Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Стевана Стевановића и Паје Јурића, обојице из Суботице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 2. јуна 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Стевана Стевановића и Паје Јурића изјављена против решења Окружног суда у Београду – Посебно одељење КВ.П. 306/09 од 26. августа 2009. године и решења Врховног суда Србије – Посебно одељење Кж.О.К. 235/09 од 11. септембра 2009. године и због повреде права на суђење у разумном року, из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у поступку који се води пред Окружним судом у Београду – Посебно одељење у предмету КП. 7/08, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Стеван Стевановић и Паја Јурић, обојица из Суботице, преко пуномоћника Немање Јоловића и др, адвоката из Београда, поднели су Уставном суду 22. септембра 2009. године уставну жалбу против више решења Окружног суда у Београду – Посебно одељење и Врховног суда Србије – Посебно одељење донетих у кривичном поступку који се води против њих у предмету Ки. П. 46/07, због повреде права зајемчених одредбама чл. 27, 30, 31. и 32. Устава Републике Србије.
Подносиоци у уставној жалби наводе: да се против њих и још 25 лица пред Окружним судом у Београду – Посебно одељење води поступак због кривичног дела злочиначко удруживање из члана 346. став 2. у вези става 1. Кривичног законика и кривичног дела кријумчарење из члана 230. став 2. у вези става 1. Кривичног законика, и да је поступак у фази главног претреса; да је истражни судија Окружног суда у Београду – Посебно одељење решењем Ки.П. 46/07 од 15. септембра 2007. године подносиоцима уставне жалбе и још деветорици окривљених одредио притвор на основу члана 142. став 2. тач. 1, 2. и 3. Законика о кривичном поступку; да се од укупно 27 окривљених петорица и даље налазе у притвору (међу којима и подносиоци уставне жалбе), док се остали бране са слободе; да је оспореним решењима Окружног суда у Београду – Посебно одељење, односно оспореним решењима Врховног суда Србије – Посебно одељење подносиоцима уставне жалбе продужаван притвор увек на основу одредаба члана 142. став. 2. тач. 1, 2. и 3. Законика о кривичном поступку; да су разлози на којима је суд заснивао одлуке о продужењу притвора подносиоцима апстрактни, нејасни, неодређени и стереотипни, увек исти, односно да ни првостепени ни другостепени суд у својим решењима нису дали довољно јасне, убедљиве и индивидуализоване разлоге за одређивање, односно продужење притвора, већ су разлози из решења у решење преписивани; да се подносиоци уставне жалбе и даље налазе у притвору, односно непрекидно преко две године, почев од 13. септембра 2007. године; да је одлуке у другом степену доносио Врховни суд Србије, чија надлежност је одавно престала; да овај поступак, до сада, траје неоправдано дуго и да је главни претрес прекидан на рок дужи од три месеца; да су оспореним решењима подносиоцима уставне жалбе повређена уставна права зајемчена одредбама чл. 27, 30, 31. и 32. Устава. Подносиоци предлажу да Уставни суд утврди повреде означених права, поништи оспорена решења и своју одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“.
Из навода и садржине уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да се повреде права које подносиоци истичу односе на одредбе члана 27. став 1, члана 30. став 1, члана 31. ст. 1. и 2. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Уставна жалба је као правно средство установљена Уставом Републике Србије, који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године. Сагласно члану 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Одредба члана 170. Устава преузета је у одредби члана 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", број 109/07).
Према одредби члана 84. став 1. наведеног закона, уставна жалба се може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
Чланом 27. став 1. Устава зајемчено је да свако има право на личну слободу и безбедност, а лишење слободе допуштено је само из разлога и у поступку који су предвиђени законом.
Одредбом члана 30. став 1. Устава зајемчено је да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка.
Чланом 31. Устава утврђено је: да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, и да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, с тим да га виши суд може, у складу са законом, продужити на још три месеца, а ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3.).
Одредбом члана 32. став 1. Устава, зајемчено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Разматрајући благовременост уставне жалбе, Уставни суд је пошао од тога да из наведених одредаба Устава и Закона о Уставном суду произлази:
- да се уставна жалба може изјавити само против појединачног акта који је донет или радње која је извршена након проглашења Устава Републике Србије од 8. новембра 2006. године;
- да се уставна жалба може изјавити против појединачног акта донетог након проглашења Устава а пре ступања на снагу Закона о Уставном суду, у року од 30 дана од дана ступања на снагу овог закона;
- да се уставна жалба може изјавити против појединачног акта донетог након ступања на снагу Закона о Уставном суду, у року од 30 дана од дана његовог достављања.
С обзиром на то да су оспорена решења истражног судије Посебног одељења Окружног суда у Београду Ки.П. 46/07 од 15. септембра 2007. године и Окружног суда у Београду – Посебно одељење КВ.П. 295/07 од 12. октобра 2007. године донета након проглашења Устава а пре ступања на снагу Закона о Уставном суду, као и да је уставна жалба изјављена 22. септембра 2009. године, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба у односу на ова решења поднета по истеку рока прописаног чланом 113. Закона о Уставном суду.
Имајући у виду да је достављање оспорених решења Врховног суда Србије – Посебно одељење Кр.О.К. 23/07 од 11. децембра 2007. године, Врховног суда Србије – Посебно одељење Кж.О.К. 219/07 од 28. децембра 2007. године, Окружног суда у Београду – Посебно одељење КВ.П. 69/08 од 13. марта 2008. године, Окружног суда у Београду – Посебно одељење КВ.П. 110/08 од 11. априла 2008. године, Врховног суда Србије – Посебно одељење Кж.О.К. 75/08 од 29. априла 2008. године, Окружног суда у Београду – Посебно одељење КВ.П. 145/08 од 9. маја 2008. године, Врховног суда Србије – Посебно одељење Кж.О.К. 99/08 од 28. маја 2008. године, Окружног суда у Београду – Посебно одељење КВ.П. 174/08 од 6. јуна 2008. године, Врховног суда Србије – Посебно одељење Кж.О.К. 122/08 од 1. јула 2008. године, Окружног суда у Београду – Посебно одељење КВ.П. 174/08 од 6. јуна 2008. године, Врховног суда Србије – Посебно одељење Кж.О.К. 122/08 од 1. јула 2008. године, Окружног суда у Београду – Посебно одељење КВ.П. 211/08 од 4. јула 2008. године, Окружног суда у Београду – Посебно одељење КВ.П. 271/08 од 4. септембра 2008. године, Окружног суда у Београду – Посебно одељење КВ.П. 337/08 од 4. новембра 2008. године, Врховног суда Србије – Посебно одељење Кж.О.К. 236/08 од 26. новембра 2008. године Окружног суда у Београду – Посебно одељење КВ.П. 421/08 од 30. децембра 2008. године, Врховног суда Србије – Посебно одељење Кж.О.К. 15/09 од 26. јануара 2009. године, Окружног суда у Београду – Посебно одељење КВ.П. 63/09 од 27. фебруара 2009. године, Врховног суда Србије – Посебно одељење Кж.О.К. 58/09 од 17. марта 2009. године, Окружног суда у Београду – Посебно одељење КВ.П. 143/09 од 27. априла 2009. године, Врховног суда Србије – Посебно одељење Кж.О.К. 111/09 од 12. маја 2009. године, Окружног суда у Београду – Посебно одељење КВ.П. 210/09 од 26. јуна 2009. године и Врховног суда Србије – Посебно одељење Кж.О.К. 171/09 од 7. јула 2009. године, извршено пре 10. јула 2009. године, што се утврђује из пријемног печата браниоца подносилаца, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба у односу на наведена решења поднета након истека рока прописаног чланом 84. став 1. наведеног закона.
Сходно наведеном, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у односу на напред наведена оспорена решења одбацио као неблаговремену.
4. У односу на оспорена решења Окружног суда у Београду – Посебно одељење КВ.П. 306/09 од 26. августа 2009. године и Врховног суда Србије – Посебно одељење Кж.О.К. 235/09 од 11. септембра 2009. године, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба изјављена у року прописаном одредбом члана 84. став 1. Закона, с обзиром на то да је последње наведено решење, према печату браниоца подносилаца, примљено 11. септембра 2009. године.
5. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пред Окружним судом у Београду – Посебно одељење, против подносилаца уставне жалбе и још 25 лица водио се кривични поступак у предмету КП. 7/08, због кривичног дела злочиначко удруживање из члана 346. став 2. у вези става 1. Кривичног законика и кривичног дела кријумчарење из члана 230. став 2. у вези става 1. Кривичног законика, по оптужници Окружног јавног тужилаштва – Специјалног тужилаштва КТ.С. 19/07 од 13. марта 2008. године.
Истражни судија Окружног суда у Београду – Посебно одељење је 15. септембра 2007. године (када су подносиоци уставне жалбе лишени слободе) донео решење о спровођењу истраге Ки.П. 46/07, којим је подносиоцима уставне жалбе одредио и притвор, на основу одредаба члана 142. став 2. тач. 1), 2) и 3) Законика о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП). Притвор је подносиоцима, по истом основу, продужаван више пута и то како током истражног поступка, тако и након подизања оптужнице и то следећим оспореним решењима:
- Окружног суда у Београду – Посебно одељење КВ.П. 295/07 од 12. октобра 2007. године;
- Врховног суда Србије – Посебно одељење Кр.О.К. 23/07 од 11. децембра 2007. године, потврђеног решењем Врховног суда Србије – Посебно одељење Кж.О.К. 219/07 од 11. децембра 2007. године;
- Окружног суда у Београду – Посебно одељење КВ.П. 69/08 од 13. марта 2008. године;
- Окружног суда у Београду – Посебно одељење КВ.П. 110/08 од 11. априла 2008. године, потврђеног решењем Врховног суда Србије – Посебно одељење Кж.О.К. 75/08 од 29. априла 2008. године;
- Окружног суда у Београду – Посебно одељење КВ.П. 145/08 од 9. маја 2008. године, потврђеног решењем Врховног суда Србије – Посебно одељење Кж.О.К. 99/08 од 28. маја 2008. године;
- Окружног суда у Београду – Посебно одељење КВ.П. 174/08 од 6. јуна 2008. године, потврђеног решењем Врховног суда Србије – Посебно одељење Кж.О.К. 122/08 од 1. јула 2008. године;
- Окружног суда у Београду – Посебно одељење КВ.П. 211/08 од 4. јула 2008. године;
- Окружног суда у Београду – Посебно одељење КВ.П. 271/08 од 4. септембра 2008. године;
- Окружног суда у Београду – Посебно одељење КВ.П. 337/08 од 4. новембра 2008. године, потврђеног решењем Врховног суда Србије – Посебно одељење Кж.О.К. 236/08 од 26. новембра 2008. године;
- Окружног суда у Београду – Посебно одељење КВ.П. 421/08 од 30. децембра 2008. године, потврђеног решењем Врховног суда Србије – Посебно одељење Кж.О.К. 15/09 од 26. јануара 2009. године;
- Окружног суда у Београду – Посебно одељење КВ.П. 63/09 од 27. фебруара 2009. године, потврђеног решењем Врховног суда Србије – Посебно одељење Кж.О.К. 58/09 од 17. марта 2009. године;
- Окружног суда у Београду – Посебно одељење КВ.П. 143/09 од 27. априла 2009. године, потврђеног решењем Врховног суда Србије – Посебно одељење Кж.О.К. 111/09 од 12. маја 2009. године;
- Окружног суда у Београду – Посебно одељење КВ.П. 210/09 од 26. јуна 2009. године, потврђеног решењем Врховног суда Србије – Посебно одељење Кж.О.К. 171/09 од 7. јула 2009. године.
Пре подношења уставне жалбе, подносиоцима је притвор последњи пут продужен оспореним решењем Окружног суда у Београду – Посебно одељење КВ.П. 306/09 од 26. августа 2009. године. Према образложењу овог решења, кривично веће је по службеној дужности испитало да ли још постоје разлози за задржавање окривљених (овде подносилаца уставне жалбе) у притвору, па је дошло до закључка да и даље постоје разлози прописани одредбама члана 142. став 2. тач. 1) и 3) ЗКП. Веће првостепеног суда је закључило да из списа предмета произлази основана сумња да је окривљени А.С. организатор криминалне групе, која је неовлашћено набављала из иностранства разне врсте цигарета које су, према наводима оптужнице, стављане у промет такође у иностранству, на начин што су подносиоци уставне жалбе у ту сврху основали разна предузећа у више страних држава, те да постоји основана сумња да су при томе успоставили и одржавали везе и контакте са лицима из иностранства. Поред овога, Паја Јурић има двојно држављанство (Републике Србије и Републике Хрватске) и боравиште на подручју Републике Хрватске, где поседује и непокретности, па све напред наведене околности, по оцени већа, указују да би окривљени коришћењем успостављених контаката и породичних веза могли побећи уколико би се нашли на слободи, због чега је неоопходно против њих продужити притвор у циљу несметаног вођења кривичног поступка, на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 1) ЗКП. Веће је закључило да и даље постоје разлози за задржавање окривљених у притвору и на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 3) ЗКП, јер из списа предмета произлази основана сумња да су окривљени, у оквиру добро организоване криминалне групе и у дужем временском периоду вршили кријумчарење цигарета на територији више држава, при чему су предузели већи број радњи извршења, што указује да њихова делатност није била усмерена на једну радњу, нити је била у том смислу временски ограничена, па ове околности представљају особите околности које указују да би боравком на слободи могли поновити исто или истоврсно кривично дело. Ово решење потврђено је оспореним решењем Врховног суда Србије – Посебно одељење Кж.О.К. 235/09 од 11. септембра 2009. године, којим је другостепени суд у потпуности прихватио разлоге првостепеног суда у погледу постојања законског основа за даље задржавање подносилаца уставне жалбе у притвору.
6. Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09), важећим у време доношења оспорених решења, било је, поред осталог, прописано: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће потребно време (члан 16. став 3.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору, те да ће се у току целог поступка притвор укинути, чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбама члана 142. став 2. Законика било је прописано: да ако постоји основана сумња да је одређено лице учинило кривично дело, а не постоје услови за притвор из става 1. овог члана, у циљу несметаног вођења кривичног поступка, притвор се против тог лица може одредити: ако се крије или ако се не може утврдити његова истоветност, или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1)); ако постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, саучеснике или прикриваче (тачка 2)); ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (тачка 3)).
Остале одредбе Законика о кривичном поступку које су од значаја за одлучивање прописивале су: да после предаје оптужнице суду, до завршетка главног претреса, притвор се може, по прибављеном мишљењу јавног тужиоца, кад се поступак води по његовом захтеву, одредити или укинути само решењем већа, да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу, да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења и да против решења већа којим се одбија предлог за одређивање или укидање притвора жалба није дозвољена (члан 146. став 1. до 4.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа ако овим законом није другачије одређено, а да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 401. став 1. и 3.).
Према одредби члана 17. став 1. тачка 1) подтачка а) Закона о судовима ("Службени гласник Републике Србије", бр. 46/91, 60/91, 18/92 и 71/92), Врховни суд је био надлежан да одлучује о редовним правним лековима против одлука окружних судова.
Закон о уређењу судова („Службени гласник РС", бр. 116/08, 104/09 и 101/10), донет 22. децембра 2008. године, је у члану 15. став 2. прописао да је Апелациони суд непосредно виши суд за виши суд и основни суд, Привредни апелациони суд је непосредно виши суд за привредни суд, а Виши прекршајни суд је непосредно виши суд за прекршајни суд. Одредбама члана 97. Закона је предвиђено да даном почетка примене овог закона престају да важе Закон о уређењу судова ("Службени гласник РС", бр. 63/01, 42/02, 27/03, 29/04, 101/05 и 46/06) и одредбе чл. 12-20. Закона о судовима ("Службени гласник Републике Србије", бр. 46/91, 60/91-исправка, 18/92-исправка, 71/92, 63/01, 42/02, 27/03 и 29/04), док је одредбама члана 98. прописано да овај закон на снагу ступа осмог дана од дана објављивања у "Службеном гласнику Републике Србије", а примењује се од 1. јануара 2010. године.
7. Уставни суд указује да је у више донетих одлука (видети, поред осталих, одлуке у предметима: Уж-1197/2008, од 13. новембра 2008. године, Уж-314/2007 од 23. априла 2009. године и Уж-1429/2009 од 16. јула 2009. године, и Уж-34/2008 од 10. марта 2011. године) дао тумачење права заштићених одредбама чл. 27, 30. и 31. Устава и заузео став о критеријумима на основу којих се утврђује да ли повреде наведених права постоје или не, па су у овом уставносудском предмету, у поступку оцене, примењени већ заузети ставови.
8. С обзиром на то да се, према садржини члана 30. став 1. Устава и наведеним ставовима Уставног суда, овом уставном одредбом штите људска права у вези иницијалног одређивања притвора лицима за која постоји основана сумња да су учинила кривично дело, а да је уставна жалба у делу који се односи на оспорено решење истражног судије Окружног суда у Београду-Посебно одељење Ки.П. 46/07 од 15. септембра 2007. године, којим је одређен притвор подносиоцима, одбачена као неблаговремена, Уставни суд није вршио оцену постојања повреде права подносилаца зајемченог одредбом члана 30. став 1. Устава.
9. Оцењујући у конкретном случају наводе и разлоге уставне жалбе са становишта повреде Уставом зајемчених права из члана 27. став 1. и члана 31. ст. 1. и 2. Устава, Уставни суд је утврдио да је надлежни суд, по службеној дужности, благовремено и без предлога окривљених пажљиво испитао оправданост продужења притвора, односно да је утврдио и навео даље постојање законског основа за притвор, подробно образлажући индивидуализоване разлоге због којих је сматрао да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Надлежни суд је утврдио да су испуњени законски услови и разлози за даље задржавање окривљених у притвору и да се иста сврха (несметано вођење кривичног поступка) не може остварити другом мером.
Како је најкраће неопходно време трајања притвора релативна категорија, која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима, Уставни суд је оценио да је предмет који се у конкретном случају води против подносилаца уставне жалбе пред Окружним судом у Београду – Посебно одељење, веома сложен, како због бројности оптужених и бројности кривичних дела за која постоји основана сумња да су их оптужени извршили, тако и због комплексности чињеничних и правних питања која надлежни суд треба да расправи и оцени и на основу којих треба да донесе одлуку. Оспорена решења о продужењу притвора донета су, по оцени Уставног суда, у поступку спроведеном у складу са законом, заснована су на законом прописаним разлозима из којих се према лицима за која постоји основана сумња да су извршила кривична дела може продужити притвор, и у њима су дати детаљни и индивидуализовани разлози за даље задржавање оптужених (подносилаца уставне жалбе) у притвору. Истрага је окончана и оптужница подигнута у законском року од шест месеци, а главни претрес заказан чим су се за то испунили сви правни и технички услови, што све указује на потребну ажурност суда у поступању па, по оцени Уставног суда, трајањем притвора од две године (до подношења уставне жалбе) није дошло до повреде права на слободу и безбедност и права у вези трајање притвора.
Овакав став Уставног суда у складу је и са успостављеном праксом Евроспког суда за људска права у Стразбуру који сматра да одређена кривична дела, због своје посебне тежине и висине запрећене казне оправдавају иницијално притварање, штавише, некада, као што је случај код изразито тешких кривичних дела, као што су кривична дела против човечности и ратног злочина, дужина притвора може бити оправдана и код дугогодишњег притвора (видети одлуку у предмету: Jentzsch против Немачке, апликација од 6. октобра 1970, Резолуција 32, од 5. маја 1971.).
Најзад, Уставни суд је приликом доношења одлуке имао у виду и да је решењем Окружног суда у Београду – Посебно одељење КВ.П. 421/08 од 30. децембра 2008. године, притвор подносиоцима продужен на основу члана 142. став 2. тач. 1) и 3) ЗКП, а да је престао основ за даље задржавање подносилаца у притвору у смислу члана 142. став 2. тачка 2) ЗКП, јер је суд нашао да више не постоје разлози прописани овом одредбом наведеног члана ЗКП.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је утврдио да подносиоцима уставне жалбе оспореним решењима нису повређена права на слободу и безбедност и права у вези трајање притвора зајемчена одредбама члана 27. став 1. и члана 31. ст. 1. и 2. Устава.
Полазећи од наведених одредаба Закона о судовима и Закона о уређењу судова, Уставни суд је утврдио да су тачни наводи подносилаца да је од 1. јануара 2007. године за одлучивање о редовним правним лековима против одлука окружних судова била прописана надлежност Апелационог суда, који је формиран и почео с радом 1. јануара 2010. године. До тада, о редовним правним лековима против одлука окружних судова одлучивао је Врховни суд Србије, који је, уједно, био и највиши суд у Републици Србији.
Не улазећи у анализу и оцену разлога због којих Апелациони суд није био формиран, иако је законом био установљен, Уставни суд констатује да је у конкретном случају о редовним правним лековима подносилаца уставне жалбе против одлука Окружног суда у Београду одлучивао Врховни суд Србије, чија је надлежност била утврђена претходно важећим законом и који је у то време био и највиши суд у Републици Србији, установљен Уставом и Законом. Стога, по оцени Уставног суда, тиме што о редовним правним лековима подносилаца уставне жалбе против одлука Окружног суда у Београду није одлучивао непостојећи суд који је, по закону, требало да буде формиран и да поступа, већ фактички постојећи и највиши суд у држави, не може бити повређено право подносилаца да о њиховим правима и обавезама одлучује законом већ установљен суд, јер им је то право било у пуној мери обезбеђено. Када се има у виду правни и фактички положај Врховног суда Србије у тадашњој организацији судова, односно законом прописан положај Апелационог суда у будућој организацији судова, може се закључити да је у конкретном случају поступао суд више инстанце. Следствено наведеном и одредби члана 37. став 2. ЗКП, која предвиђа да ако после отварања главног претреса суд установи да је за суђење надлежан нижи суд, неће доставити предмет том суду него ће сам спровести поступак и донети одлуку, Уставни суд је мишљења да је у конкретном случају и у датим околностима овакво поступање Врховног суда Србије подносиоцима уставне жалбе гарантовало већу заштиту зајемчених права у другостепеном поступку.
У односу на истакнуту повреду права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да је против подносилаца уставне жалбе решење о спровођењу истраге Ки.П. 46/07 истражни судија Окружног суда у Београду – Посебно одељење донео 15. септембра 2007. године и да је оптужница Окружног јавног тужилаштва – Специјалног тужилаштва КТ.С. 19/07 поднета 13. марта 2008. године. Кривични поступак се водио пред Окружним судом у Београду – Посебно одељење (сада Вишим судом у Београду – Посебно одељење) у предмету КП. 7/08, против укупно 27 оптужених лица, због постојања основане сумње да су извршили већи број кривичних дела. До тренутка одлучивања Уставног суда, кривични поступак у овом предмету је трајао нешто више од три и по године и у фази је главног претреса.
Према већ заузетом ставу Уставног суда и пракси Европског суда за људска права, разумна дужина трајања поступка је релативна категорија која зависи не само од временског трајања поступка, већ и од низа других чинилаца, а пре свега од сложености предмета, понашања подносиоца уставне жалбе и осталих учесника у поступку, поступања надлежних органа власти, као и од важности предмета за подносиоца уставне жалбе. Правилна оцена да ли је дужина једног поступка разумна или не, може се извршити само ако се у сваком конкретном случају трајање поступка сагледа и у односу на наведене чиниоце.
Имајући у виду да се кривични поступак против подносилаца уставне жалбе води пред Посебним одељењем Вишег суда у Београду против 27 лица, због основане сумње да су извршили више кривичних дела, да кривични поступак против подносилаца уставне жалбе траје нешто више од три и по године, да се ради о изузетно сложеном поступку како због бројности оптужених и бројности кривичних дела за која постоји основана сумња да су их оптужени извршили, тако и због комплексности чињеничних и правних питања која надлежни суд треба да расправи и оцени и на основу којих треба да потом донесе одлуку, да се главни претрес држи у континуитету, да поступајући суд у доказном поступку, између осталог, мора одређене доказе прибавити и од државних органа других држава, при чему се комуникација обавља дипломатско-конзуларним путем, Уставни суд је нашао да се, уз уважавање значаја који за подносиоце уставне жалбе има окончање овог кривичног поступка у што краћем року, досадашње поступање суда, у околностима овог конкретног случаја, не може оценити као неажурно.
С обзиром на све напред наведено, Уставни суд је оценио да оспореним решењима и поступањем Окружног суда у Београду – Посебно одељење и Врховног суда Србије – Посебно одељење, нису повређена Уставом зајемчена права подносилаца из члана 32. став 1. Устава.
11. На основу свега наведеног, Уставни суд је у овом делу уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду.
12. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08 и 27/08), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић