Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, Братислав Ђокић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Недељка Родића из Сомбора, на основу члана 167. тачка 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 14. априла 2011. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Недељка Родића и утврђује се да је у парничном поступку који се водио пред Општинским судом у Сомбору у предмету П1. 884/03 повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Усваја се уставна жалба Недељка Родића и утврђује да су пресудом Врховног суда Србије Рев.II 97/07 од 12. јула 2007. године повређена права подносиоца уставне жалбе на правично суђење и на рад, зајемчена одредбама члaнa 32. став 1. и члана 60. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована.
3. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете, коју може остварити на начин предвиђен одредбом члана 90. Закона о Уставном суду.
О б р а з л о ж е њ е
1. Недељко Родић из Сомбора је 4. априла 2008. године поднео Уставном суду уставну жалбу, коју је 26. маја 2008. године допунио, против пресуде Врховног суда Србије РевII. 97/07 од 12. јула 2007. године, због повреде права на правично суђење и суђење у разумном року, повреде начела забране дискриминације, права на једнаку заштиту права и правно средство и права на рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и чл. 21, 36. и 60. Устава Републике Србије.
У уставној жалби наводи да му је ''одузето основно уставно људско право'' на једнакост пред законом, јер је ''јединствен случај'' у традицији високог образовања у Србији ''избацивања'' професора са факултета због тога што му је ''истекло звање'', као и да му је одузето основно људско право на правично суђење, јер првостепену пресуду није донео независан и непристрасан суд, нити је суђење окончано у разумном року. Истиче да су остале прикривене и да нису унете чињенице утврђене од стране министарства просвете да постоје повреде Закона о универзитету, које се тичу конкурса за избор у звање наставника и изборног поступка, као ни чињенице које је изнело покрајинско министарство образовања и просветна инспекција. Такође наводи да судови нису дали одговор на основу којих одредаба закона неко може да не оконча избор у звање наставника и тиме му одузме право на рад и друга основна права на чију се повреду уставном жалбом позива.
Од Уставног суда је тражио да поништи оспорену пресуду Врховног суда Србије РевII. 97/07 од 12. јула 2007. године, утврди повреду назначених Уставом зајемчених права и отклони штетне последице учињене повреде.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредбом члана 82. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/07) прописано је да се уставна жалба може изјавити против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства или је законом искључено право на њихову судску заштиту (став 1.), као и да се уставна жалба може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року (став 2.).
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, увидом у списе предмета Општинског суда у Сомбору П1. 884/03 и целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подносилац уставне жалбе је поднео 8. августа 2003. године тужбу Општинском суду у Сомбору против туженог Универзитета у Новом Саду-Учитељски факултет у Сомбору, којом је тражио да суд пресудом поништи решење Учитељског факултета у Сомбору број 716/03 од 31. јула 2003. године и тужиоца врати на дотадашње радно место у звању ванредног професора на предмету ''Физичка култура са методиком наставе'', са свим принадлежностима које му по том основу припадају. Касније је тужбу преиначио и овом захтеву додао и захтев да суд поништи одлуку в.д. декана Учитељског факултета у Сомбору бр. 717/03 од 31. јула 2003. године којом је поништена одлука број 112/03 од 21. марта 2003. године о објављивању конкурса за избор у звање и заснивање радног односа у делу који се односи на тачку 1 - за ужу научну област ''Физичко васпитање са методиком наставе'' за једног ванредног или редовног професора, као и захтев да суд утврди да је тужилац код туженог засновао радни однос на неодређено време.
Пресудом Општинског суда у Сомбору П1. 884/03 од 24. новембра 2005. године одбијен је тужбени захтев тужиоца у целости као неоснован.
Пресудом Окружног суда у Сомбору Гж1. 166/06 од 29. септембра 2006. године одбијена је жалба тужиоца, а првостепена пресуда потврђена.
Оспореном пресудом Врховног суда Србије РевII. 97/07 од 12. јула 2007. године, коју је подносилац примио 25. марта 2008. године, одбијена је као неоснована ревизија тужиоца изјављена против другостепене пресуде. У образложењу ове одлуке наведено је: да је тужилац, овде подносилац уставне жалбе, одлуком декана туженог Учитељског факултета од 24. јуна 1998. године, по јавном конкурсу, изабран у звање ванредног професора за предмет ''Физичка култура са методиком наставе'', на одређено време, на период од пет година, према члану 87. став 1. Закона о универзитету (''Службени гласник РС'', број 20/98); да је са њим закључен уговор о раду од 17. јула 1998. године на одређено време, на временски период од пет година, од дана избора; да је пре истека радног односа тужиоцу, у дневном листу ''Борба'' 25. марта 2003. године, на основу одлуке декана од 21. марта 2003. године, објављен конкурс за једног наставника за ужу научну област – физичко васпитање са методиком на српском језику, али да, како изборни поступак није окончан до истека петогодишњег трајања радног односа на одређено време, в.д. декан туженог донео је одлуку број 717 од 31. јула 2003. године којом се одлука декана Учитељског факултета од 21. марта 2003. године о објављивању наведеног конкурса у делу који се односи на тачку 1) – за ужу научну област '''физичко васпитање са методиком наставе'' поништава и спроведене изборне радње стављају ван снаге, да је истог дана, решењем број 716/03 од 31. јула 2003. године утврђено да тужиоцу, као наставнику у звању ванредног професора на предмету физичка култура са методиком наставе, истеком временског периода на које је изабран у звање ванредног професора и на које је закључио уговор о раду, престаје радни однос закључно са даном 17. јул 2003. године. У образложењу оспорене пресуде се даље истиче да је истеком рока из уговора о раду на који је радни однос заснован, а у одсуству нове одлуке надлежног органа о избору у звање, тужиоцу престао радни однос на основу одредбе члана 97. став 1. тачка 1) Закона о раду (''Службени гласник РС'', бр. 70/01 и 74/01), а у вези члана 90. Закона о универзитету (''Службени гласник РС'', број 21/02). Ревизијски суд такође наводи да је правилан закључак нижестепених судова да је неоснован и захтев тужиоца за поништај одлуке в.д. декана Учитељског факултета број 717/03 од 31. јула 2003. године, којим је поништена одлука број 112/03 од 21. марта 2003. године о објављивању наведеног конкурса, јер је иста донета у складу са овлашћењима декана која су му дата, како Законом о универзитету, тако и Статутом, те тужилац нема активну легитимацију за побијање ове одлуке.
4. За оцену навода и разлога из уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права и слобода на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, од значаја су следеће одредбе Устава и закона:
Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 36. Устава уређено је: да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (став 2.).
Одредбама члана 60. Устава утврђено је: да се јемчи право на рад, у складу са законом (став 1.); да свако има право на слободан избор рада (став 2.); да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места (став 3.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи (став 4.).
Одредбама Закона о парничном поступку који је важио у време подношења тужбе (''Службени лист СФРЈ'', бр. 4/77, 36/77, 36/80, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90 и 27/90 и ''Службени лист СРЈ'', бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02) било је прописано: да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова и да онемогући сваку злоупотребу права која странкама припадају у поступку (члан 10.); да ће у поступку у парницама из радног односа, а нарочито при одређивању рокова и рочишта, суд увек обраћати нарочиту пажњу на потребу хитног решавања радних спорова (члан 434.).
Одредбама важећег Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'', бр. 125/04 и 111/09) прописано је: да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима у разумном року (члан 10. став 1.); да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова (став 2.); да ће суд у парницама из радних односа, а нарочито приликом одређивања рокова и рочишта, увек обраћати пажњу на потребу хитног решавања радних спорова (члан 435.).
Одредбама Закона о универзитету (''Службени гласник РС'', број 21/02), важећег у време престанка радног односа подносиоца уставне жалбе, било је прописано: да се за наставника, осим редовног професора, бира лице на пет година, а за сарадника на четири године ( члан 79. став 1.); да се избор у звање и заснивање радног односа наставника, односно сарадника факултета обавља најкасније у року од шест месеци од дана објављивања конкурса, те да наставник, осим редовног професора и сарадник заснивају радни однос на одређено време (члан 80. ст. 1. и 2.); да декан доноси одлуку о објављивању конкурса за избор наставника, односно сарадника најкасније шест месеци пре истека времена за које је наставник, односно сарадник биран (члан 81.); да избор кандидата у звање наставника и сарадника обавља изборно веће факултета (члан 86. став 1.); да декан доставља акт о избору у звање наставника универзитету на сагласност, те да по добијеној сагласности декан са изабраним лицем закључује уговор о раду (члан 87. ст. 1. и 5.); да се у погледу права, обавеза и одговорности наставника и сарадника и других запослених на универзитету, односно факултету примењује закон којим се уређују радни односи, ако овим законом није друкчије одређено (члан 90.); да о појединачним правима, обавезама и одговорностима наставника, сарадника и других запослених на универзитету, односно факултету одлучује ректор односно декан (члан 91. став 1.); да ће се казнити новчаном казном од 21.000,00 до 70.000,00 динара за прекршај факултет, односно универзитет ако не објави конкурс за избор наставника, односно сарадника у року утврђеном чланом 81. овог закона (члан 136. став 1. тачка 2.).
Одредбом члана 97. став 1. Закона о раду (''Службени гласник РС'', бр. 70/01 и 73/01), који је важио у време доношења предметне одлуке о престанку радног односа подносиоца уставне жалбе, било је прописано да радни однос престаје истеком рока за који је заснован.
5. Оцењујући наводе уставне жалбе о повреди права на суђење у разумном року, Уставни суд констатује да је период оцене разумности дужине трајања овог судског поступка који спада у надлежност Уставног суда почео дана 8. новембра 2006. године, када је проглашен и ступио на снагу Устав Републике Србије, који установљава уставну жалбу као правно средство за заштиту повређених или ускраћених људских права и слобода и свакоме јемчи право на јавно расправљање и одлучивање о његовим правима и обавезама у разумном року. Међутим, Уставни суд сматра да се ради утврђивања оправданости дужине трајања поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембар 2006. године, до када је предмет био нерешен преко три године, тако да је за оцену постојања повреде права подносиоца уставне жалбе за суђење у разумном року значајан цео протекли период, од дана подношења тужбе суду 8. аугуста 2003. године па до окончања парничног поступка.
Нема сумње да је разумна дужина судског поступка релативна категорија, која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима. Сложеност чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашање подносиоца уставне жалбе, као странке у спору, поступање надлежних судова који воде поступак и природа захтева, односно значај предмета спора за подносиоца, основни су чиниоци који утичу и на оцену дужине судског поступка.
У периоду од 2003. године до 2005. године одржано је 11 рочишта пред првостепеним судом. Прво рочиште је заказано и одржано након протека више од два месеца од подношења тужбе, следеће рочиште је заказано тек за шест месеци - 31. маја 2004. године, а наредно је поново заказано по протеку шест месеци, за 15. септембар 2004. године. Првостепени суд је донео пресуду након спроведеног поступка који је трајао више од две године, другостепеном суду је требало 10 месеци да донесе одлуку о изјављеној жалби и врати списе првостепеном суду, а Врховном суду Србије чак осам месеци да оспорену ревизијску пресуду након доношења достави подносиоцу уставне жалбе.
Скоро петогодишње трајање парничног поступка у радном спору, без обзира на одлучивање у три судске инстанце, само по себи указује да поступак није окончан у оквиру разумног рока, посебно имајући у виду одредбе Закона о парничном поступку да парнице из радних односа захтевају хитно решавање.
Уставни суд оцењује да подносилац уставне жалбе није допринео дужини трајања судског поступка. Пуномоћник подносиоца се уредно одазивао на позиве суда, приступао на рочишта за главну расправу и активно учествовао у поступку, при чему није злоупотребљавао своја процесна овлашћења, а предмет спора који се односио на престанак радног односа за подносиоца је несумњиво имао изузетан значај. Уставни суд констатује да у овом предмету није било нарочито сложених чињеничних и правних питања која би изискивала обиман доказни поступак.
По оцени Уставног суда, Општински суд није делотворно поступао и није предузимао све законом предвиђене процесне мере да се овај поступак оконча без непотребног одуговлачења, јер нити је благовремено заказивао и одржавао рочишта, нити је показао потребну ажурност у изради судске пресуде, иако је поступак захтевао нарочиту хитност. Дугом трајању поступка допринело је и поступање ревизијског суда коме је требало више од годину дана да одлучи о ревизији подносиоца изјављеној против другостепене пресуде, као и више од осам месеци да донету пресуду Рев.II 97/07 од 12. јула 2007. године достави подносиоцу, који је примио пресуду 25. марта 2008. године. Уставни суд наглашава да је у свакој правној држави од изузетне важности да се судски систем организује на начин који ће омогућити доношење судских одлука без одлагања, како се не би угрозила делотворност заштите Уставом гарантованих права и слобода, те како би се повратило и одржало поверење грађана у судове.
Из наведених разлога, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је уставну жалбу у овом делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Оцењујући основаност навода уставне жалбе са становишта повреде права на правично суђење и права на рад, Уставни суд је оценио да се подносилац у суштини жали на неправилну примену материјалног права. Уставни суд констатује да у поступку по уставној жалби није надлежан да преиспитује закључке редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања, као ни начин на који су редовни судови применили право у поступку ради одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. Задатак Уставног суда је да испита да ли је у том поступку од стране редовних судова дошло до повреде или ускраћивања Уставом гарантованих права и да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или дискриминаторска, чиме би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе. Дакле, Уставни суд код оцене навода уставне жалбе о повреди овог права, сагледавајући спроведени поступак као јединствену целину, утврђује да ли је поступак био вођен на начин који је подносиоцу уставне жалбе осигурао право на правично суђење.
У конкретној правној ситуацији, одбијајући ревизијски захтев подносиоца, Врховни суд Србије је у оспореној пресуди очигледно произвољно применио материјално право на штету подносиоца и на тај начин му повредио право на правично суђење, као и право на рад.
Подносилац уставне жалбе је одлуком декана Учитељског факултета у Сомбору од 24. јуна 1998. године, по јавном конкурсу, изабран у звање ванредног професора за предмет ''Физичка култура са методиком наставе'', на одређено време, на период од пет година, према члану 87. став 1. Закона о универзитету који је важио у време заснивања радног односа подносиоца (''Службени гласник РС'', број 20/98). Са њим је закључен уговор о раду број 01-Ф-232/98 од 17. јула 1998. године на одређено време - на временски период од пет година од дана избора. Пре истека периода на који је радни однос подносиоца заснован, по основу одлуке декана од 21. марта 2003. године, објављен је конкурс за једног наставника за ужу научну област физичко васпитање са методиком на српском језику у дневном листу ''Борба'' 25. марта 2003. године. Пошто изборни поступак није окончан до истека петогодишњег трајања радног односа подносиоца, в.д. декан Учитељског факултета у Сомбору донео је одлуку број 717 од 31. јула 2003. године којом се одлука декана Учитељског факултета од 21. марта 2003. године о објављивању наведеног конкурса у делу који се односи на тачку 1) - за ужу научну област ''физичко васпитање са методиком наставе'' за једног ванредног професора или редовног професора са пуним радним временом, поништава и спроведене изборне радње стављају ван снаге.
Решењем декана туженог број 716/03 од 31. јула 2003. године утврђено је да тужиоцу као наставнику у звању ванредног професора на предмету ''Физичка култура са методиком наставе'', истеком временског периода на који је изабран у звање ванредног професора и на који је закључио уговор о раду, престаје радни однос, закључно са 17. јулом 2003. године.
Међутим, из наведених одредаба Закона о универзитету произлази да се избор у звање и заснивање радног односа наставника мора окончати најкасније у року од шест месеци од дана објављивања конкурса, а то значи доношењем одговарајуће одлуке о избору (или неизбору) пријављеног кандидата који испуњава услове за радно место наставника у одговарајућем звању, после поступка спроведеног у складу са Законом о универзитету, што се у конкретном случају није догодило. Овај рок упућује и на значај послова наставника на факултету, као и на обавезу у погледу објављивања конкурса за избор наставника и његовог окончања пре истека времена на које је наставник биран на одређено време.
Одлука о избору којом се окончава поступак по објављеном конкурсу, подразумева разматрање пријава учесника конкурса и доношење одлуке поводом истих, а декан Факултета је у обавези да оконча започети поступак.
У конкретном случају, подносилац уставне жалбе је после избора у звање ванредног професора засновао радни однос на Факултету у својству ванредног професора на предмету ''Физичка култура са методиком наставе''. Радни однос је заснован применом одредби Закона о универзитету, а не ради обављања одређеног повременог или привременог посла, који по својој природи траје одређено време, нпр. због привремено повећаног обима рада, због замене привремено одсутног запосленог или у својству приправника, нити због тога што се на конкурс нису пријавили кандидати који испуњавају услове за рад на одређеном радном месту.
Такође, тужиоцу није престао радни однос због истека времена на које је исти био заснован, већ због одлуке декана да се раније објављени конкурс не оконча. Наиме, декан факултета је био дужан да одлуку о објављивању конкурса за избор у звање наставника донесе најкасније шест месеци пре истека времена за које је наставник биран, дакле најкасније 24. децембра 2002. године, како би се благовремено окончао поступак избора у звање наставника - професора, у року предвиђеном одредбом члана 81. Закона о универзитету. Међутим, декан факултета је са закашњењем од три месеца, тек 21. марта 2003. године, донео одлуку о објављивању конкурса, која је публикована 25. марта 2003. године, те је на тај начин незаконито скраћен рок од шест месеци који је прописан императивним одредбама Закона о универзитету. Пропуст декана да благовремено донесе одлуку о објављивању конкурса за избор наставника имао је за последицу и неокончање поступка за избор у звање по предметном конкурсу у законом прописаном року, али та чињеница није могла да доведе до престанка радног односа подносиоца, с обзиром да није донета одлука о његовом неизбору у звање наставника. По оцени Уставног суда, Врховни суд Србије је оспореном пресудом, којом је одбио ревизију подносиоца уставне жалбе и истакао да му је радни оснос престао самим истеком периода из уговора о раду на који је заснован, повредио право подносиоца уставне жалбе на правично суђење и право на рад.
Радни однос наставника на факултету који је заснован на одређено време престаје уколико након законито спроведеног и окончаног поступка по расписаном конкурсу наставник није поново изабран у звање и није засновао нови радни однос на факултету.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да је тужилац имао право на судску заштиту против одлуке в. д. декана Учитељског факултета број 717/03 од 31. јула 2003. године којом је поништена одлука број 112/03 од 21. марта 2003. године о објављивању конкурса за избор у звање и заснивање радног односа у делу који се односи на тачку 1) – за ужу научну област ''физичко васпитање са методиком наставе''. Из садржине одредаба чл. 80. и 81. Закона о универзитету недвосмислено произлази да је обавеза факултета да оконча поступак и изврши избор, односно донесе позитивну или негативну одлуку о избору пријављеног кандидата који испуњава услове за радно место наставника у одговарајуће звање по објављеном конкурсу, а да тужени ту обавезу није извршио, због чега је тужилац имао активну легитимацију да тражи поништај одлуке в.д. декана од 31. јула 2003. године, тако да супротно становиште Врховног суда Србије, изражено у оспореној ревизијској пресуди, нема уставноправно утемељење.
Уставни суд је оценио да судови нису на правилан начин утврдили да ли је решење о престанку радног односа подносиоца уставне жалбе законито. Уставом гарантовано право на рад, према схватању Уставног суда, подразумева и пружање заштите законом утврђених права грађана која из њиховог рада произлазе, укључујући и заштиту у вези са престанком радног односа, ако је тај престанак супротан закону.
Тумачење права у оспореној пресуди да ''непоступање према одредби члана 80. и 81. Закона о универзитету, односно неокончање поступка избора у научно звање противно наведеним одредбама Закона о Универзитету, није од значаја, код оцене законитости оспорене одлуке о престанку радног односа'', указује, по оцени Уставног суда, на произвољну и арбитрерну примену права. Наведене очигледне грешке и пропусти у поступку у коме је одлучивано о радноправном статусу подносиоца жалбе указују на недостатак правичности у одлучивању. С обзиром да учињене повреде нису отклоњене ни у поступку пред Врховним судом Србије, Уставни суд је утврдио да су оспореном пресудом подносиоцу повређена права на правично суђење и на рад, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 60. Устава, па је у овом делу, у тачки 2. изреке, први део, уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду. Такође, Уставни суд указује да је приликом одлучивања о поднетој уставној жалби имао у виду и становиште Врховног суда Србије изнето у решењу Рев. 4443/99 од 11. априла 2001. године.
7. Оцењујући наводе уставне жалбе о повреди начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд оцењује да нема основа за тврдњу да је оспореном одлуком подносилац уставне жалбе на било који начин дискриминисан. У уставној жалби нису пружени докази да му је због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом или да је супротној странци у парничном поступку признато више права него подносиоцу, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда начела забране дискриминације, због чега је Уставни суд уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, као у другом делу тачке 2. изреке.
У односу на наводе подносиоца да му је повређено право на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава, Суд је констатовао да су и ови наводи неосновани. Наиме, подносилац уставне жалбе је против првостепене пресуде имао право жалбе, које је и искористио када је изјавио жалбу Окружном суду у Сомбору, те је остварио и право на изјављивање ревизије, о којој је Врховни суд Србије одлучио оспореном пресудом. Поред тога, није пружио доказе да је у раду судова било неједнаког поступања у истим чињеничним и правним ситуацијама.
Уставни суд је оценио да су последице учињене повреде права подносиоца такве специфичне природе, тако да се не могу отклонити поништајем оспорене пресуде, коју чињеницу посебно треба да има у виду Комисија за накнаду штете приликом утврђивања висине накнаде нематеријалне штете, па је, сагласно члану 89. став 2. Закона о Уставном суду, у тачки 3. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због констатованих повреда права, у конкретном случају, оствари утврђивањем права на накнаду нематеријалне штете, на начин предвиђен одредбама члана 90. Закона.
8. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић