Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Весне Станић из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 20. априла 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Весне Станић изјављена против пресуде Врховног суда Србије Рев. II 311/08 од 26. јуна 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Весна Станић из Београда је 26. септембра 2008. године поднела уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије Рев. II 311/08 од 26. јуна 2008. године, због повреде права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених одредбама члана 36. Устава Републике Србије и повреде права на рад зајемченог одредбама члана 60. Устава.
У уставној жалби је наведено да је подноситељка радила у Трговинском суду у Београду до 12. јула 2002. године, када је „истерана, без решења о престанку радног односа којe садржи разлоге престанка радног односа, образложења и поуке о правном леку, те је на тај начин подноситељки онемогућено да користи право на жалбу, односно друго правно средство, јер такав акт не постоји и нити се може тражити његово поништење“. Предложено је да Суд поништи оспорену пресуду Врховног суда Србије Рев. II 311/08 од 26. јуна 2008. године.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Одредбама члана 36. Устава је утврђено: да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (став 2.).
Одредбама члана 60. Устава је утврђено: да се јемчи право на рад, у складу са законом (став 1); да свако има право на слободан избор рада (став 2.); да су свима, под једнаким условима, доступна све радна места (став 3.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи (став 4.); да се женама, омладини и инвалидима омогућује посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (став 5.).
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, као и списе предмета Првог општинског суда у Београду П. 2316/04 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пресудом Првог општинског суда у Београду П. 2316/04 од 28. октобра 2005. године у ставу првом изреке одбијен је тужбени захтев тужиље, овде подноситељке уставне жалбе, којим је тражила да се утврди да јој је радни однос у Трговинском суду у Београду престао незаконито, те да се обавеже тужена Република Србија – Министарство правде да јој исплати на име неисплаћених зарада, боловања и изгубљених зарада за период од 3. априла 2002. године па до 1. фебруара 2004. године износ од 435.000 динара, са припадајућом законском затезном каматом, на име накнаде штете (по различитим основима) износ од 270.000 динара и на име доприноса за обавезно социјално осигурање износ од 450.000 динара за период од 3. априла 2002. године па до 1. фебруара 2004. године, са припадајућом законском затезном каматом. Ставом другим изреке пресуде одбијен је предлог за одређивање привремене мере према туженој, док је ставом трећим одлучено да свака странка сноси своје трошкове.
Пресудом Окружног суда у Београду Гж. I 1369/06 од 6. септембра 2007. године у ставу првом изреке одбијена је као неоснована жалба тужиље и потврђена је пресуда Првог општинског суда у Београду П. 2316/04 од 28. октобра 2005. године, у делу у коме је одбијен тужиљин захтев за утврђење да јој је незаконито престао радни однос у Трговинском суду у Београду, док је у преосталом делу првостепена пресуда укинута и предмет враћен на поновно суђење.
Против наведене другостепене пресуде тужиља је изјавила ревизију, коју је Врховни суд Србије оспореном пресудом Рев. II 311/08 од 26. јуна 2008. године одбио као неосновану. У образложењу оспорене ревизијске пресуде је, поред осталог, наведено да је решењем председника Привредног суда у Београду од 31. марта 2000. године тужиља примљена у радни однос на одређено време у трајању од 24 месеца, почев од 3. априла 2000. године, ради стручног оспособљавања и стицања услова за полагање правосудног испита, а за наведени период је средства за зараду тужиље обезбедио Републички завод за тржиште рада. По истеку времена за који је засновала радни однос, тужиља је писмено обавештена да јој је радни однос престао са 3. априлом 2002. године. У јануару 2002. године, тужиља је стекла услов за полагање правосудног испита и изашла на испит, али је из три предмета упућена на накнадно полагање, након чега је 5. јула 2002. године положила правосудни испит. По истеку њеног приправничког стажа, Трговински суд у Београду је 14. маја 2002. године расписао оглас за пријем у радни однос судијског помоћника, за који тужиља није испуњавала услове, с обзиром на то да у то време није имала положен правосудни испит. Исти оглас је расписан и 1. децембра 2003. године на коме тужиља није учествовала. Врховни суд Србије је код овако утврђеног чињеничног стања, нашао да су нижестепени судови правилно применили материјално право када су одбили тужбени захтев тужиље којим је тражила да се утврди да јој је незаконито престао радни однос у Трговинском суду у Београду. Даље је наведено да радни однос који је заснован на одређено време, чије је трајање унапред одређено, по закону престаје истеком рока на који је заснован, па су нижестепени судови правилно закључили да је, у датој ситуацији, истеком рока од 24 месеца тужиљи престао радни однос 3. априла 2002. године, о чему је писмено обавештена.
