Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, Братислав Ђокић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Горана Јанковића из Мионице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 14. априла 2011. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Горана Јанковића и утврђује да је пресудом Општинског суда у Мионици К. 49/07 од 17. октобра 2007. године и пресудом Окружног суда у Ваљеву Кж. 434/08 од 15. јула 2008. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована.
2. Поништава се пресуда Окружног суда у Ваљеву Кж. 434/08 од 15. јула 2008. године и одређује да Апелациони суд у Београду донесе нову одлуку о жалби коју је подносилац уставне жалбе изјавио против пресуде Општинског суда у Мионици К. 49/07 од 17. октобра 2007. године.
О б р а з л о ж е њ е
Подносилац наводи: да је пресудом Општинског суда у Мионици К. 49/07 од 17. октобра 2007. године оглашен кривим за кривично дело угрожавања јавног саобраћаја из члана 289. став 3. у вези става 1. Кривичног законика; да му је изречена условна осуда тако што му је утврђена казна затвора у трајању од четири месеца, која се неће извршити ако у периоду од једне године од правноснажности пресуде не изврши ново кривично дело; да је пресуда донета уз занемаривање битних чињеница утврђених у спроведеном кривичном поступку; да је пресуда резултат грубе повреде Законика о кривичном поступку и уставних права подносиоца, јер се ради о очигледној произвољности и арбитрерности у поступању судова приликом доношења одлука, пошто су занемарили доказе који иду у прилог окривљеном и терете оштећеног као извршиоца кривичног дела за које је подносилац уставне жалбе осуђен; да су на наведени начин повређена назначена уставна права подносиоца, због чега је предложио да Уставни суд учињену повреду права утврди и поништи оспорене пресуде.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је право сваког да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Одредбом члана 33. став 5. Устава је утврђено да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране. Одредбама члана 36. Устава је утврђено: да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (став 2.).
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
Оспореном пресудом Општинског суда у Мионици К. 49/07 од 17. октобра 2007. године подносилац уставне жалбе је оглашен кривим за кривично дело угрожавање јавног саобраћаја из члана 289. став 3. у вези става 1. Кривичног законика „извршеног 29. августа 2006. године око 16 часова у селу Клашнић, на локалном путу Радобић-Шушеока-Белошевац, тако што је управљајући теретним моторним возилом марке „ФАП“ 1616, власништво предузећа „Костић“ д.о.о. Мионица, супротно одредби члана 45. Закона о основама безбедности саобраћаја на путевима, крећући се брзином од 40 км/ч, а која брзина је била неприлагођена стању пута, видљивости, прегледности, атмосферским приликама... своје возило није држао ближе десној ивици коловоза, већ се кретало из зоне средине коловоза, па је доласком у једну оштру кривину налево предњим левим ивично-габаритним делом свог возила ударио у предњи леви део путничког возила марке „Голф ТАС“, којим је из супротног смера, а такође на непрописан начин управљао оштећени Ј.В.... који је том приликом задобио лаке телесне повреде“. Стога му је суд изрекао условну осуду, тако што му је утврдио казну затвора у трајању од четири месеца, која се неће извршити уколико у периоду од једне године од правноснажности пресуде не изврши ново кривично дело. Овом пресудом подносилац је обавезан и на плаћање трошкова кривичног поступка.
У оспореној пресуди првостепени суд је констатовао: да је до удеса дошло у оштрој кривини удесно, гледано из правца кретања оштећеног Ј.В.; да је ширина коловоза на месту удеса 4,60 м; да је коловоз без разделне линије; да је возило оштећеног у тој непрегледној кривини налетело на возило окривљеног (подносиоца уставне жалбе); да је до примарног контакта возила која су учествовала у незгоди дошло у тачки која је на бочној удаљености од 3,30 м. од десне и на 1,30 м. од леве ивице коловоза, гледано из правца кретања оштећеног; да су возила при удесу заклапала угао од 25 до 30 степени; да је у сударном моменту возило оштећеног било у зони средине коловоза, више на својој левој половини; да је возило окривљеног било својим задњим левим делом у зони средине коловоза, а предњим левим ивично габаритним делом на бочној удаљености од 3,30 м. од своје леве ивице коловоза; да је брзина кретања оба возила била приближна (40, 5 км/ч и 41 км/ч); да су критичном приликом оба возача својим пропустима узроковала настанак саобраћајне незгоде, јер при приближавању и при започињању кретања кроз критичну кривину нису прилагодили брзине и правац кретања својих возила конкретним неповољним временским условима, малом радијусу кривине, релативно уској ширини коловоза, малој даљини јасне прегледности и због кише смањеној видљивости; да је оштећени у удесу задобио лаке телесне повреде.
Суд је закључио да је подносилац уставне жалбе крив за предметну незгоду и изрекао му условну осуду, узимајући, при томе, као једну од олакшавајућих околности то што постоји допринос оштећеног настанку ове саобраћајне незгоде. У налазу судског вештака саобраћајне струке, на основу кога је суд донео пресуду, констатовано је, између осталог: да су димензије путничког возила оштећеног 3,99 х 1,66 м; да су димензије возила окривљеног 8,36 м. х 2, 45 м. (према скици саобраћајне полиције коју је вештак у том делу прихватио); да је у моменту судара „ГОЛФ“ био у у зони средине коловоза, више на својој левој половини коловоза, у благо закошеном положају у лево, са својим предњим десним ивично-габаритним делом на бочној удаљености од око 1,70 м. од своје десне ивице коловоза и са својим левим ивично-габаритним делом на бочној удаљености од око 1,30 м. од своје леве ивице коловоза, да на правцу кретања „ГОЛФА“ нису евидентирани никакви трагови кочења... док је камион „ФАП“ у тренутку контакта возила био у фази форсираног кочења започетог за око 1,5 м. пре локације места судара, у закошеном положају у десно под оштрим углом од око 30 степени у десно у односу на подужну осу коловоза, већим својим делом у зони своје десне половине коловоза, својим предњим десним делом у зони своје десне банкине и зоном својег задњег левог дела у зони средине коловоза... са својим предњим левим ивично-габаритним делом на бочној удаљености од око 3,30 м. од своје леве ивице коловоза и својим предњим десним ивично-габаритним делом на својој десној банкини на бочној удаљености од око 0,5 м. од своје десне ивице коловоза...“; да закључак вештака гласи: „Критичном приликом и возач возила „ГОЛФ“ - ошт. Ј.В. и возач камиона „ФАП“ - осум. Ј.Г. су својим пропустима узроковали настанак предметне саобраћајне незгоде, из разлога што при приближавању и при започињању кретања кроз критичну кривину, брзину и правац кретања својих возила нису прилагодили конкретним неповољним путно-временским условима, тј. малом радијусу критичне кривине, релативно уској ширини влажног асфалтног коловоза (4,60 м.), малој даљини јасне прегледности и због кише смањеној видљивости“.
Окружни суд у Ваљеву је 15. јула 2008. године, решавајући о жалби подносиоца против првостепене пресуде, донео оспорену пресуду Кж. 434/08 којом је жалбу подносиоца одбио као неосновану и првостепену пресуду потврдио. У образложењу ове пресуде, другостепени суд је у потпуности прихватио ставове и разлоге првостепеног суда, оцењујући: да је првостепени суд правилно и на ваљан начин утврдио чињенично стање; да је првостепени суд правилно оценио изведене доказе; да је правилно утврђен степен виности окривљеног (нехат) у односу на почињено кривично дело; да је правилна одлука о кривичној санкцији и трошковима поступка. При томе, другостепени суд је оценио као неосноване наводе жалбе окривљеног да се критични догађај десио на половини коловозне траке којом се он кретао и констатовао да се теретно возило окривљеног у моменту форсираног кочења налазило у зони средине коловоза а не у десној саобраћајној траци, а да је оштећени својим начином вожње допринео саобраћајној незгоди, јер је возио средином коловоза, што је првостепени суд приликом доношења одлуке о кривичној санкцији имао у виду и правилно ценио као олакшавајућу околност на страни окривљеног.
Правноснажним решењем Општинског органа за прекршаје Мионица Уп. 551/08 од 18. јула 2008. године утврђено је да је окривљени Ј.В. (оштећени у кривичном поступку) починио прекршај из члана 227. став 1. тачка 5) Закона о основама безбедности саобраћаја на путевима тиме „што је дана 29. августа 2006. године у 16,00 часова у селу Клашнић на путу Радобић-Шушеока управљао путничким возилом марке Голф... и кретао се из правца Белошевца према Радобићу и у кривини пута која се из његовог смера кретања пружа удесно прешао је на леву половину коловоза, тј. својим возилом се није кретао десном страном коловоза у смеру кретања“. Овим решењем Ј.В. је кажњен новчаном казном у износу од 3.000 динара, а у односу на наводе из захтева за покретање прекршајног поступка против Ј.В. којим му је на терет стављено да је дана 29. августа 2006. године у 16,00 часова, у селу Клашнић, управљајући својим возилом изазвао саобраћајну незгоду судара са теретним возилом којим је управљао Горан Јанковић, тако што је прешао на леву страну коловоза, прекршајни поступак је обустављен, јер је прекршајни орган сматрао да нема доказа да је окривљени Ј.В. изазвао саобраћајну незгоду услед преласка својим возилом на леву страну коловоза.
4. Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06 и 49/07) (у даљем тексту: ЗКП), који је важио у време доношења оспорених пресуда, било је прописано: да овај законик утврђује правила са циљем да нико невин не буде осуђен, а да се учиниоцу кривичног дела изрекне кривична санкција под условима које предвиђа кривични закон и на основу законито спроведеног поступка (члан 1.); да нико не може да буде гоњен и кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или је за то дело поступак против њега правноснажно обустављен или оптужба правноснажно одбијена (члан 6. став 1.); да ако се подаци вештака о њиховом налазу битно разилазе или ако је њихов налаз нејасан, непотпун или у противречности сам са собом или са извиђеним околностима, а ти се недостаци не могу отклонити поновним испитивањем вештака, обновиће се вештачење са другим вештацима (члан 122.); да ако у мишљењу вештака има противречности или недостатака или се појави основана сумња у тачност датог мишљења, а ти се недостаци или сумња не могу отклонити поновним испитивањем вештака, затражиће се мишљење других вештака (члан 123); да ће суд одређено и потпуно изнети које чињенице и из којих разлога узима као доказане или недоказане, дајући при томе нарочито оцену веродостојности противречних доказа, из којих разлога није уважио поједине предлоге странака, из којих разлога је одлучио да се не саслуша непосредно сведок или вештак чији је исказ, односно описани налаз и мишљење прочитан без сагласности странака (члан 337. став 2.), којим разлозима се руководио при решавању правних питања, а нарочито при утврђивању да ли постоји кривично дело и кривична одговорност оптуженог и при примењивању одређених одредаба закона на оптуженог и његово дело (члан 361. став 1. тачка 7); да битна повреда одредаба кривичног поступка постоји ако је изрека пресуде неразумљива, противречна сама себи или разлозима пресуде, или ако пресуда нема уопште разлога или у њој нису наведени разлози о одлучним чињеницама или су ти разлози потпуно нејасни или у знатној мери противречни, или ако о одлучним чињеницама постоји знатна противречност између оног што се наводи у разлозима пресуде о садржини исправа или записника о исказима датим у поступку и самих тих исправа или записника (члан 368. став 1. тачка 11)).
Закон о основама безбедности саобраћаја на путевима („Службени лист СФРЈ“, бр. 50/88, 63/88, 80/89, 29/90 и 11/91, „Службени лист СРЈ“, бр. 34/92, 13/93, 24/94, 41/94, 28/96 и 3/02 и „Службени гласник РС“, број 101/05), који је био на снази у време доношења оспорених пресуда, прописивао је, између осталог: да се возило креће десном страном коловоза у смеру кретања (члан 41. став 1.); да је возач дужан да возило у кретању држи што ближе десној ивици коловоза и на толикој удаљености од ње да, с обзиром на брзину кретања возила, услове саобраћаја и на стање и особине пута, не угрожава друге учеснике у саобраћају и не излаже себе опасности (члан 41. став 2.); да је возач дужан да брзину кретања возила прилагоди особинама и стању пута, видљивости, прегледности, атмосферским приликама, стању возила и терета, густини саобраћаја и другим саобраћајним условима, тако да возило може благовремено да заустави пред сваком препреком коју, под датим условима, може да предвиди (члан 45. став 1.); да ће се новчаном казном од 3.000 до 20.000 динара или казном затвора до 30 дана казнити, између осталог, за прекршај возач који се не креће десном страном коловоза у смеру кретања (члан 41. став 1) или који возило у кретању држи противно одредбама члана 41. став 2. овог закона (члан 227. став 1. тачка 5)); да ће се, ако је прекршајем из става 1. овог члана изазвана непосредна опасност за другог учесника у саобраћају или проузрокована саобраћајна незгода, учинилац прекршаја казнити новчаном казном од 8.000 до 40.000 динара или казном затвора до 60 дана (члан 227. став 2.).
5. Разматрајући наводе подносиоца уставне жалбе о повреди права на правично суђење, Уставни суд је најпре констатовао да је у поступку по уставној жалби надлежан само да утврђује да ли је појединачним актом или радњом државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење дошло до повреде или ускраћивања људских или мањинских права и слобода зајемчених Уставом, односно да начелно није надлежан да испитује законитост одлука редовних судова и врши оцену утврђених чињеница и изведених доказа у поступку који је претходио подношењу уставне жалбе, а на којима се заснива оспорена судска одлука. Задатак Уставног суда је да испита да ли је кривични поступак у целини био правичан на начин утврђен чланом 32. став 1. Устава. Иако јемства садржана у праву на правично суђење нису нужно истоветна у споровима у којима се одлучује о грађанским правима и обавезама, на једној страни, и у предметима у којима се расправља о кривичној оптужби, на другој страни (Европски суд за људска права, одлука у предмету: Dombo Beheer B.V. против Холандије, од 27. октобра 1993. године, серија А, n◦ 274), Суд истиче да појам правичног поступка подразумева једнакост оружја, постојање начела расправности и обавезу образложења судских одлука, с тим да се у кривичном поступку овим јемствима придодају претпоставка невиности и права одбране.
Уставни суд подсећа да је обавеза инстанционих судова да делотворно испитају доказне предлоге странака и да оцене њихов значај приликом доношења одлуке (Европски суд за људска права, одлука у предмету: Kraska против Швајцарске, од 19. априла 1993. године, § 30). Због тога је један од битних елемената права на правично суђење и право на образложену судску одлуку (Европски суд за људска права, одлука у предмету: Ruiz Torija против Шпаније, од 9. децембра 1994. године, § 29). Приликом давања одговора на питање да ли образложење судске одлуке задовољава стандарде права на правично суђење, требало би водити рачуна о околностима конкретног случаја и природи одређене одлуке. Иако обавеза образложења судске одлуке не значи да се у одлуци морају дати детаљни одговори на све изнете аргументе (Европски суд за људска права, одлука у предмету: Van der Hurk против Холандије, од 19. априла 1994. године, § 61), Уставни суд указује да повреда права на правично суђење постоји ако у образложењу нису са довољном прецизношћу наведени разлози на којима се одлука заснива (Европски суд за људска права, одлука у предмету: Hadjianastassiou против Грчке, од 16. децембар 1992. године, § 33).
Имајући у виду да првостепени суд утврђује чињенично стање које је од значаја за доношење одлуке и да оцењује доказе о постојању битних чињеница, Уставни суд налази да је у конкретном случају Општински суд у Мионици имао обавезу да у образложењу оспорене пресуде К. 49/07 од 17. октобра 2007. године изнесе кључне аргументе на којима темељи своју одлуку и да, у случају постојања одређених доказа који потврђују, односно негирају неку одлучну чињеницу, изложи разлоге због којих такве доказе прихвата и на који начин је ту одлучну чињеницу ван сваке сумње утврдио. У конкретном случају, иако у налазу вештака стоји да за возило оштећеног нису постојали било какви трагови кочења, док је за возило окривљеног утврђено да је форсирано кочило пре и током незгоде, првостепни суд је прихватио мишљење вештака да су критичном приликом оба возача својим пропустима узроковала настанак саобраћајне незгоде, при чему од вештака није захтевао да се одређено изјасни чији пропусти су непосредно довели до судара. Услед тога постоји знатна противречност између изреке пресуде у којој је наведено да је окривљени „предњим левим ивично - габаритним делом свог возила ударио у предњи леви део путничког моторног возила...“, и образложења одлуке, као и скице међусобног положаја возила у тренутку контакта која је приложена налазу вештака.
Имајући у виду да се у поступку по уставној жалби испитује да ли је кривични поступак у целини био правичан, Уставни суд је разматрао да ли је суд више инстанце у поступку по правном леку уклонио евидентне пропусте првостепеног суда на које му је указано. Наиме, окривљени је, поред осталог, у жалби против пресуде Општинског суда у Мионици К. 49/07 од 17. октобра 2007. године истакао: да је до удеса дошло на половини коловозне траке којом се кретао окривљени (подносилац уставне жалбе); да је возило оштећеног прешло на своју леву страну коловоза, у траку којом се окривљени кретао; да на месту удеса нема трагова кочења оштећеног; да на страни окривљеног нема доприноса настанку незгоде, осим лаконске и паушалне оцене у закључку вештака.
Уставни суд истиче да је приликом оцене да ли образложење одлуке суда правног лека испуњава стандарде права на правично суђење, неопходно сагледати да ли је суд правног лека испитао одлучна питања која су пред њега изнета или се задовољио пуким потврђивањем одлуке нижег суда (Европски суд за људска права, одлука у предмету: Helle против Финске, од 19. децембра 1997. године, § 60). С обзиром да првостепени суд није на задовољавајући начин расправио агрументе окривљеног (Европска комисија за људска права, одлука у предмету: Fouquet против Француске, од 12. октобра 1994. године, § 38.), Уставни суд истиче да је другостепени суд био дужан да размотри наводе које је окривљени изнео у жалби. Међутим, Окружни суд у Ваљеву је оценио као неосноване наводе које је окривљени изнео у жалби, при чему није дао изричит и јасан одговор на противречности на које је указао окривљени (Европског суда за људска права, одлука у предметима: Hiro Balani против Шпаније, од 9. децембра 1994. године, § 28 и Higgins и остали против Француске, од 19. фебруар 1998. године, § 43) Полазећи од тога, Уставни суд сматра да Окружни суд у Ваљеву није дао јасне, довољне и уставноправно прихватљиве разлоге у погледу свих чињеница које су од значаја за доношење одлуке у овом кривичном поступку, већ је, штавише, експлицитно оценио неоснованим наводе жалбе окривљеног да се критични догађај десио искључиво на половини коловозне траке којом се он кретао, иако таква тврдња сасвим јасно проистиче из приложеног налаза вештака.
На основу изложеног, Уставни суд је закључио да оспорене пресуде Општинског суда у Мионици К. 49/07 од 17. октобра 2007. године и Окружног суда у Ваљеву Кж. 434/08 од 15. јула 2008. године нису образложене на начин који задовољава услове из члана 32. став 1. Устава, односно не задовољавају стандарде правичног суђења, успостављене уставносудском праксом и праксом Европског суда за људска права.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио да је оспореним пресудама повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је у том делу уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), и одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.
6. У односу на истицање повреде уставног права зајемченог одредбом члана 33. став 5. Устава, Уставни суд оцењује да је подносилац уставне жалбе у спроведеном кривичном поступку искористио своје уставно право да сам или преко браниоца изнесе доказе у своју корист, испита сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране
Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта одредаба члана 36. Устава, Уставни суд налази да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. став 1. Устава, јер се ни из оспорених аката, нити из других доказа приложених уз уставну жалбу такав закључак није могао извести. Наиме, Уставни суд констатује да је услов који мора постојати да би се могла утврдити повреда права на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. став 1. Устава - различито поступање судова у истој чињеничној и правној ситуацији.
У односу на повреду права из члана 36. став 2. Устава, Уставни суд налази да је подносилац уставне жалбе имао уставно и законско право на подношење жалбе против пресуде Општинског суда у Мионици К. 49/07 од 17. октобра 2007. године, које је искористио и на основу кога је донета оспорена пресуда Окружног суда у Ваљеву Кж. 434/08 од 15. јула 2008. године. Уставни суд констатује да на описани начин подносиоцу није повређено право на правно средство, јер је о жалби против пресуде првостепеног суда, одлуку донео другостепени суд, чиме је, по оцени овог Суда, задовољено наведено Уставом зајемчено људско право подносиоца. Чињеница да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, не значи аутоматски и повреду Уставом зајемченог права на правно средство.
Из изнетих разлога, Уставни суд је уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду , и одлучио као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Уставни суд је оценио да се штетне последице утврђене повреде права из тачке 1. изреке могу отклонити само поништајем оспорене пресуде Окружног суда у Ваљеву Кж. 434/08 од 15. јула 2008. године и одређивањем да сада надлежни суд донесе нову одлуку о жалби коју је подносилац уставне жалбе изјавио против оспорене пресуде Општинског суда у Мионици К. 49/07 од 17. октобра 2007. године, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучено као у тачки 2. изреке
8. Имајући у виду да су уставноправна питања која су разматрана у овој одлуци од ширег значаја за остваривање уставности и законитости, Уставни суд је, сагласно одредби члана 49. став 2. Закона о Уставном суду, донео Закључак да се ова одлука објави у „Службеном гласнику Републике Србије“.
9. На основу изложеног и одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић