Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби малолетног Саве Јанковића из Новог Сада, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 24. марта 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба малолетног Саве Јанковића изјављена против решења Апелационог суда у Новом Саду Кжм. 4/10 од 19. фебруара 2010. године, решења Вишег суда у Новом Саду Квм. 10/10 од 1. марта 2010. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кжм. 6/10 од 12. марта 2010. године, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Малолетни Сава Јанковић из Новог Сада, чији је законски заступник отац Ранко Јанковић, преко пуномоћника Светлане Текић, адвоката из Београда, поднео је Уставном суду 8. марта 2010. године уставну жалбу а 22. марта 2010. године допуну уставне жалбе против решења Апелационог суда у Новом Саду Кжм. 4/10 од 19. фебруара 2010. године, решења Вишег суда у Новом Саду Квм. 10/10 од 1. марта 2010. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кжм. 6/10 од 12. марта 2010. године, због повреде права зајемчених одредбама чл. 30, 31, 32, 33. и 34. Устава.
Подносилац уставне жалбе наводи да му је оспореним решењима, у кривичном поступку који се према њему као малолетнику води пред Вишим судом у Новом Саду у предмету Км. 145/10, продужен притвор након изрицања васпитне мере, чиме су му повређена означена људска права, јер „притвор предуго траје, од 22.10.2009. године више не постоје разлози после изрицања васпитне мере за његово продужење, јер су отпала тежа дела, а и сумња је у правично суђење, и повређена су посебна права окривљеног, поготову што је малолетник у притвору са пунолетним лицима, а суд није донео посебно решење о томе да они не утичу негативно на његов развој“.
3. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
4. Уставни суд је у спроведеном поступку, из навода уставне жалбе и извршеним увидом у оспорена решења утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Пред Вишим судом у Новом Саду-Веће за малолетнике, према малолетном М.Б. и подносиоцу уставне жалбе води се кривични поступак за више кривичних дела у предмету Км. 145/10, у коме је истражни судија за малолетнике Окружног суда у Новом Саду решењем Крм. 36/09 од 22. октобра 2009. године мал. подносиоцу уставне жалбе одредио притвор који му се рачуна од 22. октобра 2009. године, када је лишен слободе, и који је био продужаван решењима већа за малолетнике Окружног суда у Новом Саду Квм. 28/09 од 22. новембра 2009. године и Квм. 31/09 од 18. децембра 2009. године, као и решењем већа за малолетнике Вишег суда у Новом Саду Квм. 3/10 од 18. јануара 2010. године.
Веће за малолетнике Вишег суда у Новом Саду је на главном претресу 29. јануара 2010. године донело, а 1. фебруара 2010. године објавило решење Км. 145/10 којим је, између осталог, према малолетном подносиоцу уставне жалбе изречена васпитна мера упућивања у васпитно-поправни дом, која може трајати најмање шест месеци а највише четири године, због кривичних дела и то: неовлашћено коришћење туђег возила из члана 213. став 1. Кривичног законика (у даљем тексту: КЗ); два кривична дела насилничко понашање из члана 344. став 2. у вези става 1. КЗ; насилничко понашање из члана 344. став 1. КЗ; помоћ учиниоцу после извршеног кривичног дела из члана 333. став 3. у вези става 1. КЗ; тешка крађа из члана 204. став 1. КЗ; два кривична дела фалсификовање исправе из члана 355. став 2. у вези става 1. КЗ, у стицају са кривичним делом неовлашћено коришћење туђег возила из члана 213. став 1. КЗ; фалсификовање новца из члана 223. став 2. КЗ.
Веће за малолетнике Вишег суда у Новом Саду је решењем Км. 145/10 од 11. фебруара 2010. године, на основу члана 67. Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица (у даљем тексту: ЗМ), према мал. Сави Јанковићу продужило притвор за још месец дана, из разлога предвиђених у члану 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП), који може трајати најдуже шест месеци од изрицања васпитне мере, с тим да је веће за малолетнике дужно да сваких месец дана испита да ли постоје разлози за притвор. Напред наведена решења нису приложена уз уставну жалбу.
Решавајући о жалбама малолетних учинилаца изјављеним против решења Км. 145/10 од 11. фебруара 2010. године, Апелациони суд у Новом Саду је 19. фебруара 2010. године донео решење Кжм. 4/10 којим је, између осталог, одбио жалбу мал. Саве Јанковића. Апелациони суд је сматрао да је правилно поступио првостепени суд када је побијаним решењем продужио притвор малолетном Сави Јанковићу, а након објављивања решења којим му се изриче васпитна мера упућивања у васпитно поправни дом, јер „управо број кривичних дела за које је малолетни Сава Јанковић основано сумњив да их је извршио, те чињеница да се међу тим делима налазе три кривична дела са елементима насиља, са једне стране, а са друге стране да је према налазу и мишљењу вештака психолога малолетни Сава Јанковић иначе склон агресивно-импулсивном понашању и да код њега постоји ризик од понављања кривичних дела, и по оцени овог суда представљају управо оне особите околности које у конкретном случају оправдавају бојазан да би малолетни Сава Јанковић, уколико би се нашао на слободи, могао наставити са вршењем оваквих и сличних кривичних дела, а тиме уједно и његово даље задржавање у притвору из разлога предвиђених у члану 142. став 1. тачка 3) ЗКП“.
Преиспитујући одлуку о притвору према малолетним учиниоцима по службеној дужности Веће за малолетнике првостепеног суда је, из разлога предвиђених одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, 1. марта 2010. године донело решење Квм. 10/10 којим је малолетном Сави Јанковићу, овде подносиоцу уставне жалбе, продужило притвор за још месец дана, који може трајати најдуже до 1. априла 2010. године. Веће је овакву одлуку донело, имајући у виду да је према малолетном подносиоцу изречена васпитна мера због напред наведених кривичних дела, што указује на бројност кривичних дела са елементима насиља, као и да је према налазу и мишљењу вештака психолога малолетни подносилац уставне жалбе склон агресивно импулсивном понашању, и да код њега постоји ризик од понављања кривичних дела, па је суд уверења да те чињенице представљају оне особите околности које оправдавају основану бојазан да би, уколико би се нашао на слободи, могао наставити са вршењем оваквих и сличних кривичних дела, те је стога неопходно његово задржавање у притвору из разлога предвиђених у члану 142. став 1. тачка 3) ЗКП.
Решавајући о жалби малолетних учинилаца против решења о продужењу притвора Квм. 10/10 од 1. марта 2010. године, Веће за малолетнике Апелационог суда у Новом Саду је 12. марта 2010. године донело решење Кжм. 6/10 којим је изјављене жалбе одбило као неосноване, у потпуности прихватајући аргументацију коју је за продужење притвора дао и првостепени суд, јер управо те околности оправдавају бојазан да би малолетни Сава Јанковић, уколико би се нашао на слободи, могао наставити са вршењем оваквих и сличних кривичних дела.
5. Одредбом члана 30. став 1. Устава утврђено је да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка.
Чланом 31. Устава утврђено је: да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, и да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, с тим да га виши суд може, у складу са законом, продужити на још три месеца, а ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3.).
Одредбом члана 32. став 1. Устава, зајемчено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Чланом 33. став 6. Устава утврђено је да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења.
Одредбом члана 34. став 3. Устава утврђено је да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда.
Чланом 133. Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да мере које се могу предузети према окривљеном за обезбеђење његовог присуства и за несметано вођење кривичног поступка јесу позив, довођење, забрана напуштања боравишта, јемство и притвор (став 1.); да ће се надлежан суд придржавати услова одређених за примену појединих мера, водећи рачуна да се не примењује тежа мера ако се иста сврха може постићи блажом мером (став 2.); да ће се ове мере укинути и по службеној дужности кад престану разлози због којих су предузете, односно замениће се другом блажом мером кад за то наступе услови (став 3.). Одредба члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП предвиђа да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело – ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети. Одредбама члана 358. ЗКП је прописано: да ће веће, кад изрекне пресуду на казну затвора испод пет година, оптуженом који се брани са слободе одредити притвор ако постоје разлози из члана 142. став 1. тач. 1) и 3) овог законика, а оптуженом који се налази у притвору укинуће притвор ако за притвор више не постоје разлози због којих је био одређен (став 1.); да ако се оптужени већ налази у притвору, а веће нађе да још постоје разлози због којих је притвор био одређен или да постоје разлози из члана 142. став 1. тачка 6) и става 1. овог члана, донеће посебно решење о продужењу притвора, да веће посебно решење доноси и кад треба одредити или укинути притвор, као и да жалба против решења не задржава извршење решења (став 5.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама претходних ставова може трајати до упућивања оптуженог, односно осуђеног у установу за издржавање казне, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди (став 6.). Члан 146. ЗКП прописује: да се, после предаје оптужнице суду до завршетка главног претреса, одлука о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси се у складу са чланом 142а овог законика (став 1.); да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу (став 2.); да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења (став 3.); да против решења већа којим се одбија предлог за одређивање или укидање притвора жалба није дозвољена (став 4.).
Одредбама ЗКП које се односе на услове издржавања мере притвора прописују да надзор над притвореницима врши председник суда који је на то овлашћен (члан 152. став 1.), а да потпунији пропис о издржавању притвора, у складу са одредбама овог законика, доноси министар правде (члан 153.).
Кривични поступак према малолетним лицима води се у складу са одредбама Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица ("Службени гласник РС", број 85/05).
Одредбама члана 1. Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица, између осталог, прописано је: да овај закон садржи одредбе које се примењују према малолетним учиниоцима кривичних дела (у даљем тексту: малолетници), и да се одредбе закона односе на материјално кривично право, органе који га примењују, кривични поступак и извршење кривичних санкција према овим учиниоцима кривичних дела (став 1.); да се одредбе овог закона примењују и на пунолетна лица кад им се суди за кривична дела која су учинила као малолетници, а испуњени су услови које предвиђа овај закон, као и на лица која су кривично дело учинила као млађи пунолетници (став 2.). Члан 4. овог закона прописује да се одредбе Кривичног законика, Законика о кривичном поступку, Закона о извршењу кривичних санкција и други општи прописи примењују ако нису у супротности са овим законом. Одредбама члана 67. Закона, између осталог, прописано је: да, изузетно, судија за малолетнике може одредити да се малолетник стави у притвор, кад за то постоје разлози из члана 142. став 1. Законика о кривичном поступку, ако се сврха, ради чијег је остварења притвор одређен, не може постићи мером привременог смештаја малолетника из члана 66. став 1. овог закона (став 1.); да од изрицања васпитне мере упућивања у васпитно-поправни дом и од изрицања казне малолетничког затвора притвор према малолетнику може трајати најдуже шест месеци (став 6.); да је, у случајевима продужавања притвора по ст. 5. и 6. овог члана веће за малолетнике дужно да сваких месец дана испита да ли постоје разлози за притвор и да донесе решење о укидању или продужавању притвора (став 7.); да се у свему осталом у погледу притвора према малолетницима сходно примењују одредбе члана 146. Законика о кривичном поступку (став 8.). Члан 68. овог закона предвиђа: да се малолетник налази у притвору одвојено од пунолетних лица, али да изузетно судија за малолетнике може одредити да малолетник буде у притвору заједно са пунолетним лицем, које на њега не би штетно утицало, а у супротном би усамљење малолетника дуже трајало и оставило штетне последице по развој његове личности (став 1.); да судија за малолетнике има према притвореним малолетницима иста овлашћења која по Законику о кривичном поступку припадају истражном судији у погледу пунолетних притвореника, али посебно мора узети у обзир својства личности и потребе сваког малолетног притвореника (став 2.).
Одредбама члана 114. Закона о извршењу кривичних санкција ("Службени гласник РС", број 85/05), прописано је, између осталог: да осуђени има право притужбе управнику завода због повреде права или других неправилности које су у заводу учињене према њему (став 1.); да је управник завода, или лице које он на то овласти, дужан да пажљиво испита притужбу и да о њој донесе решење, у року од 15 дана (став 2.); да осуђени који не добије одговор на притужбу или није задовољан донетим решењем има право да поднесе жалбу директору Управе, који је дужан да о њој одлучи у року од 15 дана од дана пријема жалбе (став 3.); да осуђени има право да се без присуства запослених и постављених лица у заводу притужи овлашћеном лицу које надзире рад завода (став 4.). Осталим релевантним одредбама овог закона је прописано: да против коначне одлуке којом је осуђеном током извршења казне затвора ограничено или повређено неко право утврђено овим законом осуђени има право на судску заштиту (члан 165. став 1.); да се судска заштита из става 1. овог члана остварује у управном спору (члан 165. став 2.); да се у притвор прима лице против кога је решењем одређен притвор (члан 235. став 1.); да се у поступку са притвореницима примењују одредбе Законика о кривичном поступку и одредбе овог закона (члан 235. став 3.); да притвореник борави у заводу под истим условима као и осуђено лице, ако Закоником о кривичном поступку није друкчије одређено (члан 239.).
6. Оцењујући наводе уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права на чију се повреду указује, а полазећи од утврђених чињеница и околности и одредаба Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица, Уставни суд констатује следеће:
Малолетна лица, као нарочито осетљива категорија, уживају посебну заштиту у правном систему Републике Србије, и то не само у области породичних односа, радноправног статуса, социјалне заштите и другим областима друштвених односа, већ и у сфери кривичног права. Наиме, и малолетни учиниоци кривичних дела уживају посебну бригу друштва, тако да се и кривични поступак према њима води применом одредаба посебног закона. Одредбе тог закона, за разлику од општег Законика о кривичном поступку, немају за циљ да се у кривичном поступку само утврди постојање дела, већ да се током читавог кривичног поступка посебна пажња посвети заштити личности малолетника према коме се поступак води. Отуда је одредбама наведеног закона прописано да се поступак према малолетним учиниоцима кривичних дела може водити само пред судијом за малолетнике и већем за малолетнике, с тим да судије могу бити само лица која су стекла посебна знања из области права детета и преступништва младих, док се за судије поротнике обавезно бирају лица из редова наставника, учитеља, васпитача, као и других стручних лица која имају искуства у раду са децом и младима (члан 42. Закона). Такође, Закон је водио рачуна и о називима појединих кривичнопроцесних института, тако да се према малолетнику кривични поступак не покреће подношењем захтева за спровођење истраге, нити се против њега подиже оптужница, већ се поступак води по предлогу јавног тужиоца за малолетнике, а који може бити само лице које је стекло посебна знања из области права детета и преступништва младих (члан 57. став 1. Закона). С обзиром на то да циљ друштва није кажњавање малолетника, него правилан развој њихове личности, Закон даје широка овлашћења јавном тужиоцу за малолетнике у погледу процене целисходности предлагања да се покрене кривични поступак, чак и у случају када постоје докази из којих произлази основана сумња да је малолетник учинио кривично дело (члан 58. став 1. Закона). Мере посебне заштите малолетника у кривичном поступку огледају се нарочито у широким овлашћењима и обавезама органа старатељства у свим фазама поступка. Коначно, малолетницима се, осим изузетно, не изричу казне, већ васпитне мере. Један од основних циљева овог поступка је и његова ефикасност и то из два разлога: прво, да би малолетник што краће био изложен суочавању са судом и тужилаштвом и, друго, да би се што пре приступило његовом преваспитавању и ресоцијализацији, ако се утврди да је предлог јавног тужиоца за малолетнике за изрицање кривичне санкције основан.
7. Анализирајући оспорене појединачне акте са становишта наведених законских одредаба, Уставни суд је пошао од тога да појам одређивања притвора има своју формално-правну и материјално-правну страну. У формално-правном смислу одређивање притвора је лишење слободе одлуком надлежног суда, односно прво решење суда којим се према лицу за које постоји основана сумња да је извршило кривично дело предузима мера притвора, као мера обезбеђења његовог присуства и несметаног вођења кривичног поступка. У материјално-правном смислу, одређивање притвора постоји сваки пут када надлежни суд у поступку контроле притвора, односно испитивања основаности даљег задржавања на снази ове мере, утврди да и даље постоје разлози за притвор, при чему је суд сваки пут када то чини дужан да испитује постојање свих законом установљених разлога, имајући у виду сврху притвора. Из наведених разлога, по оцени Уставног суда, приликом одлучивања о основаности продужавања притвора од значаја је да ли у конкретном случају има законских разлога да се притвореник задржи у притвору. Са друге стране, Уставни суд је оценио да из одредбе члана 133. став 3. ЗКП произлази да ће суд по службеној дужности укинути притвор, као и сваку другу меру из члана 133. ЗКП, кад престану разлози за њено даље задржавање на снази, што значи да је суд дужан да у било којој фази кривичног поступка и за време док још није истекао период за који је притвор одређен, ову меру укине ако више нема законских разлога за њено задржавање на снази.
Ценећи постојања разлога за одређивање, односно продужење притвора прописаних одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, Уставни суд је утврдио да овај законски разлог претпоставља да су кумулативно испуњена два услова у односу на лице о чијем притварању, односно подужењу притвора се одлучује, и то: 1) да за то лице постоји основана сумња да је учинило кривично дело и 2) да особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети. Испуњеност ових услова мора се ценити у сваком конкретном случају.
У овом случају, притвор је малолетном Сави Јанковићу продужен након изрицања васпитне мере упућивања у васпитно-поправни дом, и у тој фази поступка према малолетницима притвор може трајати најдуже шест месеци, уз обавезу већа за малолетнике да сваких месец дана испита да ли постоје разлози за притвор и да донесе решење о укидању или продужавању притвора. Веће за малолетнике Вишег суда у Новом Саду је, пре истека првог месеца од продужења притвора, по службеној дужности испитало постојање разлога за даље задржавање малолетника у притвору, утврдило да разлози и даље постоје и донело оспорено решење о продужењу притвора, које је потврђено оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду.
Уставни суд је утврдио да је одлуку о постојању разлога за продужење притвора подносиоцу уставне жалбе веће за малолетнике засновало на томе: да је према малолетном учиниоцу изречена васпитна мера због већег броја кривичних дела са елементима насиља; да је према налазу и мишљењу вештака психолога малолетни учинилац склон агресивно импулсивном понашању, и да код њега постоји ризик од понављања кривичних дела; да те чињенице представљају оне особите околности које оправдавају основану бојазан да би малолетник, уколико би се нашао на слободи, могао наставити са вршењем оваквих и сличних кривичних дела, те да је стога неопходно његово задржавање у притвору из разлога предвиђених у члану 142. став 1. тачка 3) ЗКП.
8. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта одредаба члана 31. Устава, Уставни суд указује да се позивање подносиоца уставне жалбе на повреду права из члана 31. став 1. Устава не може довести у правну везу са оспореним решењем, јер се наведеном уставном одредбом јемче права окривљеног на ограничено трајање притвора до подизања оптужнице, односно у конкретном случају до подношења предлога јавног тужиоца за изрицање кривичне санкције малолетном учиниоцу.
С обзиром на то да је у конкретном случају решење о продужењу притвора малолетном учиниоцу донето након подношења предлога јавног тужиоца за изрицање кривичне санкције према малолетном учиниоцу, односно након изрицања васпитне мере као кривичне санкције према малолетнику, Уставни суд налази да се питање повреде права подносиоца уставне жалбе може поставити само у односу на право гарантовано одредбом става 2. члана 31. Устава, којим се свакоме јемчи да трајање притвора после подизања оптужнице суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је најпре испитивао да ли је решење којим је подносиоцу уставне жалбе продужен притвор донето у складу са законом, што је предуслов да судска одлука којом се неком лицу продужава притвор не повређује његова Уставом зајемчена права.
У том смислу, Уставни суд оцењује да су оспорена решења донета сагласно одредбама члана 358. ЗКП којима је прописано да, кад изрекне пресуду, веће (које је пресуду изрекло) оптуженом (овде малолетном учиниоцу) који се већ налази у притвору, доноси посебно решење о продужењу притвора, ако нађе да још постоје законски разлози за задржавање ове мере према њему, односно да су решења донета сагласно одредбама члана 67. ЗМ које прописују, између осталог, да од изрицања васпитне мере упућивања у васпитно-поправни дом притвор према малолетнику може трајати најдуже шест месеци, и да је у том случају веће за малолетнике дужно да сваких месец дана испита да ли постоје разлози за притвор и да донесе решење о укидању или продужавању притвора.
Уставни суд је такође оценио да разлози на којима се заснивају оспорене судске одлуке спадају у разлоге прописане одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП због којих се против одређеног лица може одредити, а тиме и продужити притвор. Ово стога што, као прво, изречена васпитна мера упућивања у васпитно-поправни дом неспорно представља довољан разлог за постојање основане сумње да је подносилац уставне жалбе извршио кривична дела за која се према њему води кривични поступак као малолетнику. Са друге стране, имајући у виду да је према малолетном учиниоцу васпитна мера изречена због већег броја кривичних дела, од којих су нека са елементима насиља, да је према налазу и мишљењу судског вештака-психолога малолетни учинилац склон агресивно импулсивном понашању, и да код њега постоји ризик од понављања кривичних дела, Уставни суд је утврдио да те чињенице представљају оне особите околности које оправдавају основану бојазан да би малолетник, уколико би се нашао на слободи, могао наставити са вршењем оваквих и сличних кривичних дела, те да је стога неопходно његово даље задржавање у притвору, као што су судови у оспореним решењима и утврдили.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је утврдио да су оспорене судске одлуке донете на законом прописан начин, из законом утврђених разлога и да је задржавање на снази ове процесне мере која је била одређена према малолетном учиниоцу (овде подносиоцу уставне жалбе) извршено у складу са Уставом утврђеном сврхом притвора.
Поред наведеног, а полазећи од тога да је право на слободу једно од основних људских права, Уставни суд је ценио да ли је оспореним појединачним актима подносиоцу уставне жалбе повређена уставна гаранција да после подизања оптужнице, у конкретном случају после предлога јавног тужиоца за малолетнике за изрицање кривичне санкције, суд трајање притвора своди на најкраће неопходно време. У том смислу, Уставни суд указује да оцена да ли је трајање притвора сведено на најкраће неопходно време, у сваком конкретном случају зависи не само од временског периода у коме се неко лице налазило или се налази у притвору, већ, пре свега, од тога да ли разлози због којих се то лице налазило или се налази у притвору трајање ове мере, односно њено задржавање на снази чине неопходним. Анализирајући време трајања кривичног поступка и време за које се подносилац уставне жалбе током овог поступка налази у притвору, Уставни суд је оценио да досадашње поступање надлежних судова у погледу укупне дужине трајања кривичног поступка не указује да је трајање поступка утицало да притвор према подносиоцу уставне жалбе траје дуже него што је то неопходно. Ово из разлога што је кривични поступак према малолетнику (подносиоцу уставне жалбе) пред Окружним судом (од 1. јануара 2010. године Вишим судом) у Новом Саду започео 22. октобра 2009. године, када му је решењем судије за малолетнике тог суда Крм. 36/09 одређен и притвор, неправноснажна одлука о кривичној санкцији у првом степену је донета 29. јануара 2010. године, а уставна жалба је изјављена 8. марта 2010. године, дакле првостепени кривични поступак према малолетнику је, до момента подношења уставне жалбе, трајао пет месеци, колико и притвор према њему.
У погледу тога да ли постоје разлози због којих је подносиоцу уставне жалбе притвор продужен и након доношења првостепене судске одлуке о изрицању кривичне санкције, Уставни суд је претходно већ дао своју оцену. При оваквој оцени, Уставни суд је имао у виду и изјашњење Апелационог суда у Новом Саду дато у образложењу оспореног решења Кжм. 4/10 од 19. фебруара 2010. године, којим у целини прихвата став првостепеног већа за малолетнике Вишег суда у Новом Саду, па налази да је и ово решење донету у законом прописаном поступку и из уставноправно прихватљивих и на закону заснованих разлога.
Имајући у виду све напред наведено, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима Апелационог суда у Новом Саду Кжм. 4/10 од 19. фебруара 2010. године, Вишег суда у Новом Саду Квм. 10/10 од 1. марта 2010. године и Апелационог суда у Новом Саду Кжм. 6/10 од 12. марта 2010. године није повређено право подносиоца уставне жалбе зајемчено одредбама члана 31. Устава.
9. С обзиром на то да је Уставни суд закључио да подносилац уставне жалбе своју тврдњу о повреди осталих уставних права темељи на повреди права из члана 31. Устава, а већ је утврдио да оспореним актима ово право није повређено, то Уставни суд оцењује да нема ни повреде права из чл. 30, 32, 33. и 34. Устава, на које подносилац уставне жалбе указује.
Имајући у виду све напред изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07), уставну жалбу у наведеном делу одбио као неосновану.
10. У односу на наводе подносиоца којима указује да су му посебна права као окривљеног повређена јер се у притвору налази смештен с пунолетним лицима, а „суд није донео посебно решење о томе да они не утичу негативно на његов развој“, Уставни суд констатује да су оспореним решењима судови одлучивали о постојању разлога за продужење притвора, односно о томе да ли је првостепено решење о продужењу притвора донето у законом прописаном поступку и из законом предвиђених разлога, док услови под којима мал. подносилац уставне жалбе издржава меру притвора нису били предмет њиховог расправљања и одлучивања. Поред тога, имајући у виду одредбе члана 152. став 1. и члана 153. ЗКП, које упућују на одредбе Закона о извршењу кривичних санкција, Уставни суд оцењује да мал. подносилац уставне жалбе није пружио доказе о исцрпљености правних средстава предвиђених за заштиту права на чију повреду се позива.
С обзиром на наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у том делу одбацио, јер не постоје Уставом и Законом о Уставном суду утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање.
11. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08 и 27/08), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић