Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Небојше Ракића из Шапца, на основу члана 167. став 4. у вези чланa 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 12. маја 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Небојше Ракића изјављена против решења Окружног суда у Шапцу К. 25/09 од 1. јуна 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Небојша Ракић из Шапца поднео је Уставном суду 19. јуна 2009. године уставну жалбу против решења Окружног суда у Шапцу К. 25/09 од 1. јуна 2009. године, због повреде права о трајању притвора и права на правну сигурност у казненом праву, зајемчених одредбама члана 31. став 2. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе наводи да му је у кривичном поступку који се води пред Окружним судом у Шапцу против њега и још два лица, због кривичног дела неовлашћено стављање у промет опојних дрога, након окончаног главног претреса и изрицања неправноснажне пресуде, решењем тог суда К. 25/09 од 1. јуна 2009. године продужен притвор до правноснажности пресуде, а најдуже до истека времена трајања казне од три године и три месеца изречене у наведеној пресуди. Како је Врховни суд Србије својим решењем Кж. 1460/09 од 9. јуна 2009. године, решавајући о његовој жалби, потврдио решење о продужењу притвора, сматра да су судови поступили противно закону када су му притвор одредили по основима из члана 142. став 2. тач. 1) и 3) ЗКП, јер то није неопходно у циљу несметаног вођења поступка, нити постоје особите околности које би указивале на постојање опасности да ће кривично дело поновити. Такође сматра да је суд требало да прихвати његову понуду да уместо притвора положи јемство у износу од 50.000 евра. Предлаже да Уставни суд поништи оспорена решења и притвор укине.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, у складу са одредбом члана 72. став 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник Републике Србије“, бр. 24/08 и 27/08), дописом од 1. септембра 2009. године од Окружног суда у Шапцу тражио одговор на наводе уставне жалбе, као и достављање свих доказа и података из предмета тог суда К. 25/09, који могу бити од значаја за доношење одлуке о уставној жалби.
У остављеном року, па ни након његовог истека, Окружни суд у Шапцу није поступио по налогу Уставног суда.
4. Уставни суд је у спроведеном поступку, из навода уставне жалбе и извршеним увидом у оспорена решења утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Пред Окружним судом у Шапцу против подносиоца уставне жалбе и још два лица вођен је кривични поступак у предмету К. 25/09, због кривичних дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. и недозвољено држање оружја и експлозивних материја из члана 348. став 2. у вези става 1. Кривичног законика. Подносиоцу је иницијални притвор одређен решењем истражног судије тог суда Кри. 36/08 од 14. марта 2008. године. Након подизања оптужнице, подносиоцу је притвор два пута укидан решењима Окружног суда у Шапцу и оба пута је Врховни суд Србије укидао решења о укидању притвора. У међувремену, подносилац је постао недоступан државним органима, па је наредбом тог суда Кв. 145/08 од 2. јула 2008. године одређено идавање потернице за њим, по којој је поново лишен слободе 13. фебруара 2009. године, од када му се притвор и рачуна. Притвор је подносиоцу одређен на основу члана 142. став 2. тачка 3) ЗКП, а продужаван пре завршетка главног претреса решењима поступајућег суда Кв. 68/09 од 13. марта 2009. године и Кв. 117/09 од 13. маја 2009. године, на основу члана 142. став 2. тач. 1) и 3) ЗКП.
Овај кривични поступак је неправноснажно окончан доношењем пресуде К. 25/09 од 1. јуна 2009. године, којом је подносилац уставне жалбе оглашен кривим за кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 2. и недозвољено држање оружја и експлозивних материја из члана 348. став 2. у вези става 1. Кривичног законика и осуђен на укупну казну затвора у трајању од три године и три месеца. По изрицању пресуде веће је, разматрајући да ли још постоје разлози за останак подносиоца у притвору, истога дана донело оспорено решење К. 25/09 од 1. јуна 2009. године којим је окривљеном – подносиоцу уставне жалбе продужило притвор до правноснажности пресуде, а најдуже до истека времена трајања казне изречене у првостепеној пресуди. Притвор је продужен на основу одредаба члана 142. став 2. тач. 1) и 3) Законика о кривичном поступку. Веће је констатовало: да је оптужени (овде подносилац уставне жалбе) по укидању притвора у том поступку, а након подизања оптужнице, напустио место свог пребивалишта, не обавестивши суд о томе, иако је у току поступка поучен о овој обавези и упозорен на последице непоступања; да се након тога крио више од осам месеци, због чега је за њим расписана потерница, а искључиво због оваквог његовог понашања поступак се за то време није могао водити; да је тек по потерници пронађен и лишен слободе, што је омогућило даље вођење поступка; да је суд ценио и предлог браниоца за полагање јемства уместо притвора, утврдивши да предлог није основан; да је суд ценио и остале околности на страни подносиоца, али није нашао да су од утицаја на другачије одлучивање о продужењу притвора; да све наведено, уз висину изречене казне, указује на постојање реалне опасности од његовог бекства уколико би био пуштен на слободу, што би поново довело до немогућности вођења поступка, па је суд нашао да и даље стоје притворски разлози предвиђени чланом 142. став 2. тачка 1) ЗКП. С обзиром да је подносилац раније пет пута осуђиван, од тога три пута за истоврсна кривична дела за која се води и овај поступак, да се против њега пред тим судом воде још два кривична поступка, један за кривично дело отмица, а други за кривична дела из члана 246. став 2, члана 214. став 1. и члана 278. став 1. КЗ, по оцени већа те чињенице представљају особите околности које указују на оправдану бојазан да би на слободи могао поновити кривична дела и да и даље стоје притворски разлози из члана 142. став 2. тачка 3) ЗКП.
Решавајући о жалби поднетој против овог решења, Врховни суд Србије је 9. јуна 2009. године донео оспорено решење Кж. 1460/09, којим је заједничку жалбу окривљеног и његовог браниоца одбио као неосновану. Другостепени суд је сматрао да су правилно примењене одредбе члана 142. став 2. тач. 1) и 3) Законика о кривичном поступку, јер сматра да је првостепени суд правилно закључио да постоје сви разлози за продужење притвора подносиоцу предвиђени одредбама наведених тачака члана 142. ЗКП.
5. Одредбама Устава, на чију повреду се уставном жалбом позива, утврђено је: да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. став 2.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.).
Чланом 133. Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08 и 20/09) (у даљем тексту: ЗКП), прописано је: да мере које се могу предузети према окривљеном за обезбеђење његовог присуства и за несметано вођење кривичног поступка јесу позив, довођење, забрана напуштања боравишта, јемство и притвор (став 1.); да ће се надлежан суд придржавати услова одређених за примену појединих мера, водећи рачуна да се не примењује тежа мера ако се иста сврха може постићи блажом мером (став 2.); да ће се ове мере укинути и по службеној дужности кад престану разлози због којих су предузете, односно замениће се другом блажом мером кад за то наступе услови (став 3.).
Одредба члана 142. став 1. ЗКП прописује да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело – ако се крије или ако се не може утврдити његова истоветност, или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1)), односно – ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (тачка 3)).
Одредбама члана 358. ЗКП је прописано: да ће веће, кад изрекне пресуду на казну затвора испод пет година, оптуженом који се брани са слободе одредити притвор ако постоје разлози из члана 142. став 1. тач. 1) и 3) овог законика, а оптуженом који се налази у притвору укинуће притвор ако за притвор више не постоје разлози због којих је био одређен (став 1.); да ако се оптужени већ налази у притвору, а веће нађе да још постоје разлози због којих је притвор био одређен или да постоје разлози из члана 142. став 1. тачка 6) и става 1. овог члана, донеће посебно решење о продужењу притвора, да веће посебно решење доноси и кад треба одредити или укинути притвор, као и да жалба против решења не задржава извршење решења (став 5.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама претходних ставова може трајати до упућивања оптуженог, односно осуђеног у установу за издржавање казне, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди (став 6.).
Члан 246. став 2. Кривичног законика ("Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05 и 107/05) прописује да ће се онај ко неовлашћено узгаја мак или психоактивну конопљу или друге биљке из којих се добија опојна дрога или које саме садрже опојну дрогу, казнити затвором од шест месеци до пет година. Чланом 348. Законика је прописано: да ће се онај ко неовлашћено израђује, продаје, набавља, врши размену или држи ватрено оружје, његове делове, муницију или експлозивне материје, казнити се затвором од три месеца до три године и новчаном казном (став 1.); да ако је предмет дела из става 1. овог члана ватрено оружје, муниција, експлозивне материје, или средство на бази те материје, распрскавајуће или гасно оружје чија израда, продаја, набавка, размена или држање није дозвољено грађанима, учинилац ће се казнити затвором од шест месеци до пет година и новчаном казном (став 2.).
6. Анализирајући оспорени појединачни акт са становишта наведених законских одредаба, Уставни суд је пошао од тога да појам одређивања притвора има своју формално-правну и материјално-правну страну. У формално-правном смислу одређивање притвора је лишење слободе одлуком надлежног суда, односно прво решење суда којим се према лицу за које постоји основана сумња да је извршило кривично дело предузима мера притвора, као мера обезбеђења његовог присуства и несметаног вођења кривичног поступка. У материјално-правном смислу одређивање притвора постоји сваки пут када надлежни суд у поступку контроле притвора, односно испитивања основаности даљег задржавања на снази ове мере, утврди да и даље постоје разлози за притвор, при чему је суд сваки пут када то чини дужан да испитује постојање свих законом установљених разлога, имајући у виду сврху притвора. Истовремено, суд је посебно дужан да води рачуна не само о испуњености законских услова за продужење притвора, већ и о томе да ли се иста сврха (обезбеђење присуства окривљеног и несметано вођење поступка) може остварити и другом (блажом) мером. Из наведених разлога, по оцени Уставног суда, приликом одлучивања о основаности продужавања притвора од значаја је да ли у конкретном случају има законских разлога да се притвореник задржи у притвору. Са друге стране, Уставни суд је оценио да из одредбе члана 133. став 3. ЗКП произлази да ће суд по службеној дужности укинути притвор, као и сваку другу меру из члана 133. ЗКП, кад престану разлози за њено даље задржавање на снази, што значи да је суд дужан да у било којој фази кривичног поступка и за време док још није истекао период за који је притвор одређен, ову меру укине ако више нема законских разлога за њено задржавање на снази.
Што се тиче постојања разлога за одређивање, односно продужење притвора прописаних ранијом одредбом члана 142. став 2. тачка 1) ЗКП, Уставни суд је утврдио да овај законски разлог претпоставља да су кумулативно испуњена два услова у односу на лице о чијем притварању, односно подужењу притвора се одлучује, и то: 1) да за то лице постоји основана сумња да је учинило кривично дело и 2) да се то лице крије или се не може утврдити његова истоветност, или да постоје друге околности које указују на опасност од његовог бекства. Испуњеност ових услова мора се ценити у сваком конкретном случају. Уставни суд је утврдио да су одлуку о постојању разлога за продужење притвора подносиоцу уставне жалбе надлежни судови засновали на томе да је подносилац уставне жалбе основано сумњив да је извршио кривична дела производња и стављање у промет опојних дрога и недозвољено држање оружја и експлозивних материја, што произлази из првостепене пресуде којом је оглашен кривим због извршених кривичних дела и осуђен на казну затвора у трајању од три године и три месеца, као и на томе да је оптужени (овде подносилац уставне жалбе) по укидању притвора у том поступку, а након подизања оптужнице, напустио место свог пребивалишта, не обавестивши суд о томе, иако је у току поступка поучен о овој обавези и упозорен на последице непоступања, да се након тога крио више од осам месеци, због чега је за њим расписана потерница, а искључиво због оваквог његовог понашања поступак се за то време није могао водити, и да је тек по потерници пронађен и лишен слободе, што је омогућило даље вођење поступка – па све то скупа представља околности које указују на опасност од његовог бекства.
У односу на разлоге за одређивање, односно продужење притвора прописане ранијом одредбом члана 142. став 2. тачка 3) ЗКП, Уставни суд је утврдио да овај законски разлог претпоставља такође да су кумулативно испуњена два услова у односу на лице о чијем притварању, односно подужењу притвора се одлучује, и то: 1) да за то лице постоји основана сумња да је учинило кривично дело и 2) да особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети. У конкретном случају, чињенице да је подносилац раније пет пута осуђиван, од тога три пута за истоврсна кривична дела за која се води и овај поступак, да се против њега пред тим судом воде још два кривична поступка, један за кривично дело отмица, а други опет за кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, као и за тежи облик кривичног дела изнуда и за кривично дело изазивање опште опасности, по оцени већа представљају особите околности које указују на оправдану бојазан да би на слободи могао поновити кривична дела, односно да и даље стоје притворски разлози предвиђени чланом 142. став 2. тачка 3) ЗКП.
7. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта одредбе члана 31. став 2. Устава, којом се свакоме јемчи да трајање притвора после подизања оптужнице суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом, Уставни суд је утврдио следеће:
Уставни суд је најпре испитивао да ли су оспорени појединачни акти донети у складу са законом, што је предуслов да судска одлука којом се неком лицу продужава притвор не повређује његова Уставом зајемчена права. У том смислу, Суд је оценио да је оспорено решење Окружног суда у Шапцу К. 25/09 од 1. јуна 2009. године донето сагласно одредбама члана 358. ЗКП којима је прописано да, кад изрекне пресуду, веће (које је пресуду изрекло) оптуженом који се већ налази у притвору, доноси посебно решење о продужењу притвора, ако нађе да још постоје законски разлози за задржавање ове мере према оптуженом. Уставни суд је такође оценио да разлози на којима се заснивају оспорене судске одлуке спадају у разлоге прописане одредбама ранијег члана 142. став 2. тач. 1) и 3) ЗКП, због којих се против одређеног лица може одредити, а тиме и продужити притвор након изрицања затворске казне.
Уставни суд је из наведеног утврдио да су оспорена решења донета у поступку који је спроведен на основу одредаба важећег процесног закона и да се заснивају на законом прописаним разлозима, из чега следи и оцена да је постојао разуман основ да се према подносиоцу уставне жалбе задржи на снази мера притвора и после изрицања првостепене пресуде, и то у складу са Уставом утврђеном сврхом притвора.
Поред наведеног, а полазећи од тога да је право на слободу једно од основних људских права, Уставни суд је ценио да ли је оспореним појединачним актима подносиоцу уставне жалбе повређена уставна гаранција да после подизања оптужнице суд трајање притвора своди на најкраће неопходно време. У том смислу, Уставни суд указује да оцена да ли је трајање притвора сведено на најкраће неопходно време, у сваком конкретном случају зависи не само од временског периода у коме се неко лице налазило или се налази у притвору, већ, пре свега, од тога да ли разлози због којих се то лице налазило или се налази у притвору чине трајање ове мере, односно њено задржавање на снази, неопходним. Анализирајући време трајања кривичног поступка и време за које се подносилац уставне жалбе током овог поступка налазио у притвору, Уставни суд је оценио да досадашње поступање надлежног суда у погледу трајања кривичног поступка не указује да је дужина поступка утицала да притвор према подносиоцу уставне жалбе буде дужи него што је то неопходно. Ово из разлога што је кривични поступак пред Окружним судом у Шапцу започео марта 2008. године, а првостепена пресуда је донета јуна 2009. године, дакле после годину дана и три месеца, при чему је поступак вођен против три лица којима је стављено на терет извршење више кривичних дела. При томе се мора узети у обзир да поступак није могао бити вођен за време док се подносилац налазио у бекству (око осам месеци), тако да из наведеног произлази да је поступак од започињања до доношења првостепене пресуде трајао укупно око седам месеци, за које време се подносилац налазио у притвору.
Коначно, неопходност трајања притвора и након изречене пресуде, Уставни суд је ценио и са становишта законске обавезе суда да, сагласно одредби члана 133. став 3. ЗКП, предузету меру за обезбеђење присуства окривљеног и за несметано вођење кривичног поступка замени другом блажом мером кад за то наступе услови. У том смислу, Уставни суд констатује да из образложења оспореног решења Окружног суда у Шапцу произлази да је цењен предлог подносиоца уставне жалбе, односно његовог браниоца да се мера притвора замени полагањем јемства, као блажом мером, и да је суд оценио да је такав предлог неоснован. С обзиром на то да према наведеној законској одредби, замена претходно одређене мере блажом мером подразумева утврђење надлежног суда да су се за то стекли услови, што значи да ће се присуство окривљеног и несметано вођење кривичног поступка моћи обезбедити и применом те блаже мере, Уставни суд налази да у поступку по уставној жалби није надлежан да се упушта у правилност оцене редовних судова о томе да ли су били испуњени услови да се мера притвора замени блажом мером, посебно имајући у виду да се уставном жалбом не истиче да је оцена надлежног суда заснована на очигледно погрешној или произвољној примени меродавног процесног закона.
8. У односу на повреду права на претпоставку невиности, као елемента права на правну сигурност у казненом праву из члана 34. став 2. Устава, Уставни суд у оспореном решењу није нашао ни једну формулацију којом би била повређена претпоставка невиности коју подносилац уставне жалбе истиче. По оцени Уставног суда, за оспорено решење суд је дао уставноправно прихватљиве и на закону засноване разлоге, без изјашњавања унапред о постојању кривице подносиоца за кривична дела која су предмет оптужења. Уставни суд је мишљења да наводи подносиоца о повреди овог права, у суштини, представљају његову субјективну оцену разлога за притварање и задржавање у притвору, а не тврдње засноване на објективним чињеницама.
9. Имајући у виду све напред изложено, Уставни суд је утврдио да оспореним решењем нису повређена права подносиоца уставне жалбе зајемчена одредбама члана 31. став 2. и члана 34. став 2. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07), уставну жалбу у целини одбио као неосновану.
10. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић