Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Цветка Маринковића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 9. јуна 2011. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Цветка Маринковића и утврђује да је у поступку који је вођен пред Четвртим општинским судом у Београду у предмету П1. 870/04 и пред Окружним судом у Београду у предмету Гж1. 2422/06 повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована.
2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете, које може остварити на начин предвиђен одредбама члана 90. Закона о Уставном суду.
О б р а з л о ж е њ е
1. Цветко Маринковић Београда поднео је 28. августа 2008. године, Уставном суду уставну жалбу, коју је преко пуномоћника Милана Ивановића, адвоката из Београда, у два наврата допунио, против пресуде Четвртог општинског суда у Београду П1. 870/04 од 21. октобра 2005. године, у ставу првом изреке, пресуде Окружног суда у Београду Гж1. 2422/06 од 27. децембра 2006. године и пресуде Врховног суда Србије Рев II 1763/07 од 2. априла 2008. године, због повреде права на неповредивост физичког и психичког интегритета, права на правично суђење и суђење у разумном року, права на правно средство и права на рад, зајемчених одредбама члана 25, члана 32. став 1, члана 36. став 2. и члана 60. Устава Републике Србије. Подносилац се истовремено позива и на повреду права из члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Подносилац уставне жалбе наводи да је 25. новембра 2002. године поднео тужбу, тражећи, поред осталог, да суд обавеже туженог ЈАТ- Airwаys да му на име мање исплаћене накнаде отпремнине због отказа уговора о раду исплати одговарајући износ. С тим у вези, подносилац истиче да надлежни судови, решавајући о овом тужбеном захтеву, нису предузимали све законом предвиђене процесне мере да се судски поступак ефикасно оконча и да се о праву подносиоца уставне жалбе одлучи ажурно и без непотребног одуговлачења, будући да је у том делу поступак трајао пуних пет и по година, односно десет пута више од законом предвиђеног рока. Поред тога, подносилац тврди и да су поступајући судови одлучујући о наведеном захтеву погрешно применили одредбе материјалног права. Ово стога што му је послодавац као технолошком вишку незаконито отказао уговор о раду, па му је по том основу исплатио отпремнину у складу са чланом 117. Закона о раду у висини од пет просечних месечних зарада, уместо да му је исплатио отпремнину у складу са чланом 31. став 1. тачка 4. Појединачног колективног уговора у висини од 30 просечних месечних зарада. Наиме, поштујући хијерархију правних прописа из области радног права, судови су били дужни да, у конкретном случају, примене наведену одредбу Колективног уговора, имајући у виду да је управо чланом 7. Закона о раду предвиђено да се општим актом и уговором о раду могу утврдити већа права и повољнији услови рада од права и услова утврђених законом. При томе, у случају када је исплата отпремнине једино право које послодавац може да обезбеди раднику за чијим радом је престала потреба и када радник тражи отпремнину у висини утврђеној општим актом, послодавац се не може ослободити своје обавезе да исту исплати позивањем на то да није закључен споразум о исплати отпремнине. Ово поготово што судови у предметној ситуацији нису утврдили из којих разлога није закључен споразум, односно чијом кривицом није закључен. Такође, подносилац наводи и да није ни било потребно да се закључи неки посебан споразум, јер је послодавац изразио вољу да му исплати отпремнину у складу са чланом 31. Колективног уговора тиме што је отказао уговор о раду у коме је изабрао исплату отпремнине као начин остваривања права радника, а тужилац је своју вољу у вези начина остваривања права радника изразио кроз захтев од 11. новембра 2002. године којим је тражио исплату отпремнине у складу са чланом 31. Колективног уговора. Коначно, подносилац је мишљења и да, у смислу члана 30. Колективног уговора, послодавац није могао да му откаже уговор о раду по основу престанка потребе за радом, с обзиром на то да је имао више од 36 година стажа, те да том приликом није испоштован ни отказни рок утврђен Општим колективним уговором. Полазећи од наведеног, подносилац сматра да су му у оспореном делу радног спора са послодавцем повређена назначена Уставом зајемчена права, те захтева да се поништи пресуда Врховног суда Србије Рев II 1763/07 од 2. априла 2008. године, као и да му се накнади нематеријална штета, у смислу одредбе члана 90. Закона о Уставном суду.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Четвртог општинског суда у Београду П1. 1049/02 и предмета Првог основног суда у Београду П1. 10762/10 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Генерални директор Јавног предузећа за ваздушни саобраћај „Југословенски аеротранспорт“ Београд, донео је решење о престанку радног односа број 01-1491700665 од 4. новембра 2002. године, којим је утврђено, поред осталог, да Цветку Маринковићу, овде подносиоцу уставне жалбе, престаје радни однос због престанка потребе за његовим радом на пословима капетан први пилот почев од 12. новембра 2002. године, те му је признато право на отпремнину у складу са чланом 117. Закона о раду у висини од пет зарада које је запослени остварио у месецу октобру 2002. године, што износи 789.790,00 динара.
Цветко Маринковић и други потписани летачи су се дописом од 11. новембра 2002. године обратили генералном директору Јавног предузећа за ваздушни саобраћај „Југословенски аеротранспорт“ Београд, са захтевом да се одмах изврши корекција издатих решења и изврши обрачун отпремнине у складу са чланом 31. Појединачног колективног уговора Јавног предузећа за ваздушни саобраћај.
Одредбама члана 31. Појединачног колективног уговора Јавног предузећа за ваздушни саобраћај „Југословенски аеротранспорт“ је предвиђено: да се раднику за чијим радом је престала потреба, обезбеђује, поред осталог, једнократна новчана надокнада (отпремнина) у висини од 30 просечних месечних зарада које је радник остварио у тромесечју пре остваривања права на отпремнину ако се споразуме да му се исплати отпремнина и да та средства употреби за остваривање права на рад у складу са законом (став 1. алинеја 4.); да раднику коме се није могло обезбедити ни једно од права из става 1. овог члана може престати радни однос у складу са законом (став 2.).
Програмом решавања вишка запослених код туженог послодавца (прва фаза) од 28. маја 2002. године је предвиђено да ће се на запослене који се не одазову позиву или не прихвате ни једну од предложених опција за решавање њиховог правног статуса, применити одредбе Закона о раду, те да ће остварити право на отпремнину, поред осталог, за запослене који су преко 30 година провели у радном односу у висини петоструког износа зараде.
Цветко Маринковић, овде подносилац уставне жалбе, између осталих, поднео је 25. новембра 2002. године Четвртом општинском суду у Београду тужбу против Јавног предузећа за ваздушни саобраћај „Југословенски аеротранспорт“ Београд, поред осталог, и ради исплате накнаде због мање исплаћене отпремнине у висини од 25 месечних зарада које је тужилац остварио за месец октобар 2002. године, са каматом по закону почев од 12. новембра 2002. године. Поводом наведене тужбе првобитно је формиран предмет П. 1049/02. Затим је поднеском пуномоћника, између осталих, и тужиоца Цветка Маринковића од 16. маја 2003. године, предложено раздвајање поступка и одвојено расправљање по тужбеним захтевима тужилаца, између осталих и Цветка Маринковића. Решењем Четвртог општинског суда у Београду П. 1049/02 од 31. марта 2004. године раздвојени су поступци по тужби, између осталих, и Цветка Маринковића, тако што се поступак у предмету П. 1049/02 водио по тужби тужилаца Драгослава Којанића, Зорана Петровића и Радосава Поповића, а по тужби Цветка Маринковића је формиран предмет П1. 870/04.
Одлучујући о наведеном захтеву поступајући судови су донели следеће пресуде:
Четврти општински суд у Београду је 21. октобра 2005. године донео пресуду П1. 870/04, којом је у ставу првом изреке одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца Цветка Маринковића којим је тражио да суд обавеже туженог да му на име мање исплаћене накнаде отпремнине због престанка радног односа исплати износ од 3.948.950,00 динара. У образложењу пресуде је, поред осталог, наведено да је првостепени суд током поступка утврдио: да је тужиоцу престао радни однос 12. новембра 2002. године у ЈП ЈАТ- Airwаys из Београда на основу решења број 01-1491700665 од 4. новембра 2002. године; да му је наведеним решењем признато право на отпремнину у висини пет зарада за месец октобар 2002. године у износу од 789.790,00 динара; да се дописом од 11. новембра 2002. године тужилац обраћао генералном директору туженог предузећа са захтевом да му се исплати отпремнина у висини од 25 месечних зарада, што представља разлику у односу на 30 месечних зарада на које, како је навео тужилац, има право на основу члана 31. Колективног уговора туженог. Поред тога, истакнуто је да је првостепени суд одлучио као у ставу првом изреке имајући у виду да је, у конкретном случају, послодавац поступио сагласно члану 117. Закона о раду, јер није дошло до закључења споразума предвиђеног чланом 31. Колективног уговора туженог, односно да предлог тужиоца није прихваћен. Пуномоћнику тужиоца је 10. априла 2006. године достављена наведена првостепена пресуда.
Окружни суд у Београду је 27. децембра 2006. године донео пресуду Гж1. 2422/06, којом је, поред осталог, у ставу првом изреке потврдио пресуду Четвртог општинског суда у Београду П1. 870/04 од 21. октобра 2005. године, у побијаном првом ставу изреке. У образложењу ове пресуде је, између осталог, истакнуто да у поступку доношења побијане пресуде, у потврђујућем делу, нема битних повреда одредаба члана 361. став 2. тач. 1), 2), 5), 7) и 9) ЗПП на које Окружни суд пази по службеној дужности, нити других битних повреда одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на њену правилност. Такође, другостепени суд је констатовао да је на правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд правилно применио материјално право у односу на потврђујући део пресуде, дајући разлоге које у битном делу у потпуности прихвата и другостепени суд. У том смислу другостепени суд је још навео: да је, сагласно одредби члана 34. став 1. тачка 4. Колективног уговора туженог, претпоставка за остваривање једнократне новчане накнаде да запослени и послодавац закључе споразум о исплати отпремнине и да та средства буду употребљена за остваривање права на рад; да такав споразум није закључен, па нема ни основа да се тужиоцу исплати ова једнократна новчана накнада; да је за настанак уговора, а такав карактер има и назначени споразум, потребно да се у смислу одредбе члана 26. Закона о облигационим односима, постигне сагласност уговорних страна о битним састојцима уговора, а да, у конкретном случају, очигледно такве сагласности није било; да прихват понуде, у смислу члана 39. став 1. Закона о облигационим односима, подразумева да понудилац прими изјаву понуђеног да прихвата понуду, као и да је, у конкретном случају, садржина захтева тужиоца била само захтев за исплату једнократне накнаде, али без назнаке да ће та средства употребити за остваривање права на рад; да је тужиоцу у складу са решењем о престанку радног односа исплаћена отпремнина у износу од 789.790,00 динара, а отпремнина је према његовом садржају одређена у складу са чланом 117. Закона о раду; да наведено решење о престанку радног односа није предмет ове парнице и да исто обавезује странке у погледу права тужиоца на отпремнину и њеног обима; да је тужиоцу утврђена отпремнина исплаћена, па је тужени у целини испунио облигацију по овом основу, применом члана 295. Закона о облигационим односима; да је без значаја навод жалбе да чињенично стање није потпуно утврђено на околност разјашњења разлога због којих између странака није дошло до закључења споразума о исплати отпремнине по члану 31. Колективног уговора туженог, будући да до споразума није дошло, а да суд није овлашћен да улази у вољу странака на околност разлога такве њихове одлуке; да је без значаја навод жалбе да је послодавац био обавезан да примени наведену одредбу Колективног уговора, јер је та норма диспозитивне, а не когентне природе; да то што послодавац Програмом решавања вишка запослених од 28. маја и 29. октобра 2002. године није предвидео наведену могућност исплате отпремнине по члану 31. Колективног уговора тужиоцу не користи, напротив то је још један разлог који чини његово тражење по овом основу неоснованим, имајући у виду да члан 114. Закона о раду предвиђа да се програмом прописују мере за решавање вишка запослених, као и да је једна од тих мера била и отпремнина, али не и једнократна накнада у смислу Колективног уговора туженог. Другостепена пресуда је 14. јуна 2007. године достављена Четвртом општинском суду у Београду. Дописом пуномоћника тужиоца од 14. септембра 2007. године обавештен је Четврти општински суд у Београду да је пуномоћнику тужиоца ова другостепена пресуда уручена у просторијама парничне писарнице Четвртог општинског суда у Београду дана 27. јула 2007. године.
Врховни суд Србије је 2. априла 2008. године донео пресуду Рев II 1763/07, којом је у ставу првом изреке преиначио пресуду Окружног суда у Београду Гж1. 2422/06 од 27. децембра 2006. године у ставу другом изреке, у односу на тражену накнаду тужиоцу за неискоришћени рекреативни одмор за 2002. годину, док је ставом другим изреке у осталом делу одбио ревизију тужиоца као неосновану. У образложењу ревизијске пресуде је, поред осталог, наведено да у поступку није учињена битна повреда одредаба члана 361. став 2. тачка 9. ЗПП, на коју Врховни суд пази по службеној дужности, нити битна повреда из тачке 12) истог члана на коју ревизија указује. Такође је истакнуто: да је код утврђеног чињеничног стања правилно становиште нижестепених судова да захтев тужиоца за исплату разлике отпремнине обрачунате по Закону о раду, која му је исплаћена и отпремнине каја би му била исплаћена према одредбама Појединачног колективног уговора туженог (ПКУ), није основан, при чему су цитиране одредбе члана 34. став 1. тачка 4. ПКУ; да тужилац и тужени нису закључили споразум о исплати отпремнине која би била употребљена за остваривање права на рад; да захтев који је тужилац 11. новембра 2002. године, пре него што му је престао радни однос, поднео генералном директору предузећа није прихваћен, те да овај захтев као понуда једне стране за закључење споразума, садржи само захтев за исплату накнаде, али без назнаке да ће средства бити употребљена за остваривање права на рад; да је правилан закључак судова да тужилац не може остварити право на исплату отпремнине према члану 31. ПКУ туженог, имајући у виду да тужилац и тужени нису закључили посебан споразум о исплати отпремнине, нити је тужилац прихватио неку опцију из Програма решавања вишка запослених, а то није учинио ни када је упутио захтев генералном директору туженог предузећа за корекцију отпремнине, нити је презентовао доказ да ће се бавити неком делатношћу, односно радом; да се не може прихватити истицање у ревизији да се тужилац подношењем захтева за исплату отпремнине према члану 31. ПКУ споразумео да му исплатом отпремнине престане радни однос, те да су у том смислу воље обе стране јасно и неспорно исказане, будући да је за настанак споразума-уговора потребно да се постигне сагласност уговорних страна о битним елементима уговора, а тога није било, при чему наведени захтев тужиоца не садржи назнаку да ће се средства употребити за остваривање права на рад; да су неосновани наводи ревизије којима се указује на непосредну примену Појединачног колективног уговора, с обзиром на то да је Програмом решавања вишка запослених туженог регулисано да ће се на запослене који не прихвате ниједну од предложених опција из програма, при исплати отпремнине применити одредбе члана 117. Закона о раду, а у случају и да се има непосредно применити наведени ПКУ, у конкретној ситуацији нису испуњени услови из члана 31. наведеног ПКУ. Наведена пресуда је 29. јула 2008. године достављена пуномоћнику тужиоца.
У првостепеном поступку у предмету П. 1049/02, који је првобитно формиран по поднетој тужби, до доношења наведеног решења о раздвајању поступка заказано је укупно три рочишта за главну расправу од којих је једно одржано (31. марта 2004. године донето је решење о раздвајању поступка), док два нису одржана (12. децембра 2003. године - за уредно позвану тужену страну нико није приступио и 9. марта 2004. године - на предлог тужене стране, ради изјашњења на поднесак тужиоца који је достављен на том рочишту).
Након раздвајања поступка у новоформираном предмету П1. 870/04, у којем је одлучивано само о тужбеном захтеву Цветка Маринковића заказано је укупно пет рочишта: припремно рочиште заказано 17. септембар 2004. године, на заједнички предлог странака није одржано како би се пуномоћник тужиоца изјаснио на поднесак туженог од 13. јула 2004. године који му је достављен на том рочишту; рочиште заказано за 25. октобар 2004. године је одложено, имајући у виду да је пуномоћник тужиоца тражио нови рок за изјашњење; рочиште заказано за 29. децембар 2004. године није одржано, јер је пуномоћник тужиоца тражио рок да се изјасни на поднесак предат на том рочишту; рочиште за главну расправу заказано за 13. јун 2005. године је одржано у одсуству уредно позване тужене стране; рочиште за главну расправу заказано за 21. октобра 2005. године је одржано и на истом су прочитани сви писмени докази, те је главна расправа закључена.
Поднеском од 16. маја 2003. године пуномоћник тужиоца Цветка Маринковића је, поред осталог, тражио да се расправа одложи на неодређено време, ради евентуалног споразумног решења спора. У вези тог поднеска, Четврти општински суд у Београду је дописом од 15. октобра 2003. године наложио пуномоћнику тужиоца Цветка Маринковића да, у року од осам дана од дана пријема налога, писмено извести суд да ли је између странака постигнуто мирно решење спора. Пуномоћник тужиоца Цветка Маринковића је дописом од 27. октобра 2003. године обавестио Четврти општински суд у Београду да међу парничним странкама није дошло до споразума за исплату тражене накнаде, те да ургира заказивање рочишта у овој правној ствари.
Пуномоћник тужиоца је поднеском од 28. фебруара 2006. године пред Четвртим општинским судом у Београду ургирао да се донесе првостепена пресуда. Затим је дописом од 15. јуна 2007. године Служба за људска и мањинска права Владе Републике Србије обавестила Окружни суд у Београду да се наведеној Служби, поред осталог, обратио пуномоћник Цветка Маринковића, са тврдњом да његовој странки још није уручена пресуда Окружног суда у Београду Гж1. 2422/06 од 27. децембра 2006. године, као и да је указао на изузетно дуго трајање поступка који је по својој природи хитан.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, од значаја су следеће одредбе Устава и закона.
Уставом је утврђено: да је физички и психички интегритет неповредив, као и да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка (члан 25.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, те да се нико тих права не може одрећи (члан 60. став 4.).
Како су одредбама члана 32. став 1. Устава зајемчена права која су по својој садржини истоветна правима из члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, то Уставни суд повреду ових права у поступку уставносудске контроле цени у односу на Устав Републике Србије.
Законом о парничном поступку ("Службени лист СФРЈ", бр. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 и 35/91 и "Службени лист СРЈ", бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02), који је био на снази у време покретања оспореног парничног поступка, било је прописано: да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова и да онемогући сваку злоупотребу права која странкама припадају у поступку (члан 10.); да у поступку у парницама из радних односа, а нарочито при одређивању рокова и рочишта, суд ће увек обраћати нарочиту пажњу на потребу хитног решавања радних спорова (члан 434.).
Важећи Закон о парничном поступку ("Службени гласник РС", бр. 125/04 и 111/09) прописује: да су странке дужне да изнесу све чињенице на којима заснивају своје захтеве и да предложе доказе којима се утврђују те чињенице (члан 7. став 1.); да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року, а да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова (члан 10.); да ће у поступку у парницама из радних односа, а нарочито приликом одређивања рокова и рочишта, суд увек обраћати нарочиту пажњу на потребу хитног решавања радних спорова (члан 435.).
Законом о раду ("Службени гласник РС", бр. 70/01 и 73/01), који је важио у време покретања предметног радног спора, било је прописано: да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца, и то ако услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла (члан 101. став 1. тачка 8)); да је послодавац који има у радном односу на неодређено време више од 50 запослених, а намерава да откаже уговор о раду за више од 10% од укупног броја запослених у току календарске године због технолошких, економских или организационих промена, дужан да донесе програм решавања вишка запослених, као и да тај програм садржи податке о запосленима који представљају вишак, послове које обављају, квалификациону структуру, године старости, мере којима се стварају услови за њихово запошљавање и рок у коме ће дати отказ, а доноси се у сарадњи са организацијом надлежном за послове запошљавања (члан 114.); да је у случају отказа уговора о раду у смислу члана 101. став 1. тачка 8) овог закона, послодавац дужан да исплати отпремнину у висини утврђеној општим актом или уговором о раду, и то запосленом преко 30 година проведених у радном односу - најмање у висини петоструког износа зараде, а да се зарадом, у смислу става 1. овог члана, сматра зарада коју је запослени остварио у складу са законом, општим актом или уговором о раду за месец који претходи месецу у коме му престаје радни однос (члан 117. став 1. тачка 4) и став 2).
Закон о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) прописује: да је уговор закључен кад су се уговорне стране сагласиле о битним састојцима уговора (члан 26.); да је понуда прихваћена кад понудилац прими изјаву понуђеног да прихвата понуду (члан 39. став 1.).
5. У вези навода подносиоца уставне жалбе да му је у парничном поступку у коме су донете оспорене пресуде повређено право на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, Уставни суд констатује да је период за оцену разумне дужине трајања поступка, који спада у надлежност Уставног суда, почео да тече од 8. новембра 2006. године, када је ступио на снагу Устав Републике Србије. Међутим, Уставни суд је оценио да се ради утврђивања оправданости дужине трајања поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године и да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене разумности рока узме у обзир целокупан период трајања поступка.
Анализирајући дужину трајања оспореног парничног поступка из радних односа, Уставни суд је утврдио да је поступак у коме се расправљало о тужбеном захтеву подносиоца уставне жалбе да суд обавеже тужено Јавно предузеће за ваздушни саобраћај „Југословенски аеротранспорт“ Београд да му на име мање исплаћене накнаде отпремнине због престанка радног односа исплати износ од 3.948.950,00 динара, покренут 25. новембра 2002. године, подношењем тужбе Четвртом општинском суду у Београду, те да је окончан доношењем пресуде Врховног суда Србије Рев II 1763/07 од 2. априла 2008. године, која је достављена пуномоћнику подносиоца уставне жалбе, 29. јула 2008. године.
Иако утврђено трајање поступка од нешто мање од шест година изазива сумњу у погледу тога да је поступак окончан у оквиру разумног рока, Уставни суд и у овом уставносудском предмету указује да је разумна дужина трајања судског поступка релативна категорија, која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком конкретном случају, према његовим специфичним околностима. Сложеност чињеничних и правних питања у конкретном случају, понашање самог подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, понашање надлежних органа власти, конкретно судова који воде поступак, као и природа постављеног захтева, односно значај права за подносиоца уставне жалбе су основни чиниоци који утичу на оцену дужине трајања парничног судског поступка и одређују да ли је тај поступак окончан у оквиру разумног рока или не.
Испитујући наведене критеријуме за утврђивање повреде права на суђење у разумном року у конкретном случају, Уставни суд је закључио да у овом парничном поступку, у делу у којем је оспорен, није било сложених правних и чињеничних питања која би захтевала обиман и дуготрајан доказни поступак.
Разматрајући понашање подносиоца уставне жалбе, Уставни суд сматра да је подносилац уставне жалбе, као тужилац у овом парничном поступку, делимично допринео неоправданој дужини његовог трајања. Ово стога што је пуномоћник подносиоца уставне жалбе захтевао да Четврти општински суд у Београду одложи расправу у тој правној ствари на неодређено време, због евентуалног споразумног решења спора, да би након пет месеци пуномоћник подносиоца обавестио првостепени суд да није дошло до мирног решења спора. Иако је подносилац више пута прецизирао - допуњавао тужбу, то по оцени Уставног суда није значајније допринело трајању предметног парничног поступка, с обзиром да овакво понашање подносиоца није учинило сложенијим чињенична и правна питања која је требало утврдити и расправити током поступка. Такође, ни чињеница да су три рочишта одложена на захтев пуномоћника подносиоца није значајније допринела трајању предметног парничног поступка, будући да се радило о потреби изјашњења на наводе туженог, из поднесака који су предавани суду непосредно на почетку расправе. Уставни суд констатује да су се подносилац уставне жалбе, односно његов пуномоћник, уредно одазивали на рочишта и у примереним роковима поступали по налозима првостепеног суда, те су више пута ургирали поступање надлежног суда у наведеном парничном предмету, као и доношење и достављање судских одлука.
Несумњиво да је питање исплате отпремнине и других потраживања из радног односа од великог материјалног значаја за подносиоца уставне жалбе. Уставни суд је закључио да је подносилац имао легитиман интерес да поступајући судови хитно одлуче о основаности његовог тужбеног захтева, јер у националном законодавству, као и у пракси европских институција, у погледу деловања судова у радним споровима, постоји обавеза хитног поступања и одлучивања.
Уставни суд је оценио да је основни разлог дугом временском трајању парничног поступка неделотворно поступање Четвртог општинског суда у Београду. Наиме, прво рочиште у овој правној ствари првостепени суд је заказао након више од годину дана од подношења тужбе том суду. Првостепена пресуду је донета након скоро три године од покретања спорног парничног поступка, при чему је та пресуда пуномоћнику подносиоца уставне жалбе достављена за нешто мање од шест месеци од њеног доношења. Поред тога, првостепени суд је од осам заказаних рочишта у овој правној ствари, одржао само три рочишта. Такође је дужини трајања парничног поступка допринела и чињеница да је другостепена пресуда пуномоћнику подносиоца уставне жалбе достављена тачно седам месеци од њеног дана доношења, за шта је, по оцени Уставног суда, превасходно одговоран Окружни суд у Београду који је ту пресуду доставио првостепеном суду после пет и по месеци од њеног доношења.
С обзиром на изнето, уставноправна оцена спроведеног парничног поступка, заснована на Уставу, пракси Уставног суда и стандардима међународних институција за заштиту људских права, потврђује да је приликом доношења оспорене пресуде Четвртог општинског суда у Београду П1. 870/04 од 21. октобра 2005. године и пресуде Окружног суда у Београду Гж1. 2422/06 од 27. децембра 2006. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, које гарантује одредба члана 32. став 1. Устава. Због тога је Уставни суд, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/07), уставну жалбу у том делу усвојио и одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете, на начин предвиђен одредбама члана 90. Закона о Уставном суду, сагласно одредби члана 89. став 2. истог Закона, одлучујући као у првом делу тачке 1. и тачки 2. изреке.
6. Имајући у виду да повреду права на правично суђење подносилац уставне жалбе заснива на тврдњи да су оспорене одлуке засноване на погрешној примени материјалног права од стране редовних судова, Уставни суд је и у овом уставносудском поступку констатовао да у принципу није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања и начина на који су редовни судови применили право у поступку који је вођен ради одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. Самим тим, при оцењивању постојање повреде права на правично суђење, задатак Уставног суда је да испита да ли је у том поступку, од стране редовних судова, дошло до повреде или ускраћивања Уставом зајемчених права и да ли је примена процесног (право на приступ суду, право на образложену одлуку, право на јавну расправу и др.) и/или материјалног права била произвољна или дискриминациона, чиме би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе. Дакле, оцена правилности примењеног материјалног права је, пре свега, у надлежности редовних судова више инстанце, који ту контролу врше у законом прописаном поступку. Међутим, како и погрешна примена материјалног права на штету подносиоца уставне жалбе може довести до повреде права на правично суђење, то је у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од уставноправних разлога наведених у уставној жалби, Уставни суд властан да у поступку по уставној жалби цени и да ли је са становишта примене материјалног права повређено право на правично суђење.
Полазећи од наведеног, Уставни суд налази да се пресуде, у оспореном делу, донете у поступку који је претходио подношењу уставне жалбе, заснивају на чињеничном стању које је од значаја за доношење одговарајуће одлуке, као и на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног материјалног права, односно да су редовни судови дали детаљне, јасне и прецизне разлоге изнетих ставова у образложењима својих пресуда у делу у којем су оспорене, те да су за сваки доказ дали логично и уверљиво образложење, које ни у једном делу не изгледа произвољно или неприхватљиво. Такође је у уставносудском поступку утврђено да у поступку доношења оспорених пресуда није било елемената који би указивали на процесну неправичност у смислу гаранција у оквиру права на правично суђење.
Имајући у виду изнето, Уставни суд сматра да су поступајући судови у оспореним деловима пресуде Четвртог општинског суда у Београду П1. 870/04 од 1. марта 2007. године, пресуде Окружног суда у Београду Гж1. 2422/06 од 27. децембра 2006. године и пресуде Врховног суда Србије Рев II 1763/07 од 2. априла 2008. године дали уставноправно прихватљиве разлоге зашто, по њиховој оцени, није основан постављени тужбени захтев подносиоца уставне жалбе, односно зашто су одбили тужбени захтев да му се на име мање исплаћене накнаде отпремнине због престанка радног односа исплати износ од 3.948.950,00 динара. Стога, тврдња подносиоца уставне жалбе да му је оспореним судским одлукама повређено право на правично суђење представља израз његове субјективне оцене о погрешној примени материјалног права, али не и стварни доказ о учињеној повреди Уставом зајемченог права. При томе наводе подносиоца уставне жалбе да му је радни однос престао на незаконит начин, Уставни суд није ни ценио, с обзиром да то није ни било предмет оспореног парничног поступка.
Полазећи од наведеног и да подносилац повреду права на рад заснива на истим уставноправним разлозима као и повреду права на правично суђење, Уставни суд налази да није повређено ни право подносиоца уставне жалбе на рад зајемчено чланом 60. Устава.
Због свега наведеног, по оцени Уставног суда, наведеним пресудама, у оспореном делу, није дошло до повреде права на правично суђење и права на рад, па је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у том делу одбио као неосновану, одлучујући као у другом делу тачке 1. изреке.
Оцењујући постојање повреде начела неповредивости физичког и психичког интегритета из члана 25. Устава, Уставни суд налази да у уставној жалби нису пружени докази за тврдње да је оспореним одлукама подносиоцу уставне жалбе на било који начин повређен физички или психички интегритет.
Полазећи од изложеног, а сагласно одредби члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду , Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић