Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Станка Милановић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 9. јула 2009. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
1. Не прихватају се иницијативе за покретање поступка за утврђивање неуставности и несагласности са потврђеним међународним уговорима одредаба члана 99. став 1, члана 100. и члана 101. став 1. Закона о судијама (''Службени гласник РС'', број 116/08).
2. Одбацује се захтев за обуставу извршења појединачних аката или радњи предузетих на основу оспорених одредаба Закона из тачке 1.
О б р а з л о ж е њ е
Уставном суду поднето је више иницијатива за оцену уставности одредаба члана 99. став 1, члана 100. и члана 101. став 1. Закона о судијама (''Службени гласник РС'', број 116/08). Оспореним одредбама Закона као прелазним одредбама су, по мишљењу иницијатора, на начин несагласан Уставу, уређена питања настављања судијске функције до избора судија у складу са одредбама Устава од 2006. године, престанка судијске дужности и права судија које су изабране по ранијим законима.
I
У иницијативама се наводи да из оспорених одредаба члана 99. став 1, члана 100. став 4. и члана 101. став 1. Закона о судијама произлази да судијама које обављају судијску функцију, а не буду изабране у складу са овим законом, судијска функција престаје по сили закона 1. јануара 2010. године, мимо Уставом и законом прописаних услова за престанак судијске функције. Стога су, по мишљењу иницијатора, оспорене одредбе Закона несагласне одредби члана 148. став 1. Устава, којом је утврђено да судији престаје судијска функција наступањем законом прописаних услова или разрешењем из законом предвиђених разлога. Тиме се, истичу иницијатори, прекида сталност судијске функције која је гарантована одредбом члана 101. став 1. Устава од 1990. године који је био на снази у време њиховог избора, као и чланом 146. став 1. важећег Устава.
Иницијатори сматрају да наведене законске одредбе имају повратно дејство и да као такве ''дирају у стечена права судија изабраних у складу са раније важећим законима, а што одредба члана 197. став 1. важећег Устава изричито забрањује, штитећи начело правне сигурности''. Такође истичу да се ''судијска функција стечена на легалан начин, побијаним законом ретроактивно прекида, чиме се грађанима угрожава право на правично суђење пред независним и непристрасним судом које гарантује члан 32. Устава''. Оспорене одредбе Закона, по мишљењу иницијатора, у супротности су и са одредбама Устава о владавини права (члан 3.), подели власти (члан 4.), међународним односима (члан 16.), основним начелима људских и мањинских права и слобода (чл. 18. до 22.) и хијерархији домаћих и међународних општих правних аката (члан 194.)
Иницијатори даље наводе да су оспорене одредбе Закона несагласне и са међународним уговорима којима се утврђује право сваког да његов случај буде расправљен правично, пред независним и непристрасним судом који ће одлучити о његовим правима и обавезама, и о основаности оптужбе која је против њега подигнута (члан 10. Универзалне декларације Уједињених нација о људским правима, члан 14. став 1. Међународног пакта о грађанским и политичким правима и члан 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода). За оцену оспорених одредаба Закона о судијама, по мишљењу иницијатора, релевантне су и одредбе Основних начела о независности судства утврђених Резолуцијом Генералне скупштине Уједињених нација, Препоруке број Р (94)12 Комитета министара Савета Европе државама чланицама о независности, ефикасности и улози судија и Европске повеље о статуту (закону) за судије, које се односе на независност и непристрасност судија.
Оспоравајући одредбу члана 100. став 1. Закона, којом је предвиђено да одлуку о броју судија и судија поротника доноси Високи савет судства уз претходно прибављену сагласност министра надлежног за правосуђе, иницијатори указују да се на тај начин нарушава независност и самосталност Високог савета судства утврђена одредбом члана 153. став 1. Устава и да доношење одлуке Високог савета судства ''не може бити условљено било чијом претходном сагласношћу, поготову не неког ко је члан тог тела''.
У иницијативама се, најзад, наводи да оспорене одредбе члана 100. ст. 2. и 3. Закона, којима су утврђени рокови за избор и ступање судија на функцију, ''приморавају судије са сталном функцијом да конкуришу ради избора који ће се извршити најкасније до 1. децембра 2009. године'' и да нису у сагласности са одредбом члана 150. Устава, према којој судија има право да врши судијску функцију у суду за који је изабран и само изузетно може без своје сагласности бити трајно премештен или упућен у други суд, у складу са законом.
Иницијативом је захтевано да Уставни суд обустави извршење појединачних аката или радњи предузетих на основу оспорених одредаба Закона.
II
Уставни суд је, на седници одржаној 19. марта 2009. године, закључио да иницијативу достави Народној скупштини на мишљење, са роком за доставу мишљења од 15 дана од дана пријема дописа Суда. Како мишљење није достављено у остављеном року, а ни накнадно, поступак је настављен, сагласно одредби члана 34. став 3. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/07).
Уставни суд је ради разјашњења стања ствари у овом уставносудском предмету, сагласно одредбама члана 31. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08 и 27/08), одржао Припремну седницу 26. маја 2009. године. За Припремну седницу је сачињен реферат о спорним уставноправним питањима и различитим правним схватањима у правној доктрини о овим питањима. Суд је на овој припремној седници, као и на Радној седници Суда која је одржана 8. јула 2009. године, размотрио спорна уставнопоравна питања која се поводом поднетих иницијатива постављају у поступку оцене уставности оспорених одредаба Закона о судијама – како у односу на релевантне одредбе важећег Устава Републике Србије, тако и у светлу одговарајућих међународних аката и упоредних уставних решења о положају судства у другим државама, а посебно земљама у региону.
Сагласно одредби члана 37. став 2. Закона о Уставном суду, Суд је, након спроведеног поступка оцењивања уставности оспорених одредаба Закона о судијама, оценио да је у току поступка ова уставносудска ствар довољно разјашњена и да, на основу свих прибављених доказа, документације, података и обавештења од значаја за вођење поступка и одлучивање, може приступити одлучивању.
III
У спроведеном поступку утврђено је да је оспореним одредбама Закона о судијама (''Службени гласник РС'', број 116/08), које се налазе у оквиру Главе осме Закона под називом ''Прелазне и завршне одредбе'', прописано: чланом 99. став 1. – да судије изабране по Закону о судијама ("Службени гласник РС", бр. 63/01, 42/02, 17/03, 27/03, 29/04, 35/04, 44/04, 61/05, 101/05 и 46/06) и Закону о судовима ("Службени гласник Републике Србије", бр. 46/91, 60/91, 18/92, 71/92, 63/01, 42/02, 27/03 и 29/04) настављају функцију у судовима за које су изабране до дана ступања на функцију судија изабраних у складу са овим законом; чланом 100. – да одлуку о броју судија и судија поротника доноси Високи савет судства, у складу са овим законом, у року од 30 дана од дана избора првог састава Високог савета судства, уз претходно прибављену сагласност министра надлежног за правосуђе (став 1.), да ће се избор судија, у складу са овим законом, извршити најкасније до 1. децембра 2009. године, изузев судија Врховног касационог суда који ће бити изабрани у року од 90 дана од дана конституисања Високог савета судства (став 2.), да судије изабране у складу са овим законом ступају на функцију 1. јануара 2010. године (став 3.), као и да се првим избором судије сматра избор на дужност судије у складу са раније важећим законима (став 4.); чланом 101. став 1. – да судијама из члана 99. ст. 1. и 2. овог закона, који нису изабрани у складу са овим законом, дужност престаје даном ступања на функцију судија изабраних у складу са овим законом.
Уставом Републике Србије је утврђено: да је владавина права основна претпоставка Устава и да се, између осталог, остварује независном судском влашћу (члан 3.); да уређење власти почива на подели власти на законодавну, извршну и судску, да се однос три гране власти заснива на равнотежи и међусобној контроли и да је судска власт независна (члан 4. ст. 2. до 4.); да спољна политика Републике Србије почива на општепризнатим принципима и правилима међународног права, те да су општеприхваћена правила међународног права и потврђени међународни уговори саставни део правног поретка Републике Србије и непосредно се примењују (члан 16.); да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују (члан 18. став 1.); да јемства неотуђивих људских и мањинских права у Уставу служе очувању људског достојанства и остварењу пуне слободе и једнакости сваког појединца (члан 19.); да људска и мањинска права зајемчена Уставом могу законом бити ограничена ако ограничење допушта Устав, у сврхе ради којих га Устав допушта, у обиму неопходном да се уставна сврха ограничења задовољи у демократском друштву и без задирања у суштину зајемченог права, те да се достигнути ниво људских и мањинских права не може смањивати (члан 20. став 1. и 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да Република Србија уређује и обезбеђује организацију, надлежност и рад републичких органа (члан 97. тачка 16.); да је судска власт јединствена на територији Републике Србије (члан 142. став 1.); да се оснивање, организација, надлежност, уређење и састав судова уређују законом (члан 143. став 2.); да је судијска функција стална и да се изузетно, лице које се први пут бира за судију бира на три године (члан 146.); да Народна скупштина, на предлог Високог савета судства, бира за судију лице које се први пут бира на судијску функцију, да мандат судији који је први пут изабран на судијску функцију траје три године, да Високи савет судства, у складу са законом, бира судије за трајно обављање судијске функције, у истом или другом суду, као и да Високи савет судства одлучује и о избору судија који су на сталној судијској функцији у други или виши суд (члан 147.); да судији престаје судијска функција на његов захтев, наступањем законом прописаних услова или разрешењем из законом предвиђених разлога, као и ако не буде изабран на сталну функцију (члан 148. став 1.); да судија има право да врши судијску функцију у суду за који је изабран и да само уз своју сагласност може бити премештен или упућен у други суд (члан 150. став 1.); да је Високи савет судства независан и самосталан орган који обезбеђује и гарантује независност и самосталност судова и судија, да има 11 чланова и да у његов састав улазе председник Врховног касационог суда, министар надлежан за правосуђе и председник надлежног одбора Народне скупштине, као чланови по положају и осам изборних чланова које бира Народна скупштина, у складу са законом (члан 153. став 1. до 4.); да Високи савет судства бира и разрешава судије, у складу са Уставом и законом, односно предлаже Народној скупштини избор судија приликом првог избора на судијску функцију (члан 154.); да је правни поредак Републике Србије јединствен и да сви закони и други општи акти морају бити сагласни са Уставом, да су потврђени међународни уговори и општеприхваћена правила међународног права део правног поретка Републике Србије те да потврђени међународни уговори не смеју бити у супротности са Уставом, а закони и други општи акти не смеју бити у супротности са потврђеним међународним уговорима и општеприхваћеним правилима међународног права (члан 194.); да закони и сви други општи акти не могу имати повратно дејство, а да изузетно, само поједине одредбе закона могу имати повратно дејство, ако то налаже општи интерес утврђен при доношењу закона (члан 197. ст. 1. и 2.).
Уставним законом за спровођење Устава Републике Србије (''Службени гласник РС'', број 98/06) утврђено је: да се Устав Републике Србије примењује даном када га прогласи Народна скупштина, ако у погледу примене појединих његових одредаба овим законом није другачије одређено (члан 1.); да републички органи, организације и службе настављају са радом до њиховог образовања, односно избора, у складу са Уставом, осим ако овим законом није другачије одређено (члан 2.); да судови и јавна тужилаштва настављају са радом до усклађивања са Уставом прописа којима су уређени њихови организација и надлежност, као и положај судија, јавних тужилаца и заменика јавних тужилаца, ако овим законом није другачије одређено, те да ће судови који нису почели са радом до дана ступања на снагу овог закона, почети са радом у роковима одређеним законима којима се њихова организација и надлежност усклађују са Уставом (члан 6. ст. 1. и 2.); да ће се избор председника Врховног касационог суда и први избор судија Врховног касационог суда извршити најкасније у року од 90 дана од дана конституисања Високог савета судства и да ће се избор судија и председника осталих судова извршити најкасније у року од једне године од дана конституисања Високог савета судства (члан 7.).
При оцени уставности оспорених одредаба Закона о судијама, Уставни суд је имао у виду и да је Народна скупштина, на основу одредаба члана 97. тачка 6. и члана 143. став 2. Устава, у поступку усаглашавања закона са Уставом од 2006. године у области правосуђа, донела и Закон о уређењу судова ("Службени гласник РС", број 116/08) којим је, поред осталог, утврђено да је судска власт јединствена на територији Републике Србије и да припада судовима опште и посебне надлежности, да су судови опште надлежности основни судови, виши судови, апелациони судови и Врховни касациони суд, а да су судови посебне надлежности привредни судови, Привредни апелациони суд, прекршајни судови, Виши прекршајни суд и Управни суд (члан 11.).
IV
Оцењујући уставност оспорених одредаба члана 99. став 1, члана 100. став 4. и члана 101. став 1. Закона, Уставни суд је констатовао да је доношењем Устава Републике Србије од 2006. године престао да важи Устав Републике Србије од 1990. године, на основу кога је установљен постојећи систем судске власти у Републици Србији. Уређујући систем судске власти, Устав од 2006. године је у односу на Устав од 1990. године и систем уређења судске власти који је на основу тог Устава успостављен, извршио значајне промене у погледу вршења и организације судске власти и начина избора судија, укључујући и начин избора на сталну (трајну) судијску функцију.
Уставни суд је, такође, констатовао да је Уставним законом за спровођење Устава Републике Србије утврђена обавеза усклађивања са Уставом прописа којима су уређени организација и надлежност судова, као и положај судија, у одређеном року.
У организационом смислу, те новине се односе на оснивање Врховног касационог суда, као највишег суда у Републици (члан 143. став 4.), а потом и на законом уређено формирање судова који у претходном уставном поретку нису почели са радом, односно нису били организовани (апелациони судови, Управни суд, прекршајни судови и Виши прекршајни суд), као и на делимичну промену стварне надлежности и значајну промену месне надлежности постојећих судова који су добили нове називе.
Из уставних одредаба којима је утврђено да је судијска функција стална и да Високи савет судства, у складу са законом, бира судије за трајно обављање судијске функције (члан 146. став 1. и 147. став 3.), а да Народна скупштина бира за судију лице које се први пут бира на судијску функцију на период од три године (члан 146. став 2. и члан 147. став 1.), те да судији, између осталог, престаје судијска функција ако не буде изабран на сталну функцију (члан 148. став 1.), по оцени Уставног суда, произлази да се стална судијска функција може стећи и обављати искључиво избором од стране Високог савета судства, док се избором од стране Народне скупштине судије бирају само по први пут и то са мандатом од три године. Наиме, из одредбе члана 148. став 1. in fine Устава, којом је утврђено да судији престаје судијска функција, поред осталог, и ако не буде изабран на сталну функцију, следи да Устав од 2006. године не јемчи сталност судијске функције стечене по раније важећем Уставу од 1990. године. По схватању Уставног суда, уставотворац у наведеној одредби није имао у виду само престанак судијске функције судији који се први пут бира на судијску функцију од три године према Уставу од 2006. године, јер из Устава неспорно произилази да том судији мандат престаје истеком периода на који је изабран, него и престанак судијске функције свим судијама које не буду изабране од стране Високог савета судства, а то значи и свим судијама које су изабране према прописима донетим на основу Устава од 1990. године, а које, сагласно Уставу не буду изабране од стране Високог савета судства на сталну функцију. Такво значење има и одредба члана 147. став 3. Устава, по којој Високи савет судства бира судије за трајно обављање судијске функције, што даље значи да судији који није изабран на сталну функцију од стране Високог савета судства, раније стечена судијска функција такође може под условима утврђеним законом престати. Наведеним уставним решењем се, по оцени Уставног суда, обезбеђује једнак (исти) положај свих судија на сталној (трајној) судијској функцији у Републици Србији, тако што ће бити изабране од истог органа, сагласно условима прописаним Уставом од 2006. године и законом донетим на основу тог Устава. На овај начин се истовремено обезбеђује додатно јемство независности судијске функције у будућности, јер се за разлику од избора судија које је у време важења Устава од 1990. године обављала Народна скупштина као политичко тело на предлог свог Одбора за правосуђе или Високог савета правосуђа, Уставом од 2006. године избор судија на сталну функцију ставља у искључиву надлежност Високог савета судства, као самосталног и назависног државног органа, стручног и компетентног тела у коме већину чланова чине судије и истакнути правници. На наведеним уставним решењима о избору судија темељи се и оспорена одредба члана 100. став 4. Закона о судијама, према којој се првим избором судије сматра и избор на дужност судије у складу са раније важећим законима. Уставни основ за овакво решење лежи у чињеници да први избор судија по Уставу од 2006. године обавља Народна скупштина, да је Народна скупштина обавила и избор свих судија по Уставу од 1990. године, а да према важећем Уставу једино Високи савет судства бира судије за трајно обављање судијске функције. Уставом прокламована судијска функција као стална остварује се стога само избором судија од стране Високог савета судства, а једино први избор на судијску функцију са мандатом чије је трајање ограничено на три године поверен је Народној скупштини.
Према одредби члана 6. став 1. Уставног закона за спровођење Устава Републике Србије, судови образовани у складу са ранијим Уставом настављају са радом до усклађивања са Уставом прописа којима су уређени њихова организација и надлежност, као и положај судија. Ова одредба, као и одредба члана 2. Уставног закона према којој републички органи настављају са радом до њиховог образовања, односно избора, у складу са Уставом, по оцени Уставног суда, јасно показују да не постоји уставни континуитет у погледу сталности судијске функције стечене по Уставу од 1990. године, у персоналном погледу. Творац новог Устава, утврђујући другачији начин избора органа државне власти предвидео је и обавезу избора носилаца функција у свим органима државне власти, укључујући и судску. Уређујући даље спровођење наведених уставних решења, Уставни закон је прописао да ће се избор председника Врховног касационог суда и први избор судија Врховног касационог суда извршити најкасније у року од 90 дана од дана конституисања Високог савета судства, као и да ће се избор судија и председника осталих судова извршити најкасније у року од једне године од дана конституисања Високог савета судства (члан 7.). Уставни закон за спровођење Устава донет је истовремено са доношењем Устава и уређује режим преласка ранијег (затеченог) уставног система у други – установљен новим Уставом, као и рокове у којима се правни систем, али и организација и начин избора свих органа власти, тј. њихов састав заснован на претходном Уставу мора саобразити са новим Уставом. Уставни суд указује да се у иницијативама поднетим овом Суду нису оспоравала наведена решења садржана у одредбама чл. 6. и 7. Уставног закона, а која се односе на примену одредаба Устава на судове и избор судија и председника судова.
Уставни суд је оценио да нису основани наводи иницијатора према којима оспорене одредбе Закона о судијама имају повратно дејство. Полазећи од тога да повратно дејство правне норме подразумева њену примену на период пре њеног доношења, Уставни суд је утврдио да оспорене законске одредбе, својом садржином и предметом уређивања, не уређују статус (положај) носилаца судијске функције у прошлости, већ прелазни режим вршења те функције до успостављања правосудног система Републике Србије у складу са Уставом од 2006. године. Стога је законодавац, следећи уставна решења, оспореном одредбом члана 99. став 1. Закона прописао да судије настављају функцију у судовима за које су изабране до ступања на функцију судија изабраних у складу са овим законом.
Уставни суд сматра да нису основани ни наводи иницијатора да се оспореним одредбама Закона „дира у стечена права судија изабраних у складу са раније важећим законима“, односно да судијска функција престаје мимо законом прописаних услова за њен престанак. Избор на функцију судије, према схватању Уставног суда, не представља стечено субјективно право, већ се судијска функција, као јавна функција, стиче и престаје на начин и под условима утврђеним важећим Уставом и законима који су донети на основу њега. Посебно, гаранција у смислу "стечених права" не може бити када је реч о потпуно новом устројству мреже и организације судова и делимично новој надлежности судова заснованим на одредбама Устава који је на снази. Уставни суд је имао у виду да је ближе одређење Уставом утврђених разлога за престанак судијске функције садржано у одредбама чл. 57. до 63. Закона о судијама, а да је оспореном одредбом члана 101. став 1. Закона, као прелазном, уређено питање престанка функције судија које не буду изабране, у складу са одредбама Устава од 2006. године и Уставног закона за његово спровођење.
По оцени Уставног суда, неосновани су и наводи иницијатора који се односе на повреду права на правично суђење као последицу примене одредаба Закона о судијама које се тичу „општег избора судија“. Уставни суд, наиме, сматра да из садржине оспорених одредаба Закона и питања која су њима уређена произлази да се тим законским одредбама не вређа право на правично суђење, зајемчено одредбама Универзалне декларације Уједињених нација о људским правима (члан 10.), Међународног пакта о грађанским и политичким правима (члан 14.) и Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (члан 6.), а које је такође гарантовано одредбама члана 32. Устава Републике Србије. Оцена независности, непристрасности и правичности поступања сваког конкретног судије који буде изабран сагласно важећем Уставу и Уставном закону може се, према схватању Уставног суда, вршити кроз проверу правне ваљаности одлука које буде доносио.
Уставни суд је разматрао и наводе иницијатора да оспорене одредбе Закона о судијама нису у сагласности са општеприхваћеним правилима међународног права која су саставни део правног поретка Републике Србије и непосредно се примењују, у смислу члана 16. Устава, те са Основним начелима о независности судства, Препоруком број Р (94)12 Комитета министара Савета Европе државама чланицама о независности, ефикасности и улози судија и Европском повељом о статуту (закону) за судије, а које се односе на независност и непристрасност судија. Суд је констатовао да извор права у нашем правном поретку јесу и општеприхваћена правила међународног права. Ради се о извору који или садржи правила понашања субјеката међународног права која су настала као међународни обичај и односе се на сталну и једнообразну праксу држава у односу на неке најопштије вредности (као што је, на пример, апсолутна заштита човековог телесног интегритета, забрана геноцида, ропства и расне дискриминације), или садрже начела која треба примењивати ако нема подробнијих правила и на основу којих треба поступати при тумачењу других норми. Ова се начела изводе из принципа заједничких свим или већини савремених демократских правних система. У области људских права најважнија је примена ових начела да би се објаснили и описали стандарди, односно појмови које норме међународног права садрже без посебног дефинисања. По оцени Уставног суда, примени међународног обичаја или таквих општих начела нема места у конкретном случају, будући да се не ради о правилу понашања које проистиче из међународног обичаја, нити о тумачењу правних стандарда, већ о оцени уставности прелазних одредаба Закона о судијама, које садрже правила о прелазном режиму настављања обављања судијске функције до избора судија у складу са одредбама Устава од 2006. године и престанку дужности судија које су изабране по ранијем Уставу, односно законима донетим на основу тог Устава, а које нису изабране у складу са оспореним Законом о судијама који је донет у поступку усаглашавања са Уставном од 2006. године. Када је реч о Основним начелима о независности судства и Препоруци број Р (94)12 Комитета министара Савета Европе државама чланицама о независности, ефикасности и улози судија и Европској повељи о статуту за судије, Уставни суд сматра да ови акти нису формални извори права у смислу члана 167. Устава, те да се у односу на њих не може вршити оцена уставности. Но, Уставни суд је имао у виду да различити међународни инструменти (резолуције, препоруке, повеље итд.), које су усвајали поједини органи универзалних или регионалних организација, садрже правила која могу бити важна са становишта заштите људских права. То нису међународни уговори у правом смислу речи и стога не подлежу ратификацији, али је њихова морална и политичка тежина велика, тако да их државе чланице међународних организација уважавају и поштују и без икаквих правних обавеза да то чине. Из тих разлога, Уставни суд је размотрио и одредбе ових инструмената на које подносиоци иницијатива указују, али у њима није пронашао посебна или специфична правила која би се разликовала од одредаба Устава у односу на које је претходно већ вршена оцена оспорених норми Закона о судијама у овој одлуци.
V
Одредбу члана 100. став 1. Закона, којом је предвиђено да одлуку о броју судија и судија поротника доноси Високи савет судства уз претходно прибављену сагласност министра надлежног за правосуђе, иницијатори оспоравају наводећи да се на тај начин нарушава независност и самосталност Високог савета судства, утврђена чланом 153. став 1. Устава, те да доношење одлуке Високог савета судства ''не може бити условљено било чијом претходном сагласношћу, поготову не неког ко је члан тог тела''.
Оцењујући уставност наведене законске одредбе, Уставни суд је имао у виду: да је Уставом утврђено да уређење власти почива на подели власти на законодавну, извршну и судску, да се однос три гране власти заснива на равнотежи и међусобној контроли и да је судска власт независна (члан 4. ст. 2. до 4.); да Република Србија, преко својих органа уређује и обезбеђује организацију, надлежност и рад републичких органа (члан 97. тачка 16); да Влада извршава законе и друге опште акте Народне скупштине (члан 123. тачка 2.) и да је одговорна Народној скупштини за политику Републике Србије, за извршавање закона и других општих аката Народне скупштине и за рад органа државне управе (члан 124.).
Сагласно наведним одредабама Устава, чланом 70. Закона о уређењу судова прописано је: да се правосудна управа стара о спровођењу закона и других прописа у вези са уређењем и радом судова (став 1.); да послове правосудне управе врше Високи савет судства и министарство надлежно за правосуђе (став 2.); да Високи савет судства, између осталог, врши послове правосудне управе који се односе на утврђивање општих смерница за унутрашње уређење судова, као и на предлагање дела буџета за рад судова за текуће расходе и расподелу средстава (став 3.); да су послови правосудне управе које врши министарство надлежно за правосуђе – праћење рада судова, прикупљање статистичких и других података, давање сагласности на правилник о унутрашњој организацији и систематизацији радних места у суду, надзор над поступањем у предметима у прописаним роковима и поступањем по притужбама и представкама, предлагање дела буџета за инвестиције, пројекте и друге програме за рад правосудних органа, старање о смештајним условима, опремању и обезбеђењу судова, надзор над финансијским и материјалним пословањем судова и Високог савета судства, уређење и развој правосудног информационог система, уређење, развој и одржавање базе правних прописа, развој и спровођење капиталних пројеката и других програма за правосудне органе, постављање и разрешење судских вештака и тумача (став 4.); да капиталне расходе из става 4. овог члана извршава министарство надлежно за правосуђе, односно правосудни орган уз сагласност министарства надлежног за правосуђе (став 5.). Одредба члана 83. Закона прописује да Високи савет судства предлаже обим и структуру буџетских средстава неопходних за текуће расходе, уз претходно прибављено мишљење министарства надлежног за правосуђе, с тим да ће наведену надлежност Високог савета судства до 1. јануара 2011. године вршити министарство надлежно за правосуђе (члан 95.).
Полазећи од изнетог, Уставни суд је оценио да се оспореном одредбом члана 100. став 1. Закона не доводи у питање независност Високог савета судства, нити функционална и персонална независност судова, већ се, сагласно Уставу, обезбеђује функционисање судске власти у оквиру Уставом утврђене поделе државне власти у Републици Србији и односа на којима се заснива. С обзиром на то да се, сагласно Уставу, однос три гране државне власти у Републици Србији заснива на равнотежи и међусобној контроли (члан 4. став 3.) и да се средства за рад судова обезбеђују у буџету Републике Србије, те да извршна власт, преко надлежног министарства, између осталог, прати рад судова и обезбеђује услове за њихов рад, Уставни суд је оценио да се питање начина утврђивања броја судија потребног за функционисање правосудног система оспореном одредбом Закона уређује у оквиру Уставом утврђених односа унутар система државне власти, на начин којим се обезбеђује остваривање Уставом утврђеног система поделе власти и зајемчених права грађана. Како држава Србија као целина мора да обезбеди да судски систем буде ефикасан и делотворан, питање броја судија мора бити израз реалних потреба које заједнички процењују и сагледавају Високи савет судства и министарство надлежно за правосуђе. Стога се, по оцени Уставног суда, оспореном одредбом члана 100. став 1. Закона не доводи у питање Уставом утврђена независност Високог савета судства, на шта се иницијативом указује, већ се ради о законски уређеној надлежности министра правде у области правосудне управе, која обухвата, поред осталог, и старање о персоналним, просторним и другим условима за рад судова. Дакле, ради се о прибављању мишљења, и мимо воље Високог савета судства се одлука о броју судија и судија поротника не може донети.
VI
Уставни суд сматра неоснованим и наводе иницијатора према којима су оспорене одредбе члана 100. ст. 2. и 3. Закона, којима је прописано да ће се избор судија, у складу са овим законом, извршити најкасније до 1. децембра 2009. године, изузев судија Врховног касационог суда који ће бити изабрани у року од 90 дана од дана конституисања Високог савета судства, као и да судије изабране у складу са овим законом ступају на функцију 1. јануара 2010. године, несагласне одредбама члана 150. Устава, према којима судија има право да врши судијску функцију у суду за који је изабран и да само изузетно може без своје сагласности бити трајно премештен или упућен у други суд, у складу са законом. Полазећи од тога да су оспорене одредбе члана 100. ст. 2. и 3. Закона прелазног и спроводбеног карактера и да утврђују рокове за избор судија и почетак њиховог ступања на функцију, сагласно наведеним одредбама Устава и Уставног закона за спровођење Устава, Уставни суд је оценио да се наведеним законским одредбама не прописује налог за одређено понашање, па ни за пријављивање на конкурс за избор судија, на шта се иницијативама указује, те да стога наводи иницијатора нису у логичкој и правној вези са одредбама члана 150. Устава о непреместивости судије.
VII
Из наведених разлога, Уставни суд је оценио да оспорене одредбе члана 99. став 1, члана 100. и члана 101. став 1. Закона о судијама нису несагласне Уставу, као ни Универзалној декларацији Уједињених нација о људским правима, Међународном пакту о грађанским и политичким правима и Европској конвенцији за заштиту људских права и основних слобода, па, сагласно одредби члана 53. став 3. Закона о Уставном суду, није прихватио иницијативу.
Како је донео коначну одлуку, Суд је, сагласно одредби члана 56. став 3. Закона о Уставном суду, одбацио захтев за обуставу извршења појединачних аката или радњи, донетих, односно предузетих на основу оспорених одредаба Закона.
Уставни суд је, на основу свега изложеног и одредаба члана 46. тач. 3. и 5) Закона о Уставном суду, решио као у изреци.
На основу одредбе члана 49. став 2. Закона о Уставном суду, Суд је одлучио да се ово Решење, због ширег значаја за заштиту уставности и законитости, објави у ''Службеном гласнику Републике Србије''.
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић
ИЗДВОЈЕНО МИШЉЕЊЕ У ПРЕМЕТУ IУ-43/09
Будући да сам учествујући у расправи која је вођена поводом иницијатива за оцену уставности одредаба члана 99. став 1, члана 100. и члана 101. став 1. Закона о судијама („Службени гласник РС“, број 116/08), изразила своје неслагање са решењем које је било предложено од стране судије известиоца др Марије Драшкић, и сагласно томе се изјаснила против одлуке која је, на седници Уставног суда одржаној 9. јула 2009. године, донета у предмету IУ-43/09 од стране осталих судија Уставног суда, слободна сам да у оквиру свог издвојеног мишљења (сагласно члану 61. Пословника о раду Уставног суда), изложим аргументе које налазим ваљаним за доношење одлуке супротне оној за коју се Суд определио.
Оцењујући уставност оспорених одредаба члана 99. став 1, члана 100. став 4. и члана 101. став 1. Закона о судијама, којима је прописано да судије изабране на основу закона донетих на основу претходно важећег Устава Републике Србије од 1990. године настављају функцију у судовима за које су изабране до дана ступања на функцију судија изабраних у складу са овим законом (члан 99. став1), да се првим избором судије сматра избор на дужност судије у складу са раније важећим законима (члан 100. став 4.) и да судијама који нису изабрани у складу са овим законом, дужност престаје даном ступања на функцију судија изабраних у складу са овим законом (члан 101. став 1.) сматрам да Уставни суд мора имати у виду неколико чињеница.
Прва међу њима је да је Устав од 2006. године донет на начин прописан претходно важећим Уставом, донетим 1990. године, те је, сагласно ставу уставноправне науке, у процедуралном смислу произишао из претходног Устава, чиме је у потпуности поштован, а не прекинут уставни континуитет. Како је ово питање од изузетног, а можда и пресудног значаја за уставноправно питање које је постављено пред Уставни суд, задржаћу се на излагању аргументације која ће, уз остале аргументе који ће бити изнети, осветлити разлоге неслагања са одлуком коју је у овој уставноправној ствари Уставни суд донео.
У теорији уставног права познато је да се прекид уставног континуитета исказује конституисањем уставотворне скупштине која сасвим слободно, ничим ограничена у смислу опредељења у погледу избора уставотворне процедуре, доноси нови устав и тако озваничава уставни дисконтинуитет којим се остварују у теорији и пракси познате последице. Уставотворна скупштина јесте, дакле, потпуно слободно тело која ничим спутана, па тако ни правилима ревизије која садржи до тада важећи устав, бира начин на који ће извршити своју уставотворну функцију и донети устав који означава нову етапу у развоју уставности дате земље. Овај „формални“ уставни дисконтинуитет у суштини треба да означи и суштински дисконтинуитет, условно речено дисконтинуитет у „материјалном“ смислу, јер се њиме означава коренита измена дотадашњих уставних решења, односно једна свеобухватна уставна реформа - радикална измена уставних решења која су до доношења тог новог устава била на снази. Природно је да су у земљама развијене демократске уставности оваква поступања и прилике које их изазивају изузетно ретке и да се важећи устави, по правилу, филигранским радом уставотвораца тих земаља преправљају и поправљају како би се након протека одређеног времена ускладили са променама у друштвеним односима које су неминовне. Зато се ти и такви нови устави, јављају као уставни текстови само делимично измењених решења, где већина уставних одредаба остаје практично неизмењена, док се онај други, знатно мањи, део уставних одредаба уподобљава промењеним приликама због којих се и изналазе нова решења. Тако модерни устави нужно све више личе једни на друге, јер успостављају и штите исти систем вредности, који је остварен као својеврстан стандард уставног уређења. Наиме, уставни текстови следе судбину развоја савремених друштвених односа и тако, будући да се ти односи развијају сагласно све више уједначеном систему вредности који деле грађанска друштва у развијеним државама и у коме се, условно речено, образује „општеприхваћено добро“ демократског уставног уређења, сачињено од одређених начела и институција без којих се савремена држава не може сматрати правном и демократски уређеном замљом, а које следе и прихватају све државе које теже да буду део демократски уређеног света, савремени устави у великом делу међусобно и не разликују, јер нужно полазе од истих темељних вредности.
У блиској историји уставности Србије такав захват учињен је доношењем Устава 1990. године, када је прекинуто раздобље социјалистичке уставности у коме је, између осталог што је социјалистичко друштвено уређење подразумевало, владало и начело демократског јединства власти оличено у скупштинском систему. Овај систем подразумевао је јединство власти „у корист“ скупштине, што је значило да је представничко тело орган који обједињава вршење законодавне, извршне па, путем посебног система организационих и функционалних веза, и судске власти. Тако су судије биле биране од стране скупштине на период од осам година уз могућност поновног избора. Ако се свему реченом дода и чињеница да је поред стручног један од критеријума за избор судија била и „морално-политичка подобност“ кандидата за вршење судијске професије, што се неретко изједначавало са чланством у тада доминантној „друштвено-политичкој организацији“ Савезу комуниста, добија се потпунија слика о судској функцији власти и начину избора судија у уставном режиму Републике Србије до уставне реформе извршене 1990. године. И поред свега реченог, ни за овај период уставности не може се тврдити, поготово не општим закључком, да су тада биране судије биле недовољно стручне или мање достојне за вршење своје професије. Те године, како је већ речено, донет је Устав којим је Република Србија искорачила из дотадашње социјалистичке уставности и као део спроведене уставне реформе чланом 101. ставом 1. увела и уредила начело сталности судијске функције. Кратка формулација тадашњег Устава „Судијска функција је стална“ нашла је, неизмењена, своје место у важећем Уставу од 2006. године, у члану 146. став 1. Тиме је писац Митровданског устава само преузео тековину свога претходника, настављајући да јој пружа гарантије сагласно стандардима обезбеђења независности судске власти које су познате и признате у уставима држава које се заснивају на владавини права. Једном освојене и својим решењима усвојене демократске тековине мудри уставотворац се никада неће одрицати, поготово не творац Митровданског устава који је донет, између осталог, и из разлога да Србија под њим и уз помоћ његових решења постане део Европске уније, да се и на тај начин интегрише у организовани правни, економски, образовни, културни и сваки други вид европског заједништва. Апсолутно је супротно овим тежњама Србије, које су јасно стављене на знање не само грађанима Србије већ и другим земљама у Европи и ван ње, којима Србија сваким потезом који повлачи као држава жели да докаже своју приврженост европским вредностима, одступање од самих темеља тих вредности, што би одступање од начела сталности без икакве сумње и било. Независност судијске функције заснована, између осталог, и на њеној сталности, јесте један од основних квалитета којим се наша земља препоручује као демократска држава заснована на владавини права.
Због свега реченог, по моме суду, није тачан закључак који је изнет у образложењу одлуке - решења Суда да је уставотворац, уређујући питање трајања судијског мандата, „одступио од општеприхваћеног начела сталности судијске функције“. Промене у организационој структури судске власти које се односе на оснивање Врховног касационог суда, као највишег суда у Републици (члан 143. став 4.), затим законом уређено формирање судова који у претходном уставном режиму нису постојали (Апелациони, Управни, прекршајни, Виши прекршајни), као и на промену назива и делимичну промену надлежности постојећих судова, нису и не могу бити разлог због кога би се морао извршити једновремени избор свих судија у Републици Србији, и тако се одрећи начела сталности судијске функције и прекршити изричиту уставну норму којом се ово начело гарантује. Судска власт коју врше и судови промењеног назива и делимично измењене надлежности и новоуведени судови иста је она власт коју су и по одредбама претходног Устава вршиле судије изабране управо на основу своје стручности, способности и моралне исправности, што их је чинило достојним једне од најцењенијих професија. А све данас постојеће судије изабране су без ограничења мандата, „што значи да им функција не може престати тако што неће бити поново изабрани у исти суд, јер без обзира на уставне еквилибристике, изузев судова који данас још увек нису основани, сви остали судови су стари и већ постојећи, независно од тога какво име им Устав даје и како ће се мењати називи судова у будућности“ (В. Ракић-Водинелић).
О самом начелу сталности нећу говорити овом приликом, мада се, због одлуке коју Уставни суд у овој ствари доноси, то и не чини излишним. У домаћој науци, да поменем само мали део њених посленика, од Ж. Перића, Ђ. Тасића, И. Крбека, и небројених имена страних истакнутих научника, ово начело сматра се основом самосталног и независног судства, а, такво судство, како вели К. Фридрих, јесте срж уставне државе. Сталност је одбрана судијске независности, јер једном изабрани судија, обавља своју функцију стално, не подлежући поновним периодичним изборима, а уколико то не чини са потребним знањем и уз пуну савесност, подлеже разрешењу (Члан 148. став 1. Устава). Сталност судијске функције „значи и учинити судијску функцију имуном од уставних промена, најчешће изазваних политичким разлозима ... те општи избор свих судија у Србији, само због доношења новог Устава, уставноправно није могућ. Промена устава није, једноставно, аргумент који би га правдао“. (Р. Марковић) Како је новим Уставом предвиђен диференциран начин избора судија, зависно о тога да ли се судија бира први пут за временски одређено трајање судијске функције (Члан 147. став 1. и 2.) или, након што је већ био први пут изабран на трогодишњи мандат, за трајно обављање судијске функције, одредба Закона о судијама којом се предвиђа избор судија свих судова, као да пре овога Закона није било ни судова ни судија, „дословно примењена значила би да нико не може бити изабран за судију трајно, пошто она подразумева да ће се својство судије стећи тек његовом применом. И пошто је упао у логичку клопку, предлагач закона је прибегао правно неодрживом решењу рекавши да се: „првим избором судије сматра избор судије у складу са раније важећим законом“. (Р. Марковић) Како је могуће судије са вишегодишњим, па и вишедеценијским судијским стажом, једном нормом сумњиве ваљаности преобразити у „судије почетнике“, судије које се бирају први пут на својеврсни пробни мандат, једну варијанту пробнога рада, када ће се након истека времена које је за ту „пробу“ предвиђено, одлучити од стране еминентно стручног тела Високог савета судства, да ли је млади судија почетник задовољио и да ли, на основу такве оцене, може трајно да се бави својом судијском професијом? Да ли то треба разумети тако да је нови уставотворац сматрао да је свака нова власт власна да сама одабере судије ценећи да ли су оне способне за вршење судијског посла, као да свака власт располаже сопственим, својој власти уподобљеним критеријумима, као да ти критеријуми нису општепознати и општепризнати услови за вршење судијске функције – знање, стручност, савест и достојност? Тако се судије које су изабране у време важења Устава од 1990. и сагласно у њему ујемченог начела сталности судијске функције, једним потезом пера новог законодавца (наглашавамо - не уставотворца), преображавају, ретроактивно, у судију без искуства, од кога се очекује да се докаже, те му је мандат временски ограничен и који подлеже поновном избору и чије се стечено право негира. Јер, ако се „озбиљно схвати принцип владавине права који почива, међу осталим и на заштити стечених права“ (В. Ракић-Водинелић), овом се нормом закона овај принцип озбиљно нарушава, а сама норма је несагласна Уставу, јер је Република Србија „држава српског народа и свих грађана који у њој живе, заснована на владавини права и социјалној правди ...“ (Члан 1.).
Нетачна је, по моме суду, и тврдња садржана у образложењу решења да је уставотворац „користећи своје овлашћење да, уважавајући потребу другачијег уређења система државне власти, предвиди обавезу избора носилаца функција у свим органима државне власти, укључујући и судску“, и дао „уставни налог“ да се Уставним законом за спровођење Устава Републике Србије спроведе једновремени избор свих судија, или општи реизбор (Члан 6. став 1. и члан 7. Уставног закона). Прво, избор носилаца законодавне и извршне функције власти врши се по превасходно политичким критеријумима, те промена устава логично изазива и избор носилаца ових функција власти. Потпуно другачије стоје ствари са носиоцима судијске функције. У питању је стручна делатност, која се поверава висококвалификованим правницима, који осим завршеног правног факултета имају положен и судијски испит, након чега могу бити на уставом предвиђени начин изабрани за вршење судијске функције, а све то, јер су, како вели Г. Радбрух, „најбољи управо довољно добри за судије“. Стога судије не подлежу изборима уколико се мења устав једне земље у смислу новог законика једне нове власти која је однела политичку победу и тиме се легитимисала као нови уставотворац, јер они суде сагласно важећем уставу и са њим усклађеним законима у смислу правне природе устава, а не сагласно важећем новоуспостављеном политичком договору који се озваничава новодонетим уставом, и чији „производ“ јесу нови посланици у представничком телу и нови вршиоци извршне функције власти, а чији „производ“ судије никако не смеју бити. Друго, поменутог „уставног налога“ нема, нити га може бити у уставу којим се јасно и недвосмислено гарантује начело сталности судијске функције. А Уставни закон за спровођење Устава Републике Србије, с обзиром да је у питању акт спроведбене природе, није властан да мења Устав, односно он мора бити у сагласности са Уставом.
Овде сматрамо потребним да се задржимо на Уставном закону за спровођење Устава, јер се у образложењу аргументација везује добрим делом за његову улогу и значај у овој уставноправној ствари. Овим се законом, који доиста није обичан, већ „уставни“ закон, уређују питања увођења новодонетог Устава у живот. Реч је о правнотехничком закону који је акт ниже правне снаге од устава и који се доноси након доношења устава и по поступку мање сложеном од уставотворног. Стога се подразумева да се њиме не могу мењати решења садржана у уставу, поготово не она међу њима која се, сагласно одредбама о ревизији устава, могу мењати само обавезним уставотворним референдумом. Ако је овај Уставни закон уредио питање избора судија које је део уставне материје о уређењу власти и то несагласно начину на који је то учињено у Уставу, онда се мора оценити његова уставност. Чињеница да се у члану 167. Устава, којим је уређено питање надлежности Уставног суда, не помиње уставни закон као акт о чијој сагласности са Уставом одлучује Уставни суд, по моме разумевању ствари, није препрека да Уставни суд то и учини. Ово, између осталих разлога, и зато што је оваква надлежност уставних судова позната и могућа, што има много основаних разлога да се она и врши, затим што земља најразвијенијег уставносудског делања – Немачка, познаје овакву могућност, али највише и суштински из разлога што то произлази из самог Устава Републике Србије, из члана 166. којим је уређена уставна природа Уставнога суда. Уставни суд је „самосталан и независан државни орган који штити уставност и законитост и људска и мањинска права и слободе“. Уставни суд је, дакле, орган коме је Уставом поверена мисија чувара устава од свих кршења одредаба које су у њему садржане и од било кога учињених огрешења о систем темељних вредности који највиши закон земље гарантује. Управо у томе и јесте та „тешка и осетљива стваралачка мисија уставног судства... и ...суштина његовог узвишеног и елегантног просуђивања и пресуђивања“ (З. Томић). Ако је уставни суд властан да касира законе које доноси Народна скупштина, и да се тако „супротставља“ народној вољи, не видим зашто не би био властан да се супротстави тој истој народној вољи материјализованој у оваквом уставном закону, само због тога што се она сада изражава у „уставном“ а не у „обичном“ закону, и јер је подршка томе закону двотрећинска посланичка сагласност. Значи ли то да снажне партијске коалиције увек могу заменити јавно мњење, референдумске већине, саме грађане, па значи и легалне уставотворне процедуре? Значи ли то да ће Уставни суд допустити да се устав крши од стране појачане скупштинске већине иако зна да је тај Устав донет од стране самих грађана и то најстрожијом траженом већином – већином уписаних у бирачке спискове? У том смислу је овај Уставни закон акт мање правне снаге, који мора бити у складу са Уставом и који, уколико то није, а по моме уверењу није, подлеже оцени уставности од стране Уставног суда, који је, по слову Устава, дужан да „штити уставност и законитост“. Ако је устав мерило по коме се равна уставни суд, да сада оставимо по страни оне који сматрају да је и сам устав, као и закон дело људи и да стога није увек савршен, јер се може, како је писао чувени судија Савезног уставног суда Немачке, Ханс Руп (Hans G. Rupp), огрешити о принципе надпозитивног права, о критеријум правде на пример, онда том мерилу подлеже уставни закон, поготово што је у питању, како смо истакли, једно „техничко“ правило којим се само прописује начин на који се материјално-правне одредбе устава уводе у живот.
Нема више суверених уставотвораца, као што је измењен и појам и начин на који се разуме сувереност самих држава. Изнад националних уставотвораца јесте систем вредности који деле све савремене правне и демократске државе и све оне друге које су на путу да то постану. Изнад уставотворца су непорециве вредности везане за људско достојанство, слободу, демократију, владавину права, једнакост, од којих сваки национални уставотворац мора поћи и које мора уградити у устав који доноси. Нема више суверених уставних судова, јер је изнад њих европски стандард и орган који тај стандард штити. Било да су ти стандарди којима су заштићене те темељне вредности дати у правнообавезујућој форми, било да су садржани у препорукама које правно не обавезују, они јесу то истинско мерило са којим „рачуна“ сваки уставотворац и сваки уставни суд данас. Може ли се Уставним законом за спровођење Устава прекршити то мерило које представља стандард уставотворног и уставносудског поступања? По моме суду, нити може нити сме. Уосталом, како правдати оцену Венецијанске комисије Устава донетог 2006. или, како разумети оцену тог истог тела критеријума утврђених за општи избор, реизбор свих судија у Републици Србији?
На крају, желим да истакнем и једну чињеницу у светлости чијег постојања сматрам да треба да делује сваки орган који пресуђује, опредељује се и одлучује, било да је редовни суд, уставни суд, или, најшире, орган коме је дато право или могућност да доноси одлуке од друштвеног значаја. Та чињеница односи се на став науке о питању о коме се одлука доноси. У протеклим месецима о овом уставноправном питању изјаснили су се многи посленици науке, правни теоретичари, уставни правници и истакнути професори управног права, затим, грађанскопроцесног и судскоорганизационог права. Међу њима су присталице или припадници класичне правне школе, али и младе снаге школоване на елитним европским универзитетима, у њиховим радовима срећу се добра правна традиција и савремени, често и сасвим нови поглед на питања којима се баве. И сви ти високо учени правници, позвани, у суштинском смислу те речи, да изнесу свој став, сложили су се у сваком сегменту свога одговора на овде постављено питање. Тек је једно мишљење презентовано у јавности, а потекло из научних кругова, било супротстављено горенаведеним. И иако већина у супстанцијалном смислу не мора увек значити и опредељење за праву, исправну страну ствари која је у питању, али јој се приклањамо из разлога омогућавања функционисања живота у заједници, овде су се, како ја видим ствари, на истој страни нашла оба добра. Јер суд, сваки, па и уставни, у мери у којој је суд, мора бити независан, кад расправља и када одлучује, али та независност никада не може бити усмерена према науци. Посебно је то очевидно код уставног суда. Док се творцем уставносудске функције сматра председник Врховног суда САД, Џ. Маршал, дакле, један судија који је „правнологичком оштрином која је до данас задржала чар свежине“ (И. Крбек) успоставио делатност „уставног судовања“, уставно судство као државну функцију, уставни суд је настао из науке, из идеје и пера чувеног аустријског теоретичара Х. Келзена. Само своје постање уставно судство дугује струци и науци, пракси и теорији. Надаље, у уставном суду су судије које су свој статус „угледног правника“ стекле у најразнороднијој правничкој пракси, али и у правној науци. Ако независност судова, како вели Радбрух, „није ништа друго него слобода науке пренета на практичну правну науку“, онда се та природна, логична, не само потребна, већ нужна веза између науке и уставног и сваког другог судовања мора увек имати у виду. Ако додамо да у овој правној ствари наука и њена реч нису биле противне ставу стотина судија окупљених у свом струковном удружењу - „Друштву судија Србије“, као и заједнички израженом ставу науке и струке у закључцима еминентне и међународно признате Копаоничке школе природног права, остварени степен сагласности јесте та светлост коју сам поменула као нужни миље сагледавања ако не правца решавања овог уставноправног питања, а оно бар указивања на његову сложеност. Ово последње сам слободна да изнесем, јер се Уставни суд у овој ствари определио за степен свога дејства који се завршава на „неприхватању иницијатива за покретање поступка за утврђивање неуставности ...“, оценивши тако да нема основа за покретање поступка поводом поднете иницијативе (Члан 53. став 1. Закона о Уставном суду). Мени се, овде намеће питање: Није ли све напред изречено у вези са питањем које је пред нама, та масовна запитаност науке и струке над овим правним решењима, којом је јавност била преплављена, бар од такве важности да је могла, а по мени и неизоставно требала, да изазове наше опредељење да се ово питање расправи и после, исцрпне и свеобухватне расправе, која је, по мени такође, морала бити јавна, одлучи? Да ли су правна решења која поднете иницијативе стављају пред овај Суд доиста тако правно перфектна, тако очигледно међусобно усаглашена, саправна, да не побуђују потребу за студиознијим бављењем где би се у покренутом поступку свако од питања из овог сета норми подробно расправило и након тога о свему одлучило? Мени се, ствари таквима не чине. Напротив. Мишљења сам да се у вези са овим уставноправним питањем Уставни суд налази у ситуацији изузетног стручног изазова, где од његове одлуке зависи не судбина једног, по мени лошег, законског решења, већ, више од тога, судбина важећег Устава са аспекта поштовања највишег закона једне земље и то у његовом делу којим се уређује једно од најсуштаственијих уставних начела, начело владавине права, које се директно нарушава негирањем начела сталности судијске функције.
Судија Уставног суда
Проф. др Оливера Вучић, с.р.