4. Законом о судовима ("Службени гласник РС", бр. 46/91, 60/91, 18/92 и 71/92) било је прописано: да за судијског приправника може бити примљен дипломирани правник који испуњава опште услове за стицање својства радника у државним органима, као и да се приправник прима на одређено време а најдуже три године (члан 61. ст. 1. и 2.); да се на запослене у судовима, уколико овим или другим законом, није друкчије предвиђено, примењују одредбе посебних прописа којима су утврђени положај, права и обавезе запослених у државним органима (члан 64.).
Законом о уређењу судова ("Службени гласник РС", број 63/01) било је прописано: да судијски помоћници стичу следећа звања: судијски сарадник, виши судијски сарадник и судски саветник, као и да звање судијског сарадника може стећи онај ко има положени правосудни испит, а звање вишег судијског сарадника онај ко после положеног правосудног испита има најмање две године радног искуства у правној струци (члан 56. ст. 1. и 2.).
Законом о радним односима у државним органима ("Службени гласник РС", бр. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05 и 79/05) било је прописано: да се овим законом уређују се права, обавезе и одговорности из радних односа лица запослених у министарствима, посебним организацијама, судовима, јавним тужилаштвима, јавном правобранилаштву, органима за прекршаје и у службама Народне скупштине, председника Републике, Владе и Уставног суда који се примају у радни однос одлуком функционера који руководе овим органима и службама (у даљем тексту: запослени у државним органима), одређена права председника Републике и одређена права, обавезе и одговорности лица која бира Народна скупштина (у даљем тексту: изабрана лица) и лица која поставља Влада, односно други надлежни орган (у даљем тексту: постављена лица), као и да се на запослене у државним органима и изабрана односно постављена лица примењују прописи о радним односима у погледу оних права, обавеза и одговорности која законом нису посебно уређена (члан 1. ст. 1. и 3.).
Законом о радним односима ("Службени гласник РС", бр. 55/96, 28/01 и 43/01) било је прописано: да се радни однос може засновати на неодређено или одређено време (члан 3. став 1.); да запосленом који је засновао радни однос на одређено време, престаје радни однос даном извршења посла, истеком одређеног рока или даном повратка одсутног запосленог (члан 13. став 2.).
5. Разматрајући најпре разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта истакнуте повреде Уставом зајемченог права на рад, Уставни суд је утврдио да оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. II 311/08 од 26. јуна 2008. године није повређено право подноситељке уставне жалбе гарантовано одредбама члана 60. Устава.
Уставни суд је оценио да је оспорена пресуда донета од стране законом и Уставом установљеног суда, који је поступао по тужбеном захтеву подноситељке, а у границама своје надлежности и у поступку спроведеном у складу са законским одредбама. Уставни суд је утврдио да се оспорена пресуда заснива на прихватљивој примени меродавног материјалног права и да је Врховни суд Србије дао јасне разлоге због којих сматра да је подноситељки уставне жалбе законито престао радни однос, истичући, при томе, да радни однос који је заснован на одређено време, чије је трајање унапред одређено, по закону престаје истеком рока на који је заснован, па је тако и истеком рока од 24 месеца подноситељки уставне жалбе престао радни однос 3. априла 2002. године. Супротна тврдња подноситељке уставне жалбе је израз њене субјективне оцене о погрешној примени меродавног права, а не и доказ о учињеној повреди Уставом зајемченог права на рад.
Такође, Уставни суд налази да подноситељки уставне жалбе није повређено право на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. став 1. Устава, јер се ни из оспорених аката, нити из других доказа приложених уз уставну жалбу такав закључак не може извести. Наиме, Уставни суд констатује да је услов који мора постојати да би се могла утврдити повреда права на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. став 1. Устава, постојање различитих одлука код исте чињеничне и правне ситуације.
Подноситељка повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, заснива на чињеници да Трговински суд у Београду није донео посебно решење о престанку њеног радног односа које требало да садржи разлоге престанка радног односа, образложење и поуку о правном леку. Међутим, Уставни суд констатује да је подноситељка имала законско право да покрене парнични поступак ради утврђења да јој је радни однос престао незаконито, што је она и учинила. Такође, Уставни суд налази да је подноситељка изјавила жалбу против првостепене пресуде, а о којој је донета оспорена другостепена пресуда. Штавише, подноситељка је имала и право на подношење ревизије, о којој је у трећем степену одлучио Врховни суд Србије доносећи оспорену пресуду Рев. II 311/08 од 26. јуна 2008. године. Уставни суд констатује да на описани начин подноситељки није повређено право на правно средство, јер је o њеном тужбеном захтеву расправљано у три степена, чиме је задовољено наведено Уставом зајемчено право.
6. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је уставну жалбу изјављену против оспорене пресуде Врховног суда Србије Рев. II 311/08 од 26. јуна 2008. године у целини одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07).
На основу изложеног и одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучено је као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић