Уставни суд, у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Радојка Репановића из Крушевца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 31. марта 2011. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Радојка Репановића и утврђује да je решењем Вишег суда у Београду-Одељење за ратне злочине К-По2. 71/10 од 11. октобра 2010. године и решењем Апелационог суда у Београду-Одељење за ратне злочине Кж.2.По2. 38/10 од 25. октобра 2010. године, повређено право подносиоца уставне жалбе о трајању притвора, зајемчено одредбом члана 31. ст. 1. и 2. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована.
2. Одлуку објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.
О б р а з л о ж е њ е
1. Радојко Репановић из Крушевца поднео je Уставном суду 26. новембра 2010. године, преко пуномоћника Градимира Налића, адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду-Одељење за ратне злочине К-По2. 71/10 од 11. октобра 2010. године и решења Апелационог суда у Београду-Одељење за ратне злочине Кж.2 По2. 38/10 од 25. октобра 2010. године, због повреде права зајемчених одредбама члана 30. став 1, члана 31. и члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе у уставној жалби наводи:
- да се против њега води поступак пред Већем за ратне злочине Вишег суда у Београду под бројем К-По2. 29/10, због кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142. став 1. КЗЈ;
- да је претходно у овом поступку Веће за ратне злочине Окружног суда у Београду пресудом Кт.В. 2/06 од 23. априла 2009. године огласило кривим више окривљених, међу којима и подносиоца уставне жалбе, коме је изречена казна затвора у трајању од 20 година;
- да је Апелациони суд у Београду пресудом Кж. I По2. 4/2010 од 30. јуна 2010. године укинуо првостепену пресуду у делу који се односи на подносиоца уставне жалбе и вратио првостепеном суду поступак на поновно одлучивање и истом одлуком према подносиоцу уставне жалбе продужио притвор;
- да је решењем Вишег суда у Београду-Одељење за ратне злочине К-По2. 71/10 од 11. октобра 2010. године према подносиоцу уставне жалбе продужен притвор за још два месеца;
- да је решењем Апелационог суда у Београду Кж. 2 По2. 38/10 од 25. октобра 2010. године одбијена жалба бранилаца и потврђено решење Вишег суда у Београду-Одељење за ратне злочине К-По2. 71/10 од 11. октобра 2010. године;
- да се подносилац уставне жалбе и даље налази у притвору који му се рачуна од 17. октобра 2005. године када је лишен слободе;
- да је одлучујући о предлогу за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе ванрасправно веће првостепеног суда стало на становиште да стоје разлози из члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП због тога што постоји основана сумња да је окривљени извршио кривично дело ратни злочин против цивилног становништва из члана 142. став 1. КЗЈ, за које дело је запрећена казна затвора преко десет година, а имајући у виду посебно тешке околности дела које се огледају у „повезаном деловању већег броја лица према више оштећених, те проузроковану последицу у виду лишавања живота више лица међу којима жена и деце, које околности у својој међусобној повезаности представљају посебно тешке околности дела, које оправдавају задржавање окривљеног у притвору по овом основу“;
- да је жалбу против првостепеног решења Апелациони суд у Београду-Одељење за ратне злочине одбио као неосновану својим решењем Кж.2. По2. 38/10 од 25. октобра 2010. године.
- да поступајући судови не само да нису дали јасне и недвосмислене разлоге, него нису дали било какве разлоге који би показали да је продужење притвора према подносиоцу неопходно ради вођења кривичног поступка;
- да тежина запрећене казне и тежина кривичног дела сами по себи не оправдавају дуготрајно притварање;
- да надлежни судови нису размотрили могућност примене блажих мера којима би се обезбедило присуство подносиоца и несметано вођење кривичног поступка;
- да у оспореним решењима нема ни речи о индивидуализацији разлога за подносиоца уставне жалбе и конкретним и јасним разлозима који су определили суд да се управо и конкретно њему продужи притвор;
- да се годинама притвор подносиоцу уставне жалбе продужава на основу идентичних формулација и стереотипних израза;
- да само постојање основане сумње и идентичне формулације о тежини дела већ дуго времена не могу бити ни релевантан ни довољан услов за даља продужења притвора који траје већ пет година;
- да је Апелациони суд у Београду-Одељење за ратне злочине формално одбио жалбу против решења о продужењу притвора, а при том није ни покушао да одговори на конкретне жалбене наводе, преписујући образложење првостепеног решења уз додатак да су наводи жалбе „да у побијеном решењу нису дати јасни, уверљиви и индивидуализовани разлози за продужење притвора, оцењени као неосновани“, као и да „остали наводи из жалбе“ не доводе у сумњу „правилност и законитост побијаног решења“.
Предложено је да Уставни суд утврди да су оспореним решењима подносиоцу уставне жалбе повређена горе наведена Уставом зајемчена права, да оспорена решења поништи и наложи да се према подносиоцу притвор укине и да се одмах пусти на слободу. Накнада нематеријалне штете није тражена.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Београду I Су. 1/11-22 од 4. фебруара 2011. године са прилозима, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности везане за кривични поступак
Пред Вишим судом у Београду-Одељење за ратне злочине (раније Окружним судом у Београду) вођен је кривични поступак против подносиоца уставне жалбе и других лица, по оптужници Тужилаштва за ратне злочине, због постојања основане сумње да су као саизвршиоци извршили кривично дело ратни злочин против цивилног становништва, прописано одредбом члана 142. став 1. КЗ СРЈ у вези члана 22. КЗ СРЈ.
Оптужница је подигнута 25. априла 2006. године.
Пресудом раније Окружног суда у Београду КТ.В. 2/06 од 23. априла 2009. године подносилац уставне жалбе оглашен је кривим због извршења наведеног кривичног дела и осуђен је на казну затвора у трајању од 20 година, у коју казну му је урачунато време проведено у притвору од 26. октобра 2005. године па надаље. Истом пресудом одлучено је и о кривици осталих оптужених.
Пресудом Апелационог суда у Београду Кж. I По2. 4/10 од 30. јуна 2010. године потврђена је првостепена пресуда у односу на све окривљене осим у односу на подносиоца уставне жалбе, у ком делу је предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење.
Пресудом Вишег суда у Београду-Одељење за ратне злочине К.По.2 49/10 од 15. децембра 2010. године подносилац уставне жалбе је оглашен кривим због кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142. став 1. КЗ СРЈ у вези са чланом 22. КЗ СРЈ и изречена му је казна затвора у трајању од 20 година, у коју казну му је урачунато време проведено у притвору од 26. октобра 2005. године и одређено је да притвор може трајати до упућивања у установу за издржавање казне, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди.
Б) Чињенице и околности везане за притвор
Подносилац уставне жалбе се током целог трајања кривичног поступка налази у притвору, и то од 26. октобра 2005. године године када је лишен слободе и у притвору је и даље.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Окружног суда у Београду-Веће за ратне злочине Ки.В.9/05 од 17. октобра 2005. године, на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 5) тада важећег ЗКП. У образложењу решења је наведено да: „Имајући у виду начин извршења кривичног дела које се окривљенима ставља на терет, односно посебно тешке околности извршења које се огледају у броју жртава међу којима су жене и деца, који су били затворени и у немогућности да пружају било какав отпор, посебно имајући у виду да је за дело које се окривљенима ставља на терет прописана казна затвора преко десет година“.
Током трајања истражног поступка, притвор је подносиоцу уставне жалбе продужаван решењем Окружног суда у Београду-Веће за ратне злочине Кв.В. од 25. новембра 2005. године за још два месеца и решењем Врховног суда Србије-Веће за ратне злочине Кр.р.з 2/06 од 18. јануара 2006. године за још три месеца.
Након подизања оптужнице, а пре њеног ступања на правну снагу, притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужаван решењима истог суда Кв.В. 11/06 од 26. априла 2006. године и Кв. В. 14/06 од 25. маја 2006. године за 30 дана. У образложењу оба решења је наведено да: „из доказа и података прикупљених у досадашњем току кривичног поступка произилази постојање основане сумње да су окривљени извршили кривично дело ратни злочин против цивилног становништва из члана 142. став 1. КЗЈ у вези члана 22. КЗЈ, за које кривично дело је законом прописана казна затвора преко десет година, па имајући у виду посебно тешке околности дела које се огледају у повезаном деловању већег броја окривљених према више оштећених и проузрокованим последицама у виду лишавања живота више лица међу којима су жене и деца, то се продужење притвора показује оправданим и неопходним у циљу несметаног вођења кривичног поступка“.
Након ступања оптужнице на правну снагу притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужаван на два месеца, и то: 23. јуна 2006. године, 23. августа 2006. године, 23. октобра 2006. године, 22. децембра 2006. године, 22. фебруара 2007. године, 20. априла 2007. године, 20. јуна 2007. године, 20. августа 2007. године, 19. октобра 2007. године, 19. децембра 2007. године, 19. фебруара 2008. године, 18. априла 2008. године, 18. јуна 2008. године, 18. августа 2008. године, 17. октобра 2008. године, 17. децембра 2008. године, 17. фебруара 2009. године и 16. априла 2009. године (решења Окружног суда у Београду Кв.В. 18/06, Кв.В. 28/06, Кв.В. 38/06, Кв.В. 46/06, Кв.В. 12/07, Кв.В. 32/07, Кв.В. 45/07, Кв.В. 60/07, Кв.Б. 77/07, Кв.В.108/07, Кв.В. 21/08, Кв.В. 38/08, Кв.В. 56/08, Кв.В. 69/08, Кв.В. 86/08, Кв.В. 103/08, Кв.В. 14/09 и Кв.В. 29/09).
У образложењу решења од 23. јуна 2006. године којима је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен наведено је да: „Из доказа и података прикупљених у досадашњем току кривичног поступка произилази основана сумња да су окривљени (навођење осталих окривљених) и Радојко Репановић извршили кривично дело ратни злочин против цивилног становништва из члана 142. став 1. КЗЈ у вези члана 22. КЗЈ...за које кривично дело је законом прописана казна затвора преко десет година, па имајући у виду посебно тешке околности дела које се огледају у повезаном деловању већег броја окривљених према више оштећених и проузрокованим последицама у виду лишавања живота више лица међу којима су жене и деца, то се продужење притвора показује оправданим и неопходним у циљу несметаног вођења кривичног поступка“.
У образложењу решења од 23. августа 2006. године, 23. октобра 2006. године, 22. децембар 2006. године, 22. фебруара 2007. године, 20. априла 2007. године, 20. јуна 2007. године, 20. августа 2007. године, 19. октобра 2007. године, 19. децембра 2007. године, 19. фебруара 2008. године, 18. априла 2008. године, 18. јуна 2008. године, 18. августа 2008. године, 17. октобра 2008. године, 17. децембра 2008. године, 17. фебруара 2009. године и 16. априла 2009. године, којима је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужаван на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 5) ЗКП наведено је да: „Из доказа и података прикупљених у досадашњем току кривичног поступка произилази основана сумња да су окривљени (навођење осталих лица) и Радојко Репановић извршили кривично дело ратни злочин против цивилног становништва из члана 142. став 1. КЗЈ у вези члана 22. КЗЈ. Како се окривљенима ставља на терет извршење кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142. став 1. КЗЈ у вези члана 22. КЗЈ, за које је законом прописана казна затвора преко десет година, а имајући у виду посебно тешке околности дела које се огледају у повезаном деловању већег броја окривљених према више оштећених и проузрокованим последицама у виду лишавања живота више лица међу којима су жене и деца, то се продужење притвора показује оправданим и неопходним у циљу несметаног вођења кривичног поступка“.
Након доношења првостепене пресуде 23. априла 2009. године, Окружни суд у Београду-Веће за ратне злочине је решењем К.В. 2/2006 према подносиоцу уставне жалбе и још тројици лица продужио притвор. У образложењу решења је наведено да је суд по службеној дужности након доношења првостепене пресуде преиспитао разлоге за евентуално даље задржавање окривљених у притвору, па је нашао да: „Имајући у виду врсту и тежину кривичног дела за које су оптужени оглашени кривим, те да им је изречена казна затвора у трајању од 20, 15, односно 13 година, те да начин извршења кривичног дела карактерише повезано деловање оптужених према више оштећених и да се посебно тешке околности дела огледају у проузрокованим последицама у виду лишавања живота више лица, међу којима су већином биле жене и деца, а ценећи и тешке физичке и психичке трауме које су наступиле код оштећених, суд налази да у конкретном случају и даље стоје разлози за задржавање оптужених у притвору“.
Апелациони суд у Београду је пресудом Кж. I По2. 4/10 од 30. јуна 2010. године, поред осталог, према подносиоцу уставне жалбе продужио притвор и одредио да му исти по том решењу може трајати до даље одлуке првостепеног суда.
У оспореном решењу Кв.По.2 71/10 од 11. октобра 2010. године Виши суд у Београду-Одељење за ратне злочине је продужавајући притвор према подносиоцу уставне жалбе навео да: „Из доказа и података прикупљених у досадашњем току кривичног поступка произилази основана сумња да је окривљени извршио кривично дело које му је оптужницом Тужилаштва за ратне злочине стављено на терет и да по оцени кривичног већа Вишег суда у Београду-Одељење за ратне злочине према окривљеном Радојку Репановићу и даље стоје разлози за притвор прописани одредбом члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, обзиром да постоји основана сумња да је исти извршио кривично дело ратни злочин против цивилног становништва из члана 142. став 1. КЗЈ у вези члана 22. КЗЈ, за које дело је запрећена казна затвора преко десет година, а имајући у виду посебно тешке околности кривичног дела које се огледају у повезаном деловању већег броја лица према више оштећених те проузроковану последицу у виду лишавања живота више лица међу којима жене и деца, које околности у својој међусобној повезаности представљају посебно тешке околности кривичног дела, које оправдавају задржавање окривљеног у притвору по овом основу“.
Бранилац подносиоца уставне жалбе је против оспореног решења Вишег суда у Београду-Одељење за ратне злочине Кв.По.2 71/10 од 11. октобра 2010. године изјавио жалбу у којој је, поред осталог, навео:
- да је Уставом прописано да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, као и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен;
- да продужење притвора у конкретном случају није неопходно за вођење кривичног поступка и да тежина дела која се окривљеном ставља на терт сама по себи не може представљати околност која притварање може учинити неопходним за вођење кривичног поступка;
- да није разматрана блажа мера за обезбеђење несметаног вођења кривичног поступка;
- да у првостепеном решењу нису дати јасни, убедљиви и индивидуализовани разлози за продужење притвора;
- да се у конкретном случају не може сматрати да притвор траје најкраће потребно време, јер притвор према окривљеном траје пуних пет година и да само постојање основане сумње и идентичне формулације о тежини дела више не могу бити ни релевантан ни довољан услов за продужење притвора који траје пет година.
Апелациони суд у Београду-Одељење за ратне злочине је 25. октобра 2010. године, одлучујући о жалби против првостепеног решења, донео оспорено решење Кж.2.По2. 38/10 у коме је оценио да је првостепени суд правилно поступио када је окривљеном Радојку Репановићу продужио притвор наводећи да: „Из списа предмета и побијаног решења произлази основана сумња да је окривљени извршио кривично дело ратни злочин против цивилног становништва из члана 142. став 1. КЗЈ у вези са чланом 22. КЗЈ, за које дело је запрећена казна затвора преко десет година, а имајући у виду посебно тешке околности кривичног дела које се огледају у повезаном деловању већег броја лица према више оштећених, те проузроковану последицу у виду лишавања живота више лица, међу којима жене и деца, а које околности у својој међусобној повезаности представљају посебно тешке околности кривичног дела, то и по оцени Апелационог суда, наведене околности оправдавају даље задржавање окривљеног у притвору по законском основу из члана 142. став 1- тачка 5) ЗКП, како то правилно закључује и првостепени суд“. Такође, Апелациони суд је навео да: Имајући у виду све напред наведено, супротни жалбени наводи браниоца окривљеног којима се оспорава постојање разлога за притвор по наведеном законском основу, уз истицање да у побијаном решењу нису дати јасни, уверљиви и индивидуализовани разлози за продужење притвора, оцењени су као неосновани“. Коначно, Апелациони суд истиче да је ценио и остале наводе жалбе браниоца окривљеног, па је нашао да се истима не доводи у сумњу правилност и законитост побијаног решења.
Притвор је касније према подносиоцу уставне жалбе продужен решењем Вишег суда у Београду Кв.По.2 90/10 од 10. децембра 2010. године за два месеца, јер: „Из доказа и података прикупљених у досадашњем току кривичног поступка произилази основана сумња да је окривљени извршио кривично дело које му је оптужницом Тужилаштва за ратне злочине стављено на терет и да по оцени кривичног већа Вишег суда у Београду-Одељење за ратне злочине према окривљеном Радојку Репановићу и даље стоје разлози за притвор прописани одредбом члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, обзиром да постоји основана сумња да је исти извршио кривично дело ратни злочин против цивилног становништва из члана 142. став 1. КЗЈ у вези члана 22. КЗЈ, за које дело је запрећена казна затвора преко десет година, а имајући у виду посебно тешке околности кривичног дела које се огледају у повезаном деловању већег броја лица према више оштећених те проузроковану последицу у виду лишавања живота више лица међу којима жене и деца, које околности у својој међусобној повезаности представљају посебно тешке околности кривичног дела, које оправдавају задржавање окривљеног у притвору по овом основу“.
Након доношења првостепене пресуде Виши суд у Београду-Веће за ратне злочине је 15. децембра 2010. године решењем К.По.2. 49/10 према подносиоцу уставне жалбе продужио притвор до упућивања у установу за издржавање казне, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди уз образложење да: „Имајући у виду врсту и тежину кривичног дела за које је оптужени оглашен кривим, да му је изречена казна затвора у трајању од 20 година, те да начин извршења кривичног дела карактерише повезано деловање већег броја лица према више оштећених, које представљају посебно тешке околности дела које се огледају у проузрокованим последицама у виду лишавања живота више лица међу којима су већином биле жене и деца, суд налази да у конкретном случају и даље стоје разлози за задржавање оптуженог у притвору“. Апелациони суд у Београду је 29. децембра 2010. године својим решењем Кж.2.По.2. 48/10 одбио као неосновану жалбу браниоца нашавши да је, поред осталог, правилно првостепени суд у побијаном решењу закључио да постоје разлози за продужење притвора...о чему је дао довољне и јасне разлоге, које у свему као правилне прихвата и веће тог суда, док су наводи жалбе браниоца оцењени као неосновани.
Подносилац уставне жалбе је у притвору и даље.
4. Одредбом члана 30. став 1. Устава зајемчено је да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка.
Чланом 31. Устава утврђено је, поред осталог: да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора (став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.), да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3.).
Према одредби члана 36. став 2. Устава, свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору, те да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. став 1. до 3.).
Одредбама члана 142. став 1. ЗКП прописано је да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако: је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела (тачка 5)); је пресудом првостепеног суда лицу изречена казна затвора од пет година или тежа казна и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела (тачка 6)). До измена ЗКП објављених у „Службеном гласнику РС“, број 72/09 од 3. септембра 2009. године, одредбом члана 142. став 2. тачка 5) било је прописано да ако постоји основана сумња да је одређено лице учинило кривично дело, а не постоје услови за притвор из става 1. овог члана, у циљу несметаног вођења кривичног поступка, притвор се против тог лица може одредити ако је за кривично дело прописана казна затвора преко десет година и ако је то оправдано због начина извршења или других посебно тешких околности кривичног дела.
Осталим одредбама ЗКП које су од значаја за одлучивање прописано је: да се после предаје оптужнице суду до завршетка главног претреса, одлука о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси у складу са чланом 142а овог законика, да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу, да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења, да против решења већа којим се одбија предлог за одређивање или укидање притвора жалба није дозвољена (члан 146. став 1. до 4.); да ће се за одређивање или укидање притвора после објављивања пресуде, до њене правноснажности примењивати одредба става 1. овог члана и да одлуку доноси веће првостепеног суда из члана 24. став 6, да ако се оптужени већ налази у притвору а веће нађе да још постоје разлози због којих је притвор био одређен или да постоје разлози из члана 142. став 1. тачка 6) и става 1. овог члана, донеће посебно решење о продужењу притвора и да посебно решење веће доноси и кад треба одредити или укинути притвор и да жалба против решења не задржава извршење решења, да притвор који је одређен или продужен по одредбама претходних ставова може трајати до упућивања оптуженог, односно осуђеног у установу за издржавање казне, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди (члан 358. тач. 3), 5). и 6)); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено, да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 401. ст.1. и 3.).
5. Уставни суд и у овом уставносудском предмету наглашава да је право на личну слободу и безбедност једно од основних људских права зајемчених Уставом, као и да физичка слобода има велики значај за појединца. Притвор, као законска мера којом се ускраћује наведено право, представља посебно осетљиву меру одузимања личне слободе човека у периоду пре доношења правноснажне судске одлуке о кривици. Притвор се, наиме, одређује пре него што је правноснажном судском одлуком утврђена кривица, тако да током трајања мере притвора у кривичном поступку који није правноснажно окончан, још увек у потпуности важи Уставом и Закоником утврђена претпоставка невиности. Притвор није казна и за притвореника се не сме претворити у казну.
У надлежности редовних судова је да осигурају да притвор оптуженог лица не прелази разумни временски рок. У том смислу редовни судови су дужни да пажљиво испитају оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја, односно да у сваком конкретном случају утврде и наведу даље постојање законске основе за притвор, те подробно образложе разлоге због којих сматрју да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Такође, надлежни суд је дужан да са нарочитом хитношћу поступа у притворским предметима. Приликом сваке контроле притвора суд утврђује да ли су испуњени законски услови и разлози за даље задржавање окривљеног у притвору и да ли се иста сврха (несметано вођење кривичног поступка) може остварити другом мером. Уколико суд оцени да окривљеног треба задржати у притвору, у решењу мора навести детаљне и индивидуализоване разлоге за такву одлуку (Одлука Уставног суда Уж - 1429/2008 од 16. јула 2009. године, ст. 6. и 7. образложења). Дакле, у надлежности редовних судова је да утврде постојање конкретних разлога који се односе на основ за одређивање или продужење мере притвора. Није задатак Уставног суда да утврђује или преиспитује те разлоге, нити да замени редовне судове који одлучују о притвору подносилаца уставних жалби. Међутим, Уставни суд јесте надлежан да на основу разлога који су у вези са притвором датим у одлукама редовних судова и чињеница на које подносиоци уставних жалби указују, одлучи да ли је или није у конкретном случају дошло до повреде Уставом зајемчених права.
Да ли је надлежни суд трајање мере притвора свео на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, и да ли је надлежни суд после подизања оптужнице меру притвора свео на најкраће неопходно време у складу за Уставом и законом, односно да ли је време трајања притвора разумно, не може се проценити in abstracto. Стога, да ли је разумно да оптужени остане у притвору мора се процењивати у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима. Продужавање мере притвора може бити оправдано само ако постоје такве околности које оправдавају јавни интерес и претежу над правилом поштовања слободе појединца (видети, поред осталих, пресуде Европског суда за људска права у предметима W. против Швајцарске, 26. јануар 1993, став 30; Kudla против Пољске, 26. октобар 2000, ст. 110. и 111; Solmaz против Турске, 16. јануар 2007, став 38.).
Постојање основане сумње да је притворено лице извршило кривично дело, а у циљу несметаног вођења кривичног поступка, је услов sine qua non за постојање законитости, како приликом одређивања тако и приликом продужавања мере притвора (Одлука Уставног суда Уж - 1429/2008 од 16. јула 2009. године, став 7. образложења). Међутим, постојање основане сумње саме по себи није довољно. Стога, када се притвор више пута продужава, надлежни судови су приликом доношења одлуке о притвору, у случају када утврде да и даље постоје разлози за продужење ове мере, дужни да посебно образложе разлоге за притвор у сваком појединачном случају. Ти разлози морају бити релевантни и довољни, односно не смеју бити произвољни. Произвољно лишавање слободе постоји онда када надлежни органи не образложе на задовољавајући начин разлоге због којих је лишавање слободе било неопходно (пресуда Kay против Велике Британије, од 1. марта 1994, став 31.) или ако суд даје стално идентичне и стереотипне разлоге због којих је донето решење о продужењу притвора, а да при томе не елаборира нове разлоге због којих је продужење притвора неопходно (пресуда Mansur против Турске, од 8. јуна 1995, став 55.). Такође, надлежни суд је у обавези да детаљно образложи разлоге за притвор (Kurt против Турске, 24276/94 од 25. маја 1998. године и Bayorkina против Русије, 69481/01 од 27. јула 2006. године).
Следом наведеног, по оцени Уставног суда, дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајеменог права из члана 31. представља ону ситуацију у којој надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну ревност у вођењу поступка.
6. Уставни суд је, полазећи од наведених општих принципа и чињеница и околности овог конкретног случаја, утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен и продужаван због постојања основане сумње да је извршио кривично дело ратни злочин против цивилног становништва у саизвршилаштву за које дело је законом прописана казна затвора преко десет година. Остаје да се утврди да ли су надлежни судови дали "релевантне" и "довољне" разлоге који би оправдали продужење притвора и да ли су показали "посебну ревност" у вођењу поступка.
У конкретном случају, Уставни суд је утврдио да притвор према подносиоцу уставне жалбе траје од 26. новембра 2005. године, када је лишен слободе, до 4. фебруара 2011. године, када се Виши суд у Београду изјаснио на наводе из уставне жалбе, дакле више од пет година, па и даље.
Имајући у виду дужину трајања притвора према подносиоцу уставне жалбе у конкретном случају, надлежни судови су морали да наведу образложене разлоге за задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору скоро пет година.
Виши суд у Београду-Одељење за ратне злочине се у образложењу оспореног првостепеног решења, након скоро пет година од како се подносилац уставне жалбе налази у притвору, пре свега ослонио, поред постојања основане сумње против подносиоца, на висину запрећене казне за кривично дело које му је стављено на терет и у том смислу се позвао на тежину оптужби, са посебним освртом на околности дела које се огледају у „повезаном деловању већег броја лица према више оштећених те проузроковану последицу у виду лишавања живота више лица међу којима жене и деце“. Апелациони суд у Београду-Одељење за ратне злочине је у оспореном решењу Кж.2.По2. 38/10 од 25. октобра 2010. године наведене разлоге за продужење притвора оценио основаним и при томе се није посебно изјаснио на наводе из детаљно образложене жалбе подносиоца против првостепеног решења.
Дакле, тежина кривичног дела је била основни разлог за процену основаности даљег задржавања окривиљеног у притвору. Из наведеног следи да су надлежни судови сматрали да је тежина кривичног дела које је подносиоцу уставне жалбе стављено на терет од таквог значаја да може да оправда посебне околности кривичног дела. Међутим, Уставни суд наглашава да, иако тежина кривичног дела и висина запрећене казне која је за то дело прописана може бити релевантан основ у процени разлога за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору, не може бити и једини. Наиме, одређена кривична дела, због своје посебне тежине и висине запрећене казне оправдавају иницијално притварање. Код изразито тешких кривичних дела, као што су кривична дела против човечности и ратног злочина, дужина притвора може бити оправдана и код дугогодишњег притвора (предмет Jentzsch против Немачке, апликација од 6. октобра 1970, Резолуција 32, од 5. маја 1971.). али је и у тим случајевима потребно даљње оправдање за продужење притвора.
Узимајући у обзир да је подносилац уставне жалбе био оптужен да је као саизвршилац извршио кривично дело ратни злочин против цивилног становништва, Уставни суд прихвата да су редовни судови оправдано сматрали да тешке околности дела које се огледају у „повезаном деловању већег броја окривљених према више оштећених и проузрокованим последицама у виду лишавања живота више лица међу којима су жене и деца“ првобитно, а и касније, могу бити јак разлог за продужење притвора. Међутим, Уставни суд није уверен да би ове околности, саме по себи могле оправдати целокупан период трајања притвора више од пет година. Тачније, редовни судови уз наглашавање тежине кривичног дела које је подносиоцу уставне жалбе стављено на терет и објективних последица које су наступиле, нису указали на било који субјективни разлог или понашање у односу на подносиоца уставне жалбе који би ишли у прилог њиховом закључку да га задрже у притвору. О овим захтевима се посебно мора водити рачуна у случајевима какав је овај, када су законска обележја кривичног дела и основ по коме је притвор продужен веома слични. По мишљењу Уставног суда, овакви општи разлози не могу да служе као оправдање за притвор подносиоца уставне жалбе у периоду од више од пет година. Надлежни судови нису узели у обзир чињеницу да су наведени општи разлози иако релевантни, све мање и мање довољни са протеком времена. Стога су надлежни судови након протека времена морали да додатно образложе и употпуне разлоге због којих сматрају да је притвор и даље основан.
Поред наведеног, Уставни суд, такође, констатује да су редовни судови константно, током целог поступка контроле притвора, понављали потпуно исте формулације (види тачку 3. ове одлуке), тако да је један исти пасус преписиван из године у годину и служио као основ за продужење притвора. У оспореном решењу, које је донето након што се подносилац уставне жалбе већ скоро пет година непрекидно налазио у притвору, мења се само ред речи у реченици, а да није детаљно образложено која су то лична својства подносиоца уставне жалбе или неке друге околности које би, као посебно тешке, објасниле зашто је продужење притвора неопходно. Уставни суд стога сматра да је продужење притвора у оспореним решењима јасно потврдило површан однос редовних судова према притвору подносиоца уставне жалбе, који је био аутоматски продужен, без конкретних и довољних чињеница, односно измењених околности које би могле да се узму у обзир.
Такође, Уставни суд примећује да су надлежни судови пропустили да оцене да ли је дужина трајања мере притвора према подносиоцу уставне жалбе премашила „разуман рок“. Таква анализа требало би да буде посебно истакнута у решењима о продужењу притвора, након што је подносилац уставне жалбе провео неколико година у притвору.
Уставни суд истиче да је Европски суд за љуска права у великом броју предмета утврдио повреду члана 5. став 3. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода, јер су судови продужавали притвор према подносиоцима представки ослањајући се углавном на озбиљности оптужби и користећи стереотипне формуле без освртања на конкретне чињенице (видети Smirnova против Русије, од 24. јула 2003. године, став 56. и даље; Panchenko против Русије, од 8. фебруара 2005. године, став 91. и даље; Rokhlina против Русије од 7. априла 2005. године, став 63. и даље; Khudoiorov против Русије од 8. новембра 2005. године, став 172. и даље; Dolgova против Русије од 2. марта 2006. године, став 38. и даље; Mamedova против Русије, од 1. јуна 2006. године, став 72. и даље; Khudobin против Русије од 26. октобра 2006. године, став 103. и даље; Belevitskiy против Русије од 1. марта 2007. године, став 99. и даље).
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су редовни судови у оспореним решењима, пропустивши да истакну конкретне чињенице и ослањајући се искључиво на тежину кривичног дела и последице које су наступиле, продужили притвор према подносиоцу уставне жалбе из разлога који се иако “релевантни“, не могу сматрати и „довољним“ да оправдају трајање притвора од пет година.
У овим околностима није ни потребно да Уставни суд посебно испитује да ли су редовни судови показали посебну ревност у вођењу поступка.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима повређено право на трајање притвора зајемчено првом реченицом одредбе члана 31. став 1. и става 2. Устава и оценио да се правично задовољење у овом случају оствари објављивањем Одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“, имајући у виду да подносилац уставне жалбе није тражио накнаду нематеријалне штете.
Уставни суд оспорена решења није поништио имајући у виду да су та решења била темпоралног карактера и да су престала да производе правно дејство доношењем нових решења о продужењу притвора.
Следом изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), одлучио као у тач. 1. и 2. изреке.
7. У односу на наводе подносиоца уставне жалбе да му је оспореним решењима повређено право из члана 36. став 2. Устава, Уставни суд је недвосмислено утврдио да је против оспореног првостепеног решења Вишег суда у Београду-Одељење за ратне злочине имао право на жалбу, о чему је у самом решењу поучен, да је жалбу изјавио и да је о изјављеној жалби одлучивао Апелациони суд у Београду-Одељење за ратне злочине оспореним другостепеним решењем. Стога Уставни суд сматра да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правно средство, а његове наводе да Апелациони суд у Београду-Веће за ратне злочине у оспореном решењу није дао конкретне одговоре на жалбене наводе, Уставни суд је ценио кроз право из члана 31. ст. 1. и 2. Устава.
8. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта одредаба члана 30. став 1. Устава и цитираних одредаба Законика, Суд је утврдио да оспореним решењима судова у кривичном поступку нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца на које се позвао.
Одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 141. став 1. и члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, утврђени су следећи услови за одређивање притвора према неком лицу: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело, да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и да притвор може бити одређен само на основу одлуке суда, да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела.
Уставни суд подсећа да је у Одлуци Уж-1197/2008 од 13. новембра 2008. године изнео став да се одредбе члана 30. Устава односе: „на иницијални чин притварања неког лица, односно на доношење решења о одређивању притвора од стране суда, а одредбе члана 31. Устава на трајање притвора, што подразумева да је притвор предходно одређен и да се лице већ налази у притвору. Дакле, суд може да одреди притвор искључиво ако постоји основана сумња да је неко лице извршило кривично дело и ако је та мера неопходна ради вођења кривичног поступка, чиме се исцрпљује непосредно дејство одредбе члана 30. Устава по питању притвора као кривично-процесног института. У даљем току кривичног поступка више се не одлучује о одређивању притвора према већ притвореном лицу, већ се једино одлучује о продужењу или укидању притвора, до кога долази када се за то стекну прописани услови“.
Са изнетих разлога, Суд је уставну жалбу у односу на остале истакнуте поврде уставних права одбио као неосновану, одлучујући као у другом делу тачке 2. изреке.
9. Имајући у виду све што је речено, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДA
др Драгиша Слијепчевић