Уставни суд, у саставу: заменик председника др Марија Драшкић и судије др Оливера Вучић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Мирослава Живанова из Панчева, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 19. маја 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неснована уставна жалба Мирослава Живанова изјављена против решења Окружног суда у Зрењанину Кв. 210/09 од 8. октобра 2009. године и решења Врховног суда Србије Кж. II 2817/09 од 19. октобра 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Мирослав Живанов из Панчева поднео je Уставном суду 18. новембра 2009. године, преко пуномоћника Љубише Кесића, адвоката из Панчева, уставну жалбу против решења Окружног суда у Зрењанину Кв. 210/09 од 8. октобра 2009. године и решења Врховног суда Србије Кж. II 2817/09 од 19. октобра 2009. године, због повреде права зајемчених одредбама члана 30. став 1, члана 31. ст. 1. и 2, члана 32. став 1. и члана 33. ст. 4. и 5. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се наводи: да приликом доношења оспорених решења о продужењу притвора судови нису дали довољне и индивидуализоване разлоге о неопходности да се ради даљег несметаног вођења кривичног поступка подносилац уставне жалбе може и даље задржати у притвору; да није наведен ниједан разлог због којег би продужење притвора према подносиоцу било неопходно ради вођења кривичног поступка; да су још у истражном поступку искључени разлози за продужење притвора, престанком могућег утицаја на сведоке; да подносилац уставне жалбе и његов бранилац нису били обавештени о седници већа другостепеног суда на којој се одлучивало о жалби на решење о продужењу притвора, те да му је стога онемогућено да истиче доказе у своју корист приликом одлучивања о притвору.
Предложио је да Уставни суд уставну жалбу усвоји и утврди да су оспореним решењима подносиоцу уставне жалбе повређена горе наведена Уставом зајемчена права.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пред Окружним судом у Зрењанину вођен је кривични поступак против подносиоца уставне жалбе по оптужници Окружног јавног тужилаштва у Зрењанину Кт. 104/08 од 28. августа 2008. године, због постојања основане сумње да је извршио два продужена кривична дела злоупотреба службеног положаја у подстрекавању из члана 359. став 4. у вези са ставом 1. тачка 3) у вези са чл. 33, 34. и 61. Кривичног законика и кривично дело из члана 27. став 2. у вези са ставом 1. Закона о спречавању прања новца. Оптужницом су обухваћена још три лица због укупно два продужена кривична дела злоупотреба службеног положаја, три кривична дела злоупотреба службеног положаја и кривично дело из члана 27. став 2. у вези са ставом 1. Закона о спречавању прања новца.
Подносилац уставне жалбе се налазио у притвору од 31. марта 2008. године, на основу решења истражног судије Окружног суда у Зрењанину Кри. 134/08 од 2. априла 2008. године.
Током трајања кривичног поступка, притвор је подносиоцу уставне жалбе продужаван.
Оспореним решењем Окружног суда у Зрењанину Кв. 210/09 од 8. октобра 2009. године је према подносиоцу уставне жалбе притвор продужен, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП. У образложењу оспореног решења је, поред осталог, наведено „да се увидом у списе утврђује да постоји довољно доказа за основану сумњу да су окривљени на начин описан у оптужници Окружног јавног тужилаштва из Зрењанина извршили кривична дела за која се терете, при чему основана сумња произлази из прикупљене документације приложене у списима, исказа саслушаних сведока, налаза Завода за судска вештачења, а делом из одбране окривљених“. Даље је наведено „да су окривљени М.А. и Ј.Ш. основано сумњиви да су као лица која имају статус одговорних лица у предузећима која постоје у систему компаније „Агрожив“ а.д. Панчево, а окривљени З.П. као директор компаније, допринели да окривљени Мирослав Живанов и остали сувласници стекну вишемилионске износе материјалне користи у виду подигнутих дивиденди у свеукупном износу од преко 1,5 милијарди динара, при чему је окривљени Мирослав Живанов основано сумњив да је подстрекао 20 лица на извршење укупно 17 кривичних дела и да је његовим радњама имовина више друштвених предузећа прешла у својину компаније „Агрожив“ чији је он већински власник“. Из изнетог, Окружни суд у Зрењанину закључује „да, имајући у виду да је за кривична дела за која се окривљени терете запрећена казна преко десет година затвора, при чему посебно тешке околности извршења кривичног дела, а ту се мисли на висину стечене противправне имовинске користи од 1,5 милијарди динара, као и стечену дивиденду у вишемилионском износу, оправдавају потребу да окривљени и даље бораве у притвору, будући да исте далеко превазилазе уобичајене околности код вршења оваквих и сличних кривичних дела“.
Врховни суд Србије је 19. октобра 2009. године, одлучујући о жалбама на првостепено решење, донео оспорено решење Кж. II 2817/09 у коме је оценио да је првостепени суд правилно продужио притвор окривљенима по основу из члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, наводећи „да је за овај закључак првостепени суд у побијаном решењу дао јасне и довољне разлоге прихватљиве и за Врховни суд, како у погледу постојања основане сумње да су окривљени извршили кривична дела злоупотребе службеног положаја из члана 359. став 4. у вези са ставом 1. и 3. Кривичног законика и др, која су им оптужницом стављена на терет и ближе означена у побијаном решењу за сваког од наведених окривљених, уз означавање доказа (страна четири став други) којима је постојање исте утврђено и на којима се заснива оптужни акт против окривљених, тако и у погледу конкретних услова за продужење притвора по наведеном основу, који се тичу запрећене казне за кривична дела у питању (затвор преко 10 година) и постојања посебно тешких околности дела за које је првостепени суд правилно нашао да оправдавају продужење притвора окривљенима“. Такође, Врховни суд Србије је навео „да се те околности према разлозима побијаног решења односе на противправну имовинску корист која је према наводима оптужбе прибављена сувласницима Компаније АД „Агрожив“, међу којима су и окривљени Мирослав Живанов и З.П, радњама ових окривљених и прибављање које користи је омогућено и радњама окривљених Ј.Ш. и М.А, све на начин како је представљено у чињеничном основу оптужнице и у образложењу побијаног решења (страна четири, став трећи), и то користи у вишемилионском износу који знатно превазилази износ предвиђен ставом 3. члана 359. Кривичног законика као квалификаторни за постојање тог дела, што и јесте разлог довољан да оправда продужење притвора окривљенима у овој фази поступка (главни претрес), по основу тежине оптужбе, који стога, супротно жалбеним наводима, не противуречи захтеву по којем се притвор као мера ограничења слободе појединца одређује кад је то неопходно ради вођења кривичног поступка“. Коначно, Врховни суд Србије истиче „да не стоји тврдња жалилаца о пропусту суда да приликом доношења побијаног решења обавести окривљене и браниоце и саслуша окривљене по одредби члана 142а став 1. ЗКП, која обавеза постоји само приликом одређивања притвора“.
4. Одредбом члана 30. став 1. Устава зајемчено је да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка.
Одредбама члана 31. ст. 1. и 2. Устава је утврђено, поред осталог, да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора и да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом.
Према одредби члана 32. став 1. Устава свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Чланом 33. Устава утврђено је, поред осталог, да свако ко је окривљен за кривично дело, а доступан је суду, има право да му се суди у његовом присуству и да не може бити кажњен, ако му није омогућено да буде саслушан и да се брани (став 4.) и да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране (став 5.).
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09) (у даљем тексту: ЗКП), који је важио у време доношења оспорених решења, било је прописано: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером; да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору; да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141.став 1. до 3.).
Одредбом члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП прописано је да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела.
Чланом 142а ЗКП у тачки 1) прописано је да одлуку о одређивању притвора истражни судија или веће доноси по саслушању окривљеног и да се одлука о продужењу или укидању притвора доноси у седници већа, изузев у случају из члана 145. овог законика.
Осталим одредбама ЗКП које су од значаја за одлучивање прописано је: да се после предаје оптужнице суду до завршетка главног претреса, одлука о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси у складу са чланом 142а овог законика, да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу, да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења, те да против решења већа којим се одбија предлог за одређивање или укидање притвора жалба није дозвољена (члан 146. ст. 1. до 4.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено, да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 401. став 1. и 3.).
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта одредаба члана 30. став 1. и члана 31. ст. 1. и 2. Устава и цитираних одредаба ЗКП, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима судова у кривичном поступку нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца на која се позвао.
Одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 141. став 1. и члана 142. став 1. ЗКП, утврђени су следећи услови за одређивање притвора према неком лицу: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело, да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, ако се иста сврха не може остварити другом мером, као и да притвор може бити одређен само на основу одлуке суда.
Уставни суд је у Одлуци Уж-1197/2008 од 13. новембра 2008. године изнео став да се одредбе члана 30. Устава односе на иницијални чин притварања неког лица, односно на доношење решења о одређивању притвора од стране суда, а одредбе члана 31. Устава на трајање притвора, што подразумева да је притвор предходно одређен и да се лице већ налази у притвору, те да, дакле, суд може да одреди притвор искључиво ако постоји основана сумња да је неко лице извршило кривично дело и ако је та мера неопходна ради вођења кривичног поступка, чиме се исцрпљује непосредно дејство одредбе члана 30. Устава по питању притвора као кривично-процесног института, док се у даљем току кривичног поступка више не одлучује о одређивању притвора према већ притвореном лицу, већ се једино одлучује о продужењу или укидању притвора, до кога долази када се за то стекну прописани услови.
Следом наведеног, Суд налази да је неосновано позивање подносиоца уставне жалбе на повреду права зајемченог чланом 30. став 1. Устава, већ да за оцену навода уставне жалбе могу бити релевантне само одредбе члана 31. ст. 1. и 2. Устава. Овим уставним одредбама утврђено је, поред осталог, да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора и да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом. Уставни суд је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима опавдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Уставни суд је, полазећи, са једне стране, од наведених општих принципа и, са друге стране, од околности које се односе на конкретан случај, утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен и продужаван због постојања основане сумње да је извршио два продужена кривична дела - злоупотреба службеног положаја у подстрекавању, за које дело је законом прописана казна затвора преко десет година и кривично дело из члана 27. став 2. у вези са ставом 1. Закона о спречавању прања новца. У том смислу, Уставни суд оцењује да је у конкретном случају био испуњен први од прописаних услова за продужење притвора подносиоцу уставне жалбе по основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, а који се односи на висину запрећене казне за кривично дело за које постоји основана сумња да га је окривљени извршио. Стога је у даљем току поступка Уставни суд испитивао да ли оснорени акти садрже релевантне и довољне разлоге који би оправдали продужење притвора по овом законском основу и да ли је надлежни суд показао посебну хитност у вођењу поступка.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима продужен из разлога предвиђеног одредбом члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП. У односу на овај притворски разлог, у образложењу оспореног првостепеног решења Окружног суда у Зрењанину Кв. 210/09 од 8. октобра 2009. године је, поред осталог, наведено да је подносилац уставне жалбе основано сумњив да је као сувласник у систему компаније „Агрожив“ АД Панчево стекао вишемилионске износе материјалне користи у виду подигнутих дивиденди у свеукупном износу од преко 1,5 милијарди динара, као и да је основано сумњив да је подстрекао 20 лица на извршење укупно 17 кривичних дела и да је његовим радњама имовина више друштвених предузећа прешла у својину компаније „Агрожив“ чији је он већински власник. Из изнетог је Окружни суд у Зрењанину закључио да основана сумња у погледу висине стечене противправне имовинске користи од 1,5 милијарди динара и стечене дивиденда у вишемилионском износу представљају посебно тешке околности извршења кривичног дела које се подносиоцу уставне жалбе ставља на терет, јер далеко превазилазе уобичајене околности код вршења оваквих и сличних кривичних дела, те је стога неопходно да се подносиоцу уставне жалбе притвор продужи. Овакав закључак првостепеног суда је Врховни суд Србије у оспореном другостепеном решењу оценио јасним, довољним и прихватљивим.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да су, у конкретном случају, Окружни суд у Зрењанину и Врховни суд Србије оспорена решења засновали на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су надлежни судови поступили у складу са ЗКП када су утврдили да постоје услови за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе по означеном законском основу. Окружни суд у Зрењанину и Врховни суд Србије су своје одлуке аргументовано образложили, наводећи, поред основане сумње да је подносилац уставне жалбе учинио кривично дело за које је прописана казна затвора преко десет година, све посебно тешке околности које, у конкретном случају, оправдавају даље задржавање подносиоца у притвору из разлога предвиђених чланом 142. став 1. тачка 5) ЗКП. По оцени Уставног суда, дати разлози су „релевантни“ и „довољни“ и нису последица арбитрерног и произвољног поступања.
Такође, Уставни суд је утврдио да се подносилац уставне жалбе до доношења оспореног другостепеног решења 19. октобра 2009. године, налазио у притвору једну годину, шест месеци и 19 дана, рачунајући од 31. марта 2008. године, када је лишен слободе.
У наведеном периоду је против подносиоца уставне жалбе и још три лица спроведена истрага због укупно четири продужена кривична дела злоупотреба службеног положаја, три кривична дела злоупотреба службеног положаја и два кривична дела из члана 27. став 2. у вези са ставом 1. Закона о спречавању прања новца. Након спроведене истраге, која је трајала нешто више од четири месеца, оптужница је подигнута 28. августа 2008. године. У време доношења оспорених решења кривични поступак је био у фази главног претреса. Имајући у виду да се кривични поступак спроводи против четири окривљена лица због више кривичних дела у продуженом трајању, при чему се самом подносиоцу уставне жалбе ставља на терет основана сумња да је подстрекао чак 20 лица на извршење 17 кривичних дела, Уставни суд је, полазећи од очигледне сложености чињеничних и правних питања која треба да буду расправљена, оценио да је досадашњи ток овог поступка у складу са захтевима ефикасног поступања у притворским предметима.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да је редовни суд у оспореном решењу навео “релевантне“ и „довољне“ разлоге због којих сматра да је задржавање окривљеног у притвору неопходно ради вођења кривичног поступка, као и да је кривични поступак вођен са нарочитом хитношћу.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право из члана 31. ст. 1. и 2. Устава.
6. У односу на наводе подносиоца уставне жалбе да му је оспореним решењима повређено право из члана 32. став 1. Устава, јер је „прекорачен разумни рок трајања притвора“, Уставни суд је недвосмислено утврдио да се истакнута повреда односи на члан 31. ст. 1. и 2. Устава. Стога је Уставни суд ове наводе подносиоца уставне жалбе ценио кроз право из члана 31. ст. 1. и 2. Устава.
7. Уставни суд је ценио и наводе подносиоца уставне жалбе да он и његов бранилац нису били обавештени о седници већа другостепеног суда на којој се одлучивало о жалби на решење о продужењу притвора, те да му је стога онемогућено да истиче доказе у своју корист приликом одлучивања о притвору, из чега закључује да му је повређено право из члана 33. ст. 4. и 5. Устава. Међутим, полазећи од садржине оспорених права из наведеног члана Устава, Уставни суд је утврдио да се изнети разлози не могу довести у везу са уставним одредбама на које се подносилац позвао, већ да се заправо односе на право из члана 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Уставни суд подсећа да је контрадикторно усмено рочиште према члану 5. став 4. Конвенције увек потребно у случајевима где је почетно притварање извршено према члану 5. став 1. (в) (видети пресуду у предмету Assenov и други против Бугарске, број 24760/94 од 28. октобра 1998. године, став 162.), као и да, чак и у случају да је спорни притвор одредио суд, не лишава притворено лице права да се накнадно поступак преиспита у складу са чланом 5. став 4. Конвенције, ако основне процесне гаранције, као што је усмено рочиште, нису поштоване у почетку (видети пресуду De Wilde, Ooms i Versyp против Белгије, број 2832/66, 2835/66 и 2899/66 од 18. јуна 1971.).
Како су у конкретном случају оспорена решења којима је према подносиоцу уставне жалбе продужен притвор, то није од значаја што при овој контроли притвора подносилац није поново саслушан, јер таква обавеза код доношења решења о продужењу притвора није прописана Уставом и Закоником о кривичном поступку.
8. С обзиром на изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), уставну жалбу у целини одбио као неосновану.
9. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ЗАМЕНИК ПРЕДСЕДНИКА
УСТАВНОГ СУДA
др Марија Драшкић