Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Немање Јоловића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 10. марта 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Немање Јоловића изјављена против решења Врховног суда Србије-Посебно одељење Кж.О.К. 124/06 од 29. новембра 2006. године, Кж.О.К. 114/07 од 18. јула 2007. године, Кж.О.К. 167/07 од 17. октобра 2007. године, Кж.О.К. 195/07 од 23. новембра 2007. године и Кж.О.К. 213/07 од 21. децембра 2007. године и решења Окружног суда у Београду-Посебно одељење К.П. 11/06 – Кв.П. 273/06 од 10. новембра 2006. године, К.П. 11/06 – Кв.П. 299/06 од 8. децембра 2006. године, К.П. 11/06 – Кв.П. 43/07 од 8. фебруара 2007. године, К.П. 11/06 – Кв.П. 85/07 од 19. марта 2007. године, К.П. 11/06 – Кв.П. 144/07 од 18. маја 2007. године, К.П. 11/06 – Кв.П. 205/07 од 18. јула 2007. године, К.П. 11/06 – Кв.П. 248/07 од 27. августа 2007. године, К.П. 11/06 – Кв.П. 309/07 од 26. октобра 2007. године, К.П. 11/06 – Кв.П. 380/07 од 26. децембра 2007. године, К.П. 11/06 од 19. јануара 2007. године, К.П. 11/06 – Кв.П. 47/07 од 1. марта 2007. године, К.П. 11/06 од 13. новембра 2008. године и К.П. 11/06 – Кв.П. 380/08 од 28. новембра 2008. године, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Немања Јоловић из Београда, преко пуномоћника Татјане Јовановић и других, адвоката из Београда, поднео је Уставном суду 4. јануара и 30. децембра 2008. године три уставне жалбе, а 8. јануара 2008. године допуну прве уставне жалбе, против аката донетих и радњи учињених у поступку који се води пред Окружним судом у Београду-Посебно одељење у предмету К.П. 11/06.
Уставна жалба од 4. јануара 2008. године поднета је против радњи Окружног суда у Београду-Посебно одељење у у предмету Ки.П. 14/06, односно К.П. 11/06 и против решења Врховног суда Србије-Посебно одељење Кж.О.К. 114/07 од 18. јула 2007. године, Кж.О.К. 167/07 од 17. октобра 2007. године, Кж.О.К. 195/07 од 23. новембра 2007. године и Кж.О.К. 213/07 од 21. децембра 2007. године, донетих у овом поступку, због повреде права зајемчених одредбама чл. 31, 32, 34, 36, члана 145. став 3. и члана 149. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се наводи: да се против подносиоца уставне жалбе и више других лица пред Посебним одељењем Окружног суда у Београду води кривични поступак у предмету К.П. 11/06; да је подносиоцу уставне жалбе притвор одређен 12. априла 2006. године решењем истражног судије Посебног одељења Окружног суда у Београду Ки.П. 14/06; да му је притвор више пута продужаван решењима кривичног већа, и да су његови браниоци против решења о одређивању притвора и свих решења о продужењу притвора изјављивали жалбе.
Подносилац тврди да су од момента покретања овог кривичног поступка против њега почињене бројне повреде означених људских права и слобода зајемчених Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода и Уставом Републике Србије, на тај начин: што је главни претрес заказан након истека законског рока за његово заказивање од два месеца након пријема оптужнице у суду (члан 32. Устава); што нису поштоване одредбе Законика о кривичном поступку о трајању, начину одржавања, прекиду и наставку главног претреса (члан 32. Устава); што услед непримереног притиска на суд подносиоцу није усвојен предлог за прихватање јемства уместо притвора као мере обезбеђења присуства окривљеног, иако је Окружни суд четири пута прихватао јемство, али је Врховни суд Србије, иако ненадлежан, сваки пут ова решења укидао, кршећи кроз образложење и претпоставку невиности (чл. 34. и 149. Устава); што је Врховни суд Србије одлучивао као другостепени суд по жалбама на одлуке Окружног суда, иако од 1. јануара 2007. године за то више није био надлежан, па се све његове одлуке након наведеног датума не могу сматрати правно ваљаним (члан 32, члан 145. став 3. и члан 149. Устава); што је, грубим кршењем Пословника о уређењу и раду Врховног суда Србије формирано посебно одељење, а предмет у коме је подносилац окривљени увек је додељиван првом већу, а не по редоследу пријема, тако да му је ускраћено право на природног судију, чиме му је ускраћена гаранција независног и непристрасног поступања суда (члан 32. став 1. Устава); што Апелациони судови нису формирани, па је предметни кривични поступак једностепен а не двостепен (члан 36. Устава); што су разлози за продужење притвора према њему ванпроцесног карактера и суд није трајање притвора свео на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора који су одавно престали да постоје (члан 31. Устава).
Допуна претходне уставне жалбе поднета је 8. јануара 2008. године, против аката и радњи већ наведених у уставној жалби од 4. јануара 2008. године, па је овом допуном уставна жалба проширена и на решење истражног судије Окружног суда у Београду-Посебно одељење Ки.П. 14/06 од 14. априла 2006. године, наредбу за надзор и снимање телефонских и других разговора истражног судије Окружног суда у Београду-Посебно одељење Кри. Пов.П. 287/05 од 9. децембра 2005. године, оптужницу Окружног јавног тужулаштва у Београду-Специјално тужилаштво Кт.С. 6/06 од 11. октобра 2006. године, решења Врховног суда Србије-Посебно одељење Кж.О.К. 114/06 од 30. октобра 2006. године и Кж.ОК. 124/06 од 29. новембра 2006. године, решења Окружног суда у Београду-Посебно одељење К.П. 11/06 – Кв.П. 249/06 од 11. октобра 2006. године, Кв.П. 273/06 од 10. новембра 2006. године, Кв.П. 299/06 од 8. децембра 2006. године, Кв.П. 43/07 од 8. фебруара 2007. године и Кв.П. 85/07 од 19. марта 2007. године, записник о евидентирању доказа истражног судије Окружног суда у Београду-Посебно одељење Ки. 14/06 од 11. септембра 2006. године, као и на радње државних органа у овом кривичном поступку, због повреде људских права и слобода гарантованих одредбама члана 25, члана 31. став 1, чл. 33, 34. и 36, члана 41. став 1, чл. 142, 143, 145 и 149. Устава.
У допуни уставне жалбе се понављају наводи уставне жалбе и додаје да су подносиоцу људска права ограничена и повређена и тиме: што је истражни судија Окружног суда у Београду-Посебно одељење решењем Ки.П. 14/06 од 14. априла 2006. године неосновано искључио јавност, предметни поступак прогласио службеном тајном, али само у односу на подносиоца и његову одбрану, док су за то време подаци из истраге изношени путем медија у јавност (члан 32. Устава); што је подносиоцу и његовој одбрани онемогућено испитивање сведока оптужбе, као и разгледање списа истраге (члан 33. став 4. Устава); што записником о евидентирању доказа истражног судије Окружног суда у Београду-Посебно одељење Ки. 14/06 од 11. септембра 2006. године, скоро ни један предлог одбране за извођење доказа није прихваћен, док је истовремено прихваћено извођење свих доказа које је тужилаштво предложило (члан 33. став 4. Устава); што је наредбом за надзор и снимање телефонских и других разговора истражног судије Окружног суда у Београду-Посебно одељење Кри. Пов.П. 287/05 од 9. децембра 2005. године мера надзора и снимања телефонских и других разговора подносиоца одређена неосновано и без временског ограничења (члан 41. став 1. Устава); што нема основног гаранта једнакости грађана пред законом, независног и непристрасног суда образованог на основу закона, јер је подносиоцу повређено право на природног судију и јавног тужиоца (члан 32. став 1. Устава); што је увођењем у истражни поступак још једног истражног судије, који је вршио саслушање појединих сведока истовремено када и истражни судија који води поступак, подносилац онемогућен да присуствује истовремено на оба саслушања (члан 33. Устава); што се ради о конструисаном, политичком предмету који је служио као основа предизборне кампање за парламентарне изборе 2006. године и председничке изборе 2008. године, о чему сведочи и подизање оптужнице Окружног јавног тужулаштва у Београду-Специјално тужилаштво Кт.С. 6/06 од 11. октобра 2006. године без спровођења истраге, иако је истрага обавезна (члан 32, члан 34. став 3. и члан 36. Устава); што су претпоставку невиности безброј пута кршили суд, тужилаштво, полиција и други који су медијима, у периоду од 8. септембра до 8. октобра 2006. године давали интервјуе називајући подносиоца и остале окривљене „мафијом“ и „криминалцима“ и то пре ступања оптужнице на правну снагу (члан 34. ст. 2. и 3. и члан 149. Устава); што је Врховни суд Србије, одлучујући о жалбама подносиоца против решења о продужењу притвора, решењима Кж.О.К. 114/06 од 30. октобра 2006. године и Кж.ОК. 124/06 од 29. новембра 2006. године пропуштао да одговори на аргументе одбране наведене у жалбама, већ је жалбе одбијао са уопштеном формулацијом да су неосноване (члан 36. Устава); што је у поступку, мимо Закона о уређењу судова, као другостепени суд поступао Врховни суд Србије уместо Апелационог суда, иако је после 1. јануара 2007. године Врховни суд Србије престао да постоји, а Апелациони суд није ни формиран (чл. 36, 142, 143. и 145. Устава); што притварање подносиоца, као и његово даље задржавање у притвору није било неопходно ради несметаног вођења кривичног поступка, нити се у оспореним решењима наводи зашто је притвор уопште био неопходан да би се предметни кривични поступак водио, а у оспореним решењима о продужењу притвора није наведено до ког датума по тим решењима притвор може да траје, већ је само паушално написано да се притвор продужава за највише два месеца, па је у више наврата притвор трајао много дуже него што би требало, и подносилац се налазио у притвору без правног основа и без одлуке суда два месеца и 18 дана (члан 31. став 3. Устава); што се подносилац 21 месец налазио у притвору, у понижавајућем стању, боравећи у прљавој, запуштеној и загушљивој ћелији без прозора, вентилације и дневне светлости, под константним неонским осветљењем, са још седам лица, у малом простору у коме сваком притворенику припада само по 2,5 м2, без минимума испуњености услова за боравак човека (члан 25. Устава); што му је боравком у притвору здравље тешко нарушено, што је однос према њему крајње понижавајући и код подносиоца изазива патњу и осећај ниже вредности, а нарушено људско достојанство код њега изазива бол, униженост и неправду, чиме је био изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању (члан 25. Устава).
У прилог претходним наводима подносилац истиче: да је према њему вршена дискриминација јер је поступак против њега, а посебно његово притварање, коришћено у предреферендумским кампањама за парламентарне изборе 2006. године и председничке изборе 2008. године; да су начин његовог притварања и начин прикупљања доказа вршени у потпуности мимо важећих закона; да је истражни судија вршио опструкцију поступка, јер 47 дана од пријема предмета и одређивања притвора подносиоцу није саслушао ни једног сведока, а када је коначно започео саслушања саслушавао је по једног сведока дневно и, без фактичког окончања истраге, пре но што су изведени сви предложени докази, списе предмета доставио Специјалном тужиоцу ради подизања оптужнице; да је Специјални тужилац такође вршио опструкцију поступка подношењем великог броја захтева за проширење истраге за догађаје који су му били познати још у време подношења основног захтева за спровођење истраге 14. априла 2006. године, све у сврху продужења истражног поступка и оправдања трајања притвора; да је подизање оптужнице вршено по налогу извршне власти, без релевантних доказа и пре окончања истраге.
Подносилац је поднео још једну уставну жалбу 4. јануара 2008. године против решења Окружног суда у Београду-Посебно одељење К.П. 11/06 од 19. јануара 2007. године, којим се одређује привремена мера обезбеђења одузимања имовинске користи забраном отуђења и оптерећења непокретности подносиоца, због повреде права на правично суђење и права на имовину из чл. 32. и 58. Устава.
У овој уставној жалби подносилац истиче да је привремена мера обезбеђења одузимања имовинске користи забраном отуђења или оптерећења непокретности или стварних права на непокретностима подносиоца, уз упис те забране у јавну књигу, одређена на имовини која не потиче из кривичног дела организованог криминала, што се из тог решења не може утврдити, као ни да ли се од подносиоца одузима имовинска корист или му се забрањује располагање имовином. Суд, такође, није претходно утврдио одлучне чињенице за доношење овог решења, односно нису утврђене ни висина противправне имовинске користи коју је подносилац наводно прибавио, није одређено трајање ове привремене мере, није утврђено постојање вероватноће тужиочевог потраживања према подносиоцу уставне жалбе, као ни опасност да ће подносилац осујетити или знатно отежати наплату потраживања. На тај начин подносиоцу су повређена Уставом зајемчена права на правично суђење и на имовину зајемчена одредбама чл. 32. и 58. Устава.
Подносилац је и 30. децембра 2008. године поднео уставну жалбу против решења Окружног суда у Београду-Посебно одељење К.П. 11/06 – Кв.П. 380/08 од 28. новембра 2008. године, којом је одбијена жалба браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, против решења којим је одређена привремена мера обезбеђења одузимања имовинске користи налогом „Piraeus“ банци да ускрати исплату новца са девизног рачуна окривљеног до износа од 71.503.980,00 динара, до другачије одлуке суда. Тиме су, по мишљењу подносиоца, такође повређена његова права на правично суђење и на имовину из чл. 32. и 58. Устава.
Уставном жалбом се истиче да је ово оспорено решење донето по службеној дужности, иако закон тражи да се ова мера донесе по предлогу овлашћених лица. Подносилац такође наводи: да нема основа за одређивање ове привремене мере јер не постоји оштећени са имовинско-правним захтевом; да нема имовинске користи прибављене кривичним делом па се не може ни одредити мера обезбеђења одузимања имовинске користи; да није правилно примењен Закон о извршном поступку јер нису утврђени прописани услови за доношење привремене мере; да је имовина на коју се обе привремене мере односе стечена пре периода који се наводи као период наводног извршења кривичних дела која му се стављају на терет. Тиме је, по тврдњи подносиоца, повређено његово право на мирно и неометано уживање имовине из члана 58. Устава.
Подносилац је предложио да Уставни суд након спроведеног поступка утврди да су му наведеним актима и радњама повређена и ускраћена означена људска права и слободе, да поништи појединачне акте којима су повреде извршене и нареди подносиочево пуштање на слободу, уз уклањање штетних последица и одлагање извршења оспорених појединачних аката и радњи.
Имајући у виду да су сви оспорени акти и радње донети, односно учињени у поступку који се води пред Окружним судом у Београду-Посебно одељење у предмету К.П. 11/06, Уставни суд је наведене уставне жалбе и допуну разматрао у овом уставносудском поступку као једну уставну жалбу.
2. Уставна жалба је као правно средство установљена Уставом Републике Србије, који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године. Сагласно члану 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Чланом 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), који је ступио на снагу 6. децембра 2007. године, прописано је да се уставна жалба може изјавити против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства или је законом искључено право на њихову судску заштиту, као и да се уставна жалба може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном року.
Према одредби члана 84. став 1. наведеног закона, уставна жалба се може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
Чланом 113. истог закона је прописано: да се уставна жалба може изјавити и против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, а којим је повређено или ускраћено људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом, ако је тај акт или радња извршена од дана проглашења Устава до дана ступања на снагу овог закона (став 2.); да се уставна жалба у случају из става 2. овог члана може изјавити у року од 30 дана од дана ступања на снагу овог закона (став 3.).
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Разматрајући допуштеност уставне жалбе, Уставни суд је пошао од тога да из наведених одредаба Устава и Закона о Уставном суду произлази да се уставна жалба може изјавити само против појединачног акта који је донет или радње која је извршена након проглашења Устава Републике Србије од 8. новембра 2006. године.
Како су у конкретном случају, допуном уставне жалбе поднетом 8. јануара 2007. године, поред осталог, оспорена и решења Врховног суда Србије-Посебно одељење Кж.О.К. 114/06 од 30. октобра 2006. године, наредба за надзор и снимање телефонских и других разговора истражног судије Окружног суда у Београду-Посебно одељење Кри. Пов.П. 287/05 од 9. децембра 2005. године, решење истражног судије Окружног суда у Београду-Посебно одељење Ки.П. 14/06 од 14. априла 2006. године, записник о евидентирању доказа истражног судије Окружног суда у Београду-Посебно одељење Ки. 14/06 од 11. септембра 2006. године, оптужница Окружног јавног тужулаштва-Специјално тужилаштво Кт.С. 6/06 од 11. октобра 2006. године, решење Окружног суда у Београду-Посебно одељење К.П. 11/06 – Кв.П. 249/06 од 11. октобра 2006. године, као и радње чињења и нечињења суда, тужилаштва и полиције извршене у периоду пре 8. новембра 2006. године, односно акти донети и радње извршене пре ступања на снагу Устава, Уставни суд је оценио да је уставна жалба у односу на ове оспорене акте и радње недопуштена, па је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у том делу одбацио, јер не постоје Уставом и Законом о Уставном суду утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање.
4. У спроведеном поступку, Уставни суд је извршио увид у оспорена решења и другу документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Против подносиоца уставне жалбе у току је кривични поступак пред Посебним одељењем Окружног суда у Београду у предмету Кп. 11/06. Кривични поступак се води против укупно 33 оптужена лица по оптужницама Окружног јавног тужилаштва у Београду-Специјалног тужилаштва Кт.С. 6/06 од 11. октобра 2006. године (24 тачке), Кт.С. 21/06 од 21. јуна 2007. године (девет тачака), Кт.С. 20/06 од 7. јуна 2007. године (једна тачка), Кт.С. 6/06 од 12. новембра 2007. године, исправљене 28. децембра 2007. године (две тачке), Кт.С. 20/06 од 1. јула 2008. године (седам тачака), Кт.С. 19/06 од 8. септембра 2008. године (5 тачака) и Кт.С. 20/06 од 20. фебруара 2009. године (једна тачка), због постојања основане сумње да су извршили више кривичних дела. Подносиоцу уставне жалбе стављено је на терет извршење кривичних дела злочиначко удруживање из члана 346. став 1. Кривичног законика (у даљем тексту: КЗ), продужено кривично дело давање мита у саизвршилаштву из члана 368. став 1. у вези члана 33. КЗ, два кривична дела злоупотреба службеног положаја у саизвршилаштву из члана 359. став 3. у вези ст. 1. и 4. у вези члана 33. КЗ, злоупотреба службеног положаја у помагању из члана 359. став 1. у вези члана 35. КЗ и кршење закона од стране судије у помагању из члана 360. у вези члана 35. КЗ.
Подносиоцу уставне жалбе је решењем истражног судије Окружног суда у Београду-Посебно одељење Ки.П. 14/06 од 15. априла 2006. године одређен притвор, који му се рачуна од 12. априла 2006. године, када је лишен слободе на основу одредбе члана 142. став 2. тач. 2) и 5) Законика о кривичном поступку. Притвор му је продужаван током трајања истражног поступка.
Након подизања оптужнице, 11. октобра 2006. године веће Окружног суда у Београду-Посебно одељење је, испитујући по службеној дужности да ли још постоје разлози за задржавање оптужених у притвору, подносиоцу уставне жалбе продужавало притвор на основу одредбе члана 142. став. 2. тач. 1), 2) и 5) Законика о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП) решењем Кв.П. 249/06 од 11. октобра 2006. године и оспореним решењем Кв.П. 273/06 од 10. новембра 2006. године за 30 дана, а оспореним решењима Кв.П. 299/06 од 8. децембра 2006. године, Кв.П. 43/07 од 8. фебруара 2007. године, Кв.П. 85/07 од 19. марта 2007. године, Кв.П. 144/07 од 18. маја 2007. године и Кв.П. 205/07 од 18. јула 2007. године за највише два месеца.
На основу одредбе члана 142. став 2. тач. 1) ЗКП, притвор је подносиоцу уставне жалбе продужаван оспореним решењима Окружног суда у Београду-Посебно одељење Кв.П. 248/07 од 27. августа 2007. године, Кв.П. 309/07 од 26. октобра 2007. године и Кв.П. 380/07 од 26. децембра 2007. године за највише два месеца.
Председник већа Окружног суда у Београду-Посебно одељење је 19. јануара 2007. године донео оспорено решење К.П. 11/06 којим је, на основу члана 516. у вези члана 210. став 2. ЗКП одредио привремену меру обезбеђења одузимања имовинске користи, и то: на основу члана 300. став 1. тачка 4) Закона о извршном поступку, између осталог, тако што је наложио „Поштанској штедионици“ АД Београд и „Piraeus Atlas bank“ АД Београд да са рачуна подносиоца који се код њих воде ускрате исплату до износа од 71.503.980,00 динара; на основу члана 300. став 1. тачка 2) Закона о извршном поступку, између осталог, тако што је подносиоцу забрањено отуђење или оптерећење непокретности или стварних права на непокретностима уз упис те забране у јавну књигу, и то: кућа/стан/локал КП бр. 4948 и 4950 у Београду, улица Краља Владимира број 14, површине 76м2, општина Вождовац, стан у Београду, улица Слободана Пенезића број 33, први спрат, површине 127,42 м2, општина Савски Венац, стан у Београду, улица Слободана Пенезића број 31, четврти спрат, стан број 47, површине 70,94 м2, општина Савски Венац, стан у Београду, улица Максима Горког број 73, шести спрат, површине 44,27 м2, општина Врачар, гаражни простор у Београду, улица Максима Горког број 73, површине 11,23 м2, општина Врачар. У образложењу решења је наведено: да је Окружно јавно тужилаштво у Београду-Специјално тужилаштво поднеском Кт.С. 6/06 од 18. јануара 2007. године ставило захтев за одређивање привремених мера одузимања имовинске користи према више окривљених у овом предмету, на основу члана 210. ст. 2. и 3. у вези чл. 516. и 504ц ЗКП; да је веће на главном претресу нашло да су испуњени услови да се у погледу окривљених одреди привремена мера обезбеђења из члана 516. у вези члана 210. ст. 2. и 3. ЗКП; да су окривљени основано сумњиви да су извршењем кривичних дела која им се стављају на терет прибавили одређене износе имовинске користи; да је суд нашао да у овом поступку долази у обзир одузимање имовинске користи од окривљених; да постоји опасност да ће без оваквих мера окривљени осујетити или знатно отежати наплату имовинске користи отуђењем, прикривањем или располагањем на други начин, јер према извештајима о стању банкарских рачуна произлази да су у ранијим периодима на тим рачунима остваривани велики промети, а да су сада на њима релативно мале или безначајне своте, што значи да је део тих средстава већ отуђен; да се из појединих захтева окривљених упућених председнику већа види њихова тежња да располажу имовином и у условима вођења кривичног поступка против њих. Стога је веће применило мере прописане одредбом члана 300. став 1. тач. 1), 2) и 4) Закона о извршном поступку, које одговарају конкретној ситуацији и имовини и одредило наведену привремену меру.
Решавајући о жалбама окривљених против решења о одређивању привремене мере, веће Окружног суда у Београду-Посебно одељење је 1. марта 2007. године донело оспорено решење Кв.П. 47/07 којим је преиначило оспорено решење, између осталог, и у односу на подносиоца уставне жалбе, тако што је одредило да изречена привремена мера може трајати најдуже до правноснажног окончања поступка.
Председник већа Окружног суда у Београду-Посебно одељење је 13. новембра 2008. године донео оспорено решење К.П. 11/06 којим је, на основу члана 516. у вези члана 210. став 2. ЗКП одредио привремену меру обезбеђења одузимања имовинске користи из члана 300. став 1. тачка 4) Закона о извршном поступку, тако што је наложио „Piraeus“ банци из Београда да са девизног рачуна подносиоца који се код њих води, ускрати исплату до износа од 71.503.980,00 динара, до другачије одлуке суда, а најдуже до правноснажног окончања кривичног поступка. У образложењу овог решења наведени су разлози за његово доношење идентични разлозима из оспореног решења од 11. октобра 2006. године.
Решавајући о жалби подносиоца уставне жалбе против овог решења о одређивању привремене мере, веће Окружног суда у Београду-Посебно одељење је 28. новембра 2008. године донело оспорено решење Кв.П. 380/08 којим је жалбу подносиоца одбило као неосновану. У образложењу овог оспореног решења, веће је навело: да је првостепени суд по службеној дужности одредио привремену меру обезбеђења, по одредбама које важе за извршни поступак; да оспореним решењем није одлучивано о евентуалном имовинскоправном захтеву; да у конкретном случају постоји основана сумња која оправдава одређивање привремене мере обезбеђења; да је потраживање према окривљеном (овде подносиоцу уставне жалбе) учињено вероватним; да је првостепени суд дао јасне и уверљиве разлоге који оправдавају опасност од осујећења наплате потраживања.
Врховни суд Србије-Посебно одељење је, решавајући о жалбама Окружног јавног тужиоца-Специјалног тужиоца у Београду против сваког од ових решења, донео оспорена решења Кж.О.К. 114/07 од 18. јула 2007. године, Кж.О.К. 167/07 од 17. октобра 2007. године, Кж.О.К. 195/07 од 23. новембра 2007. године и Кж.О.К. 213/07 од 21. децембра 2007. године, којима је укинуо сва наведена првостепена решења Окружног суда у Београду-Посебно одељење о прихватању јемства, као мере обезбеђења присуства окривљеног уместо притвора, и предмет сваки пут вратио првостепеном суду на поновно одлучивање. Другостепени суд је утврдио да су оспорена решења донета уз битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 368. став 1. тачка 11) ЗКП, односно да нема разлога о одлучним чињеницама, а разлози који су дати нејасни су, и у знатној мери, по налажењу овог суда, противречни. Аргументи Врховног суда за наведени став могу се углавном свести на то да Окружни суд није дао јасне разлоге због којих сматра да се може отклонити основ за притвор из члана 142. став 2. тач. 2) и 5) ЗКП, с обзиром да се у поступку, у том погледу, ништа није изменило, као и на то да у оспореним решењима нису дати разлози због којих првостепени суд сматра да износ прихваћеног јемства отклања раније постојећу сумњу да ће оптужени побећи.
5. Уставни суд је приликом одлучивања имао у виду да подносилац, поред повреде Уставом зајемчених права, истиче и повреду права гарантованих чл. 5, 6. и 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, као и чланом 1. Протокола 1 и Протоколом 7 уз Конвенцију. С обзиром на то да су назначена људска права и основне слободе из Конвенције зајемчена одредбама Устава Републике Србије, Уставни суд је постојање повреде права ценио у односу на одредбе члана 31, члана 32. став 1, чл. 36. и 58. Устава.
Одредбама члана 25. Устава, утврђено је: да је физички и психички интегритет неповредив (став 1.); да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка (став 2.).
Чланом 31. Устава утврђено је: да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, и да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, с тим да га виши суд може, у складу са законом, продужити на још три месеца, а ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3.).
Одредбом члана 32. став 1. Устава, зајемчено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Чланом 33. Устава утврђено је, између осталог: да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране (став 2.); да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране (став 5.).
Одредбом члана 34. став 3. Устава утврђено је да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда.
Чланом 36. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (став 1.), а свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (став 2.).
Одредбама члана 41. Устава утврђује се да је тајност писама и других средстава комуницирања неповредива (став 1.), а да су одступања дозвољена само на одређено време и на основу одлуке суда, ако су неопходна ради вођења кривичног поступка или заштите безбедности Републике Србије, на начин предвиђен законом (став 2.).
Члан 58. Устава утврђује: да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (став 1.); да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (став 2.); да се законом може ограничити начин коришћења имовине (став 3.); да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (став 4.).
Одредбе члана 142. Устава утврђују начела судства, члана 143. врсте судова, члана 145. став 3. да су судске одлуке обавезне за све и не могу бити предмет вансудске контроле, а члан 149. Устава утврђује начело независности судије.
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06 и 49/07) (у даљем тексту: ЗКП), који је важио у време доношења оспорених решења, било је прописано: да се свако сматра невиним док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком надлежног суда (члан 3. став 1.); да ако после отварања главног претреса суд установи да је за суђење надлежан нижи суд, неће доставити предмет том суду него ће сам спровести поступак и донети одлуку (члан 37. став 2.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст.1. до 3.).
Осталим релевантним одредбама ЗКП било је прописано: да се после предаје оптужнице суду, до завршетка главног претреса, притвор може, по прибављеном мишљењу јавног тужиоца, кад се поступак води по његовом захтеву, одредити или укинути само решењем већа, да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу, да жалба на решење из става 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења и да против решења већа којим се одбија предлог за одређивање или укидање притвора жалба није дозвољена (члан 146. ст. 1. до 4.); да надзор над притвореницима врши председник суда који је на то овлашћен (члан 152. став 1.); да председник суда и истражни судија могу у свако доба да обилазе све притворенике, да с њима разговарају и да од њих примају притужбе (члан 152. став 3.); да потпунији пропис о издржавању притвора, у складу са одредбама овог законика, доноси министар правде (члан 153.); да предлог за остваривање имовинско-правног захтева у кривичном поступку може поднети лице које је овлашћено да такав захтев остварује у парничном поступку (члан 202. став 1.); да, ако су услед кривичног дела оштећена државна или друштвна средства, орган који је законом овлашћен да се стара о заштити тих средстава може у кривичном поступку учествовати у складу са овлашћењима која има на основу тог закона (члан 202. став 2.); да се, на предлог овлашћених лица (члан 202.), могу у кривичном поступку по одредбама које важе за извршни поступак, одредити привремене мере обезбеђења имовинско-правног захтева насталог услед извршења кривичног дела (члан 210. став 1.); да решење из става 1. овог члана доноси у истрази истражни судија, а после подигнуте оптужнице, решење доноси ван главног претреса председник већа, а на главном претресу веће (члан 210. став 2.); да жалба против решења већа о привременим мерама обезбеђења није дозвољена, а у осталим случајевима о жалби решава веће из члана 24. став 6, с тим што жалба не задржава извршење решења (члан 210. став 3.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа ако овим законом није другачије одређено, а да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 401. ст. 1. и 3.); да ће суд, кад долази у обзир одузимање имовинске користи, по службеној дужности, по одредбама које важе за извршни поступак, одредити привремене мере обезбеђења, и у таквом случају ће се примењивати сходно одредбе члана 210. ст. 2. и 3. овог законика (члан 516.).
Према одредби члана 17. став 1. тачка 1) подтачка а) Закона о судовима ("Службени гласник Републике Србије", бр. 46/91, 60/91, 18/92 и 71/92), Врховни суд је био надлежан да одлучује о редовним правним лековима против одлука окружних судова.
Одредбом члана 14. став 2. Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, бр. 63/01, 42/02, 27/03, 103/03, 29/04, 101/05 и 46/06), било је прописано да је Апелациони суд непосредно виши суд за окружни и за општински суд. Сходно одредби члана 84. овог закона, Закон о судовима ("Службени гласник РС", бр. 46/91, 60/91, 18/92 и 71/92) престаје да важи 1. јануара 2002. године, изузев одредаба од члана 14. до члана 20, које престају да важе 1. јануара 2007. године.
Закон о уређењу судова („Службени гласник РС", бр. 116/08, 104/09 и 101/10), донет 22. децембра 2008. године, је у члану 15. став 2. прописао да је Апелациони суд непосредно виши суд за виши суд и основни суд, Привредни апелациони суд је непосредно виши суд за привредни суд, а Виши прекршајни суд је непосредно виши суд за прекршајни суд. Одредбама члана 97. Закона је предвиђено да даном почетка примене овог закона престају да важе Закон о уређењу судова ("Службени гласник РС", бр. 63/01, 42/02, 27/03, 29/04, 101/05 и 46/06) и одредбе чл. 12-20. Закона о судовима ("Службени гласник Републике Србије", бр. 46/91, 60/91-исправка, 18/92-исправка, 71/92, 63/01, 42/02, 27/03 и 29/04), док је одредбама члана 98. прописано да овај закон на снагу ступа осмог дана од дана објављивања у "Службеном гласнику Републике Србије", а примењује се од 1. јануара 2010. године.
Одредбама члана 114. Закона о извршењу кривичних санкција ("Службени гласник РС", број 85/05), који је ступио на снагу 1. јануара 2006. године, прописано је, између осталог: да осуђени има право притужбе управнику завода због повреде права или других неправилности које су у заводу учињене према њему (став 1.); да је управник завода, или лице које он на то овласти, дужан да пажљиво испита притужбу и да о њој донесе решење, у року од 15 дана (став 2.); да осуђени који не добије одговор на притужбу или није задовољан донетим решењем има право да поднесе жалбу директору Управе, који је дужан да о њој одлучи у року од 15 дана од дана пријема жалбе (став 3.); да осуђени има право да се без присуства запослених и постављених лица у заводу притужи овлашћеном лицу које надзире рад завода (став 4.).
Осталим релевантним одредбама овог закона је прописано: да против коначне одлуке којом је осуђеном током извршења казне затвора ограничено или повређено неко право утврђено овим законом осуђени има право на судску заштиту (члан 165. став 1.); да се судска заштита из става 1. овог члана остварује у управном спору (члан 165. став 2.); да се у притвор прима лице против кога је решењем одређен притвор (члан 235. став 1.); да се у поступку са притвореницима примењују одредбе Законика о кривичном поступку и одредбе овог закона (члан 235. став 3.); да притвореник борави у заводу под истим условима као и осуђено лице, ако Закоником о кривичном поступку није друкчије одређено (члан 239.).
7. Одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 142. став 2. ЗКП утврђени су следећи услови за одређивање притвора према неком лицу: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело, да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и да притвор може бити одређен само на основу одлуке суда.
Уставни суд је у Одлуци Уж-1197/2008 од 13. новембра 2008. године изнео став да се одредбе члана 30. Устава односе „на иницијални чин притварања неког лица, односно на доношење решења о одређивању притвора од стране суда“, а одредбе члана 31. Устава на трајање притвора, што подразумева да је притвор претходно одређен и да се лице већ налази у притвору. Дакле, суд може да одреди притвор искључиво ако постоји основана сумња да је неко лице извршило кривично дело и ако је та мера неопходна ради вођења кривичног поступка, чиме се исцрпљује непосредно дејство одредбе члана 30. Устава по питању притвора као кривично-процесног института. У даљем току кривичног поступка више се не одлучује о одређивању притвора према већ притвореном лицу, већ се једино одлучује о продужењу или укидању притвора, до кога долази када се за то стекну прописани услови.
Следом наведеног, Суд сматра да су за оцену навода уставне жалбе релевантне само одредбе члана 31. ст. 2. и 3. Устава, којима се утврђује да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом, и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор одређен. Уставни суд констатује да је период који је од значаја за поступање Уставног суда, ratione temporis, почео дана 8. новембра 2006. године, када је ступио на снагу Устав Републике Србије, којим је установљена уставна жалба као правно средство за заштиту људских права и слобода. Међутим, како се трајање притвора рачуна од дана његовог почетка „све до доношења првостепене пресуде“ (став Европског суда за људска права изнет у пресуди B. против Аустрије, од 28. марта 1999. године, Серија А, бр. 175, став 39), Суд је оценио да се за оправданост дужине трајања притвора мора узети у обзир и трајање притвора на дан 8. новембра 2006. године, када је подносилац уставне жалбе био у притвору скоро седам месеци.
Надлежни суд је дужан да не само у разумном року, већ и са нарочитом хитношћу поступа у притворским предметима. Приликом сваке контроле притвора суд утврђује да ли су испуњени законски услови и разлози за даље задржавање окривљеног у притвору, и да ли се иста сврха (обезбеђење присуства окривљеног, односно несметано вођење кривичног поступка) може остварити блажом мером. Суд при том мора настојати да трајање притвора сведе на најкраће неопходно време. Нема сумње да је најкраће неопходно време трајања притвора релативна категорија, која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима. Уставни суд је оценио да је кривични поступак, који се у конкретном случају води против подносиоца уставне жалбе пред Окружним судом у Београду-Посебно одељење, веома сложен, како због бројности оптужених и бројности кривичних дела за која постоји основана сумња да су их оптужени извршили, тако и због комплексности чињеничних и правних питања која надлежни суд треба да расправи и оцени и на основу којих треба да потом донесе одлуку. Оспорена решења о продужењу притвора донета су у законито спроведеном поступку, заснована су на законом прописаним разлозима из којих се према лицу за које постоји основана сумња да је извршило кривично дело може продужити притвор и дати су разлози за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору. Уставни суд се приликом заузимања овог става руководио и ставом Европског суда за људска права да се државама у случајевима процесуирања организованог криминала морају обезбедити и одговарајући правни институти, укључујући и продужено трајање притвора када је то неопходно, како би оне ту своју обавезу могле испунити на одговарајући начин (Shabani против Швајцарске од 5. новембра 2009. године, тачка 63). По оцени Уставног суда, из приложених доказа несумњиво произлази да је веће Окружног суда у Београду – Посебно одељење, по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу, испитивало да ли још постоје разлози за притвор према подносиоцу уставне жалбе и доносило решења о продужењу притвора, налазећи да ти разлози и даље постоје. Такође, по оцени Уставног суда, веће је решења о продужењу притвора доносило благовремено, сваки пут пре истицања рока у коме је било у обавези да поново испита постојање разлога за притвор по претходном решењу, или на сам дан истицања овог рока. Тако је веће Окружног суда у Београду – Посебно одељење, испитујући по службеној дужности да ли још постоје разлози за задржавање оптуженог у притвору, овде подносиоца уставне жалбе, у свим случајевима испитивало разлоге за притвор пре него што би истекао рок у коме је било обавезно да то учини. Хронолошки сумирано, веће је било у обавези да разлоге за притвор испита најкасније до 11. новембра 2006. године, а то је учинило 10. новембра 2006. године, потом je разлоге за притвор испитало 8. децембра 2006. године а рок је био до 10. децембра 2006. године, онда 8. фебруара 2007. године до када је и имало ту обавезу, потом 19. марта 2007. године а рок је истицао 8. априла 2007. године, затим 18. маја 2007. године док је рок био 19. мај 2007. године, онда 18. јула 2007. године до када је обавеза и постојала, потом 27. августа 2007. године иако је крајњи рок био 18. септембра 2007. године, онда 26. октобра 2007. године док је рок био 27. октобар 2007. године и, на крају, 26. децембра 2007. године до ког рока је веће и имало обавезу да преиспита разлоге за притвор.
Најзад, Уставни суд је приликом доношења одлуке имао у виду и да је решењем Окружног суда у Београду Кв.П. 309/07 од 26. октобра 2007. године, притвор подносиоцу продужен на основу члана 142. став 2. тачка 1) ЗКП, а да је престао основ за даље задржавање подносиоца у притвору у смислу члана 142. став 2. тач. 2) и 5) ЗКП, јер је суд нашао да више не постоје разлози прописани овим одредбама наведеног члана истог законика.
С обзиром на наведено, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима судова у кривичном поступку нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца из члана 31. ст. 2. и 3. Устава, на која се позвао.
8. Наводи подносиоца уставне жалбе да је другостепени суд, услед непримереног притиска, четири пута укидао решења првостепеног суда којима је мера притвора замењивана јемством, као мером обезбеђења присуства окривљеног, при томе кршећи кроз образложење и претпоставку невиности, указују на право подносиоца да суд трајање притвора сведе на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, зајемчено одредбама члана 31. Устава, односно на право да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда, зајемчено одредбом члана 34. став 3. Устава.
Уставни суд наглашава да је обавеза суда да, поред укидања притвора чим престану разлози за њега, притвор као меру обезбеђења присуства окривљеног замени другом, блажом мером обезбеђења, чим се за то стекну услови. Испуњеност услова за супституисање теже мере за обезбеђење присуства окривљеног блажом утврђује и одлуку о томе доноси надлежни суд.
У конкретном случају, по оцени Уставног суда, Врховни суд Србије-Посебно одељење је, укидајући решења Окружног суда у Београду-Посебно одељење којима је притвор као натјежа процесна мера обезбеђења присуства окривљеног замењивана блажом мером-понуђеним јемством, за свој став дао уставноправно прихватљиве и на закону засноване разлоге. Врховни суд Србије је, користећи се својим дискреционим правом да процени да ли су се стекли услови да се тежа процесна мера замени блажом, то своје право користио у складу с циљем у коме је и уставновљено. С обзиром на наведено, Уставни суд је оценио да подносилац уставне жалбе за своје тврдње о повреди овде наведених права није пружио доказе који би на то указивали, нити је Уставни суд такав закључак могао извести из документације приложене уз уставну жалбу.
Такође, Уставни суд у оспореним решењима није нашао ни једну формулацију којом би била повређена претпоставка невиности на коју подносилац уставне жалбе указује. По оцени Уставног суда, за оспорена решења другостепени суд је дао уставноправно прихватљиве и на закону засноване разлоге, без изјашњавања унапред о постојању кривице подносиоца за кривична дела која су предмет оптужења. Уставни суд је мишљења да ови наводи подносиоца у суштини представљају његову субјективну оцену разлога његовог притварања и задржавања у притвору, а не тврдње засноване на објективним разлозима.
Стога је Уставни суд утврдио да оспореним решењима Врховног суда Србије-Посебно одељење, нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца зајемчена одредбама члана 31. и члана 34. став 3. Устава.
9. Подносилац уставне жалбе указује да Врховни суд Србије није био надлежан да поступа као другостепени суд и да одлучује о жалбама против решења Посебног одељења Окружног суда у Београду, због чега у кривичном поступку који се води против њега није било двостепености, чиме су повређена његова права зајемчена одредбама чл. чл. 36, 142, 143, 145. и 149. Устава.
Полазећи од наведених одредаба Закона о судовима и Закона о уређењу судова, Уставни суд је утврдио да су тачни наводи подносиоца да је од 1. јануара 2007. године за одлучивање о редовним правним лековима против одлука окружних судова била прописана надлежност Апелационог суда, који је формиран и који је почео с радом 1. јануара 2010. године. До тада, о редовним правним лековима против одлука окружних судова одлучивао је Врховни суд Србије, који је, уједно, био и највиши суд у Републици Србији.
Имајући у виду наведено, Уставни суд оцењује да је тачан навод подносиоца да о његовим жалбама против одлука Окружног суда-Посебно одељење није одлучивао у то време законом установљен суд-Апелациони суд, већ претходно важећим законом установљен суд-Врховни суд Србије. Не улазећи у анализу и оцену разлога због којих Апелациони суд није био формиран, иако је законом био установљен, Уставни суд констатује да је у конкретном случају о редовним правним лековима подносиоца уставне жалбе против одлука окружних судова одлучивао Врховни суд Србије, такође претходним законом установљен суд, који је у то време био и највиши суд у Републици Србији, установљен Уставом. Стога, по оцени Уставног суда, тиме што о редовним правним лековима подносиоца уставне жалбе против одлука окружног суда није одлучивао непостојећи суд који је, по закону, требало да буде формиран и да поступа, већ фактички постојећи и то највиши суд у држави, не може бити повређено право подносиоца на правно средство, односно на двостепеност у одлучивању, јер му је то право било у пуној мери обезбеђено. Када се има у виду правни и фактички положај Врховног суда Србије у тадашњој организацији судова, односно законом прописан положај Апелационог суда у будућој организацији судова, може се закључити да је у конкретном случају поступао суд више инстанце. Следствено наведеном и одредби члана 37. став 2. ЗКП, која предвиђа да ако после отварања главног претреса суд установи да је за суђење надлежан нижи суд, неће доставити предмет том суду него ће сам спровести поступак и донети одлуку, Уставни суд је мишљења да је у конкретном случају и у датим околностима овакво поступање Врховног суда Србије подносиоцу уставне жалбе гарантовало већу заштиту зајемчених права у другостепеном поступку.
С обзиром на наведено, Уставни суд је оценио да оспореним решењима и поступањем Врховног суда Србије уместо Апелационог суда, није повређено Уставом зајемчено право подносиоца из члана 36. Устава, нити су повређена уставна начела успостављена одредбама чл. 142, 143, 145. и 149. Устава.
10. Подносилац у уставној жалби наводи да су му права из чл. 32. и 58. Устава повређена и доношењем оспорених решења којима се одређује привремена мера обезбеђења одузимања имовинске користи забраном отуђења или оптерећења непокретности или стварних права на непокретностима подносиоца, уз упис те забране у јавну књигу, односно налогом „Поштанској штедионици“ АД Београд и „Piraeus Atlas bank“ АД Београд да са рачуна подносиоца који се код њих воде ускрате исплату до износа од 71.503.980,00 динара. Уставном жалбом се истиче да су оспорена решења донета по службеној дужности, иако закон тражи да се ова мера донесе по предлогу овлашћених лица. Подносилац такође наводи: да нема основа за одређивање ове привремене мере, јер не постоји оштећени са имовинско-правним захтевом; да нема имовинске користи прибављене кривичним делом па се не може ни одредити мера обезбеђења одузимања имовинске користи; да није правилно примењен Закон о извршном поступку јер нису утврђени прописани услови за доношење привремене мере; да је имовина на коју се обе привремене мере односе стечена пре периода који се наводи као период наводног извршења кривичних дела која му се стављају на терет.
По оцени Уставног суда, за одређивање привремене мере обезбеђења одузимања имовинске користи забраном отуђења или оптерећења непокретности или стварних права на непокретностима подносиоца, односно забраном исплате одређеног износа са рачуна које оптужени поседује, не мора да постоји предлог овлашћеног лица. Овај предлог се, према одредби члана 202. став 1. ЗКП, односи на остваривање имовинско-правног захтева у кривичном поступку. Ако су услед кривичног дела оштећена државна или друштвена средства, орган који је законом овлашћен да се стара о заштити тих средстава може у кривичном поступку учествовати у складу са овлашћењима која има на основу тог закона (сагласно одредби става 2. члана 202. ЗКП), али када у кривичном поступку долази у обзир одузимање имовинске користи, суд ће по службеној дужности, по одредбама које важе за извршни поступак, одредити привремене мере обезбеђења, сходно одредби члана 516. ЗКП. У таквом случају, примењиваће се одредбе члана 210. ст. 2. и 3. ЗКП.
Даље, у уставној жалби се указује и на то да из оспорених решења о одређивању привремене мере није јасно да ли се од подносиоца овим решењима одузима имовинска корист или му се забрањује располагање имовином. По оцени Уставног суда, из изрека оспорених решења произлази: да се ради о мери обезбеђења; да се овом мером обезбеђује евентуално одузимање имовинске користи прибављене кривичним делом; да је мера привременог карактера, која траје до другачије одлуке суда, а најдуже до правноснажног окончања кривичног поступка. Следствено томе, по мишљењу Уставног суда, оспореним решењима се не одузима имовинска корист прибављена кривичним делом, јер кривични поступак још увек није окончан и још увек у поступку није утврђена имовинска корист прибављена кривичним делима која се оптуженима стављају на терет. Стога се, по оцени Уставног суда, не може ни говорити о њеном одузимању у овој фази поступка. Уставни суд сматра да је из оспорених решења јасно да се ради о привременом ограничењу располагања имовином коју подносилац поседује како би се обезбедило њено евентуално одузимање, уколико се у кривичном поступку утврди да је прибављена кривичним делима за која се поступак води. Стога, по мишљењу Уставног суда, у овој фази кривичног поступка није ни потребно утврдити износ прибављен кривичним делом да би се ова привремена мера одредила.
У односу на услове потребне да би се спорна привремена мера одредила, Уставни суд сматра да је председник судећег већа Посебног одељења Окружног суда дао јасне и на закону засноване разлоге неопходне за одређивање ове привремене мере. Само покретање кривичног поступка, по мишљењу Уставног суда, има за последицу могућност одузимања имовинске користи прибављене кривичним делом, уколико се у кривичном поступку утврди кривица оптуженог и постојање противправне имовинске користи прибављене кривичним делима за која се поступак води. Постојање опасности да ће без изрицања спорне мере обезбеђења окривљени осујетити или знатно отежати одузимање имовинске користи прибављене кривичним делом за које се поступак води, оцењује преседник већа, односно веће, у сваком конкретном случају. По оцени Уставног суда, у конкретном случају, у оспореним решењима председник судећег већа је дао јасне и убедљиве, на закону засноване разлоге који указују на опасност од осујећења или знатног отежавања одузимање имовинске користи прибављене кривичним делима за која се поступак води, и у складу са законским ограничењима одредио оспорену привремену меру. Дакле, по оцени Уставног суда, у конкретном случају се ради о ограничењу располагања имовином које је установљено у јавном интересу и у складу са законом.
С обзиром на наведено, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима којима се одређује привремена мера обезбеђења одузимања имовинске користи нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца из чл. 32. и 58. Устава.
11. Подносилац уставне жалбе наводи да је повређено уставно начело из члана 21. Устава, односно да је дискриминисан, с обзиром да је поступак против њега, а посебно његово притварање, коришћено у предреферендумским кампањама за парламентарне изборе 2006. године и председничке изборе 2008. године, а да се дискриминација према њему манифестовала начином његовог притварања и прикупљања доказа против њега, опструкцијом поступка од стране истражног судије и специјалног тужиоца, као и подизањем оптужнице против њега по налогу извршне власти, без релевантних доказа и пре окончања истраге.
По налажењу Уставног суда, уставне гаранције из члана 21. Устава не осигуравају независна и самостална права која могу бити предмет преиспитивања по уставној жалби, већ се ради о правима акцесорне природе на која се неко лице можа позвати само у вези са уживањем неког од људских права и слобода зајемчених Уставом (нпр. правом на правично суђење, правом на правно средство и др.). Наиме, одредбе о људским и мањинским правима и слободама садржане у Другом делу Устава, морају се посматрати као целина, а основна начела, међу којима је и начело забране дискриминације, морају се довести у везу са садржином појединих права и слобода које се јемче Уставом. Другим речима, о повреди начела забране дискриминације може се говорити само уколико је дошло до повреде или ускраћивања неког од зајемчених уставних права, и то по основу неког личног својства подносиоца уставне жалбе (раса, пол, национална припадност, вероисповест, политичко или друго уверење и др.). С обзиром да у поступку по уставној жалби није утврђена повреда нити ускраћивање било ког зајемченог права на која подносилац уставне жалбе указује, Уставни суд оцењује да у оспореном кривичном поступку није повређено ни уставно начело из члана 21. Устава.
12. На основу свега наведеног, Уставни суд је у овом делу уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду.
13. Поводом оспоравања појединачних аката и радњи у вези са истакнутим повредама права из члана 32. став 1, члана 33. став 4, члана 34. став 3, члана 36, члана 41. став 1. и члана 149. Устава, Уставни суд је утврдио следеће:
Одредбом члана 82. став 1. Закона о Уставном суду је прописано да се уставна жалба може изјавити против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства или је законом искључено право на њихову судску заштиту.
Из наведених одредаба Закона произлази да је једна од претпоставки за изјављивање уставне жалбе да су исцрпљена или да нису предвиђена друга правна средства за заштиту повређених или ускраћених права зајемчених Уставом.
Уставни суд је оценио да ће подносилац уставне жалбе имати могућност, уколико и даље буде сматрао да је у поступку неосновано искључена јавност, да му је неосновано онемогућено испитивање сведока оптужбе и разгледање списа, да су његови предлози за извођење доказа неосновано одбијени, да је оптужница подигнута без спровођења истраге, иако је истрага обавезна, односно да одредбе Законика о кривичном поступку нису правилно примењене, а да је то било од утицаја на доношење законите и правичне пресуде, да све наведено оспорава у евентуалној жалби против првостепене пресуде која буде донета у оспореном кривичном поступку.
Стога је Уставни суд утврдио да подносилац пре подношења уставне жалбе, у вези са напред наведеним повредама права, није исцрпео сва правна средства за њихову заштиту, односно да је уставна жалба у овом делу преурањена, па је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у том делу одбацио, јер не постоје Уставом и Законом о Уставном суду утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање.
14. У уставној жалби подносилац истиче да су услови под којима се налазио у притвору проузроковали повреду његових људских права зајемчених одредбама члана 25. Устава.
Према одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Одредбама Законика о кривичном поступку и Закона о извршењу кривичних санкција предвиђена су правна средства и пут за заштиту права притвореника, која су поистовећена са правима осуђених лица. Стога се, по оцени Уставног суда, тек након исцрпљивања овако предвиђених правних средстава, подносилац може обратити Уставном суду ради заштите људских права зајемчених Уставом а повређених условима под којима се налази у притвору.
Имајући у виду напред наведено, Уставни суд је утврдио да подносилац пре подношења уставне жалбе, у вези са напред наведеним повредама права, није исцрпео сва правна средства за њихову заштиту, односно да је уставна жалба и у овом делу преурањена, па је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, уставну жалбу и у том делу одбацио, јер не постоје Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање.
15. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08 и 27/08), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић