Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Радивоја Шћекића из Самариновца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 20. априла 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Радивоја Шћекића изјављена због повреде права на суђење у разумном року зајемченог чланом 32. став 1. и посебних права окривљеног из члана 33. став 6. Устава Републике Србије у кривичном поступку који се водио пред Окружним судом у Неготину у предмету К. 11/08, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Радивоје Шћекић из Самариновца, преко пуномоћника Ивице Радоњића, адвоката из Неготина, поднео је Уставном суду 6. октобра 2008. године уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року зајемченог чланом 32. став 1. и посебних права окривљеног из члана 33. став 6. Устава Републике Србије, као и права на накнаду штете зајемченог чланом 35. став 2. Устава, у кривичном поступку који се водио пред Окружним судом у Неготину у предмету К. 11/08.
Подносилац уставне жалбе је навео да је поступак вођен „уз пуно пропуста и недостатака, што је довело и до два укидања првостепених пресуда..., а све то, наравно, и до недопустивог одуговлачења истог поступка... а што је довело до коначног одустанка тужиоца од даљег кривичног гоњења. За сво то време, подносилац је трпео велике штетне последице, будући да је, као радник МУП-а, драстично професионално дерогиран... две године провео на нижем радном месту..., а уз то су његова част и углед тешко нарушени...“. Предложано је да Уставни суд уставну жалбу усвоји, утврди да су подносиоцу ускраћена наведена људска права и слободе, одреди „да се уклоне штетне последице“ и да му се накнади штета у износу од „најмање 2.000.000 динара“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом
Одредбама члана 82. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/07) прописано је: да се уставна жалба може изјавити против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства или је законом искључено право на њихову судску заштиту (став 1.); да се уставна жалба може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року (став 2.).
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Окружног суда у Неготину К. 11/08 и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Истражни судија Окружног суда у Неготину донео је 25. фебруара 2003. године решење о спровођењу истраге Ки. 5/03 против подносиоца уставне жалбе као окривљеног, због основане сумње да је извршио кривично дело примање мита из члана 254. став 1. КЗРС, а Окружни јавни тужилац је 18. марта 2003. године пред Окружним судом у Неготину против подносиоца подигао оптужницу Кт. 9/2003. Након спроведеног првостепеног поступка, Окружни суд у Неготину је својом пресудом К. 3/03 од 8. августа 2003. године подносиоца огласио кривим за кривично дело примање мита и осудио га на казну затвора у трајању од једне године, изрекавши му и меру безбедности забране вршења позива у трајању од једне године.
Решавајући о изјављеним жалбама, Врховни суд Србије је 26. априла 2005. године донео решење Кж. 1215/04 којим је жалбе уважио, ожалбену пресуду укинуо и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење. Разлог укидања првостепене пресуде била је повреда одредбе члана 24. став 1. ЗКП, јер је веће првостепеног суда судило у непрописном саставу од троје, уместо петоро судија.
У 2005. и 2006. години суд је покушавао да одржи главни претрес, међутим није успевао с обзиром на чињеницу да су двојица оштећених румунски држављани који живе у Румунији и који су били недоступни нашим правосудним органима. Како се оштећени нису одазивали позивима поступајућег суда, а подносилац и његов бранилац су и даље инсистирали на њиховом поновном саслушању, суд је настојао да обезбеди њихово непосредно саслушање на главном претресу доставом позива замолним путем преко надлежних државних органа Србије и Румуније. На главном претресу одржаном 31. октобра 2006. године поступајући суд је, и поред инсистирања одбране да се оштећени поново позову и саслушају, донео решење да се оштећени не саслушавају непосредно, већ да се прочитају њихови искази из истраге и са главног претреса одржаног у раније спроведеном поступку, након чега је донео пресуду К. 40/05 којом је подносиоца огласио кривим за кривично дело примања мита из члана 254. став 1. КЗРС и изрекао му условну осуду, тако што му је утврдио казну затвора у трајању од шест месеци, која се неће извршити уколико окривљени у року од две године по правноснажности пресуде не изврши ново кривично дело.
Врховни суд Србије је, решавајући о жалби подносиоца и његовог браниоца против првостепене пресуде, донео 30. октобра 2007. године решење Кж. 1149/07 којим је првостепену пресуду још једном укинуо и предмет вратио на поновно суђење. Првенствени разлог укидања првостепене пресуде била је неразумљивост њене изреке и недостатак описа службене радње коју окривљени као полицајац није извршио а морао ју је извршити, а која чини биће кривичног дела.
У поновном поступку, у предмету К. 11/08, Окружни суд у Неготину је опет покушао да обезбеди присуство оштећених румунских држављана, ради њиховог саслушања, и да одржи главни претрес који је започео 4. септембра 2008. године али га није довршио због одустанка Окружног јавног тужиоца од даљег кривичног гоњења окривљеног, па је поступајући суд истог дана решењем обуставио кривични поступак.
Посебним решењем К. 11/08 од 10. септембра 2008. године Окружни суд у Неготину је подносиоцу досудио трошкове кривичног поступка у износу од 334.600,00 динара.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (члан 33. став 6.); да свако има право на накнаду материјалне и нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе (члан 35. став 2.).
Одредбом члана 168. Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01, 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06 и 49/07), важећим у време вођења оспореног поступка, било је прописано да се у случајевима који нису предвиђени овим закоником достава обавља по одредбама које важе за парнични поступак, а одредбом члана 130. Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", бр. 125/04 и 111/09), такође важећим у време вођења поступка, да ће се, кад достављање треба извршити лицима или установама у иностранству или странцима који уживају имунитет, достављање извршити дипломатским путем, ако у међународном уговору или у закону (члан 141) није што друго одређено.
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта цитираних одредаба Устава и закона, а ради утврђивања постојања повреде права на суђење у разумном року, као елемента права на правично суђење, Уставни суд је утврдио да је период за оцену разумности дужине трајања судског поступка, који спада у надлежнот Уставног суда, почео да тече 8. новембра 2006. године, када је на снагу ступио Устав Републике Србије. Међутим, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину, која започиње покретањем поступка, а завршава се доношењем правноснажне одлуке, Уставни суд је, у складу са својом изграђеном судском праксом, оценио да се ради утврђивања оправданости дужине трајања поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године и да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене разумности рока узме у обзир целокупан период трајања предметног судског поступка.
Уставни суд је утврдио да је, у конкретном случају, кривични поступак против подносиоца уставне жалбе започео доношењем решења о спровођењу истраге истражног судије Окружног суда у Неготину Ки. 5/03 од 25. фебруара 2003. године, а обустављен је решењем Окружног суда у Неготину К. 11/08 од 4. септембра 2008. године, односно да је трајао нешто преко пет и по година.
Имајући у виду да се, према већ утврђеној судској пракси Уставног суда и Европског суда за људска права, разумна дужина трајања кривичног поступка не оцењује једино према дужини трајања самог поступка, већ да она зависи и од других чинилаца, као што су сложеност чињеничних и правних питања у поступку, понашање подносиоца уставне жалбе током поступка, поступање надлежног суда и значај предмета расправљања за подносиоца, ови се чиниоци морају процењивати у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима.
У конкретном случају, Уставни суд је закључио да у овом предмету није било нарочито сложених правних и чињеничних питања. Међутим, недоступност суду оштећених румунских држављана и инсистирање подносиоца и његовог браниоца на њиховом поновном непосредном саслушању, у највећој мери је допринело трајању овог поступка. Наиме, првостепени суд је прву пресуду, у поступку у коме су оштећени румунски држављани на главном претресу саслушани, донео након шест месеци од покретања кривичног поступка. Другу првостепену пресуду суд је донео након годину и по дана од укидања претходне првостепене пресуде, у ком периоду је Окружни суд у Неготину највише времена утрошио покушавајући да оштећенима достави замолним путем позиве за главни претрес. У други пут поновљеном поступку, првостепени суд је започео главни претрес након непуних годину дана од укидања претходне пресуде. И овај период је, углавном, протекао у покушајима позивања оштећених ради њиховог непосредног саслушања на главном претресу. Стога је, по оцени Уставног суда, надлежни суд поступао у оквиру својих законских обавеза и динамиком која је у датим околностима била прихватљива, имајући у виду предузете радње и чињеницу да су оштећени страни држављани којима су позиви морали бити достављени у иностранству преко надлежних државних органа две земље, у дипломатској процедури која, сама по себи, захтева одређено време.
Подносилац уставне жалбе је, својим инсистирањем на поновном непосредном саслушању оштећених, условио успорено поступање суда и његово исцрпљивање неуспешним позивањем оштећених. Међутим, како је овакав предлог окривљеног и његовог браниоца био легитиман и усмерен у интересу његове одбране, ова околност се не може узети као скривљени допринос суда или подносиоца дужем трајању оспореног кривичног поступка.
Природа захтева о коме се у кривичном поступку одлучивало, имајући у виду да је подносилац уставне жалбе полицајац, представљала је за подносиоца у статусном, моралном и материјалном погледу врло важно питање.
С обзиром на све наведено, по оцени Уставног суда, трајање оспореног кривичног поступка може се приписати, пре свега, вишекратном настојању поступајућег суда да на главном претресу понови извођење доказа саслушањем недоступних страних држављана, на чему је управо одбрана истрајавала, као и чињеници да је првостепена пресуда два пута укидана, због чега је било разумљиво настојање првостепеног суда да се оштећени саслушају још једном непосредно, како би се коначно утврдили сви елементи битни за одлучивање о постојању или непостојању кривичног дела и кривице на страни окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе.
С обзиром на наведено, Уставни суд је оценио да се укупно трајање предметног судског поступка објективно не може сматрати неразумно дугим и да у поступку који се оспорава уставном жалбом није повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
Из истих разлога, Уставни суд је оценио да није повређено ни посебно право окривљеног да му се суди без одуговлачења зајемчено одредбом члана 33. став 6. Устава.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба неоснована, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року и повреде посебних права окривљеног одбио.
6. У вези са наводима подносиоца уставне жалбе да му је у кривичном поступку повређено право на накнаду штете зајемчено чланом 35. став 2. Устава, Уставни суд констатује да је у поступку који је претходио подношењу уставне жалбе одлучивано о кривичној одговорности подносиоца уставне жалбе, а не о његовом захтеву за накнаду штете. Захтев за накнаду штете због незаконитог или неправилног рада суда или другог државног органа може се остварити у парничном поступку. Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да се ови наводи подносиоца ratione materiae не могу довести у везу са садржином права на чију се повреду позива, па је уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, у наведеном делу одбацио јер не постоје претпоставке утврђене Уставом и Законом о Уставном суду за вођење поступка и одлучивање.
7. Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08 и 27/08), одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић