Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби малолетног Саве Јанковића из Новог Сада, чији је законски заступник отац Ранко Јанковић из Новог Сада, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 24. марта 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба малолетног Саве Јанковића изјављена против решења Апелационог суда у Новом Саду Кжм. 11/10 од 15. априла 2010. године и решења Вишег суда у Новом Саду Квм. 17/10 од 1. априла 2010. године, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Малолетни Сава Јанковић из Новог Сада, чији је законски заступник отац Ранко Јанковић из Новог Сада, преко пуномоћника Светлане Текић, адвоката из Београда, поднео је Уставном суду Уставном суду 20. маја 2010. године уставну жалбу против решења Апелационог суда у Новом Саду Кжм. 11/10 од 15. априла 2010. године, због повреде права зајемчених одредбама чл. 30, 31, 32, 33. и 34. Устава.
Подносилац уставне жалбе наводи да је оспореним решењем потврђено првостепено решење Вишег суда у Новом Саду Квм. 17/10 од 1. априла 2010. године којим му је, у кривичном поступку који се према њему као малолетнику води пред Вишим судом у Новом Саду у предмету Км. 145/10, продужен притвор након изрицања васпитне мере, чиме су му повређена означена људска права, јер после изрицања васпитне мере више не постоје разлози за продужење притвора, с обзиром на то да су „отпала“ тежа дела, док су посебна права окривљеног повређена и тиме што се подносилац, иако малолетник, налази у притвору са пунолетним лицима, без посебног решења суда о томе. Подносилац предлаже да Уставни суд утврди да су наведена уставна права подносиоца повређена, како овим решењем, тако и решењима Апелационог суда у Новом Саду Кжм. 4/10 од 19. фебруара 2010. године, Апелационог суда у Новом Саду Кжм. 6/10 од 12. марта 2010. године и решењем Вишег суда у Новом Саду Квм. 10/10 од 1. марта 2010. године, против којих је уставне жалбе поднео раније.
2. Уставни суд је констатовао да је у предмету Уж-1492/2010 одлучивано о уставној жалби истог подносиоца изјављеној против решења Апелационог суда у Новом Саду Кжм. 4/10 од 19. фебруара 2010. године, решења Вишег суда у Новом Саду Квм. 10/10 од 1. марта 2010. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кжм. 6/10 од 12. марта 2010. године.
Како је о повредама људских права из чл. 30, 31, 32, 33. и 34. Устава, учињених решењем Апелационог суда у Новом Саду Кжм. 4/10 од 19. фебруара 2010. године, решењем Вишег суда у Новом Саду Квм. 10/10 од 1. марта 2010. године и решењем Апелационог суда у Новом Саду Кжм. 6/10 од 12. марта 2010. године, Уставни суд већ одлучивао, у овом уставносудском предмету Уставни суд је одлучивао о постојању повреде означених права у односу на решење Вишег суда у Новом Саду Квм. 17/10 од 1. априла 2010. године и решење Апелационог суда у Новом Саду Кжм. 11/10 од 15. априла 2010. године.
3. Уставни суд је закључио да у конкретном случају подносилац уставне жалбе истиче, пре свега, повреду права на ограничено трајање притвора, зајемчено одредбама члана 31. Устава, и да на повреди овог права заснива своје тврдње о повреди права заштићених одредбама чл. 30, 32, 33. и 34. Устава.
4. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
5. Уставни суд је у спроведеном поступку, из навода уставне жалбе, извршеним увидом у оспорена решења и увидом у документа приложена уз уставну жалбу у предмету Уж-1492/2010, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Пред Вишим судом у Новом Саду-Веће за малолетнике, према малолетном М.Б. и подносиоцу уставне жалбе води се кривични поступак због више кривичних дела у предмету Км. 145/10, у коме је истражни судија за малолетнике Окружног суда у Новом Саду решењем Крм. 36/09 од 22. октобра 2009. године мал. подносиоцу уставне жалбе одредио притвор који му се рачуна од 22. октобра 2009. године, када је лишен слободе, и који је био продужаван решењима већа за малолетнике Окружног суда у Новом Саду Квм. 28/09 од 22. новембра 2009. године и Квм. 31/09 од 18. децембра 2009. године, као и решењем већа за малолетнике Вишег суда у Новом Саду Квм. 3/10 од 18. јануара 2010. године.
Веће за малолетнике Вишег суда у Новом Саду је на главном претресу 29. јануара 2010. године донело, а 1. фебруара 2010. године објавило решење Км. 145/10 којим је, између осталог, према малолетном подносиоцу уставне жалбе изречена васпитна мера упућивања у васпитно-поправни дом, која може трајати најмање шест месеци а највише четири године, због кривичних дела, и то: неовлашћено коришћење туђег возила из члана 213. став 1. Кривичног законика (у даљем тексту: КЗ); два кривична дела насилничко понашање из члана 344. став 2. у вези става 1. КЗ; насилничко понашање из члана 344. став 1. КЗ; помоћ учиниоцу после извршеног кривичног дела из члана 333. став 3. у вези става 1. КЗ; тешка крађа из члана 204. став 1. КЗ; два кривична дела фалсификовање исправе из члана 355. став 2. у вези става 1. КЗ, у стицају са кривичним делом неовлашћено коришћење туђег возила из члана 213. став 1. КЗ; фалсификовање новца из члана 223. став 2. КЗ.
Веће за малолетнике Вишег суда у Новом Саду је решењем Км. 145/10 од 11. фебруара 2010. године, на основу члана 67. Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица (у даљем тексту: ЗМ), према мал. Сави Јанковићу продужило притвор за још месец дана, из разлога предвиђених у члану 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП), који може трајати најдуже шест месеци од изрицања васпитне мере, с тим да је веће за малолетнике дужно да сваких месец дана испита да ли постоје разлози за притвор. Напред наведена решења нису приложена уз уставну жалбу.
Решавајући о жалбама малолетних учинилаца изјављеним против решења Км. 145/10 од 11. фебруара 2010. године, Апелациони суд у Новом Саду је 19. фебруара 2010. године донео решење Кжм. 4/10 којим је, између осталог, одбио жалбу мал. Саве Јанковића. Апелациони суд је сматрао да је правилно поступио првостепени суд када је побијаним решењем продужио притвор малолетном Сави Јанковићу, а након објављивања решења којим му се изриче васпитна мера упућивања у васпитно поправни дом, јер „управо број кривичних дела за које је малолетни Сава Јанковић основано сумњив да их је извршио, те чињеница да се међу тим делима налазе три кривична дела са елементима насиља, са једне стране, а са друге стране да је према налазу и мишљењу вештака психолога малолетни Сава Јанковић иначе склон агресивно-импулсивном понашању и да код њега постоји ризик од понављања кривичних дела, и по оцени овог суда представљају управо оне особите околности које у конкретном случају оправдавају бојазан да би малолетни Сава Јанковић, уколико би се нашао на слободи, могао наставити са вршењем оваквих и сличних кривичних дела, а тиме уједно и његово даље задржавање у притвору из разлога предвиђених у члану 142. став 1. тачка 3) ЗКП“.
Преиспитујући одлуку о притвору према малолетним учиниоцима по службеној дужности, Веће за малолетнике првостепеног суда је, из разлога предвиђених одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, 1. марта 2010. године донело решење Квм. 10/10 којим је малолетном Сави Јанковићу, овде подносиоцу уставне жалбе, продужило притвор за још месец дана, који може трајати најдуже до 1. априла 2010. године. Веће је овакву одлуку донело, имајући у виду да је према малолетном подносиоцу изречена васпитна мера због напред наведених кривичних дела, што указује на бројност кривичних дела са елементима насиља, као и да је према налазу и мишљењу вештака психолога малолетни подносилац уставне жалбе склон агресивно–импулсивном понашању, и да код њега постоји ризик од понављања кривичних дела, па је суд уверења да те чињенице представљају оне особите околности које оправдавају основану бојазан да би, уколико би се нашао на слободи, могао наставити са вршењем оваквих и сличних кривичних дела, те је стога неопходно његово задржавање у притвору из разлога предвиђених у члану 142. став 1. тачка 3) ЗКП.
Решавајући о жалби малолетних учинилаца против решења о продужењу притвора Квм. 10/10 од 1. марта 2010. године, Веће за малолетнике Апелационог суда у Новом Саду је 12. марта 2010. године донело решење Кжм. 6/10 којим је изјављене жалбе одбило као неосноване, у потпуности прихватајући аргументацију коју је за продужење притвора дао и првостепени суд, јер управо те околности оправдавају бојазан да би малолетни Сава Јанковић, уколико би се нашао на слободи, могао наставити са вршењем оваквих и сличних кривичних дела.
Преиспитујући одлуку о притвору према малолетним учиниоцима по службеној дужности Веће је, из разлога предвиђених одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, 1. марта 2010. године донело решење Квм. 10/10 којим је малолетном Сави Јанковићу, овде подносиоцу уставне жалбе, продужило притвор за још месец дана, који може трајати најдуже до 1. априла 2010. године.
Оспореним првостепеним решењем Квм. 17/10 од 1. априла 2010. године Виши суд у Новом Саду је, преиспитујући по службеној дужности одлуку о притвору према малолетним учиниоцима, продужио притвор према подносиоцу, оцењујући да и даље постоје разлози за његово задржавање у притвору, предвиђени одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП. Веће је овакву одлуку донело, имајући у виду да је малолетни подносилац уставне жалбе основано сумњив да је извршио шест кривичних дела у врло кратком временском периоду од шест месеци, да су два кривична дела насилничког понашања извршена уз употребу безбол палице и то у истом дану, па, по оцени тог суда, то несумњиво указује да у односу на малолетног Саву Јанковића постоји бојазан да би, уколико би се нашао на слободи, могао наставити са вршењем кривичних дела, што све скупа, по налажењу тога суда, оправдава његово даље задржавање у притвору. Подносилац уставне жалбе ово решење није приложио.
Решавајући о жалби малолетних учинилаца против решења о продужењу притвора Вишег суда у Новом Саду Квм. 17/10 од 1. априла 2010. године, Веће за малолетнике Апелационог суда у Новом Саду је 15. априла 2010. године донело оспорено решење Кжм. 11/10 којим је изјављене жалбе одбило као неосноване, у потпуности прихватајући аргументацију коју је за продужење притвора дао и првостепени суд, сматрајући да управо те околности оправдавају бојазан да би малолетни Сава Јанковић, уколико би се нашао на слободи, могао наставити са вршењем оваквих и сличних кривичних дела, односно да и даље постоје разлози за његово задржавање у притвору, предвиђени одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП.
6. Чланом 31. Устава утврђено је: да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, и да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, с тим да га виши суд може, у складу са законом, продужити на још три месеца, а ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3.).
Чланом 133. Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да мере које се могу предузети према окривљеном за обезбеђење његовог присуства и за несметано вођење кривичног поступка јесу позив, довођење, забрана напуштања боравишта, јемство и притвор (став 1.); да ће се надлежан суд придржавати услова одређених за примену појединих мера, водећи рачуна да се не примењује тежа мера ако се иста сврха може постићи блажом мером (став 2.); да ће се ове мере укинути и по службеној дужности кад престану разлози због којих су предузете, односно замениће се другом блажом мером кад за то наступе услови (став 3.). Одредба члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП предвиђа да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело – ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети. Одредбама члана 358. ЗКП је прописано: да ће веће, кад изрекне пресуду на казну затвора испод пет година, оптуженом који се брани са слободе одредити притвор ако постоје разлози из члана 142. став 1. тач. 1) и 3) овог законика, а оптуженом који се налази у притвору укинуће притвор ако за притвор више не постоје разлози због којих је био одређен (став 1.); да ако се оптужени већ налази у притвору, а веће нађе да још постоје разлози због којих је притвор био одређен или да постоје разлози из члана 142. став 1. тачка 6) и става 1. овог члана, донеће посебно решење о продужењу притвора, да веће посебно решење доноси и кад треба одредити или укинути притвор, као и да жалба против решења не задржава извршење решења (став 5.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама претходних ставова може трајати до упућивања оптуженог, односно осуђеног у установу за издржавање казне, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди (став 6.). Члан 146. ЗКП прописује: да се, после предаје оптужнице суду до завршетка главног претреса, одлука о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси у складу са чланом 142а овог законика (став 1.); да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу (став 2.); да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења (став 3.); да против решења већа којим се одбија предлог за одређивање или укидање притвора жалба није дозвољена (став 4.).
Одредбе ЗКП које се односе на услове издржавања мере притвора прописују да надзор над притвореницима врши председник суда који је на то овлашћен (члан 152. став 1.), а да потпунији пропис о издржавању притвора, у складу са одредбама овог законика, доноси министар правде (члан 153.).
Кривични поступак према малолетним лицима води се у складу са одредбама Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица ("Службени гласник РС", број 85/05).
Одредбама члана 1. Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица, између осталог, прописано је: да овај закон садржи одредбе које се примењују према малолетним учиниоцима кривичних дела (у даљем тексту: малолетници), и да се одредбе закона односе на материјално кривично право, органе који га примењују, кривични поступак и извршење кривичних санкција према овим учиниоцима кривичних дела (став 1.); да се одредбе овог закона примењују и на пунолетна лица кад им се суди за кривична дела која су учинила као малолетници, а испуњени су услови које предвиђа овај закон, као и на лица која су кривично дело учинила као млађи пунолетници (став 2.). Члан 4. овог закона прописује да се одредбе Кривичног законика, Законика о кривичном поступку, Закона о извршењу кривичних санкција и други општи прописи примењују ако нису у супротности са овим законом. Одредбама члана 67. Закона, између осталог, прописано је: да, изузетно, судија за малолетнике може одредити да се малолетник стави у притвор, кад за то постоје разлози из члана 142. став 1. Законика о кривичном поступку, ако се сврха, ради чијег је остварења притвор одређен, не може постићи мером привременог смештаја малолетника из члана 66. став 1. овог закона (став 1.); да од изрицања васпитне мере упућивања у васпитно-поправни дом и од изрицања казне малолетничког затвора притвор према малолетнику може трајати најдуже шест месеци (став 6.); да је, у случајевима продужавања притвора по ст. 5. и 6. овог члана, веће за малолетнике дужно да сваких месец дана испита да ли постоје разлози за притвор и да донесе решење о укидању или продужавању притвора (став 7.); да се у свему осталом у погледу притвора према малолетницима сходно примењују одредбе члана 146. Законика о кривичном поступку (став 8.). Члан 68. овог закона предвиђа: да се малолетник налази у притвору одвојено од пунолетних лица, али да изузетно судија за малолетнике може одредити да малолетник буде у притвору заједно са пунолетним лицем, које на њега не би штетно утицало, а у супротном би усамљење малолетника дуже трајало и оставило штетне последице по развој његове личности (став 1.); да судија за малолетнике има према притвореним малолетницима иста овлашћења која по Законику о кривичном поступку припадају истражном судији у погледу пунолетних притвореника, али посебно мора узети у обзир својства личности и потребе сваког малолетног притвореника (став 2.).
Одредбама члана 114. Закона о извршењу кривичних санкција ("Службени гласник РС", број 85/05), прописано је, између осталог: да осуђени има право притужбе управнику завода због повреде права или других неправилности које су у заводу учињене према њему (став 1.); да је управник завода, или лице које он на то овласти, дужан да пажљиво испита притужбу и да о њој донесе решење, у року од 15 дана (став 2.); да осуђени који не добије одговор на притужбу или није задовољан донетим решењем има право да поднесе жалбу директору Управе, који је дужан да о њој одлучи у року од 15 дана од дана пријема жалбе (став 3.); да осуђени има право да се без присуства запослених и постављених лица у заводу притужи овлашћеном лицу које надзире рад завода (став 4.). Осталим релевантним одредбама овог закона је прописано: да против коначне одлуке којом је осуђеном током извршења казне затвора ограничено или повређено неко право утврђено овим законом осуђени има право на судску заштиту (члан 165. став 1.); да се судска заштита из става 1. овог члана остварује у управном спору (члан 165. став 2.); да се у притвор прима лице против кога је решењем одређен притвор (члан 235. став 1.); да се у поступку са притвореницима примењују одредбе Законика о кривичном поступку и одредбе овог закона (члан 235. став 3.); да притвореник борави у заводу под истим условима као и осуђено лице, ако Закоником о кривичном поступку није друкчије одређено (члан 239.).
7. С обзиром на то да је Уставни суд у својој одлуци Уж-1492/2010 одлучивао о уставној жалби истог подносиоца изјављеној против решења Апелационог суда у Новом Саду Кжм. 4/10 од 19. фебруара 2010. године, решења Вишег суда у Новом Саду Квм. 10/10 од 1. марта 2010. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кжм. 6/10 од 12. марта 2010. године, којима је подносиоцу продужен притвор након изрицања васпитне мере, то Уставни суд у образложењу ове одлуке није вршио детаљну анализу коју је вршио у тој одлуци, јер се ради о повреди истих права и истом уставноправном питању као и у предмету Уж-1492/2010, за коју су наведени идентични разлози уставне жалбе.
Оцењујући наводе уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права на чију се повреду позива, а полазећи од утврђених чињеница и околности и одредаба Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима Вишег суда у Новом Саду Квм. 17/10 од 1. априла 2010. године и Апелационог суда у Новом Саду Кжм. 11/10 од 15. априла 2010. године није повређено право подносиоца уставне жалбе зајемчено одредбама члана 31. Устава.
8. С обзиром на то да је Уставни суд закључио да подносилац уставне жалбе своју тврдњу о повреди осталих уставних права темељи на повреди права из члана 31. Устава, а већ је утврдио да оспореним актима ово право није повређено, то Уставни суд оцењује да нема ни повреде права из чл. 30, 32, 33. и 34. Устава, на које подносилац уставне жалбе указује.
Имајући у виду све напред изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07), уставну жалбу у наведеном делу одбио као неосновану.
9. У односу на наводе подносиоца којима указује да су му посебна права као окривљеног повређена јер се у притвору налази смештен с пунолетним лицима, а „суд није донео посебно решење о томе да они не утичу негативно на његов развој“, Уставни суд констатује да су оспореним решењима судови одлучивали о постојању разлога за продужење притвора, односно о томе да ли је првостепено решење о продужењу притвора донето у законом прописаном поступку и из законом предвиђених разлога, док услови под којима мал. подносилац уставне жалбе издржава меру притвора нису били предмет њиховог расправљања и одлучивања. Поред тога, имајући у виду одредбе члана 152. став 1. и члана 153. ЗКП, које упућују на одредбе Закона о извршењу кривичних санкција, Уставни суд оцењује да мал. подносилац уставне жалбе није пружио доказе о исцрпљености правних средстава предвиђених за заштиту права на чију повреду се позива.
С обзиром на наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у том делу одбацио, јер не постоје Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање.
10. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08 и 27/08), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић