Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Милана Ореља из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 17. марта 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Милана Ореља изјављена против пресуде Окружног суда у Београду Гж. I 6115/07 од 21. децембра 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Рев. II 470/08 од 29. маја 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милан Орељ из Београда је 24. октобра 2008. године, Уставном суду поднеo благовремену и дозвољену уставну жалбу против пресуде Окружног суда у Београду Гж. I 6115/07 од 21. децембра 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Рев. II 470/08 од 29. маја 2008. године, због повреде права на правично суђење и права на рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 60. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе је навео да су оспорене пресуде у супротности са одлуком Уставног суда Републике Србије У. 135/2006 од 20. јула 2006. године, јер је решење које је побијано тужбом, а о којој је одлучено оспореном пресудом, незаконито, због тога што је донето од стране ненадлежног републичког органа, на основу подзаконског акта - уредбе Владе Републике Србије. Даље је навео да је решење морало бити засновано само на Закону о министарствима, али како је предметно решење донето пре ступања на снагу Закона, то је, према мишљењу подносиоца уставне жалбе, донето од стране ненадлежног органа, због чега су оспорене пресуде незаконите. Истакао је да је оспорено решење супротно и одредбама Конвенције Међународне организације рада, при томе не наводећи на коју тачно конвенцију мисли. Подносилац уставне жалбе је истакао да никада није био позван на разговор о распоређивању, нити је покушано распоређивање у том органу или било ком другом републичком органу.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката, или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава уређује законом.
Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је сваком право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 60. Устава је утврђено да се јемчи право на рад, у складу са законом (став 1.), да свако има право на слободан избор рада (став 2.), да су свима, под једнаким условима, доступна све радна места (став 3.), да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи (став 4.), као и да се женама, омладини и инвалидима омогућује посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (став 5.).
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања у правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у целокупну документацију приложену као доказ уз уставну жалбу, као и списе предмета П1. 52/08 Првог општинског суда у Београду и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
Пресудом Првог општинског суда у Београду П-1 934/06 од 17. октобра 2007. године усвојен је тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, па су поништене одлуке тужене, и то решење Републике Србије – Владе – Генералног секретаријата Владе 06 број 118-07793/2006 од 18. августа 2006. године и решење 06 број 118-07793/2006-002 од 15. септембра 2006. године. Тужени је обавезан да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка.
Поступајући по жалби туженог, Окружни суд у Београду је донео оспорену пресуду Гж. I 6115/07 од 21. децембра 2007. године, којом је у ставу првом изреке потврдио пресуду Првог општинског суда у Београду П-1 934/06 од 17. октобра 2007. године у делу којим су поништена оспорена решења тужене (решење 06 број 118-07793/2006 од 18. августа 2006. године и решење 06 број 118-07793/2006-002 од 15. септембра 2006. године), док је у ставу другом изреке укинута првостепена пресуда у делу у коме је обавезана тужена да тужиоца врати на рад и распореди на радно место које одговара његовој стручној спреми, знању и способностима.
Врховни суд Србије је 29. маја 2008. године донео оспорену пресуду Рев II 470/08, којом је преиначио пресуду Окружног суда у Београду Гж. I 6115/07 од 21. децембра 2007. године и пресуду Првог општинског суда у Београду П-1. 934/06 од 17. октобра 2007. године, одбивши као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се пониште као незаконита решења тужене 06 број 118-07793/2006 од 18. августа 2006. године и 06 број 118-07793/2006-002 од 15. септембра 2006. године. У образложењу ове оспорене пресуде је наведено да закључак нижестепених судова у погледу примене материјалног права за оцену законитости оспореног решења није правилан, јер је тужилац био у радном односу у Државној заједници Србије и Црне Горе, па му је на основу члана 2. став 1. и члана 68а Закона о радним односима у државним органима („Службени гласник РС“, бр. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01 и 39/02), у вези члана 183. Закона о државним службеницима („Службени гласник РС“, бр. 79/05, 83/05 и 81/08) донето оспорено решење. Одредбом члана 68а Закона о радним односима у државним органима је прописано да ће у случају преузимања послова из надлежности савезног органа, државни орган у чији делокруг прелазе ти послови, преузети у складу са потребама органа и потребан број запослених и постављених лица за обављање преузетих послова. По спроведеном поступку преузимања потребног броја запослених за обављање преузетих послова, сходно тачки 2. Закључка Владе 05 број 010-7616/2006 од 27. јула 2006. године, решен је радноправни статус тужиоца, а одредбама члана 68а Закона о радним односима у државним органима није утврђена обавеза да се тражи могућност распоређивања запосленог у другом државном органу. У конкретном случају, не постоји законска обавеза тужене да тужиоца распореди у Генералном секретаријату Владе Србије, јер он није државни орган. Тужилац је радио у органу Генералног секретаријата Савета министара Државне заједнице Србије и Црне Горе, који је укинут, а Генерални секретаријат Владе Србије врши само обезбеђење стручних, оперативних и административних послова Владе, што даље значи да тужилац никада није радио у Генералном секретаријату Владе Републике Србије. Даље је наведено да је тужена донела решење у складу са Уредбом о положају појединих институција Државне заједнице Србије и Црне Горе и служби Савета министара и Уредбом о финансирању надлежности које су прешле на Републику Србију с бивше Србије и Црне Горе, као и чланом 64а став 2. тачка 6. Закона о радним односима у државним органима, чланом 67. ст. 3. и 4. наведеног Закона, а у вези са члана 179. став 1. тачка 9) и члана 190. Закона о раду. Одредбама члана 67. ст. 3. и 4. Закона о радним односима у државним органима регулисано је да у случају укидања државних органа и укидања свих послова који су се обављали у делокругу тог органа запослена и постављена лица која су радила у укинутом органу и остала нераспоређена у смислу става 3. овог члана, имају права и обавезе утврђене чланом 66. наведеног закона. Како Законом о радним односима у државним органима није ближе уређено право на исплату отпремнине, то се у конкретном случају имају примењивати одредбе Закона о раду, и то одредба члана 179. став 1. тачка 9) Закона о раду. Врховни суд Србије је закључио да је тужени поступио у складу са наведеним законским одредбама и да је оспорено решење у свему правилно и законито.
4. Одредбама Закона о радним односима у државним органима („Службени гласник РС“, бр. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01 и 39/02) било је прописано: да се запосленом отказује радни однос када услед промена у организацији стекне статус нераспоређеног, а не може му се обезбедити радно место у истом или у другом државном органу (члан 64а став 2. тачка 6)); да у случају укидања државног органа и укидања свих послова који су се обављали у делокругу тог органа запослени и постављена лица који су радили у укинутом органу остају нераспоређени, као и да запослени у државном органу и постављена лица који нису преузети у смислу става 1. овог члана или су остали нераспоређени у смислу става 3. овог члана имају права и обавезе утврђене чланом 66. овог закона (члан 67. ст. 3. и 4.); да у случају преузимања послова из надлежности савезног органа, државни орган у чији делокруг прелазе ти послови преузеће, у складу са потребама органа, и потребан број запослених и постављених лица за обављање преузетих послова (члан 68а).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта истакнутих повреда Устава Републике Србије, Уставни суд је утврдио да оспореним пресудама нису повређена уставна права подносиоца.
Уставни суд је установио да су оспорене пресуде донете од стране судова установљених Уставом и законом, који су поступали у границама своје надлежности, и то у поступку спроведеном у складу са законским прописима. Поред тога, подносиоцу уставне жалбе није било ускраћено право да сам или преко пуномоћника учествује у поступку пред првостепеним судом, да предложи све доказе за које је сматрао да би их требало извести на главној расправи, што је он и учинио, а надлежни суд је јавно расправио и одлучио о тужбеном захтеву доношењем пресуде. Подносилац уставне жалбе је преко пуномоћника 12. децембра 2007. године дао одговор на жалбу туженог, а затим и 7. марта 2008. године одговор на ревизију изјављену од стране туженог против пресуде Окружног суда у Београду Гж. I 6111/07 од 21. децембра 2007. године, да би затим Врховни суд Србије донео оспорену пресуду, при том образложивши своје становиште.
Такође, нису основани ни наводи подносиоца уставне жалбе у којима је истакао да је Врховни суд Србије засновао своју пресуду на незаконито донетим решењима Генералног секретаријата Владе 06 број 118-07793/2006 од 18. августа 2006. године и 06 број 118-07793/2006-002 од 15. септембра 2006. године, због тога што су донета на основу одредби Уредбе о финансирању надлежности које су прешле на Републику Србију с бивше Србије и Црне Горе, за које је утврђено да нису у складу са Уставом и законом. Одлуком Уставног суда IУ-135/2006 од 20. јула 2006. године („Службени гласник РС“, број 63/06) јесте утврђено да одредбе чл. 10. до 14. Уредбе о финансирању надлежности које су прешле на Републику Србију с бивше Србије и Црне Горе („Службени гласник РС“, број 49/06) нису у сагласности са Уставом и законом. Међутим, наведена решења нису донета на основу одредаба наведене Уредбе за које је утврђена неуставност и незаконитост, већ су донета сагласно члану 1. и члану 23б. став 1. Уредбе о положају појединих институција Државне заједнице Србије и Црне Горе и служби Савета министара и члана 64а) став 2. тачка 6) и члана 68а Закона о радним односима у државним органима, а у вези са чланом 179. став 1. тачка 9) и члана 190. Закона о раду.
Наведеним решењима Генерални секретаријат Владе Републике Србијe је утврдио да не постоји потреба за преузимањем подносиоца за обављање преузетих послова бившег Генералног секретаријата Савета министара, а диспозитивом решења 06 број 118-07793/2006 од 18. августа 2006. године је утврђено да је подносилац уставне жалбе остао нераспоређен у Генералном секретаријату Владе Србије почев од 18. августа 2006. године. Из наведене одредбе члана 68а Закона о радним односима у државним органима не произлази обавеза тражења могућности распоређивања запосленог у другом државном органу.
Уставни суд је стао на становиште да се не може сматрати да је заузети став Врховног суда Србије, изражен кроз оспорену пресуду, последица неприхватљиве примене меродавног материјалног права. Супротна жалиочева тврдња је израз субјективне оцене о погрешној примени права, а не и доказ о учињеној повреди права на правично суђење. Уставни суд наглашава да је подносилац уставне жалбе био запослен у Генералном секретаријату Савета министара бивше Србије и Црне Горе, а да је посао Генералног секретаријата било обезбеђивање стручних, оперативних и административних послова Савета министара. Дакле, ради се о специфичној ситуацији условљеној природом послова које је обављао Генерални секретаријат за потребе Савета министара. Престанком постојања Државне Заједнице Србије и Црне Горе, престала је и потреба за обављањем послова које је обављао Генерални секретаријат Савета министара, па како суштински није било преузетих послова (не и предмета) од стране Републике Србије, то није ни било обавезе распоређивања запослених. С обзиром на то да је подносиоцу уставне жалбе престао радни однос у складу са важећим законским одредбама, Уставни суд оцењује да оспореним пресудама Окружног суда у Београду Гж. I 6115/07 од 21. децембра 2007. године и Врховног суда Србије Рев II 470/08 од 29. маја 2008. године нису повређена подносиочева права на правично суђење зајемчена одредбом члана 32. став 1. Устава, нити право на рад зајемчено одредбама члана 60. Устава.
6. На основу свега изложеног, Уставни суд је уставну жалбу изјављену против пресуде Окружног суда у Београду Гж. I 6115/07 од 21. децембра 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Рев. II 470/08 од 29. маја 2008. године одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07).
7. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић