Уставни суд у саставу: заменик председника др Марија Драшкић и судије др Оливера Вучић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Драгана Вешковића из Црвенке, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 19. маја 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Драгана Вешковића изјављена против пресуде Трговинског суда у Сомбору П. 285/06 од 3. јула 2007. године и пресуде Вишег трговинског суда Пж. 1541/08 од 27. новембра 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Драган Вешковић из Црвенке поднео је 25. фебруара 2009. године уставну жалбу Уставном суду против пресуда наведених у изреци, због повреде права на имовину и права на рад зајемчених одредбама чл. 58. и 60. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе наводи да је заједно са другим тужиоцима поднео тужбу Трговинском суду у Сомбору против Д.о.о „Будућност“ Црвенка, којом је тражио да му се утврди право на накнаду штете коју чини разлика између зараде обрачунате према Посебном колективном уговору за делатности пољопривреде, прехрамбене индустрије и водопривреде и исплаћене гарантоване зараде. Поступајући судови су оспореним пресудама заузели став да наведено потраживање тужиоци истичу, у смислу члана 123. Закона о раду, па су њихов тужбени захтев одбили због застарелости. Подносилац сматра да се, у конкретном случају, на застарелост нису могле примењивати одредбе члана 123. Закона о раду, већ је застарелост требало ценити према одредби члана 376. став 3. Закона о облигационим односима. Имајући у виду наведено, подносилац истиче да су му оспореним пресудама повређена наведена уставна права, па предлаже да Уставни суд наведене пресуде поништи.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене акте и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање овог уставносудског предмета:
Подносилац уставне жалбе и други тужиоци су 3. јула 2006. године поднели Трговинском суду у Сомбору тужбу, против туженог Д.о.о „Будућност“ Црвенка, као правног следбеника ДПП „Будућност“ у стечају Црвенка, ради исплате тужиоцима одређених новчаних износа на име неисплаћених зарада и регреса за коришћење годишњег одмора, као и на име неисплаћене накнаде за исхрану у току рада и неиспоручену робу на име исплате примања у натури, а све за период од 1. априла 1996. године до 16. маја 2001. године, као дана покретања стечаја над туженим.
Трговински суд у Сомбору је 3. јула 2007. године донео оспорену пресуду П. 285/2006, којом је одбио у целини тужбени захтев којим се тражи обавезивање туженог Д.о.о „Будућност“ Црвенка, као правног следбеника ДПП „Будућност“ у стечају Црвенка на исплату тужиоцима одређених новчаних износа. У образложењу те пресуде је, поред осталог, наведено: да су тужиоци били запослени код туженог у периоду пре покретања стечајног поступка над туженим, који је покренут 16. маја 2001. године; да је у периоду од априла 1996. године па до 16. маја 2001. године тужени исплаћивао тужиоцима зараде у висини минималних зарада и делимични износ регреса мањег, од оних износа зараде и регреса за чију исплату су били утврђени параметри посебним (гранским) колективним уговором за делатност пољопривреде, који се односио на туженог; да до покретања стечаја над туженим, односно његовим правним претходником, тужиоцима није исплаћена разлика зараде; да је даном покретања стечајног поступка ово потраживање доспело, као и сва остала потраживања стечајних поверилаца према стечајном дужнику, у смислу одредбе члана 101. став 1. Закона о принудном поравнању, стечају и ликвидацији, у време чијег важења је покренут стечајни поступак, а која одредба је преузета чланом 67. Закона о стечајном поступку, по којем је поступак настављен; да је тужилац Драган Вешковић поднео пријаву потраживања 3. априла 2006. године захтевајући утврђење појединачних потраживања која су предмет спора у износима утврђеним том пријавом; да је, у смислу одредбе члана 361. став 1. Закона о облигационим односима, доспелошћу потраживања почео тећи рок застарелости тих потраживања; да закони о радним односима из 1991. и 1996. године не садрже одредбу о застарелости потраживања из радног односа; да се одредба члана 123. Закона о раду, који је ступио на снагу 21. децембра 2001. године, примењује на сва новчана потраживања из радног односа која су настала за време, али и пре његовог ступања на снагу; да се, у смислу наведене одредбе члана 123. Закона о раду, сва новчана потраживања из радног односа сматрају оброчним потраживањима која застаревају у року од три године од дана настанка, што значи да у том року застаревају сва потраживања чију исплату тужиоци захтевају у овом спору; да је и поред утврђења да је настала обавеза за туженог по основу исплате плате у заради, као и по основу регреса за годишњи одмор, по протеку рока од три године од покретања стечајног поступка, наступила застарелост тих потраживања дана 17. маја 2004. године и да је тиме, у смислу одредбе члана 360. став 1. Закона о облигационим односима, престало право тужилаца да захтевају испуњење обавезе; да је у току поступка из налаза вештака економске струке утврђена чињеница да је потраживање регреса за годишњи одмор по основу рада код туженог, доспевало последњег дана текуће године за ту годину, те да је на дан подношења пријава потраживања, сходно наведеним прописима, новчано потраживање по основу исплате разлике неисплаћеног регреса, било застарело; да је током поступка утврђено да је правни основ потраживања на која гласи тужбени захтев, остваривање права из радног односа тужилаца код туженог, па се не могу применити одредбе Закона о облигационим односима, у случају када постоји специјални пропис из области радних односа. На основу свега наведеног, првостепени суд је нашао да, иако су тужиоци имали на дан покретања стечајног поступка основано потраживање према туженом по основу разлике зараде и регреса за годишњи одмор, а тужени је имао обавезу да исплати такво потраживање, тужиоци су подношењем пријаве потраживања као захтева за остварење тог свог права, тек у току 2006. године, закаснили са остварењем права у тренутку истицања захтева, јер је већ била наступила застарелост њиховог права, те је суд наведени захтев тужилаца у целини одбио.
Виши трговински суд је 27. новембра 2008. године донео оспорену пресуду Пж. 1541/08, којом је одбио као неоснована жалбу тужилаца, и потврдио пресуду Трговинског суда у Сомбору П. 285/06 од 3. јула 2007. године. У образложењу те пресуде је, поред осталог, истакнуто: да су неосновани жалбени наводи тужилаца да је првостепени суд погрешно применио материјално право; да тужени није противправним радњама онемогућио тужиоце да остваре пуну зараду, већ напротив, сходно одредби члана 65. Закона о радним односима („Службени гласник РС“, бр. 39/96 и 55/96), тужиоцима обезбедио средства у виду гарантоване нето зараде, све ради обезбеђења њихове материјалне и социјалне сигурности; да тужиоци нису могли да реализују своје право услед постојања поремећаја у пословању туженог, с тим да су даном престанка поремећаја (у случају отварања стечаја над туженим) стекли услове за реализацију тог потраживања, као и да у спорном периоду, за време трајања поремећаја, тужени није био у доцњи у погледу испуњења уговорне обавезе, из ког разлога тужиоцима не би припадало право на затезну камату, која би представљала евентуалну штету; да је првостепени суд правилно закључио да основ потраживања тужилаца према туженом представља право из радног односа, а не право на накнаду штете из члана 154. Закона о облигационим односима, те да је за оцену застарелости за наведена потраживања потребно применити одредбе члана 123. Закона о раду; да је правилан став првостепеног суда да су на дан покретања стечаја тужиоци имали основано потраживање према туженом по основу разлике у заради и регресу за годишњи одмор, али да су подношењем пријава потраживања у поступку стечаја над туженим ради реализације права по основу регреса и других накнада из радног односа тужиоци закаснили са остваривањем права по том основу, имајући у виду да су току 2006. године пријавили потраживање које је већ било застарело у време пријаве; да је, имајући у виду чињенично стање које је утврђено у току поступка, првостепени суд правилно определио правну природу тужбеног захтева, а да при том није био везан правним основом тужбеног захтева који су тужиоци истицали у току поступка, као и да је првостепени суд у вези са тим дао разлоге које у целини прихвата и другостепени суд. Како у спроведеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тач. 1), 2), 5), 7). и 9). Закона о парничном поступку, о којима Виши суд води рачуна по службеној дужности, и како су жалбени наводи неосновани, то је, сагласно одредби члана 375. Закона о парничном поступку, другостепени суд одлучио као у изреци другостепене одлуке.
Одредбама члана 58. став 1. Устава је утврђено да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (став 1.).
Одредбама члана 60. Устава је утврђено: да се право на рад јемчи у складу са законом (став 1.); да се свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, те да се тих права не може одрећи (став 4.).
Законом о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) прописано је: да ко другоме проузрокује штету дужан је накнадити је, уколико не докаже да је штета настала без његове кривице (члан 154. став 1.); да је штета умањење нечије имовине (обична штета) и спречавање њеног повећања (измакла корист), као и наношење другоме физичког или психичког бола или страха (нематеријална штета) (члан 155.); да застарелошћу престаје право захтевати испуњење обавезе, а да застарелост наступа кад протекне законом одређено време у коме је поверилац могао захтевати испуњење обавезе, те да се суд не може обазирати на застарелост ако се дужник није на њу позвао (члан 360.); да застарелост почиње тећи првог дана после дана кад је поверилац имао право да захтева испуњење обавезе, ако законом за поједине случајеве није што друго прописано (члан 361. став 1.); да застарелост наступа кад истекне последњи дан законом одређеног времена (члан 362.); да се застаревање прекида подизањем тужбе и сваком другом поверичевом радњом предузетом против дужника пред судом или другим надлежним органом, у циљу утврђивања, обезбеђења или остварења потраживања (члан 388.); да после прекида застаревање почиње тећи изнова, а време које је протекло пре прекида не рачуна се у законом одређени рок за застарелост, као и да застаревање које почиње тећи изнова после прекида, навршава се кад протекне онолико времена колико је законом одређено за застаревање које је прекинуто (члан 392. ст. 1. и 6).
Законом о раду („Службени гласник РС“, бр. 70/01 и 73/01), који се примењивао на сва потраживања из радног односа која су настала за време његовог важења, било је прописано: да се сва новчана потраживања из радног односа сматрају оброчним давањима и застаревају у року од три године од дана настанка обавезе (члан 123.); да даном ступања на снагу овог закона престаје да важи Закон о радним односима ("Службени гласник РС", бр. 55/96 и 28/01) (члан 180. тачка 1)).
Закон о радним односима ("Службени гласник РС", бр. 55/96 и 28/01), који се примењивао у време настанка предметних потраживања, било је прописано: да запослени има право на одговарајућу зараду која се утврђује у складу са законом и колективним уговором, те да запослени има право на гарантовану зараду, у складу са овим законом (члан 63. ст. 1. и 4.); да је послодавац дужан да запосленом исплати одговарајућу зараду, у складу са законом, односно колективним уговором, да кад послодавац, услед поремећаја у пословању, није у могућности да обезбеди средства за исплату зарада запосленима у складу са колективним уговором, или на нивоу вишем од средстава потребних за исплату гарантоване нето зараде, дужан је да запосленом исплати гарантовану нето зараду, ради обезбеђивања његове материјалне и социјалне сигурности, као и да је послодавац дужан, под условима утврђеним појединачним колективним уговором, да запосленом исплати разлику између гарантоване нето зараде коју је примио и зараде коју би остварио у складу са колективним уговором (члан 65. ст. 1. до 3.); да запослени има право на накнаду зараде у висини утврђеној колективним уговором, за дане државних празника у којима не ради, за време годишњег одмора, плаћеног одсуства, војне вежбе, одазивања на позив државних органа, за време стручног усавршавања, привремене неспособности за рад, прекида рада због кога је дошло без кривице запосленог и у другим случајевима утврђеним колективним уговором (члан 69.).
Одредбом члана 100. став 1. Закона о принудном поравнању, стечају и ликвидацији ("Службени лист СФРЈ", број 84/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 37/93 и 28/96), који је важио у време покретања стечајног поступка над туженим, било је прописано да се даном отварања стечајног поступка потраживања повериоца према дужнику која нису доспела сматрају доспелим.
Одредбом члана 67. Закона о стечајном поступку ("Службени гласник РС", бр. 84/04 и 85/05), који је био на снази у време наставка поступка стечаја над туженим, било је прописано да се даном покретања стечајног поступка, потраживања поверилаца према стечајном дужнику, која нису доспела, сматрају доспелим.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта истакнутих повреда Уставом зајемчених права, а полазећи од конкретних чињеница и околности, Уставни суд је утврдио следеће:
У вези истакнуте повреде права на рад, Уставни суд указује да се одредбама члана 60. ст. 1. и 4. Устава сва права по основу рада, а тиме и право на плаћени годишњи одмор, односно право на правичну накнаду за рад јемче у складу са законом, што значи да се ова права остварују на начин прописан законом. Дакле, подносилац уставне жалбе се може позивати на то да му је одбијањем конкретног захтева за исплату разлике између гарантоване нето зараде и накнаде зараде за време годишњег одмора - регреса које је примио и зараде и регреса које би остварио у складу са Посебним колективним уговором за делатност пољопривреде, повређено право на рад, само уколико је релевантним прописима прописина таква обавеза послодавца, а ако јесте, под условом да потраживање по тим основима није застарело.
Уставни суд сматра да је запослени, према одредбама чл. 63. и 65. Закона о радним односима ("Службени гласник РС", бр. 55/96 и 28/01), који се примењивао у време настанка предметних потраживања, имао право на исплату разлике између гарантоване нето зараде и регреса које је примио и зараде и регреса које би остварио у складу са колективним уговором, за период када је дошло до поремећаја у пословању послодавца.
Међутим, полазећи од тога да је подносилац уставне жалбе тек 3. априла 2006. године у стечајном поступку покренутим над туженим, као стечајни поверилац, поднео пријаву утуженог потраживања, а да су даном отварања стечаја 16. маја 2001. године наведена потраживања доспела, у случају и да му је право на исплату траженог потраживања и припадало, то потраживање је, у смислу одредбе члана 123. Закона о раду, било застарело знатно пре подношења наведене пријаве. Ово из разлога што су наводи изнети у уставној жалби да се, у конкретном случају, имају применити одредбе о накнади штете, због чега је требало применити рок застарелости утврђен одредбом члана 376. став 3. Закона о облигационим односима, израз погрешног тумачења прописа из радног права, а не правно утемељен став на коме би се могла заснивати тврдња о повреди Уставом зајемченог права на рад, будући да се, у конкретном случају, ради о новчаним потраживањима из радног односа, који се сматрају оброчним давањима и која су, сагласно одредби члана 123. наведеног Закона о раду, застаревала у року од три године од дана настанка обавезе.
С обзиром на изнето, Уставни суд је оценио да се оспорене пресуде заснивају на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног материјалног права, те да нису основани наводи подносиоца уставне жалбе о повреди права на рад из члана 60. Устава.
Подносилац уставне жалбе такође сматра да му је оспореним појединачним актима повређено и право на имовину зајемчено чланом 58. Устава. У вези са наводима о повреди овог права, подносилац се није конкретно позвао на неки од принципа садржаних у наведеном члану Устава, већ повреду овог уставног права везује за напред наведене повреде права на рад, а с обзиром да је Уставни суд већ дао своју оцену у делу који се тиче права на рад, следи и да наводи подносиоца о повреди права на имовину нису основани.
Због свега наведеног, по оцени Уставног суда, оспореним пресудама Трговинског суда у Сомбору П. 285/06 од 3. јула 2007. године и Вишег трговинског суда Пж. 1541/08 од 27. новембра 2008. године није дошло до повреде права из чл. 60. и 58. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбио као неосновану.
Полазећи од изложеног, а сагласно одредби члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду , Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ЗАМЕНИК ПРЕДСЕДНИКА
УСТАВНОГ СУДА
др Марија Драшкић