Уставни суд, у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Горана Кнежевића из Зрењанина, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 9. јуна 2011. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Горана Кнежевића изјављена против решења Окружног суда у Београду-Посебно одељење Кв.П. 322/09 од 11. септембра 2009. године и решења Врховног суда Србије-Посебно одељење Кж. II о.к. 248/09 од 25. септембра 2009. године.
2. Одбацује се уставна жалба Горана Кнежевића изјављена због повреде права на претпоставку невиности из члана 34. став 3. Устава у односу на радње - изјаве председника Републике Србије и министра у Влади Републике Србије.
О б р а з л о ж е њ е
1. Горан Кнежевић из Зрењанина поднео је Уставном суду 2. новембра 2009. године, преко пуномоћника Крсте Бобота, адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Окружног суда у Београду-Посебно одељење Кв.П. 322/09 од 11. септембра 2009. године и решења Врховног суда Србије-Посебно одељење Кж. II о.к. 248/09 од 25. септембра 2009. године, због повреде права зајемчених одредбама члана 27. став 1, члана 30. став 1. и члана 31. ст. 1, 2. и 3. Устава Републике Србије и против радњи – изјаве председника Републике Србије Бориса Тадића од 2. октобра 2008. године и изјаве министра у Влади Републике Србије Оливера Дулића од 6. октобра 2009. године, због повреде права на претпоставку невиности из члана 34. став 3. Устава републике Србије.
Подносилац уставне жалбе наводи:
- да се против њега и још 21 оптужена лица води поступак пред Окружним судом у Београду-Посебно одељење, због кривичног дела злочиначко удруживање из члана 346. став 1. Кривичног законика, кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика и кривичног дела примање мита из члана 367. став 2. Кривичног законика, који је у фази главног претреса;
- да је главни претрес заказан скоро седам месеци након подизања оптужнице;
- да се од укупно 22 оптужена лица, подносилац уставне жалбе и још једно лице налазе у притвору, док се остали бране са слободе;
- да је решењем Окружног суда у Београду-Посебно одељење Кв.П. 322/09 од 11. септембра 2009. године, према подносиоцу уставне жалбе продужен притвор и да је одређено да му по том решењу притвор може трајати два месеца, те да је продужење притвора засновано на одредби члана 142. став 1. тачка 5) Законика о кривичном поступку;
- да је решењем Врховног суда Србије-Посебно одељење Кж. II о.к. 248/09 од 25. септембра 2009. године одбијена жалба бранилаца и потврђено решење Окружног суда у Београду-Посебно одељење Кв.П. 322/09 од 11. септембра 2009. године;
- да се подносилац уставне жалбе у тренутку подношења уставне жалбе и даље налази у притвору који му се рачуна од 1. октобра 2008. године;
- да сматра да ни Окружни суд у Београду ни Врховни суд Србије у својим решењима, осим прописане казне и тежине конкретног кривичног дела, не наводе субјективне разлоге за продужење притвора, те да нису дати детаљни и индивидуализовани разлози за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору;
- да је радњама високих државних званичника у време вођења кривичног поступка против подносиоца уставне жалбе, пре не само доношења првавноснажне пресуде о постојању кривице, већ и пре ступања оптужнице на правну снагу, повређено право на претпоставку невиности, и то изјавом председника Републике Србије Бориса Тадића од 2. октобра 2008. године, која је дата медијима у којој се, између осталог, истиче: „Лично сам погођен због хапшења Горана Кнежевића и желео бих да он у судском поступку искористи право да доказује своју невиност и да је докаже...“ и изјавом министра Владе Републике Србије Оливера Дулића од 6. октобра 2009. године, која је дата медијима у којој се, између осталог, истиче: „Јако ми је жао што је Горан Кнежевић у затвору и што се доказало да све оне оптужбе које му се стављају на терет, изгледа јесу тачне“.
Предложио је да Уставни суд утврди повреду наведених права, поништи оспорена решења и наложи органима Републике Србије да укину притвор према подносиоцу уставне жалбе и одмах га пусте на слободу.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Београду I Су. 1/11-122 од 29. априла 2011. године и утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности везане за кривични поступак
Пред Виши судом у Београду-Посебно одељење (раније Окружним судом у Београду-Посебно одељење) води се кривични поступак против подносиоца уставне жалбе и још 21 лица у предмету К.По1. 191/10.
Оптужницом Окружног јавног тужилаштва у Београду – Специјалног тужилаштва Кт.С. 11/08 подносиоцу уставне жалбе је стављено на терет кривично дело злочиначко удруживање из члана 346. став 1. Кривичног законика, продужено кривично дело злоупотреба службеног положаја у саизвршилаштву из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чл. 33. и 61. Кривичног законика, кривично дело злоупотреба службеног положаја у саизвршилаштву у покушају из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чл. 30. и 33. Кривичног законика, кривично дело злоупотреба службеног положаја у подстрекавању из члана 359. став 2. у вези са ставом 1. у вези са чланом 34. Кривичног законика и кривично дело примање мита из члана 367. став 2. Кривичног законика.
Наведена оптужница је подигнута 31. марта 2009. године, након спроведене истраге која је трајала шест месеци.
Одлучујући о приговорима бранилаца окривљених, кривично ванпретресно веће Окружног суда у Београду – Посебно одељење је решењем Кв.П. 202/09 од 23. јуна 2009. године вратило оптужницу тужилаштву да у року од три дана стави захтев за допуну истраге.
Оптужница Окружног јавног тужилаштва у Београду – Специјалног тужилаштва Кт.С. 11/08 је ступила на правну снагу 9. септембра 2009. године, када су решењем кривичног ванпретресног већа Окружног суда у Београду – Посебно одељење одбијени као неосновани приговори окривљених и њихових бранилаца на наведену оптужницу.
Први главни претрес је заказан за 26. октобар 2009. године и трајао је у континуитету до 4. новембра 2009. године.
На главном претресу одржаном 4. новембра 2009. године веће је према подносиоцу уставне жалбе укинуло притвор.
Б) Чињенице и околности везане за притвор
Подносилац уставне жалбе се налазио у притвору од 1. октобра 2008. године до 4. новембра 2009. године.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Окружног суда у Београду-Посебно одељење Ки.П. 25/08 од 4. октобра 2008. године, на основу одредаба члана 142. став 2. тач. 1), 2), 3) и 5) Законика о кривичном поступку.
Притвор је подносиоцу уставне жалбе касније продужаван на основу одредаба члана 142. став 2. тач. 2) и 5) Законика о кривичном поступку.
Окружни суд у Београду-Посебно одељење је по службеној дужности, у смислу одредбе члана 146. став 2. ЗКП, испитивао да ли и даље постоје разлози за притвор према подносиоцу уставне жалбе и још једном саокривљеном лицу и оспореним решењем Кв.П. 322/09 од 11. септембра 2009. године им је продужио притвор. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен, јер су, по оцени ванпретресног већа, и даље стајали разлози за задржавање у притвору у смислу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) Законика, уз образложење да постоји основана сумња да је окривљени извршио кривична дела које су му оптужницом стављена на терет, за која кривична дела је запрећена казна затвора преко десет година, при чему постоје посебно тешке околности дела, које се огледају у томе што „постоји основана сумња да је оптужени Горан Кнежевић предметна кривична дела извршио као функционер града Зрењанина, односно председник општине од 2004. године, а на функцији градоначелника од 2008. године...да постоји основана сумња да је криминална група деловала у дужем временском периоду, те да је извршењем тих дела прибавила имовинску корист у укупном износу од најмање 34.000.000,00 динара, који износ вишеструко премашује имовински цензус или доњи лимит за постојање овог квалификованог облика основног кривичног дела, наносећи штету Јавном предузећу Дирекција за изградњу и уређење града Зрењанина, буџетском кориснику општине Зрењанин у износу од 150.516.132,00 динара, од ког износа је према наводима оптужнице оптуженима Горану Кнежевићу и И.Д. припао новац у износу од најмање 200.000 евра (у динарској противвредности од 16.000.000,00 динара)“. У образложењу решења се даље наводи „да је веће имало посебно у виду да су оптужени обављали веома важне јавне функције и да су због тога били у обавези да савесно, законито и одговорно поступају у свом раду, штитећи државне и друштвене интересе, а да постоји основана сумња да су поступали супротно тој обавези, у поступцима давања грађевинских парцела у закуп, а оптужени Горан Кнежевић и у поступцима јавних набавки, па из изнетих разлога веће налази да све наведене околности представљају посебно тешке околности кривичног дела, које оправдавају продужење притвора према оптуженима на основу наведене законске одредбе“.
Врховни суд Србије-Посебно одељење је оспореним решењем Кж. II о.к. 248/09 од 25. септембра 2009. године одбио као неосноване жалбе бранилаца окривљених, изјављених против решења Окружног суда у Београду-Посебно одељење Кв.П. 322/09 од 11. септембра 2009. године. У решењу се наводи „да је правилан закључак првостепеног суда из побијаног решења да у односу на оптужене Горана Кнежевића и И.Д. стоји разлог из члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП“. Додаје се, поред осталог, „да се законитост и правилност побијаног решења не доводи у сумњу ни жалбеним наводима браниоца оптуженог Горана Кнежевића да из чињеница и доказа у списима не произлази основана сумња да је овај оптужени прибавио имовинску корист у означеном износу, да су саслушани сведоци током допуне истраге или дозволили могућност да је одбрана оптуженог Горана Кнежевића у делу који се тиче имовинске користи могућа или су директно потврдили њену истинитост, јер ће ти наводи бити предмет оцене од стране суда у даљем току поступка.“
Решењем претресног већа Окружног суда у Београду К.П. 16/09 од 4. новембра 2009. године, притвор је према подносиоцу уставне жалбе укинут.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива у уставној жалби утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (члан 30. став 1.); да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31. ст. 1, 2. и 3.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.).
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09) (у даљем тексту: ЗКП), који је важио у време доношења оспорених решења, било је прописано: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером; да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору; да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. став 1. до 3.).
Одредбом члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела.
Осталим одредбама ЗКП које су од значаја за одлучивање, било је прописано: да се после предаје оптужнице суду до завршетка главног претреса, одлука о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси у складу са чланом 142а овог законика; да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу; да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења; да против решења већа којим се одбија предлог за одређивање или укидање притвора жалба није дозвољена (члан 146. ст. 1. до 4.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено: да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 401. ст. 1. и 3.).
5. У односу на истакнуте повреде права из члана 27. став 1, члана 30. став 1. и члана 31. Устава и цитираних одредаба Законика о кривичном поступку, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима Окружног суда у Београду-Посебно одељење Кв.П. 322/09 од 11. септембра 2009. године и решења Врховног суда Србије-Посебно одељење Кж. II о.к. 248/09 од 25. септембра 2009. године, нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца на које се позвао.
Одредбом члана 27. став 1. Устава утврђено је да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом. Одредбама члана 30. став 1. Устава и чл. 141. став 1. и 142. став 1. ЗКП утврђени су следећи услови за одређивање притвора према неком лицу: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело, да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, као и да притвор може бити одређен само на основу одлуке суда.
Уставни суд је у Одлуци Уж-1197/2008 од 13. новембра 2008. године изнео став да се одредбе члана 30. Устава односе на иницијални чин притварања неког лица, односно на доношење решења о одређивању притвора од стране суда, а одредбе члана 31. Устава на трајање притвора, што подразумева да је притвор предходно одређен и да се лице већ налази у притвору, те да суд може да одреди притвор искључиво ако постоји основана сумња да је неко лице извршило кривично дело и ако је та мера неопходна ради вођења кривичног поступка, чиме се исцрпљује непосредно дејство одредбе члана 30. Устава по питању притвора као кривично-процесног института, док се у даљем току кривичног поступка више не одлучује о одређивању притвора према већ притвореном лицу, већ се једино одлучује о продужењу или укидању притвора, до кога долази када се за то стекну прописани услови.
Следом наведеног, Суд налази да је неосновано позивање подносиоца уставне жалбе на повреду права зајемченог чланом 30. став 1. Устава, већ да за оцену навода уставне жалбе могу бити релевантне само одредбе члана члана 31. Устава. Овим уставним одредбама утврђено је, поред осталог, да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен. Уставни суд је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима опавдавају трајање мере притвора и показују потребну ажурност у вођењу поступка.
Уставни суд је, полазећи, са једне стране, од наведених општих принципа и, са друге стране, од околности које се односе на конкретан случај, утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен и продужаван због постојања основане сумње да је извршио, поред осталих, и продужено кривично дело злоупотреба службеног положаја у саизвршилаштву, кривично дело злоупотреба службеног положаја у саизвршилаштву у покушају и кривично дело злоупотреба службеног положаја у подстрекавању, за које дело је законом прописана казна затвора преко десет година. У том смислу, Уставни суд оцењује да је у конкретном случају био испуњен први од Закоником прописаних услова за продужење притвора подносиоцу уставне жалбе по основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, а који се односи на висину запрећене казне за кривична дела за која постоји основана сумња да их је окривљени извршио. Стога је у даљем току поступка Уставни суд испитивао да ли оснорени акти садрже релевантне и довољне разлоге који би оправдали продужење притвора по овом законском основу и да ли је надлежни суд показао очекивану хитност у вођењу поступка.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима продужен само из разлога предвиђеног одредбом члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП. У односу на овај притворски разлог, у образложењу оспореног првостепеног решења Окружног суда у Београду – Посебно одељење Кв.П. 322/09 од 11. септембра 2009. године је, поред осталог, наведено да постоји основана сумња да је подносилац уставне жалбе кривична дела која су му оптужницом стављена на терет извршио као функционер града Зрењанина, као председник општине од 2004. године и као градоначелник од 2008. године и да постоји основана сумња да је криминална група деловала у дужем временском периоду, те да је извршењем тих дела прибавила имовинску корист у укупном износу од најмање 34.000.000,00 динара, који износ вишеструко премашује имовински цензус за постојање овог квалификованог облика основног кривичног дела. Из изнетог је Окружни суд у Београду закључио да све наведене околности представљају посебно тешке околности кривичног дела, које оправдавају продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе на основу наведене законске одредбе, а посебно јер постоји основана сумња да је подносилац поступао супротно обавези да савесно, законито и одговорно поступа у свом раду и обавези да штити државне и друштвене интересе док је обављао веома важну јавну функцију. Овакав закључак првостепеног суда је Врховни суд Србије у оспореном другостепеном решењу оценио јасним, довољним и прихватљивим.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да су, у конкретном случају, Окружни суд у Београду – Посебно одељење и Врховни суд Србије – Посебно одељење оспорена решења засновали на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су надлежни судови поступили у складу са ЗКП када су утврдили да постоје услови за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе по означеном законском основу. Окружни суд у Београду и Врховни суд Србије су своје одлуке аргументовано образложили, наводећи, поред основане сумње да је подносилац уставне жалбе учинио кривично дело за које је прописана казна затвора преко десет година, све посебно тешке околности које, у конкретном случају, оправдавају даље задржавање подносиоца у притвору из разлога предвиђених чланом 142. став 1. тачка 5) ЗКП. По оцени Уставног суда, дати разлози су релевантни и довољни и нису последица арбитрерног и произвољног поступања. Такође, по оцени Уставног суда, дати разлози су за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору су детаљни и индивидуализовани.
Такође, Уставни суд је утврдио да се подносилац уставне жалбе до подношења уставне жалбе 2. новембра 2009. године, налазио у притвору 13 месеци, рачунајући од 1. октобра 2008. године када је лишен слободе, као и да му је притвор укинут 4. новембра 2009. године.
У наведеном периоду је против подносиоца уставне жалбе и још 21. лица спроведена истрага због више кривичних дела, међу којима су злоупотреба службеног положаја, злочиначко удруживање и примање мита. Након спроведене истраге, која је трајала шест месеци, оптужница је подигнута 31. марта 2009. године. Оптужница је враћена ради допуне истраге по приговорима бранилаца окривљених и ступила је на правну снагу 9. септембра 2009. године, када су изјављени приговори окривљених и њихових бранилаца одбијени као неосновани. Главни претрес је у континуитету трајао од 26. октобра до 4. новембра 2009. године. Имајући у виду да се кривични поступак спроводи против 22 окривљена лица, при чему се самом подносиоцу уставне жалбе ставља на терет да је извршио кривично дело злочиначко удруживање, продужено кривично дело злоупотреба службеног положаја у саизвршилаштву, злоупотреба службеног положаја у саизвршилаштву у покушају, злоупотреба службеног положаја у подстрекавању и примање мита, Уставни суд је, полазећи од очигледне сложености чињеничних и правних питања која треба да буду расправљена, оценио да је досадашњи ток овог поступка у складу са захтевима ефикасног поступања у притворским предметима.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су судови у оспореним решењима навели релевантне и довољне разлоге због којих су сматрали да је задржавање окривљеног у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, као и да је кривични поступак вођен са нарочитом хитношћу.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право из члана 31. Устава. Такође, како из утврђених чињеница несумњиво произлази да је лишење слободе подносиоца уставне жалбе спроведено из разлога и у поступку предвиђеним законом, како то јемчи одредба члана 27. став 1. Устава, то се изнета оцена Уставог суда односи и на ову истакнуту повреду Уставом зајемченог права.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник“, број 109/07), у овом делу уставну жалбу одбио и одлучио као у тачки 1. изреке.
6. У односу на истакнуту повреду права на претпоставку невиности из члана 34. став 3. Устава учињену радњама – изјавом председника Републике Србије Бориса Тадића од 2. октобра 2008. године и изјавом Оливера Дулића, министра у Влади, од 6. октобра 2009. године, Уставни суд је оценио да наведене изјаве не представљају, у смислу члана 170. Устава и члана 82. Закона о Уставном суду, акт или радњу државног органа или организације којој су поверена јавна овлашћења, којима се одлучује о појединачним правима и обавезама подносиоца уставне жалбе, а којима би могла бити повређена или ускраћена људска или мањинска права и слободе зајемчена Уставом, већ се ради о изјави датој медијима, која не представља радњу државног органа. Из наведеног следи да, ratione materiae, оспорена радња не представља појединачну радњу против које је уставна жалба допуштена.
С обзиром на наведено, Уставни суд је утврдио да нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање по поднетој уставној жалби у овом делу, те је стога уставну жалбу одбацио и решио као у тачки 2. изреке, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду.
7. Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08 и 27/08), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДA
др Драгиша Слијепчевић