Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Љубице Марић из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 9. јуна 2011. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Љубице Марић и утврђује да је решењем Окружног суда у Чачку Ки. 34/08 од 13. јуна 2008. године и решењем Окружног суда у Чачку Кв. 290/08 од 16. јуна 2008. године повређено право подноситељке уставне жалбе на слободу и безбедност из члана 27. став 1. Устава Републике Србије и право из члана 30. ст. 1. и 3. Устава, док се у односу на истакнуте повреде права из чл. 21, 23, 31, 32, 33, 34, 40, 51, 56, 58, 60, 67, 137, 142, 145, 194. и 197. Устава, уставна жалба одбацује.
2. Усваја се уставна жалба Љубице Марић и утврђује да је у поступку који се води пред Вишим судом у Чачку у предмету Ки. 33/10 (раније Окружним судом у Чачку у предмету Ки. 34/08) повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
3. Налаже се Вишем суду у Чачку да предузме све неопходне мере како би се истражни поступак у предмету Ки. 33/10, окончао у најкраћем року.
4. Утврђује се право подноситељке уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете, коју може остварити на начин предвиђен одредбама члана 90. Закона о Уставном суду.
5. Одбацује се уставна жалба Љубице Марић изјављена против решења Окружног суда у Чачку Ки. 34/08 од 17. јуна 2008. године, решења Окружног суда у Чачку Кв. 300/08 од 25. јуна 2008. године и решења Општинског суда у Чачку Кри. 47/08 од 3. јула 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Љубица Марић из Београда је, преко пуномоћника Ивана Чвркића, адвоката из Чачка, поднела Уставном суду 19. јуна 2008. године уставну жалбу против решења Окружног суда у Чачку Ки. 34/08 од 13. јуна 2008. године и решења Окружног суда у Чачку Кв. 290/08 од 16. јуна 2008. године, због повреде права зајемчених одредбама чл. 27, 30. и 32. став 1. Устава Републике Србије. Ова уставна жалба заведена је под бројем Уж. 681/08.
Љубица Марић поднела је и лично уставну жалбу која је примљена у Уставном суду 11. јула 2008. године и заведена под бројем Уж. 782/2008. Уставна жалба изјављена је против решења Окружног суда у Чачку Ки. 34/08 од 13. јуна 2008. године, решења Окружног суда у Чачку Кв. 290/08 од 16. јуна 2008. године, решења Окружног суда у Чачку Ки. 34/08 од 17. јуна 2008. године, решења Окружног суда у Чачку Кв. 300/08 од 25. јуна 2008. године и решења Општинског суда у Чачку Кри. 47/08 од 3. јула 2008. године, због повреде права зајемчених одредбама чл. 21, 23, 27, 30, 31, 32, 33, 34, 40, 51, 56, 58, 60, 67, 137, 142, 145, 194. и 197. Устава Републике Србије.
Подноситељка уставне жалбе је у поднеску од 17. новембра 2008. године предложила да се споје уставне жалбе по предметима Уж. 681/2008 и Уж. 782/2008, ради вођења јединственог поступка и истовременог одлучивања, који предмети су и спојени.
Подноситељка је потом Уставном суду доставила више поднесака које је насловила као „допуну“, односно „исправку допуне“ уставне жалбе. У допунама уставне жалбе подноситељка пре свега истиче да јој је повређено право на суђење у разумном року, јер истрага која се против ње води пред Окружним судом у Чачку, сада Вишим судом у Чачку, још увек није окончана. Такође сматра: да је цео поступак неправичан; да је против ње покренута права „хајка“; да има доказе који се односе на радње и догађаје који су предмет уставне жалбе, као и на тужилачку и полицијску истрагу коју су спроводили ови органи а који су довели до недозвољених доказа у истрази Ки. 34/08 који су пред пристрасним судом завршени њеним хапшењем и кршењем уставних слобода и права; да се против ње истрага води иако нема елемената кривичног дела које јој је стављено на терет, те предлаже да се истрага против ње обустави. Предложила је, поред осталог, да Уставни суд уставну жалбу усвоји, утврди повреду означених права, поништи оспорене одлуке и утврди јој право на накнаду штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у уставносудском предмету:
Окружно јавно тужилаштво у Чачку је 24. априла 2008. године актом Кт. 24/08 поднело Окружном суду у Чачку захтев за спровођење истраге против подноситељке уставне жалбе, због постојања основане сумње да је извршила једно продужено кривично дело злоупотреба службеног положаја у подстрекавању из члана 359. став 4. у вези са ст. 3. и 1. Кривичног законика, и вези са чл. 34. и 61. став 1. Кривичног законика, два продужена кривична дела фалсификовање исправе из члана 355. став 1. у вези са чланом 61. став 1. Кривичног законика и кривично дело оштећење поверилаца помагањем из члана 237. став 1. у вези са чланом 35. Кривичног законика. Захтев за спровођење истраге поднет је и против М.Г, а стављен је и предлог за предузимање појединих истражних радњи против Т.В. Окружно јавно тужилаштво је ставило и предлог да се против подноситељке уставне жалбе и против М.Г. одреди притвор из разлога предвиђених одредбама члана 142. став 2. тач. 2), 3) и 5) Законика о кривичном поступку. Предмет је у Окружном суду у Чачку заведен под бројем Ки. 34/08.
Истражни судија Окружног суда у Чачку је 10, 11, 12. и 13. јуна 2008. године саслушао подноситељку уставне жалбе у вези са наводима захтева за спровођење истраге, у присуству њеног браниоца.
Након саслушања подноситељке уставне жалбе, истражни судија Окружног суда у Чачку је 13. јуна 2008. године донео оспорено решење Ки. 34/2008 којим јој је на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 2) Законика о кривичном поступку одредио притвор у трајању од највише месец дана, а који јој се има рачунати почев од 13. јуна 2008. године од 12,45 сати. У образложењу овог решења, поред осталог, наведено је да из кривичне пријаве, документације и прибављених обавештења произлази основана сумња да је подноситељка уставне жалбе извршила кривична дела која су јој стављена на терет. Такође, наведено је „да је у истрази неопходно саслушати окривљеног М.Г, између већег броја сведока...па наведене чињенице представљају особите околности које указују да ће окривљена, уколико би се налазила на слободи, ометати поступак утицањем на окривљеног М.Г. као саучесника и на наведене сведоке, те стога стоје разлози за притвор предвиђени чланом 142. став 2. тачка 2) Законика о кривичном поступку“. Истражни судија Окружног суда у Чачку је оценио да не стоје разлози за одређивање притвора према подноситељки уставне жалбе прописани тач. 3) и 5) става 2. члана 142. Законика о кривичном поступку.
Наведено решење о одређивању притвора подноситељка уставне жалбе и њен бранилац су примили 13. јуна 2008. године у 13.20 часова, односно у 13.50 часова.
Против решења о одређивању притвора жалбу је изјавио бранилац подноситељке уставне жалбе 13. јуна 2008. године, која је истог дана примљена у Окружном суду у Чачку. Истог дана, дакле 13. јуна 2008. године, жалбу је, преко управе Окружног затвора у Чачку, изјавила и подноситељка уставне жалбе, коју је допунила 14. јуна 2008. године. Жалба и допуна жалбе подноситељке уставне жалбе против решења о одређивању притвора, са истражним списом, примљени су у ванпретресном већу Окружног суда у Чачку 16. јуна 2008. године.
Одлучујући о жалби подноситељке и њеног браниоца, Окружни суд у Чачку је 16. јуна 2008. године оспореним решењем Кв. 290/08 одбио као неосноване жалбе и потврдио решење о одређивању притвора. Образлажући своју одлуку, Окружни суд у Чачку је навео да је истражни судија правилно одлучио када је донео решење о одређивању притвора против подноситељке уставне жалбе, дајући за то јасне и образложене разлоге које прихвата и веће тог суда.
Оспорено решење о спровођењу истраге Ки. 34/2008 истражни судија Окружног суда у Чачку је донео 17. јуна 2008. године, због постојања основане сумње да је подноситељка извршила једно продужено кривично дело злоупотреба службеног положаја подстрекавањем из члана 359. став 4. у вези са ст. 3. и 1, у вези са чланом 34. Кривичног законика и кривично дело оштећење поверилаца помагањем из члана 237. став 1. у вези са чланом 35. Кривичног законика.
Окружни суд у Чачку је решењем Кв. 300/08 од 25. јуна 2008. године одбио као неосноване жалбе подноситељке и њеног браниоца против решења о спровођењу истраге.
Притвор је према подноситељки уставне жалбе укинут 11. јула 2008. године решењем Окружног суда у Чачку Ки. 34/08, уз образложење да је саслушан осумњичени М.Г. и сви сведоци наведени у решењу о одређивању притвора, те више не стоје разлози за притвор према подноситељки уставне жалбе.
Виши суд у Чачку је актом Су. VI-37/1-3/10 од 10. маја 2010. године одговорио на притужбе подноситељке уставне жалбе у вези са поступањем у предмету Ки. 34/08 раније Окружног, сада Вишег суда у Чачку. У одговору је, поред осталог, наведено да је њена притужба делимично основана у делу који се односи на дужину трајања поступка, јер је захтев за спровођење истраге поднет 29. априла 2008. године, а последња истражна радња је обављена 3. децембра 2008. године. Застој у поступку након 3. децембра 2008. године објашњава се чињеницом да је поступајући истражни судија био преоптерећен великим бројем притворских предмета, те да је у марту 2010. године други истражни судија примио у рад овај предмет. Подноситељка уставне жалбе је такође обавештена да су поштовани сви законски рокови приликом одлучивања о њеној жалби и жалби браниоца на решење о одређивању притвора и да су у одлучивању учествовале судије које су тог дана радиле.
Из приложених доказа произлази да истрага није окончана ни до фебруара 2011. године.
4. Одредбама Устава на чију се повреду подноситељка позива у уставној жалби, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета и да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (члан 21.); да је људско достојанство неприкосновено, да су сви дужни да га поштују и штите и да свако има право на слободан развој личности, ако тиме не крши права других зајемчена Уставом (члан 23.); да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, да се лице које је лишено слободе од стране државног органа одмах, на језику који разуме, обавештава о разлозима лишења слободе, о оптужби која му се ставља на терет као и о својим правима и има право да без одлагања о свом лишењу слободе обавести лице по свом избору, да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито и да казну која обухвата лишење слободе може изрећи само суд (члан 27.); да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, да ако није саслушано приликом доношења одлуке о притвору или ако одлука о притвору није извршена непосредно по доношењу, притворено лице мора у року од 48 часова од лишења слободе да буде изведено пред надлежни суд, који потом поново одлучује о притвору, да се писмено и образложено решење суда о притвору уручује се притворенику најкасније 12 часова од притварања и да одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова (члан 30.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31. ст. 1. и 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право да у најкраћем року, у складу са законом, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега, да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране, да окривљени који не може да сноси трошкове браниоца, има право на бесплатног браниоца, ако то захтева интерес правичности, у складу са законом, да свако ко је окривљен за кривично дело, а доступан је суду, има право да му се суди у његовом присуству и не може бити кажњен, ако му није омогућено да буде саслушан и да се брани, да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране, да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења, да лице које је окривљено или коме се суди за кривично дело није дужно да даје исказе против себе или против лица блиских себи, нити да призна кривицу и да сва права која има окривљени за кривично дело има, сходно закону и у складу са њим, и физичко лице против кога се води поступак за неко друго кажњиво дело (члан 33.); да се нико не може огласити кривим за дело које, пре него што је учињено, законом или другим прописом заснованим на закону није било предвиђено као кажњиво, нити му се може изрећи казна која за то дело није била предвиђена, да се казне одређују према пропису који је важио у време кад је дело учињено, изузев кад је каснији пропис повољнији за учиниоца, да се кривична дела и кривичне санкције одређују законом, да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда, да нико не може бити гоњен ни кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или поступак правноснажно обустављен, нити судска одлука може бити измењена на штету окривљеног у поступку по ванредном правном леку, да истим забранама подлеже вођење поступка за неко друго кажњиво дело, да, изузетно, понављање поступка је допуштено у складу с казненим прописима, ако се открију докази о новим чињеницама које су, да су биле познате у време суђења, могле битно да утичу на његов исход или ако је у ранијем поступку дошло до битне повреде која је могла утицати на његов исход и да кривично гоњење и извршење казне за ратни злочин, геноцид и злочин против човечности не застарева. (члан 34.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да је стан је неповредив и да нико не може без писмене одлуке суда ући у туђи стан или друге просторије против воље њиховог држаоца, нити у њима вршити претрес, да држалац стана и друге просторије има право да сам или преко свога заступника и уз још два пунолетна сведока присуствује претресању, да ако држалац стана или његов заступник нису присутни, претресање је допуштено у присуству два пунолетна сведока и да су без одлуке суда, улазак у туђи стан или друге просторије, изузетно и претресање без присуства сведока, дозвољени ако је то неопходно ради непосредног лишења слободе учиниоца кривичног дела или отклањања непосредне и озбиљне опасности за људе или имовину, на начин предвиђен законом (члан 40.); да свако има право да истинито, потпуно и благовремено буде обавештаван о питањима од јавног значаја, да су средства јавног обавештавања дужна да то право поштују и да свако има право на приступ подацима који су у поседу државних органа и организација којима су поверена јавна овлашћења, у складу са законом (члан 51.); да свако има право да, сам или заједно са другима, упућује петиције и друге предлоге државним органима, организацијама којима су поверена јавна овлашћења, органима аутономне покрајине и органима јединица локалне самоуправе и да од њих добије одговор када га тражи и да због упућивања петиција и предлога нико не може да трпи штетне последице, као и да нико не може да трпи штетне последице за ставове изнете у поднетој петицији или предлогу, осим ако је тиме учинио кривично дело (члан 56.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне, да се законом може ограничити начин коришћења имовине и да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (члан 58.); да се јемчи право на рад, у складу са законом, да свако има право на слободан избор рада, да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места, да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, да се нико тих права не може одрећи и да се женама, омладини и инвалидима омогућују посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60.); да се свакоме, под условима одређеним законом, јемчи право на правну помоћ, да правну помоћ пружају адвокатура, као самостална и независна служба, и службе правне помоћи које се оснивају у јединицама локалне самоуправе, у складу са законом и да се законом одређује када је правна помоћ бесплатна (члан 67.).
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06 и 49/07) (у даљем тексту: ЗКП), који је важио у време доношења оспорених решења, било је прописано: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст 1. до 3.); да ако постоји основана сумња да је одређено лице учинило кривично дело, а не постоје услови за притвор из става 1. овог члана, у циљу несметаног вођења кривичног поступка, притвор се против тог лица може одредити ако постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, саучеснике или прикриваче (члан 142. став 2. тачка 2)).
Одредбама ЗКП које се односе на истражни поступак било је, поред осталог, прописано: да се истрага покреће против одређеног лица кад постоји основана сумња да је учинило кривично дело (члан 241. став 1.); да се истрага спроводи на захтев јавног тужиоца и да се захтев за спровођење истраге подноси истражном судији надлежног суда (члан 242. тач. 1) и 2)); да кад истражни судија прими захтев за спровођење истраге, размотриће списе и ако се сложи са захтевом, донеће решење о спровођењу истраге, које треба да садржи податке наведене у члану 242. став 3. овог законика и да ће се решење доставити јавном тужиоцу и окривљеном, да ће пре доношења решења истражни судија саслушати осумњиченог, осим ако постоји опасност од одлагања, да се против решења истражног судије о спровођењу истраге окривљени може жалити и да ако је решење усмено саопштено, жалба се том приликом може изјавити на записник, да је истражни судија дужан да жалбу одмах достави већу (члан 24. став 6.) и да жалба не задржава извршење решења, да ако се истражни судија не сложи са захтевом јавног тужиоца за спровођење истраге, затражиће да о томе одлучи веће (члан 24. став 6.) и да против решења већа окривљени, јавни тужилац и оштећени имају право жалбе, која не задржава извршење решења (члан 243. тач. 1), 2), 5), 6) и 7)).
Одредбама члана 221. став 1. ЗКП је, поред осталог, било прописано да поједини изрази употребљени у овом законику имају ово значење: да је осумњичени је лице према коме је пре покретања кривичног поступка надлежни државни орган предузео неку радњу због постојања основа сумње да је извршило кривично дело (тачка 1)); да је окривљени лице против кога је донето решење о спровођењу истраге или против кога је поднета оптужница, оптужни предлог или приватна тужба (тачка 2)); да је израз окривљени и општи назив за окривљеног, оптуженог и осуђеног (тачка 5)).
5. Одлучујући о делу уставне жалбе којим се оспоравају решења Окружног суда у Чачку Ки. 34/08 од 13. јуна 2008. године и Окружног суда у Чачку Кв. 290/08 од 16. јуна 2008. године, Уставни суд и поводом ове уставне жалбе полази од чињенице да са аспекта заштите људских права, притвор представља посебно осетљиву меру ограничења права на слободу. Полазећи од садржине одредаба члана 27. став 1. и члана 30. ст. 1. и 3. Устава, којима се гарантује право на слободу и безбедност и права лица којима је одређен притвор, Уставни суд истиче да наведене уставне одредбе упућују да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом.
Одредбом члана 30. став 1. Устава утврђено је у ком случају и на који начин неко лице може бити притворено. Уставом утврђени услови су да у односу на лице које се притвара постоји основана сумња да је учинило кривично дело и да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, а једини Уставом допуштени начин притварања је да је оно извршено на основу одлуке суда. Дакле, суд може да одреди притвор искључиво ако постоји основана сумња да је неко лице извршило кривично дело и ако је та мера неопходна ради вођења кривичног поступка.
У конкретном случају, подноситељка уставне жалбе је лишена слободе 13. јуна 2008. године у 12,45 часова, на основу решења о одређивању притвора истражног судије Окружног суда у Чачку Ки. 34/08. Притвор је према подноситељки уставне жалбе одређен на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 2) ЗКП, због постојања особитих околности које су указивале да ће ометати поступак утицајем на саучесника и сведоке, који нису у том тренутку били саслушани. У оспореном решењу истражни судија је навео зашто је притварање било неопходно ради несметаног вођења кривичног поступка, који разлози су образложени. По оцени Уставног суда, из наведеног произлази да је подноситељка уставне жалбе лишена слободе из разлога предвиђених законом (члан 142. став 2. тачка 2) ЗКП), на основу одлуке суда, уз навођење зашто је њено притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. Остаје да се утврди да ли је њено лишење слободе спроведено у поступку предвиђеним законом, односно да ли је у тренутку доношења оспореног решења постојала основана сумња да је подноситељка уставне жалбе извршила кривична дела која су јој захтевом за спровођење истраге стављена на терет.
Полазећи од чињенице да приликом доношења оспореног решења о одређивању притвора према подноситељки уставне жалбе истражни судија није донео и решење о спровођењу истраге, већ је то учинио четири дана касније, Уставни суд је становишта да лишење слободе подноситељке није спроведено у поступку предвиђеним законом, нити је у том тренутку утврђено постојање основане сумње да је извршила кривична дела која су јој захтевом за спровођење истраге стављена на терет.
Наиме, сагласно одредбама члана 30. став 1. Устава и 142. став 2. ЗКП, основни услов за одређивање сваког притвора је постојање основане сумње да је окривљени извршио кривично дело које му се ставља на терет. О томе да ли основана сумња у односу на окривљено лице постоји или не, сагласно одребама ЗКП, у фази истраге одлучује истражни судија. Наиме, приликом пријема захтева за спровођење истраге, те саслушања осумњиченог лица, сагласно одредбама ЗКП, истражни судија може или донети решење о спровођењу истраге или изразити неслагање са истим. У случају да се сложи са захтевом за спровођење истраге овлашћеног тужиоца, истражни судија доноси решење о спровођењу истраге и управо од тог тренутка, од доношења наведеног решења истрага почиње. Ово решење може донети и ванпретресно веће суда, уколико не прихвати изражено неслагање истражног судије са поднетим захтевом за спровођење истраге.
У конкретном случају, истражни судија Окружног суда у Чачку је захтев за спровођење истраге Окружног јавног тужилаштва у Чачку против окривљене, овде подноситељке уставне жалбе, примио 24. априла 2008. године. По наведеном захтеву, истражни судија је подноситељку, која се уредно одазивала позивима, саслушавао четири дана (од 10. до 13. јуна 2008. године) и одмах по завршетку последњег дана саслушања (13. јуна 2008. године) јој је оспореним решењем Ки. 34/08 одредио притвор, по коме је истог дана у 12.45 лишена слободе, а да претходно није донео и решење о спровођењу истраге (исто је донето тек 17. јуна 2008. године). Из наведеног следи да у тренутку доношења решења о одређивању притвора није утврђено постојање основане сумње да је подноситељка уставне жалбе извршила кривична дела која су јој стављена на терет, јер је о постојању овакве сумње истражни судија одлучио тек четири дана касније.
Уставни суд је, стога, оценио да је подноситељки уставне жалбе оспореним решењем Окружног суда у Чачку Ки. 34/08 од 13. јуна 2008. године повређено Уставом зајемчено право из члана 27. став 1. и 30. став 1. Како је Окружни суд у Чачку оспореним другостепеним решењем Кв. 290/08 од 16. јуна 2008. године потврдио првостепено решење, то се изнета оцена Уставног суда односи и на ово решење.
Наводе подноситељке уставне жалбе да јој је повређено право из члана 30. став 3. Устава, јер одлуку о жалби против решења о одређивању притвора веће Окружног суда није донело у року од 48 сати, Уставни суд је такође оценио основаним. Ово из разлога што из списа предмета Вишег (раније Окружног) суда у Чачку несумњиво произлази да су 13. јуна 2008. године против решења о одређивању притвора жалбу изјавили и бранилац подноситељке и подноситељка лично преко Управе Окружног затвора. Како је Окружни суд у Чачку о изјављеним жалбама одлучио 16. јуна 2008. године, то је очигледно да одлука о жалби на притвор није донета и уручена у Уставом утврђеном року од 48 часова. Рокови одређени на сате су увек фиксни рокови и не могу се продужавати, без обзира што истичу у време када је за суд нерадан дан.
Стога је Уставни суд, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“', број 109/07), у овом делу уставну жалбу усвојио и одлучио као првом делу тачке 1. изреке.
У односу на наводе подноситељке уставне жалбе да су јој повређена уставна начела, права и гаранције, и то - забрана дискриминације, достојанство и слободан развој личности, трајање притвора, правично суђење, правна сигурност у казненом праву, неповредивост стана, право на обавештеност, право на петицију, право на имовину, право на рад, право на правну помоћ, поверавање јавних овлашћења и јавне службе, начело судства, судске одлуке, хијерархија домаћих и међународних правних аката и забрана повратног дејства закона и других општих аката, Уставни суд је оценио да се Уставом утврђена садржина наведених одредби не може довести у везу са оспореним решењима којима је према подноситељки уставне жалбе одређен притвор, односно одбијене жалбе против решења о одређивању притвора.
С обзиром на наведено, Уставни суд је утврдио да нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање, те је стога уставну жалбу у овом делу одбацио и одлучио као у другом делу тачке 1. изреке, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду.
6. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, а полазећи од праксе Уставног суда и праксе међународних институција за заштиту људских права, као и критеријума на основу којих се процењује разумност дужине трајања поступка у сваком конкретном случају (сложеност предмета, понашање подносиоца представке, поступање надлежних органа власти и која је важност предмета расправљања за подносиоца представке), Уставни суд је утврдио следеће:
Истражни поступак који је пред Окружним судом у Чачку инициран захтевом за спровођење истраге од 24. априла 2008. године отпочео је 17. јуна 2008. године, када је донето решење о спровођењу истраге. Из доказа приложених уз уставну жалбу произлази да истражни поступак није окончан ни до фебруара 2011. године. У периоду од 3. децембра 2008. године до марта 2010. године, није била предузета ни једна истражна радња.
Из досадашњег тока поступка произлази да се у конкретном случају не ради о особито сложеној судској ствари, без обзира на чињеницу да је окривљенима стављено на терет извршење већег броја кривичних дела. Подноситељка уставне жалбе, као окривљена у истражном поступку, није допринела дужини трајања поступка и свакако има интерес да се поступак оконча у најкраћем могућем року.
Имајући у виду да до фебруара 2011. године истражни поступак који се против подноситељке уставне жалбе водио није окончан и да је трајао скоро три године, Уставни суд је утврдио да се понашање надлежног суда у конкретном случају не може сматрати ефикасним. Поред наведеног, Уставни суд посебно указује и на потпуну неактивност надлежног суда у трајању од 15 месеци. Наиме, у периоду од 3. децембра 2008. године, када је спроведена последња истражна радња од стране истражног судије који је првобитно био задужен овим предметом, до марта 2010. године, када је предмет додељен другом истражном судији, није предузета нити једна истражна радња. Овај период неактивности суда никако се не може оправдати преоптерећеношћу поступајућег истражног судије.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, и у овом делу уставну жалбу усвојио и утврдио да је подноситељки уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава и одлучио као у тачки 2. изреке, те у тачки 3. изреке наложио Вишем суду у Чачку да предузме све неопходне мере како би се истражни поступак у предмету Ки. 33/10, окончао у најкраћем року.
Сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је одредио да се правично задовољење подноситељке уставне жалбе због констатованих повреда права из члана 27. став 1, члана 30. ст. 1. и 3. и члана 32. став 1. Устава оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете на начин предвиђен одредбама члана 90. Закона, па је одлучио као у тачки 4. изреке.
7. Одлучујући о делу уставне жалбе којим се оспоравају појединачни акти наведени у тачки 5. изреке, Уставни суд је утврдио следеће:
Оспореним решењем Окружног суда у Чачку Ки. 34/08 од 17. јуна 2008. године, које је потврђено оспореним решењем Окружног суда у Чачку Кв. 300/08 од 25. јуна 2008. године, одлучено је да се против подноситељке уставне жалбе спроведе истрага.
Оспореним решењем Општинског суда у Чачку Кри. 47/08 од 3. јула 2008. године одбијена је жалба подноситељке уставне жалбе изјављена против првостепеног решења којим се истражни судија Општинског суда у Чачку огласио стварно ненадлежним за одлучивање о изузећу овлашћеног службеног лица Полицијске управе у Чачку.
Одредбом члана 82. став 1. Закона о Уставном суду прописано је да се уставна жалба може изјавити против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства или је законом искључено право на њихову судску заштиту.
Из наведене одредабе Закона о Уставном суду произлази да је једна од претпоставки за изјављивање уставне жалбе да је појединачним актом повређено или ускраћено људско или мањинско право и слобода подносиоцу уставне жалбе.
Полазећи од наведеног и цитираних одредаба Законика о кривичном поступку, Уставни суд је оценио да се решењем о спровођењу истраге, као ни спровођењем истражног поступка не одлучује о основаности сумње која је била разлог за покретање кривичног поступка, односно не одлучује се о постојању кривичног дела и кривице лица према коме се истрага спроводи, већ се прикупљају докази и подаци који су потребни да би се могло одлучити да ли ће се подићи оптужница или обуставити кривични поступак. Овакав правни став Уставни суд је већ изразио у више својих одлука (видети: Решење Уж – 1386/2008 од 25. марта 2009. године).
Такође, Уставни суд је утврдио да оспорено решење Општинског суда у Чачку Кри. 47/08 од 4. новембра 2008. године (којим се истражни судија тог суда огласио стварно ненадлежним за решавање по захтеву подноситељке уставне жалбе за изузеће овлашћених службених лица органа унутрашњих послова у Чачку и којим је одређено да се по правноснажности тог решења списи предмета доставе истражном судији Окружног суда у Чачку као надлежном) не представља појединачни правни акт којим је одлучивано о праву, обавези или на закону заснованом интересу подноситељке уставне жалбе.
Како наведена оспорена решења нису појединачни акти против којих се, у смислу одредаба члана 170. Устава и члана 82. Закона о Уставном суду, уставна жалба може изјавити, што је неопходан услов за дозвољеност уставне жалбе, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) наведеног Закона, уставну жалбу у овом делу одбацио као недопуштену и одлучио као у тачки 5. изреке.
8. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08 и 27/08), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић