Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Бојане Савић из Беочина, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 9. јуна 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Бојане Савић изјављена против решења Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 90/11 од 1. марта 2011. године и решења Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2. По1. 70/11 од 16. марта 2011. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Бојана Савић из Беочина, преко пуномоћника др Саве М. Стојановића, адвоката из Београда, поднела је Уставном суду 24. марта 2011. године уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 90/11 од 1. марта 2011. године и решења Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2. По1. 70/11 од 16. марта 2011. године, због повреде права на ограничено трајање притвора у истрази, зајемченог одредбом члана 31. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се наводи: да је оспореним решењем Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 90/11 од 1. марта 2011. године према подноситељки уставне жалбе продужен притвор; да је оспореним решењем Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2. По1. 70/11 од 16. марта 2011. године одбијена као неоснована жалба браниоца подноситељке уставне жалбе; да је бранилац подноситељке у поднетој жалби указивао да у конкретном случају не постоје законски основи за даље трајање притвора, јер је решењем Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 44/11 од 1. фебруара 2011. године усвојен приговор бранилаца, те је оптужница враћена Тужилаштву за организовани криминал ради стављања захтева за допуну истраге; да на наведени начин предмет није ушао у фазу главног поступка, већ се и даље налази у фази истраге; да се према одредби члана 144. Законика о кривичном поступку окривљени у фази истраге у притвору може задржати највише шест месеци; да је очигледно да истрага и даље траје, јер је оптужница враћена на доупуну истраге и да не постоји законски основ да се подноситељка уставне жалбе и даље држи у притвору у коме је скоро девет месеци.
Подноситељка уставне жалбе сматра да су оспореним решењима повређена права зајемчена одредбом члана 31. став 1. Устава, јер није поштована уставна одредба да притвор у истрази може трајати најдуже шест месеци. Сматра да „подизање оптужнице подразумева да та оптужница ступи на правну снагу, јер по одредбама Законика о кривичном поступку претходни или истражни поступак траје до ступања оптужнице на правну снагу, након чега наступа фаза главног поступка у коме се притвор одређује по посебним правилима“.
У уставној жалби је предложено да Уставни суд поништи оспорена решења и подноситељки уставне жалбе укине притвор.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорена решења и другу документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
- истражни судија Посебног одељења Вишег суда у Београду је решењем Ки.По1. 296/10 од 14. јуна 2010. године, на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 1), 2) и 5) Законика о кривичном поступку, подноситељки уставне жалбе одредио притвор, који јој се рачуна од 12. јуна 2010. године, због постојања основане сумње да је извршила кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 1. Кривичног законика у стицају са продуженим кривичним делом злоупотребе службеног положаја из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика у вези са чланом 61. Кривичног законика;
- притвор је одређен и против још два окривљена лица против којих се води поступак;
- током трајања истражног поступка притвор је према подноситељки уставне жалбе продужаван;
- Тужилаштво за организовани криминал је 10. децембра 2010. године против подноситељке уставне жалбе подигло оптужницу Кт. 12/10, због основане сумње да је извршила наведена кривична дела;
- Веће Вишег суда у Београду-Посебно одељење је 1. фебруара 2011. године, поводом приговора против оптужнице, донело решење Кв.По1. 44/11 којим је Тужилаштву за организовани криминал вратило оптужницу ради стављања захтева за допуну истраге против окривљених, „ради испитивања у својству сведока Ж.К, као и ради идентификовања и евентуалног испитивања свих или појединих одговорних лица у предузећима...", као и ради „отклањања недостатака у оптужници, тако што ће се прецизно одредити у ком својству је оптужени Г.П. предузимао радње које му се оптужницом стављају на терет, при том отклањајући и друге недостатке везане за описе дела која се осталим оптуженима стављају на терет“;
- Веће Вишег суда у Београду-Посебно одељење је 1. марта 2011. године, поступајући по службеној дужности и испитујући да ли и даље постоје разлози за продужење притвора, донело оспорено решење Кв.По1. 90/11 којим је подноситељки уставне жалбе, на основу одредаба члана 141. став 1. тач. 1) и 5) Законика о кривичном поступку, продужило притвор за најдуже 30 дана;
- притвор је продужен и према осталим окривљенима;
- бранилац подноситељке уставне жалбе је изјавио жалбу против овог решења о продужењу притвора;
- Апелациони суд у Београду-Посебно одељење је 16. марта 2011. године оспореним решењем Кж2. По1. 70/11 одбио жалбу браниоца подноситељке против решења Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 90/11 од 1. марта 2011. године.
4. Одредбом члана 31. став 1. Устава је утврђено да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, као и да се окривљени пушта на слободу ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница.
Одредбама члана 144. Законика о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП) („Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) прописано је: да се на основу решења истражног судије окривљени може задржати у притвору највише месец дана од дана лишења слободе, а да се после тог рока окривљени може задржати у притвору само на основу решења о продужењу притвора (став 1.); да се притвор по одлуци већа (члан 24. став 6.) може продужити највише за два месеца, као и да је против решења већа дозвољена жалба која не задржава извршење решења (став 2.); да ако се поступак води за кривично дело за које се може изрећи казна затвора преко пет година или тежа казна, веће непосредно вишег суда може, на образложени предлог истражног судије или јавног тужиоца, из важних разлога продужити притвор највише за још три месеца, а да је против овог решења дозвољена жалба која не задржава извршење решења (став 3.); да ће се, ако се до истека рокова из ст. 2. и 3. овог члана не подигне оптужница, окривљени пустити на слободу (став 4.).
Члан 146. ЗКП прописује: да се после предаје оптужнице суду, до завршетка главног претреса, одлука о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси се у складу са чланом 142а овог законика (став 1.); да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу (став 2.).
Одредба члана 265. став 1. ЗКП прописује да кад је завршена истрага, као и кад се по овом законику оптужба може подићи без спровођења истраге (члан 244.), поступак пред судом може се водити само на основу оптужнице јавног тужиоца, односно оштећеног као тужиоца.
Према одредбама члана 269. ЗКП, ако је у оптужници стављен предлог да се против окривљеног одреди притвор или да се пусти на слободу о томе решава веће (члан 24. став 6.) одмах, а најдоцније у року од 48 сати (став 1.), односно ако се окривљени налази у притвору, а у оптужници није стављен предлог да се пусти на слободу, веће из става 1. овог члана ће по службеној дужности, у року од три дана од дана пријема оптужнице, испитати да ли још постоје разлози за притвор и донети решење о продужењу или укидању притвора, а жалба против овог решења не задржава извршење решења (став 2.).
Одредбама члана 273. став 2. ЗКП је прописано: да кад веће поводом приговора утврди да постоје погрешке или недостаци у оптужници (члан 266.) или у самом поступку, или да је потребно боље разјашњење стања ствари да би се испитала основаност оптужнице, вратиће оптужницу да се запажени недостаци отклоне, или да се истрага допуни, односно спроведе; да је тужилац дужан да, у року од три дана од дана кад му је саопштена одлука већа, поднесе исправљену оптужницу или стави захтев за допуну, односно спровођење истраге; да из оправданих разлога на захтев тужиоца, веће може да продужи овај рок; да ако оштећени као тужилац или приватни тужилац пропусти поменути рок, сматраће се да је одустао од гоњења, па ће се поступак обуставити; да ако државни тужилац пропусти рок, дужан је да о разлозима пропуштања обавести вишег јавног тужиоца.
Одредбама члана 282. ЗКП прописано је да оптужница ступа на правну снагу кад је приговор одбијен, а ако приговор није поднесен или је одбачен - даном кад се веће, разматрајући захтев председника већа (члан 281.), сложило са оптужницом, а ако таквог захтева није било - даном кад је председник већа одредио главни претрес, односно протеком рока из члана 281. став 2. овог законика.
Члан 341. Законика о кривичном поступку прописује: да, ако тужилац у току главног претреса оцени да изведени докази указују да се изменило чињенично стање изнесено у оптужници, он може на главном претресу усмено изменити оптужницу, а може предложити да се главни претрес прекине ради припремања нове оптужнице (став 1.); да је суд дужан, у случају подношења нове оптужбе, да окривљеном и браниоцу обезбеди довољно времена за припремање одбране, а на њихов захтев, ако је то потребно, и у случају измене оптужбе (став 2.); да ће се, ако веће дозволи прекид главног претреса ради припремања нове оптужнице, одредити рок у коме тужилац мора поднети оптужницу, да ће се примерак нове оптужнице доставити оптуженом, али да приговор против ове оптужнице није дозвољен, а ако тужилац у остављеном року не поднесе оптужницу, веће ће наставити главни претрес на основу раније оптужнице (став 3.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби, а полазећи од садржине одредбе члана 31. став 1. Устава, којом се гарантује ограничено трајање притвора у фази истраге, Уставни суд сматра да са аспекта заштите људских права притвор представља посебно осетљиву меру ограничења права на слободу. Због наведеног карактера ове кривично-процесне мере, одредбом члана 31. став 1. Устава је утврђено да притвор у фази истраге може трајати најдуже шест месеци, до ког рока оптужница мора бити подигнута, или се окривљени пушта на слободу. У конкретном случају, поставља се питање да ли је оптужница подигнута, с обзиром на то да је сачињена и предата кривичном суду, а да је веће оптужницу по приговору вратило јавном тужиоцу ради подношења захтева за допуну истраге.
По оцени Уставног суда, у конкретном случају оптужница јесте подигнута, па у овој процесној ситуацији у целини важи режим притвора после подигнуте оптужнице, како у погледу његовог укупног трајања, тако и у погледу рокова у којима се мора испитивати да ли још постоје разлози за притвор и ко је надлежан да о томе одлучује (члан 146. став 2. ЗКП).
Одлучујући о уставној жалби, Уставни суд је пошао од неспорне чињенице да је истрага претходно била завршена и да је након завршетка истраге овлашћени тужилац сачинио оптужницу и предао је кривичном суду ради даљег вођења кривичног поступка. По оцени јавног тужиоца, стање ствари у до тада спроведеној истрази је било у потребној мери разјашњено и прикупљени докази су пружали довољан основ за подизање оптужнице, што је јавни тужилац у конкретном случају и учинио. Према томе, оптужница као самостални правни акт постоји и није од значаја што она није ступила на правну снагу. Истрага, односно, допуна истраге у овом случају се води само „ради бољег разјашњења стања ствари како би тужилаштво отклонило запажене недостатке“. Карактер и сврха такве допуне истраге је у нечем другом од редовне истраге која се води да би се стање ствари разјаснило у оној мери која је овлашћеном тужиоцу нужна за одлуку о оптужењу или о одустајању од даљег гоњења окривљеног. У конкретном случају, оптужница је враћена ради допуне истраге против подноситељке уставне жалбе. Оптужница при том није повучена, нити је одбачена, нити је о њој по приговору мериторно решено. Она је враћена ради стављања захтева за одређену допуну претходног кривичног поступка, а у зависности од чињеница и доказа прикупљених у фази допуне истраге, јавни тужилац може подигнуту оптужницу прецизирати, односно допунити, што не представља подношење нове оптужнице суду, у смислу члана 341. ЗКП.
По оцени Уставног суда, приликом анализе разлога и навода изнетих у уставној жалби од одлучног значаја је и формулација одредбе члана 31. став 1. Устава. У овом члану уставотворац користи формулацију „да се окривљени пушта на слободу ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница", а не формулацију „да се окривљени пушта на слободу ако до истека овог времена оптужница не стане на правну снагу". Стога, такође, Уставни суд закључује да је оптужница, у смислу одредбе члана 31. став 1. Устава, подигнута онда када је сачињена и предата кривичном суду ради заказивања главног претреса. У том тренутку поступак прелази у наредну фазу - фазу оптужења, у којој ће суд мериторно одлучити о приговору. Моменат ступања оптужнице на правну снагу је одвојен и накнадан у односу на моменат подизања оптужнице и не представља услов да би се оптужница сматрала подигнутом.
Сагласно изложеном, Уставни суд оцењује да се, када кривично веће суда одлучујући о приговору против оптужнице нађе да је потребно допунити истрагу ради бољег разјашњења стања ствари, како би се могла испитати основаност оптужнице, притвор неће укинути из разлога што је већ трајао шест месеци, тј. што је протекао максимални рок прописан за трајање притвора у претходном поступку. По оцени Суда, у овом случају у целини важи режим трајања и контроле притвора после подизања оптужнице, те се у свему имају применити одредбе члана 146. Законика о кривичном поступку, тако што ће веће надлежног суда из члана 24. став 6. ЗКП по истеку сваких 30 дана испитати да ли још постоје разлози за притвор и донети решење о продужењу или укидању притвора. Овакав правни став Уставни суд је већ изнео у својој Одлуци Уж. 1503/2009 од 3. децембра 2009. године.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима није повређено право на ограничено трајање притвора у истрази, зајемчено одредбом члана 31. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", број 109/07), уставну жалбу одбио као неосновану.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић