Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Игора Међанског из Суботице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 20. априла 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Игора Међанског изјављена против пресуде Врховног суда Србије Рев. 1302/08 од 19. фебруара 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Игор Међански из Суботице је 24. априла 2009. године, преко пуномоћника Душана Клиске, адвоката из Суботице, поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије Рев. 1302/08 од 19. фебруара 2009. године, због повреде права из члана 32. став 1, члана 36. и члана 60. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је оспореном пресудом Врховног суда Србије усвојена ревизија супротстављене парничне странке, са једне стране, а одбачена ревизија подносиоца уставне жалбе, са друге стране, јер је вредност дела тужбеног захтева са којим подносилац није успео у поступку нижа од 500.000,00 динара; да Врховни суд Србије није узео у обзир чињеницу да је тужбени захтев првобитно опредељен на 1.194.399,60 динара, због чега је подносилац онемогућен у реализацији права на једнаку судску заштиту из члана 36. став 1. Устава, али и права на рад из члана 60. став 1. Устава; да се повреда права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава огледа у повреди начела непристрасности и чињеници да због незаконитог онемогућавања ревизијске судске заштите није могло бити отклоњено незаконито поступање нижестепених судова.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорени појединачни акт и документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пресудом Општинског суда у Суботици П1. 266/07 од 6. фебруара 2008. године делимично је усвојен тужбени захтев подносиоца уставне жалбе и обавезан тужени да му на име накнаде штете због изгубљене зараде у периоду од 1. јула 2005. године до 10. априла 2007. године исплати укупан износ од 934.428,06 динара, на начин ближе наведен у овој пресуди, док је тужбени захтев одбијен као неоснован за даљи износ од 3.283,28 динара, обавезан је тужени да уплати припадајуће доприносе надлежном Фонду, одбијен је као неоснован тужбени захтев за исплату накнаде штете због неискоришћених годишњих одмора и обавезан тужени да тужиоцу надокнади трошкове парничног поступка.
Против првостепене пресуде жалбу су поднеле обе парничне странке, па је Окружни суд у Суботици пресудом Гж1. 75/08 од 16. маја 2008. године жалбу тужиоца одбио као неосновану, а жалбу туженог делимично уважио, те преиначио првостепену пресуду тако што је одбијен захтев тужиоца за обавезивање туженог да му на име накнаде штете због изгубљене зараде у периоду од 1. јула 2005. године до 10. априла 2007. године исплати преко износа од 725.130,42 динара, са законском затезном каматом по доспелости сваког месечног износа до исплате.
Против правноснажне другостепене пресуде ревизију су изјавили и тужилац, овде подносилац уставне жалбе, и тужени. Врховни суд Србије је на седници одржаној 19. фебруара 2009. године донео оспорену пресуду, којом је преиначена пресуда Окружног суда у Суботици Гж1. 75/08 од 16. маја 2008. године у делу у којем је потврђена првостепена пресуда, тако што је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да му тужени исплати 725.130,42 динара на име накнаде штете због изгубљене зараде за период од 1. јула 2005. године до 10. априла 2007. године, са законском затезном каматом по доспелости сваког месечног износа до исплате, као и захтев за исплату припадајућих доприноса на те износе, одбијен је захтев тужиоца за накнаду трошкова одговора на ревизију, а ревизија тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, одбачена као недозвољена. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено: да је акт о разрешењу тужиоца са функције директора који је поништен у управном спору донела Скупштина општине Суботица, а не тужено јавно предузеће у коме је тужилац вршио ту функцију и са чијим управним одбором је имао закључен уговор о међусобним правима, обавезама и заради директора; да, по оцени тог суда, разрешени директор јавног предузећа нема право због незаконитог разрешења на накнаду штете у изосталој заради директора од послодавца – јавног предузећа, јер га је разрешила надлежна скупштина општине, а не послодавац код кога је вршио функцију директора; да тужени није у обавези да тужиоцу накнади штету коју својим актом није проузроковало, у смислу чл. 164. и 191. Закона о раду, као и чл. 154. и 158. Закона о облигационим односима; да је ревизија тужиоца недозвољена јер је вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде 469.269,18 динара и не прелази законом прописан лимит за изјављивање ревизије, односно 500.00,00 динара.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, као и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да се јемчи право на рад, у складу са законом (члан 60. став 1.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да је најпре потребно испитати да ли је парнични поступак који је претходио подношењу уставне жалбе у целини био правичан на начин на који то захтева наведена одредба Устава, те да ли је оспореном пресудом Врховног суда Србије повређено или ускраћено ово уставно право подносиоца. Уставни суд констатује да је Врховни суд Србије, након поступка спроведеног у складу са законом, усвојио ревизију туженог јавног предузећа и одбио као неоснован тужбени захтев подносиоца уставне жалбе којим је тражио накнаду штете од туженог због изгубљене зараде, док је ревизију тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, одбацио као недозвољену.
У одредби члана 32. став 1. Устава није изричито прописана гаранција права на приступ суду, али је ово начело саставни део права на правично суђење којим се свакоме обезбеђује право да покрене судски поступак и право да сваки захтев који се односи на његова права и обавезе буде размотрен пред судом. Подносилац уставне жалбе сматра да су му право на приступ суду, као и друга Уставом зајемчена права на која се позвао у уставној жалби, ускраћена, јер му је оспореном пресудом ревизија одбачена као недозвољена. Уставни суд је утврдио да, у конкретном случају, спор ради накнаде штете због изгубљене зараде представља имовинскоправни спор у коме је право на ревизију условљено одређеном вредношћу предмета спора, која мора да прелази гранични износ раније прописан одредбом члана 394. став 2. Закона о парничном поступку. Врховни суд Србије je у образложењу оспорене пресуде дао уставноправно прихватљиве разлоге због чега је сматрао да је ревизија недозвољена, јер је изјављена против пресуде против које се по закону не може поднети. Наиме, вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде износила је 469.269,18 динара. С обзиром да вредност предмета спора није прелазила износ од 500.00,00 динара, који износ је представљао граничну вредност и био меродаван за оцену права на изјављивање ревизије, Уставни суд је оценио да Врховни суд Србије није повредио право подносиоца уставне жалбе на приступ суду, нити право гарантовано одредбом члана 36. став 2. Устава, када је оспореном пресудом одбацио ревизију подносиоца као недозвољену. Такође, Уставни суд је оценио да је Врховни суд Србије одлучујући о ревизији туженог, за своје ставове дао јасне, прецизне и логичне закључке, засноване на уставноправно прихватљивој примени материјалног права. Уставни суд није пронашао ништа што би указало да су материјалноправни прописи произвољно или неправично примењени на штету подносиоца уставне жалбе, нити има елемената који указују на процесну неправичност у смислу гаранција у оквиру права на правично суђење. По оцени Уставног суда, у оспореној пресуди је образложено зашто се усваја ревизија туженог и одбија тужбени захтев подносиоца као неоснован, те шта чини суштинске разлоге на основу којих је на тај начин одлучено. Наиме, Врховни суд Србије је утврдио да је тужбени захтев подносиоца неоснован, јер тужилац, овде подносилац уставне жалбе, нема право на накнаду штете због незаконитог разрешења са функције директора од туженог јавног предузећа, које га није разрешило, већ је то учинила надлежна скупштина општина, а сагласно наведеним одредбама Закона о раду и Закона о облигационим односима. Уставни суд констатује да је Врховни суд Србије одлучујући о ревизији дао уставноправно прихватљиво образложење зашто по оцени тог суда није основан тужбени захтев подносиоца, са детаљним, јасним и прецизним разлозима свог става.
У погледу навода подносиоца уставне жалбе да му је повређено право на независтан и непристрасан суд, Уставни суд је оценио да подносилац није пружио било какве доказе да у поступању Врховног суда Србије има елемената који би указали на пристрасност судија у конкретном предмету.
С обзиром на наведено, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе нису повређена права из члана 32. став 1. и члана 36. став 2. Устава, па је уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), одбио као неосновану.
У погледу навода подносиоца уставне жалбе који се односе на повреду права на рад зајемченог одредбама члана 60. Устава, с обзиром на то да по мишљењу подносиоца, повреда овог права проистиче из повреде права на правично суђење, Уставни суд је, имајући у виду да је утврдио да није повређено право подносиоца на правично суђење, оценио да нема основа ни за тврдње да му је оспореном пресудом ускраћено право на рад зајемечено одредбама члана 60. Устава.
Оцењујући наводе о повреди права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд констатује да подносилац уставне жалбе није доставио доказе да је Врховни суд Србије у идентичној чињеничној и правној ситуацији доносио различите одлуке о дозвољености ревизије.
6. На основу изложеног и одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/08), Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић