Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Бранка Грујића из Малог Зворника, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 2. јуна 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Бранка Грујића изјављена због повреде права о трајању притвора, права на суђење у разумном року и посебних права окривљеног, из члана 31, члана 32. став 1. и члана 33. став 6. Устава Републике Србије, у поступку који се води пред Вишим судом у Београду – Одељење за ратне злочине у предмету К-По2. 28/10 (КВ. 6/08).
О б р а з л о ж е њ е
1. Бранко Грујић из Малог Зворника поднео је Уставном суду 29. априла 2009. године уставну жалбу због повреде права зајемчених одредбама чл. 31, 32. и 33. Устава Републике Србије, у поступку који се води пред Окружним судом у Београду (сада Вишим судом у Београду) – Одељење за ратне злочине у предмету К-По2. 28/10 (КВ. 6/08).
Подносилац уставне жалбе је у уставној жалби навео: да се пред Окружним судом у Београду – Одељење за ратне злочине против њега и других лица води кривични поступак због кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва; да се сам предао 1. јуна 2005. године, од када се и налази у притвору; да је оптужница више пута проширивана и прецизирана; да је у поступку предложено саслушање великог броја лица; да суд поступа јако споро и неефикасно; да је у притвору већ неколико година, иако сматра да није било основа за толико дуго задржавање у притвору, чиме му је повређено уставно право из члана 31. Устава; да поступак траје неоправдано дуго, чиме су му повређена људска права из чл. 32. и 33. Устава; да постоји велика вероватноћа да ће поступак трајати „13-14 година“, чиме ће његова уставна права „бити још више повређена“. Предлаже да Уставни суд наложи Окружном суду у Београду да „растерети судско веће у овом предмету, како би бар ублажили описано стање и спречили погоршање стања“, и да га о предузетим мерама извести.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, сагласно одредби члана 72. став 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08 и 27/08), дописом од 14. октобра 2009. године од Окружног суда у Београду – Одељење за ратне злочине тражио изјашњење по поднетој уставној жалби, а 31. марта 2011. године од Вишег суда у Београду – Одељење за ратне злочине на увид решења о продужењу притвора подносиоцу уставне жалбе. Изјашњење на наводе уставне жалбе достављено је Уставном суду 22. октобра 2009. године, а копије решења о продужењу притвора 5. априла 2011. године.
У одговору на наводе уставне жалбе Окружног суда у Београду (сада Вишег суда у Београду) – Одељење за ратне злочине наводи се: да је пред тим судом оптужницом Тужилаштва за ратне злочине Ктрз. 17/04 од 12. августа 2005. године покренут кривични поступак против подносиоца уставне жалбе и других лица, због кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142. став 1. КЗ СФРЈ; да је главни претрес започео 28. новембра 2005. године; да је до 26. маја 2008. године одржано укупно 106 главних претреса и саслушано 115 сведока; да је тада доказни поступак у односу на четворицу саоптужених – непосредних извршилаца раздвојен и у односу на њих је донета пресуда 29. маја 2008. године; да је 4. августа 2008. године поднет нов захтев за спровођење истраге против подносиоца због новог „кривично-правног догађаја – узимања за таоце и смртног страдања око 700 цивила Муслимана, у пролеће 1992. године“, и да је након спроведене истраге против подносиоца 2. августа 2008. године подигнута оптужница и за ово дело, која је ступила на правну снагу 18. новембра 2008. године; да је на главном претресу 20. новембра 2008. године поступак по новој оптужници спојен са поступком по претходно раздвојеној оптужници у предмету К.В. 6/08; да је подносилац тражио одлагање овог главног претреса, јер није био спреман да изнесе своју одбрану; да је подносилац своју одбрану изнео на претресу одржаном 26. и 29. децембра 2008. године, као и 3. фебруара 2009. године, након чега је отпочео доказни поступак; да је, закључно са 15. октобром 2009. године, одржано „укупно 23 целодневна главна претреса и саслушано укупно 34 сведока“; да динамику рада на предмету диктира „комплексност и тежина предмета, бројни догађаји који су предмет обе оптужнице..., огроман број жртава (само у Техничко-школском центру у Каракају њих око 700)..., обавеза суда да истинито и потпуно утврди чињенице које су од важности за доношење законите одлуке..., огроман број лица која имају сазнања о великом броју догађаја, чињеница да су готово сви сведоци са пребивалиштем у иностранству, да се један број њих саслушава путем видео-конференцијске везе, да суд нема овлашћења да принудно доведе сведоке из иностранства, те да улаже велике напоре ради обезбеђења испитивања сведока, као и бројне околности о којима сведоче сведоци и оштећени у овом поступку“; да је Одељење за ратне злочине преоптерећено бројним, врло тешким и сложеним предметима; да су судије поступајућег већа задужене и другим притворским предметима ратних злочина; да је ванрасправно веће редовно, у законским роковима, као и по предлогу одбране, оцењивало постојање разлога за даље задржавање подносиоца у притвору; да је подносиоцу уставне жалбе притвор укинут решењем тог суда К-По2 28/2010 од 9. новембра 2010. године, чим су престали разлози за његово даље задржавање у притвору; да предметни кривични поступак против подносиоца уставне жалбе још увек траје.
4. Уставни суд је у спроведеном поступку из навода уставне жалбе, изјашњења Окружног суда у Београду-Веће за ратне злочине и увидом у достављена решења о продужењу притвора, утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
Пред Окружним судом у Београду (сада Вишим судом у Београду)-Веће за ратне злочине водио се кривични поступак против подносиоца уставне жалбе и још пет лица, по оптужници Тужилаштва за ратне злочине КТРЗ 17/04 од 12. августа 2005. године, због постојања основане сумње да су као саизвршиоци извршили кривично дело ратни злочин против цивилног становништва, прописано одредбом члана 142. став 1. КЗ СФРЈ. У односу на четворицу саоптужених – непосредних извршилаца кривични поступак је раздвојен и 8. априла 2009. године правноснажно окончан, док се према Б.П. и подносиоцу уставне жалбе овај поступак и даље води.
Подносилац уставне жалбе налазиo се у притвору од 1. јуна 2005. године по решењу истражног судије Окружног суда у Београду-Веће за ратне злочине Ки.В. 3/05 од 1. јуна 2005. године, који му је одређен на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 5) Законика о кривичном поступку. Притвор је подносиоцу касније продужаван више пута у току истраге и након подизања оптужнице. Последњи пут, пре подношења уставне жалбе, подносиоцу је притвор продужен решењем Окружног суда у Београду-Веће за ратне злочине К.В. 6/08 – КВ.В. 27/09 од 10. априла 2009. године, такође на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 5) Законика. У том решењу се наводи: да је веће по службеној дужности и у законом прописаном року испитало да ли постоје разлози за даље задржавање у притвору подносиоца уставне жалбе и утврдило да ти разлози и даље постоје; да из доказа и података прикупљених у досадашњем току кривичног поступка произлази основана сумња да је окривљени (овде подносилац уставне жалбе) извршио кривично дело ратни злочин против цивилног становништва из члана 142. став 1. КЗ СФРЈ; да је за то кривично дело прописана казна затвора преко десет година; да је веће имало у виду да је дело извршено под посебно тешким околностима које произлазе из саме природе дела, начина његовог извршења (учешћем и повезаним деловањем окривљених према више оштећених и проузрокованим последицама, посебно лишавањем живота већег броја лица); да се из наведених разлога продужење притвора показује оправданим и неопходним у циљу несметаног вођења кривичног поступка.
Решавајући о жалбама одбране изјављеним против овог решења, Врховни суд Србије – Веће за ратне злочине је решењем Кж. 26/09 од 30. априла 2009. године жалбе одбио као неосноване, у свему прихватајући разлоге за продужење притвора које је дао првостепени суд и детаљно одговарајући на наводе из жалби бранилаца окривљених.
5. Одредбама Устава, на чију повреду се у уставној жалби позива утврђено је: да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. став 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (члан 33. став 6.).
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08 и 20/09) (у даљем тексту: ЗКП), важећим у време доношења оспореног решења, било је прописано: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће потребно време (члан 16. став 3.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору, те да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбама члана 142. став 1. ЗКП било је прописано: да ће се притвор одредити: против лица за које постоји основана сумња да је извршило кривично дело за које је по закону прописана казна затвора од четрдесет година, ако је то оправдано због посебно тешких околности дела (тачка 1)); против оптуженог коме је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од пет година или тежа казна, ако се оптужени већ не налази у притвору, а то је оправдано због начина извршења или других посебно тешких околности кривичног дела (тачка 2)). Ставом 2. тачка 5) овог члана ЗКП било је прописано да се, ако постоји основана сумња да је одређено лице учинило кривично дело, а не постоје услови за притвор из става 1. овог члана, у циљу несметаног вођења кривичног поступка, притвор против тог лица може одредити ако је за кривично дело прописана казна затвора преко десет година и ако је то оправдано због начина извршења или других посебно тешких околности кривичног дела.
Осталим одредбама ЗКП које су од значаја за одлучивање, прописано је: да се после предаје оптужнице суду, до завршетка главног претреса, притвор може, по прибављеном мишљењу јавног тужиоца, кад се поступак води по његовом захтеву, одредити или укинути само решењем већа, да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу, да жалба на решење из става 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења и да против решења већа којим се одбија предлог за одређивање или укидање притвора жалба није дозвољена (члан 146. ст. 1. до 4.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа ако овим законом није другачије одређено, а да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 401. ст. 1. и 3.).
Одредба члана 142. став 1. Кривичног закона СФРЈ ("Службени лист СФРЈ", бр. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90, 54/90 и "Службени лист СРЈ", бр. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 24/94 и 61/01 и "Службени гласник РС", број 39/03), који се примењивао до 1. јануарa 2006. године, је гласила: „ Ко кршећи правила међународног права за време рата, оружаног сукоба или окупације нареди да се изврши напад на цивилно становништво, насеље, поједина цивилна лица или лица онеспособљена за борбу, који је имао за последицу смрт, тешку телесну повреду или тешко нарушавање здравља људи; напад без избора циља којим се погађа цивилно становништво; да се према цивилном становништву врше убиства, мучења, нечовечна поступања, биолошки, медицински или други научни експерименти, узимање ткива или органа ради трансплантације, наношење великих патњи или повреда телесног интегритета или здравља; расељавање или пресељавање или присилно однародњавање или превођење на другу веру; присиљавање на проституцију или силовања; примењивање мера застрашивања и терора, узимање талаца, колективно кажњавање, противзаконито одвођење у концентрационе логоре и друга противзаконита затварања, лишавање права на правилно и непристрасно суђење; присиљавање на службу у оружаним снагама непријатељске силе или у њеној обавештајној служби или администрацији; присиљавање на принудни рад, изгладњавање становништва, конфисковање имовине, пљачкање имовине становништва, противзаконито и самовољно уништавање или присвајање у великим размерама имовине које није оправдано војним потребама, узимање незаконите и несразмерно велике контрибуције и реКВизиције, смањење вредности домаћег новца или противзаконито издавање новца, или ко изврши неко од наведених дела, казниће се затвором најмање пет година или затвором од четрдесет година”.
6. С обзиром на чињеницу да је Уставни суд у више донетих одлука детаљно анализирао елементе права заштићеног одредбом члана 31. став 2. Устава, као и критеријуме помоћу којих се утврђује да ли повреда овог права постоји или не, то се у овој одлуци Суд неће детаљније упуштати у ову анализу, већ упућује на ставове изнете у тим одлукама (видети, поред осталих, одлуке у предметима: Уж-314/2007 од 23. априла 2009. године, Уж-1429/2009 од 16. јула 2009. године и Уж-34/2008 од 10. марта 2011. године).
7. Оцењујући у конкретном случају наводе и разлоге уставне жалбе са становишта повреде Уставом зајемчених права на које се подносилац позива, Уставни суд је утврдио да су оспорена решења донета у поступку спроведеном у складу са законом, да су заснована на законом прописаним разлозима на основу којих се, према лицу за које постоји основана сумња да је извршило кривично дело, може продужити притвор, као и да су за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору дати довољно јасни, убедљиви и индивидуализовани разлози. По оцени Уставног суда, надлежни судови су, без посебног предлога странака и у законском року, пажљиво испитали оправданост продужења притвора с обзиром на околности конкретног случаја, и утврдили даље постојање законског основа за притвор, те подробно образложили разлоге због којих су сматрали да је продужење притвора оправдано. Уставни суд сматра да се разлози дати у оспореним решењима за продужење притвора после подизања оптужнице односе на објективне и субјективне околности везане за кривично дело које се подносиоцу ставља на терет, начин његовог извршења, као и на субјективне разлоге за продужење притвора, који их индивидуализују и чине оправданим у односу на подносиоца уставне жалбе.
Поступајући суд, по оцени Уставног суда, ажурност свог поступања доказује и решењем К-По2 28/2010 од 9. новембра 2010. године, којим је подносиоцу укинуо притвор чим су престали разлози за даље трајање притвора.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима није повређено право из члана 31. став 2. Устава.
8. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта цитираних одредаба Устава и закона, а ради утврђивања постојања повреде права на суђење у разумном року, као елемента права на правично суђење, Уставни суд је утврдио да је период за оцену разумности дужине трајања судског поступка, који спада у надлежнот Уставног суда, почео да тече 8. новембра 2006. године, када је на снагу ступио Устав Републике Србије. Међутим, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину, која започиње покретањем поступка, а завршава се доношењем правноснажне одлуке, Уставни суд је, у складу са својом изграђеном судском праксом, оценио да се ради утврђивања оправданости дужине трајања поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године и да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене разумности рока узме у обзир целокупан период трајања предметног судског поступка.
Уставни суд је утврдио да је у конкретном случају кривични поступак против подносиоцу уставне жалбе започео 1. јуна 2005. године, када је истражни судија Окружног суда у Београду-Веће за ратне злочине донео решење о спровођењу истраге Ки.В. 3/05. Решењем под истим бројем донетим истога дана подносиоцу уставне жалбе је одређен и притвор, који је укинут решењем тог суда К-По2 28/2010 од 9. новембра 2010. године. Првостепена пресуда још није донета а кривични поступак, до момента одлучивања Уставног суда, траје нешто мање од шест година.
Имајући у виду да се, према већ утврђеној судској пракси Уставног суда и Европског суда за људска права, разумна дужина трајања кривичног поступка не оцењује искључиво према дужини трајања самог поступка, већ да она зависи и од других чинилаца, као што су сложеност чињеничних и правних питања у поступку, понашање подносиоца уставне жалбе током поступка, поступање надлежног суда и значај предмета расправљања за подносиоца, ови се чиниоци морају процењивати у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима.
У конкретном случају, Уставни суд је закључио да су правна и чињенична питања од којих зависи исход поступка изузетно сложена и да захтевају спровођење темељног доказног поступка у коме треба разјаснити бројне чињеница у вези са посебно тешким околностима и последицама кривичног дела које је стављено окривљенима на терет.
Досадашње поступање суда пред којим се овај поступак одвија је, по оцени Уставног суда, довољно ефикасно, посебно имајући у виду да је суд одржао 106 главних претреса и саслушао 115 сведока и велики број оштећених, од којих се већина налази у иностранству, недоступна државним органима Републике Србије, због чега је суд често њихово саслушање морао извести путем видео-линка.
Подносилац уставне жалбе, с обзиром да се налазио у притвору, није имао директног утицаја на трајање оспореног кривичног поступка.
Природа захтева о коме се у кривичном поступку одлучивало, јер се ради о кривичном делу ратни злочин против цивилног становништа које се подносиоцу ставља на терет по основу објективне (командне) одговорности, за подносиоца несумњиво представља питање од изузетног значаја.
С обзиром на наведено, Уставни суд је оценио да се укупно трајање предметног судског поступка објективно не може сматрати неразумно дугим и да у поступку који се оспорава уставном жалбом није повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
Из истих разлога, Уставни суд је оценио да није повређено ни посебно право окривљеног да му се суди без одуговлачења, зајемчено одредбом члана 33. став 6. Устава.
9. Следствено наведеном, Уставни суд је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник“, број 109/07).
10. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић