Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Милована Лешановића из Новог Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 2. јуна 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Милована Лешановића изјављена против решења Првог општинског суда у Београду П. 8734/08 од 3. децембра 2008. године и решења Окружног суда у Београду Гж. 16660/08 од 19. јануара 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милован Лешановић из Новог Београда, је преко пуномоћника Милана Цветковића, адвоката из Београда, 13. марта 2009. године поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Првог општинског суда у Београду П. 8734/08 од 3. децембра 2008. године и решења Окружног суда у Београду Гж. 16660/08 од 19. јануара 2009. године, због повреде начела забране дискриминације, повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права и права на правно средство, зајемчених чланом 21, чланом 32. став 1. и чланом 36. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе је навео да је поднео тужбу Првом општинском суду у Београду, са захтевом за исплату накнаде нематеријалне штете, означавајући као тужене председника Врховног суда Србије, поједине судије Врховног суда Србије и Окружног суда у Београду, за које је сматрао да су му својим радњама причинили штету. Истакао је „да је тужбом тражио накнаду нематеријалне штете у смислу члана 200. Закона о облигационим односима због повреде угледа и права на правично суђење, а да није тражио накнаду штете због мишљења или гласа датог у вршењу судијске дужности, нити је тражио накнаду штете због незаконитог или неправичног рада тужених судија у парничном предмету у коме је он био странка". Предложио је "да Уставни суд поништи оспорена решења и предмет врати на одлучивање по његовој тужби".
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се у смислу члана 175. став 3. Устава уређује законом.
Одредбама члана 21. Устава је утврђено: да су пред Уставом и законом сви једнаки (став 1.); да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (став 2.); да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (став 3.).
Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је право сваког да независан, непристрасан, и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 36. Устава је утврђено: да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (став 2.).
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. У претходном поступку Уставни суд је извршио увид у списе предмета Првог општинског суда у Београду П. 8734/08 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Подносилац уставне жалбе је 20. новембра 2008. године поднео тужбу Првом општинском суду у Београду против председника Врховног суда Србије Виде Петровић Шкеро, судија Врховног суда Србије Браниславе Апостоловић, Надежде Радовић, Звездане Лутовац, Предрага Трифуновића, Јасминке Станојевић, Весне Поповић, Мирјане Грубић, Миломира Николића, Слободана Дражића, Биљане Драгојевић, Власте Јовановића, Љубице Јеремић, Снежане Андрејевић, Соње Бркић, Споменке Зарић, Слађане Накић Момировић, Софије Вагнер-Личански и Љубице Милутиновић, судија Окружног суда у Београду, Зорице Смирчић, Драгице Савељић Николић, Светлане Панић, Зорице Китановић, Бисерке Живановић и Александре Спирковски, тражећи да суд обавеже тужене да му, на име надокнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде угледа и права личности исплате износ од 9.900,00 динара, са припадајућом законском затезном каматом од пресуђења па до исплате, као и да му надокнаде трошкове поступка. У образложењу тужбе је истакнуто да су тужени причинили штету тужиоцу, овде подносиоцу уставне жалбе, тако што је одржан састанак председника Врховног суда Србије, председника грађанског одељења тог суда – Предрага Трифуновића и председника Другог општинског суда у Београду са заступником Министарства одбране, које је иначе подносилац уставне жалбе тужио за накнаду штете због погрешног обрачуна његове плате, и на том састанку је постигнут начелан став да "тужилац нема право на накнаду штете, јер му је плата у Војсци била редовно исплаћивана". Истакао је "да је зато тужена страна у одговору на тужбу истакла да је тужбени захтев неоснован јер је Врховни суд Србије заузео такав став.
Оспореним решењем Првог општинском суда у Београду П. 8734/08 од 3. децембра 2008. године одбачена је тужба овде подносиоца уставне жалбе, као недозвољена. У образложењу решења је истакнуто да је тужба недозвољена због тога што се ради о захтеву тужиоца на накнаду штете од судије које је неподобно за судску заштиту, односно да постоји недостатак туживости као процесна претпоставка на страни наведених тужених.
Окружни суд у Београду је поступајући по жалби подносиоца уставне жалбе против првостепеног решења, оспореним решењем Гж. 16660/08 од 19. јануара 2009. године исту одбио као неосновану и потврдио решење Првог општинског суда у Београду П. 8734/08 од 3. децембра 2008. године. У образложењу решења је истакнуто да, сагласно члану 151. Устава, судија ужива грађанскоправни имунитет, услед кога не може бити позван на одговорност за мишљење или гласање приликом доношења судске одлуке. Због тога право на накнаду штете непосредно против судије није подобно за судску заштиту, јер постоји недостатак туживости као процесне претпоставке с обзиром на то да судија не може бити позван на одговорност због заузимања правног схватања, па је првостепени суд правично одбацио тужбу као недозвољену.
4. Одредбом члана 4. став 2. Устава је утврђено да уређење власти почива на подели власти на законодавну, извршну и судску.
Одредбама члана 149. Устава је утврђено: да је судија независан и потчињен само Уставу и закону (став 1.); да је сваки утицај на судију у вршењу судијске функције забрањен (став 2.).
Одредбе члана 151. Устава утврђују: да судија не може бити позван на одговорност за изражено мишљење или гласање приликом доношења судске одлуке, осим ако се ради о кривичном делу кршења закона од стране судије (став 1.); да судија не може бити лишен слободе у поступку покренутом због кривичног дела учињеног у обављању судијске функције без одобрења Високог савета судства (став 2.).
Одредбама Закона о судијама ("Службени гласник РС", бр. 63/01, 42/02, 60/02, 17/03, 25/03, 27/03, 29/04, 35/04, 44/04, 61/05, 101/05 и 46/06) било је прописано: да судија никоме није одговоран за мишљење или глас дат у вршењу судијске дужности (члан 5. став 1.); да за штету коју судија проузрокује незаконитим или неправилним радом одговара Република Србија (члан 6. став 1.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта наведених одредаба Устава и закона, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд је становишта да су Први општински суд у Београду и Окружни суд у Београду у оспореним решењима дали уставноправно прихватљиве разлоге због којих су одбацили тужбу подносиоца уставне жалбе. Наиме, из садржине одредбе члана 151. став 1. Устава и члана 5. став 1. Закона о судијама, произлази постојање имунитета судије за мишљење дато у вршењу судијске дужности. Дакле, чињеница да је већи број судија у парничном поступку пред Првим општинским судом у Београду било тужено управо из разлога што су заузели одређени правни став у одлукама у којима су одлучивали о правима подносиоца уставне жалбе, упућује на директну примену наведених одредаба Устава и Закона о судијама.
Независност судије као носиоца судијске функције представља један од основних принципа независног судства. Уставним гарантовањем имунитетских права обезбеђује се додатна заштита независности судија, јер судијски имунитет обухвата слободу мишљења и гласања у пресуђивању (материјално правни имунитет) и заштиту од притварања и вођења кривичног и других поступака без одобрења Високог савета судства (процесноправни имунитет). Да би судија поступао независно и непристрасно његова функција мора бити Уставом загарантована, а судијско место не сме бити угрожено политичким и другим реакцијама на његове одлуке. Дакле, судијски имунитет није успостављен само ради заштите судске власти од других грана власти, већ и ради заштите судија од непосредних учесника судских поступака. Обезбеђивање услова за расправљање спорне правне ствари у складу са процесним законом и могућност доношења непристрасне одлуке у тој ствари засноване на правилној примени материјалног права, без непосредних и посредних притисака и утицаја, чини суштину судске независности.
На основу изнетог, Уставни суд оцењује да оспореним решењима првостепеног и другостепеног суда подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
Оцењујући истицање повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд налази да нема основа за тврдње да је оспореним решењима подносилац уставне жалбе на било који начин дискриминисан. У уставној жалби нису пружени докази да му је због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом.
Уставни суд оцењује да подносиоцу уставне жалбе није повређено ни право на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. став 1. Устава, јер се ни из оспорених аката, нити из других доказа приложених уз уставну жалбу такав закључак није могао извести. Наиме, Уставни суд констатује да је услов који мора постојати да би се могла утврдити повреда права на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. став 1. Устава, постојање различитих одлука код исте чињеничне и правне ситуације.
Оцењујући постојање повреде права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, Уставни суд је становишта да је подносилац уставне жалбе имао законско право на подношење жалбе против оспореног решења Првог општинског суда у Београду П. 8734/08 од 3. децембра 2008. године, које је и искористио и на основу кога је донето оспорено решење Окружног суда у Београду Гж. 16660/08 од 19. јануара 2009. године. Уставни суд констатује да на основу изнетог подносиоцу није повређено право на правно средство из члана 36. став 2. Устава, јер је о жалби против решења првостепеног суда одлучивао другостепени суд.
На основу изложеног и одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07), Уставни суд је уставну жалбу у целини одбио као неосновану.
6. Полазећи од изнетог, сагласно члану 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић