Уставни суд, у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Ненада Живковића из Доњег Љубеша, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 20. априла 2011. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неснована уставна жалба Ненада Живковића изјављена против пресуде Врховног суда Србије Кзп. 244/09 од 30. јуна 2009. године.
2. Одбацује се уставна жалба Ненада Живковића изјављена због повреде права на одбрану у поступку по жалби на пресуду Окружног суда у Нишу К. 23/08 од 21. априла 2008. године, који је окончан доношењем пресуде Врховног суда Србије Кж. I 1564/08 од 19. августа 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ненад Живковић из Доњег Љубеша је 6. новембра 2009. године, преко пуномоћника Соње Спасовић, адвоката из Ниша, поднео уставну жалбу против „кривичног поступка“ који се против подносиоца водио у предмету Окружног суда у Нишу у предмету К. 23/08 и против пресуде Врховног суда Србије Кзп. 244/09 од 30. јуна 2009. године, због повреде посебних права окривљеног зајемчених одредбама члана 33. ст. 2. и 3. Устава Републике Србије и повреде права из члана 6. став 1. тач. б. и ц. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Подносилац уставне жалбе наводи: да је пресудом Окружног суда у Нишу К. 23/08 од 21. априла 2008. године оглашен кривим због извршења кривичног дела убиство из члана 113. Кривичног законика и осуђен на казну затвора у трајању од 13 година; да се више пута свом тадашњем браниоцу обраћао захтевима да дође код њега ради припреме и подношења жалбе против првостепене пресуде; да је његов тадашњи бранилац примио првостепену пресуду 23. маја 2008. године, али да није изјавио жалбу против наведене пресуде, нити је са подносиоцем био у контакту; да је морао сам да изјави жалбу против првостепене пресуде; да није могао квалитетно да изложи примедбе на првостепену пресуду и исту оспори на законом прописан начин, јер му председник првостепеног већа није одобрио да копира списе предмета уз образложење да исте може добити од свог браниоца и, јер му надлежни суд није поставио браниоца по службеној дужности иако је то тражио уз образложење да га изабрани бранилац не посећује; да је његова жалба одбијена као неоснована пресудом Врховног суда Србије Кж. I 1564/08 од 19. августа 2008. године; да је потом ангажовао новог браниоца који је поднео захтев за испитивање законитости правноснажних пресуда; да му је пред Врховним судом Србије по ванредном правном средству такође повређено право на одбрану, јер му није омогућено да присуствује седници већа пошто није доведен из Казнено поправног завода у Нишу и јер је његов нови бранилац у то време био на годишњем одмору.
Подносилац уставне жалбе закључује да су и првостепени и другостепени суд „погрешили“, јер му нису омогућили увид у списе предмета и фотокопирање списа ради припремања и улагања жалбе на првостепену пресуду и непостављањем браниоца по службеној дужности, с обзиром да је то тражио и обавештавао првостепени суд да нема комуникацију са ангажованим адвокатом и да му је повређено право на одбрану и по ванредном правном леку. Предложио је да Уставни суд утврди повреде права зајемчених одредбама члана 33. ст. 2. и 3. Устава, односно права из члана 6. став 1. тач. б. и ц. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Против подносица уставне жалбе вођен је кривични поступак пред Окружним судом у Нишу у предмету К. 23/08, који је правноснажно окончан.
Окружни суд у Нишу је 21. априла 2008. године донео пресуду К. 23/08 којом је подносилац уставне жалбе оглашен кривим због извршења кривичног дела убиство из члана 113. Кривичног законика и осуђен на казну затвора у трајању од 13 година.
Врховни суд Србије је 19. августа 2008. године донео пресуду Кж. I 1564/08 којом је одбијена као неоснована жалба оптуженог, овде подносиоца уставне жалбе, и потврђена пресуда Окружног суда у Нишу К. 23/08 од 21. априла 2008. године. Пресуду Врховног суда Србије Кж. I. 1564/08 од 19. августа 2008. године подносилац уставне жалбе је примио најкасније почетком јуна 2008. године, а његов тадашњи бранилац 23. маја 2008. године.
Подносилац уставне жалбе је преко новоангажованог браниоца потом поднео захтев за испитивање законитости правноснажне пресуде Окружног суда у Нишу К. 23/08 од 21. априла 2008. године и Врховног суда Србије Кж. I 1564/08 од 19. августа 2008. године. Врховни суд Србије је, одлучујући о поднетом захтеву, донео 30. јуна 2009. године оспорену пресуду Кзп. 244/09, којом је одбијен као неоснован захтев браниоца осуђеног Ненада Живловића за испитивање законитости правноснажне пресуде Окружног суда у Нишу К. 23/08 од 21. априла 2008. године и пресуде Врховног суда Србије Кж. I 1564/08 од 19. августа 2008. године.
У образложењу оспорене пресуде је, поред осталог, наведено: да је седница већа одржана у одсуству уредно обавештених осуђеног и његовог браниоца; да се суштина захтева за испитивање законитости правноснажних пресуда своди на то да је првостепени суд повредио право на одбрану, овде подносиоцу уставне жалбе, јер му није поставио браниоца по службеној дужности, с обзиром на то да његов изабрани бранилац у жалбеном поступку није уложио жалбу, нити је био у контакту са својим брањеником; да су овакви наводи неосновани и да се не могу прихватити, јер је осуђени, овде подносилац уставне жалбе, све време трајања кривичног поступка, па и поступка по жалби, имао браниоца; да пуномоћје изабраном браниоцу није отказано.
4. Одредбама члана 33. ст. 2. и 3. Устава, на чију се повреду подносилац позива у уставној жалби, утврђено је да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране, као и да окривљени који не може да сноси трошкове браниоца, има право на бесплатног браниоца, ако то захтева интерес правичности, у складу са законом.
Одредбом члана 6. став 3. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода утврђено је да свако ко је оптужен за кривично дело има следећа минимална права: довољно времена и могућности за припремање одбране (тачка б); да се брани лично или путем браниоца кога сам изабере или ако нема довољно средстава да плати за правну помоћ, да ову помоћ добије бесплатно када интереси правде то захтевају (тачка ц).
Према члану 84. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), уставна жалба се може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08 и 20/09), који је важио у време доношења пресуде Врховног суда Србије по захтеву за испитивање законитости правноснажне пресуде, било је прописано: да се захтев за испитивање законитости правноснажне пресуде може поднети због повреде права осуђеног на одбрану на главном претресу или због повреде одредаба кривичног поступка у жалбеном поступку, ако је та повреда била од утицаја на доношење правилне пресуде (члан 430. став 1. тачка 3.)); да ће се о седници већа обавестити окривљени и његов бранилац (члан 431. тачка 5)).
5. Уставни суд је, оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта члана 33. ст. 2. и 3. Устава, констатовао да се одредбе члана 6. став 3. тач. б. и ц. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода садржински не разликују од права зајемчених Уставом. Стога је Уставни суд постојање истакнуте повреде права ценио у односу на означене одредбе Устава.
Следом наведеног, Уставни суд је полазећи од садржине права зајемченог одредбом члана 33. став 2. Устава утврдио да је захтев за испитивање законитости правноснажних пресуда поднео бранилац кога је ангажовао подносилац уставне жалбе. Врховни суд је у поступку по овом ванредном правном леку одржао седницу већа о којој су подносилац и његов бранилац уредно обавештени. Из изнетог произлази да је подносиоцу уставне жалбе омогућено право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору. Уставни суд је имао у виду да на седницу већа Врховног суда Србије подносилац уставне жалбе није приведен и да је бранилац подносиоца тражио њено одлагање, јер се налазио на годишњем одмору, али ове чињенице нису од значаја за другачију одлуку Суда. Ово из разлога што се у поступку по захтеву за ванредно испитивање законитости правноснажне пресуде не утврђују нове чињенице и не изводе се докази, већ се суд ограничава на испитивање повреда истакнутих у захтеву. Такође, имајући у виду да је наведени захтев поднет у корист окривљеног, присуство окривљеног и његовог браниоца није неопходно.
С обзиром на изнето, Уставни суд је утврдио да оспореном пресудом Врховног суда Србије Кзп. 244/09 од 30. јуна 2009. године подносиоцу уставне жалбе није повређено право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору. Такође, Уставни суд је констатовао да се повреда права из члана 33. став 3. Устава не може довести у везу са оспорном актом, већ се, према наводима уставне жалбе, повреда овог права односи на првостепену и другостепену пресуду.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, у том делу уставну жалбу одбио, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. У односу на истакнуте повреде права из чл. 33. ст. 2. и 3. Устава, у поступку по жалби против пресуде Окружног суда у Нишу К. 23/08 од 21. априла 2008. године, који је окончан доношењем пресуде Врховног суда Србије Кж. I 1564/08 од 19. августа 2008. године, Уставни суд је утврдио је да је пресуду Врховног суда Србије Кж. I 1564/08 подносилац уставне жалбе примио најкасније почетком јуна 2008. године, а његов тадашњи бранилац 23. маја 2008. године. Како је уставна жалба изјављена 6. новембра 2009. године, дакле по истеку рока од 30 дана од дана достављања акта којим су исцрпљена правна средства пре изјављивања уставне жалбе, Суд је оценио да је уставна жалба у овом делу неблаговремена, па је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, решио као у тачки 2. изреке.
7. Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08 и 27/08), одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић