Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Оливере Симић, Момчила Симића, Радмиле Симић, Ане Симић, Дејана Симића, Радојке Симовић (Чорбић), Гордане Симовић, Миљана Симовића, Милене Симовић, Милке Ратковић и Мартине Ратковић, свих из Новог Пазара, Родољуба Биорца, Наташе Биорац, Марије Биорац и Николе Биорца, свих из села Козарево, општина Нови Пазар, Винке Милићевић из села Супње - Губавац, општина Рашка, Милутина Милошевића, Стојадинке Милошевић, Симона Милошевића и Сање Милошевић, свих из села Шароње - Ковачево, општина Нови Пазар, Милојице Ратковића и Руже Ратковић, обоје из села Балетиће бб, општина Нови Пазар, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 9. јуна 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба подносилаца изјављена против пресуде Врховног суда Србије Рев. 2700/08 од 29. октобра 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Оливера Симић из Новог Пазара и друга лица наведена у уводу ове одлуке, преко Драгана Нововића, адвоката из Новог Пазара, поднесцима од 12. маја и 29. јуна 2009. године поднели су Уставном суду уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије Рев. 2700/08 од 29. октобра 2008. године, која је уређена и допуњена поднеском од 22. септембра 2009. године, због повреде права на рехабилитацију и накнаду штете из члана 35. став 2. Устава Републике Србије и права на правно средство из члана 36. став 2. Устава.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да је Окружни суд у Новом Пазару пресудом Гж. 869/06 од 30. октобра 2007. године преиначио првостепену пресуду Општинског суда у Новом Пазару П. 892/05 од 7. јуна 2006. године и одбио тужбени захтев тужилаца - овде подносилаца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете због претрпљених душевних болова услед смрти блиских сродника изазване бомбардовањем од стране НАТО авијације; да је Врховни суд Србије, решавајући о ревизији подносилаца против другостепене пресуде, оспореном пресудом Рев. 2700/08 од 29. октобра 2008. године одбио ревизију као неосновану и потврдио другостепену пресуду, понављајући став да је рат виша сила и да држава не може сносити одговорност због смрти својих грађана - цивила ни по једом од основа на које се тужиоци позивају; да је непредузимањем мера да спречи рат, упуштањем у сукоб са 19 најмоћнијих држава света, СРЈ, а сада Србија као њен правни следбеник, одговорна за смрт својих грађана, а све по основу члана 35. став 2. Устава, и као таква одговорна и за накнаду штете у смислу одредаба чл. 154, 155, 173, 174. и 180. Закона о облигационим односима; да и ако се прихвати став да тужена није одговорна за накнаду штете услед смрти својих грађана у ратним разарањима, она је у сваком случају одговорна за обезбеђивање ваљаног правног средства из члана 36. Устава, којим би подносиоци уставне жалбе могли да заштите и остваре своја права, а подносиоцима није обезбеђен адекватан правни лек за заштиту ни пред домаћим, ни пред међународним судовима. Предлаже се да Уставни суд, у смислу члана 89. Закона о Уставном суду, утврди да су оспореном пресудом подносиоцима повређена људска права гарантована Уставом, поништи оспорену пресуду и нареди Републици Србији - Министарству одбране да подносиоцима уставне жалбе у року од 30 дана од дана пријема одлуке Уставног суда на име накнаде нематеријалне штете исплати износе наведене у уставној жалби.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у уставну жалбу, приложену документацију и списе предмета Општинског суда у Новом Пазару П. 869/06 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносиоци уставне жалбе - сродници и брачни другови погинулих су Општинском суду у Новом Пазару поднели тужбу против државе СРЈ ради накнаде нематеријалне штете због душевних болова које су претрпели и које трпе услед смрти блиских сродника изазавне бомбардовањем Новог Пазара од стране НАТО авијације 31. маја 1999. године, када је погинуло 11 цивила. Општински суд је пресудом П. 892/05 од 7. јуна 2006. године усвојио тужбени захтев подносилаца уставне жалбе и обавезао државну заједницу СЦГ на исплату тражене накнаде, са позивом на одредбе Закона о облигационим односима.
Против пресуде Општинског суда у Новом Пазару П. 892/05 од 7. јуна 2006. године тужена је изјавила жалбу, због погрешне примене материјалног права. Решавајући о жалби тужене, Окружни суд у Новом Пазару је донео пресуду Гж. 869/06 од 30. октобра 2007. године којом је уважио жалбу и преиначио првостепену пресуду, тако што је одбио тужбени захтев тужилаца. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено: да је на утврђено чињенично стање првостепени суд погрешно применио материјално право; да Окружни суд не прихвата становиште првостепеног суда о постојању услова за одговорност државе по правилима о објективној одговорности у смислу чл. 173. и 174. Закона о облигационим односима, зато што се штетне последице које претрпе физичка лица у условима ратног стања уподобљавају вишој сили, која ослобађа државу одговорности, а држава не одговара ни по члану 180. став 1. Закона о облигационим односима, зато што се та одредба односи на мирнодопске прилике, а не и на период непосредне ратне опасности или рата.
Подносиоци уставне жалбе су против пресуде Окружног суда у Новом Пазару Гж. 869/06 од 30. октобра 2007. године изјавили ревизију, коју је Врховни суд Србије оспореном пресудом Рев. 2700/08 од 29. октобра 2008. године одбио као неосновану. У образложењу оспорене пресуде Врховног суда Србије се, поред осталог, наведено: да у току поступка није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 9) Закона о парничном поступку на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а нема ни битне повреде из члана 361. став 1. Закона о парничном поступку на коју се ревизијом указује, јер у поступку пред другостепеним судом није дошло до непримењивања или неправилне примене неке од одредаба овог закона, које би могле утицати на доношење законите и правилне пресуде; да је Окружни суд у Новом Пазару побијаном пресудом, применом чл. 173, 174. и 180. Закона о облигационим односима, правилно одбио тужбени захев као неоснован, налазећи да тужена није одговорна за насталу штету, те да није ни у обавези да исту накнади тужиоцима; да тужена држава није одговорна за насталу штету ни по основу адекватне узрочности, применом чл. 154. и 155. Закона о облигационим односима - јер сама није проузроковала штету тужиоцима, нити је одговорна по принципу објективне одговорности, применом чл. 173. и 174. истог закона, као организатор одбрамбених активности и вршилац војне службе, јер по овом основу одговара само лицима која је сама ангажовала на одбрани земље у овом периоду (војним лицима), или трећим лицима којима су припрадници одбрамбених снага тужене непосредно нанели штету, што није случај у конкретној правној ствари; да се и по оцени Врховног суда Србије, услови ратног стања у којима се држава налазила у периоду када су страдали сродници тужилаца имају уподобити вишој сили; да проглашење ратног стања у условима НАТО бомбардовања, као и одбрана земље, не представљају противправну делатност, као и да тужена не може одговарати ни применом одредбе члана 180. став 1. Закона о облигационим односима, јер се ова одредба примењује на штету насталу само у случајевима побројаним у тој одредби и то у мирнодопским условима, а не и у периоду рата или непосредне ратне опасности.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права на чију повреду се подносиоци уставне жалбе позивају, од значаја су следеће одредбе Устава и закона:
Одредбом члана 35. став 2. Устава утврђено је да свако има право на накнаду материјалне и нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе.
Чланом 36. став 2. Устава гарантује се свакоме право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.
Законом о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99), одредбама члана 154. прописано је: да ко другоме проузрокује штету дужан је накнадити је, уколико не докаже да је штета настала без његове кривице (став 1.); да се за штету од ствари или делатности, од којих потиче повећана опасност штете за околину, одговара без обзира на кривицу (став 2.); да се за штету без обзира на кривицу одговара се и у другим случајевима предвиђеним законом (став 3.). Одредбом члана 155. истог закона прописано је да је штета умањење нечије имовине (обична штета) и спречавање њеног повећања (измакла корист), као и наношење другоме физичког или психичког бола или страха (нематеријална штета), одредбом члана 173. - да се сматра да штета настала у вези са опасном ствари, односно опасном делатношћу потиче од те ствари, односно делатности, изузев ако се докаже да оне нису биле узрок штете, одредбама члана 174. - да за штету од опасне ствари одговара њен ималац, а за штету од опасне делатности одговара лице које се њом бави, а одредбом члана 180. став 1. - да за штету насталу смрћу, телесном повредом или оштећењем, односно уништењем имовине физичког лица услед аката насиља или терора, као и приликом јавних демонстрација и манифестација, одговара држава чији су органи по важећим прописима били дужни да спрече такву штету.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта наведених одредаба Устава и закона, Уставни суд је оценио да је најпре потребно испитати да ли је парнични поступак који је претходио подношењу уставне жалбе у целини био правичан, те да ли оспорене пресуде редовних судова повређују или ускраћују уставна права подносилаца. Уставни суд констатује да је Врховни суд Србије потврдио став Окружног суд у Новом Пазару изнет у другостепеној пресуди оспореној ревизијом да је тужбени захтев подносилаца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете због смрти сродника изазване НАТО бомбардовањем неоснован. Наиме, Врховни суд Србије је нашао да у конкретном случају не може постојати одговорност државе за накнаду нематеријалне штете подносиоцима уставне жалбе ни по основу адекватне узрочности применом чл. 154. и 155. ЗОО, ни по основу објективне одговорности применом чл. 173. и 174. ЗОО, нити применом одредбе чл. 180. став 1. истог закона, па је ревизија подносилаца одбијена као неоснована.
Уставни суд констатује да је Врховни суд Србије, одлучујући о поднетој ревизији, дао уставноправно прихватљиво образложење зашто, по његовој оцени, није основан тужбени захтев подносилаца, са детаљним, јасним и прецизним разлозима својих правних ставова. У уставној жалби се не дају никакви докази и аргументи различити од оних које су подносиоци већ истицали у ревизији, а на које је одговорио Врховни суд Србије.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је утврдио да подносиоцима уставне жалбе није повређено право на накнаду штете зајемчено одредбом члана 35. став 2. Устава.
Што се тиче права на правно средство, зајемченог одредбом члана 36. став 2. Устава на које се подносиоци уставне жалбе такође позивају, то право подразумева, пре свега, могућност преиспитивања одлуке државног органа или организације која врши јавна овлашћења, а којом је одлучивано о праву, обавези или на закону заснованом интересу подносиоца уставне жалбе од стране вишег органа. Ова гаранција подразумева да правно средство буде делотворно и доступно, те да омогући уклањање последица које су евентуалном повредом права настале. Право на правно средство, међутим, не подразумева и право странке која је изјавила правно средство на његово усвајање, већ на то да надлежан орган у законито спроведеном поступку одлучи о том средству у складу са законом. Испитујући постојање повреде овог права, Уставни суд је утврдио да је у парничном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе парничним странкама била обезбеђена двостепеност у одлучивању, чиме је задовољен принцип садржан у наведеној одредби Устава. Штавише, иако уставна гаранција из члана 36. став 2. Устава не подразумева обавезно обезбеђивање правне заштите и у поступку по ванредним правним средствима, у конкретном парничном поступку је обезбеђен и овај степен правне заштите, који су подносиоци уставне жалбе искористили изјављивањем ревизије. Уставни суд је такође утврдио да су Окружни суд у Новом Пазару, као и Врховни суд Србије, као надлежни судови, донели одлуке о тим правним лековима у којима је одговорено на битне жалбене, односно ревизијске наводе. Стога је Уставни суд оценио да посносиоцима уставне жалбе није повређено право на правно средство зајемчено чланом 36. став 2. Устава.
На основу свега изложеног, Уставни суд је уставну жалбу против оспорене ревизијске пресуде одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07).
6. С обзиром на наведено, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић