, ако је она прописана актом послодавца, односно уколико је непоштовање радне дисциплине такво да запослени не може да настави рад код послодавца. Примена овог отказног разлога условљена је претходним упозорењем запосленог, сагласно одредбама члана 180. Закона о раду.
У предметном парничном поступку утврђено је да је тужиоцу, овде подносиоцу уставне жалбе, који је код туженог радио као возач санитетског возила, отказан уговор о раду 23. децембра 2005. године, због тога што је 14. новембра 2005 године дошао на посао у алкохолисаном стању и возио санитетско возило, да му је потом забрањено да вози и да је санитетско возило преузео други запослени, као и да је тужилац у таквом стању правио неред на радном месту и вређао и претио другом запосленом, због чега је интервенисала полиција привођењем тужиоца. Такође, утврђено је да је, пре доношења решења о отказу уговора о раду, тужилац упозорен на постојање разлога за отказ уговора о раду. Из наведених разлога, првостепени и другостепни суд, као и Врховни суд Србије у оспореним пресудама, закључили су да су у конкретном случају испуњени услови за отказ уговора о раду, предвиђен чланом 179. тачка 3) Закона о раду, с обзиром на то да је наведеним понашањем тужилац прекршио радну дисциплину и да је његово понашање такво да не може да настави рад код послодавца.
Уставни суд налази да су у оспореним пресудама изнети уставноправно прихватљиви разлози за оцену да је подносилац уставне жалбе својим понашањем нарушио радну дисциплину, те да је због таквог понашања, сагласно члану 179. тачка 3. Закона о раду, вршилац дужности директора здравствене установе донео решење којим је подносиоцу отказан уговор о раду. По оцени Уставног суда, одлуке судова садржане у оспореним пресудама засноване су на тумачењу материјалног права које прихвата и Уставни суд, с обзиром на то да су били испуњени услови из Закона о раду, чије су се одредбе примењивале на конкретан случај, да се због наступања наведеног отказног разлога подносиоцу откаже уговор о раду.
Уставни суд налази да није основан навод подносиоца уставне жалбе да нису били испуњени услови за отказ уговора на раду, будући да општим актом послодавца нису прописана правила радне дисциплине, нити је прописано које радње запосленог представљају кршење радне дисциплине. Ово из разлога што према одредби члана 179. тачка 3. Закона о раду прописивање правила радне дисциплине општим актом није неопходан услов за постојање овог отказног разлога. Наиме, наведеном одредбом Закона прописано је да послодавац може дати отказ запосленом ако не поштује радну дисциплину, прописану актом послодавца, односно ако је његово понашање такво да не може да настави рад код послодавца.
Такође, Уставни суд је оценио неоснованом и тврдњу подносиоца уставне жалбе да је решење о отказу уговора о раду потписано од стране неовлашћеног лица, јер је вршиоцу дужности директора који је донео то решење истекао мандат, налазећи да је Врховни суд Србије дао уставноправно прихватљиве аргументе за неоснованост тих тврдњи. Остали наводи подносиоца представљају његово субјективно схватање меродавног права и интерпентацију чињеничног стања, што не може бити доказ о повреди уставног права на које се позива.
С обзиром на изнето, те чињеницу да се Уставом зајемчено право на рад остварује у складу са законом, Уставни суд је утврдио да наводи уставне жалбе нису основани и да оспореним пресудама није повређено право подносиоца уставне жалбе на рад, зајемчено одредбама члана 60. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07) одбио уставну жалбу као неосновану.
6. Разматрајући уставну жалбу у делу у коме се оспорава решење Здравственог центра Ужице 0104 број 4012 од 23. децембра 2005. године, Уставни суд је утврдио да је оспорени акт донет пре ступања на снагу Устава, те је уставну жалбу у овом делу одбацио као недопуштену, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду.
7. С обзиром на изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08 и 27/08), одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић