Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Калмана Петровића и Александра Димовића, обојице из Суботице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 31. марта 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Калмана Петровића и Александра Димовића изјављена против решења Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 1745/10 од 22. јула 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Калман Петровић и Александар Димовић, обојица из Суботице, преко пуномоћника Виктора Јухаса Ђурића, адвоката из Суботице, поднели су Уставном суду 3. августа 2010. године уставну жалбу против решења Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 1745/10 од 22. јула 2010. године, због повреде права зајемченог одредбом члана 27. став 3. Устава Републике Србије и члана 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
У уставној жалби се наводи да је 14. јула 2010. године Основни суд у Суботици у поступку који се водио против Калмана Петровића и Александра Димовића донео решење К. 2232/10 и према подносиоцима продужио притвор до њиховог упућивања у установу за издржавање казне затвора, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди. Бранилац подносилаца уставне жалбе је 16. јула 2010. године против наведеног решења о продужењу притвора изјавио жалбу, о којој је Апелациони суд у Новом Саду одлучио 22. јула 2010. године решењем Кж. II 1745/10. Другостепено решење је примљено у Основном суду у Суботици 29. јула 2010. године, а подносиоцима уставне жалбе и њиховом браниоцу достављено 2. августа 2010. године. Подносиоци уставне жалбе сматрају да из свега наведеног произлази да суд није хитно одлучио о њиховим жалбама на начин на који то јемчи одредба члана 27. став 3. Устава Републике Србије.
Предложили су да Уставни суд уставну жалбу усвоји и утврди да су подносиоци уставне жалбе претрпели нематеријалну штету због повреде права из члана 27. став 3. Устава и члана 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода .
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Пред Основним судом у Суботици вођен је кривични поступак против подносилаца уставне жалбе, који је неправноснажно окончан доношењем пресуде К. 2232/10 од 14. јула 2010. године. Наведеном пресудом подносиоци уставне жалбе су оглашени кривим због извршења по једног кривичног дела разбојништва из члана 206. став 1. Кривичног законика и изречена им је казна затвора од по две године у коју казну им је урачунато време проведено у притвору.
Подносиоци уставне жалбе су се налазили у притвору од 22. јануара 2010. године по решењу истражног судије Основног суда у Суботици Ки. 1279/10 од 23. јануара 2010. године, који им је одређен на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 3) Законика о кривичном поступку, а који им је током поступка продужаван. Последњи пут је према подносиоцима уставне жалбе притвор продужен 14. јула 2010. године након доношења првостепене пресуде, решењем Основног суда у Суботици К. 2232/10 и одређено је да притвор може трајати до упућивања подносилаца у установу на издржавање казне затвора, али најдуже док не истекне време трајања изречене казне у првостепеној пресуди.
Бранилац окривљених, овде подносилаца уставне жалбе, је против решења о продужењу притвора изјавио жалбу, која је у Основном суду у Суботици примљена 16. јула 2010. године.
Апелациони суд у Новом Саду је 22. јула 2010. године, оспореним решењем Кж. II 1745/10, одбио као неосновану жалбу браниоца подносилаца уставне жалбе изјављену против решења Основног суда у Суботици К. 2232/10 од 14. јула 2010. године.
Списи предмета Основног суда у Суботици враћени су том суду 29. јула 2010. године, а по наводима пуномоћника подносилаца уставне жалбе, оспорену одлуку о жалби Апелационог суда у Новом Саду су примили 2. августа 2010. године.
4. Одредбом члана 27. став 3. Устава зајемчено је да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу, ако је лишење слободе било незаконито.
Одредбом члана 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода зајемчено је да свако ко је лишен слободе има право да покрене поступак у коме ће суд хитно испитати законитост лишења слободе и наложити пуштање на слободу ако је лишење слободе незаконито.
Закоником о кривичном поступку (''Службени лист СРЈ'', бр. 70/01 и 68/02 и ''Службени гласник РС'', бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору (члан 141. став 2.); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (члан 142. став 1. тачка 3)).
Одредбама члана 358. ЗКП је, поред осталог, прописано: да кад изрекне пресуду на казну затвора испод пет година, веће ће оптуженом који се брани са слободе одредити притвор ако постоје разлози из члана 142. став 1. тач. 1) и 3) овог законика, а оптуженом који се налази у притвору укинуће притвор ако за притвор више не постоје разлози због којих је био одређен (став 1.); да ако се оптужени већ налази у притвору а веће нађе да још постоје разлози због којих је притвор био одређен или да постоје разлози из члана 142. став 1. тачка 6) и става 1. овог члана, донеће посебно решење о продужењу притвора, да посебно решење веће доноси и кад треба одредити или укинути притвор и да жалба против решења не задржава извршење решења (став 5.).
Осталим релевантним одредбама ЗКП прописано је: да се жалба подноси суду који је донео решење (члан 399. став 1.); да ће се на поступак по жалби на решење сходно примењивати, поред осталих, и одредбе члана 372. овог законика (члан 402. став 1.); да се жалба подноси суду који је изрекао првостепену пресуду у довољном броју примерака за суд, противну странку и браниоца, а да ће неблаговремену (члан 386.) и недозвољену (члан 387.) жалбу одбацити решењем председник већа првостепеног суда (члан 372. ст. 1. и 2.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено (члан 401. став 1.).
Кривичним закоником ("Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05, 107/05 и 72/09) прописано је: да ко употребом силе против неког лица или претњом да ће непосредно напасти на живот или тело одузме туђу покретну ствар у намери да њеним присвајањем себи или другом прибави противправну имовинску корист, казниће се затвором од две до десет година (разбојништво - члан 206. став 1.).
5. Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд, као и у својим ранијим одлукама (видети, поред осталих, Одлуку Уж - 314/2007 од 23. априла 2009. године, став 6.), наглашава да је, са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења.
Уставни суд истиче да одредба члана 27. став 3. Устава, гарантујући лицу лишеном слободе право жалбе, јемчи притвореном лицу право да покрене поступак пред судом у коме ће се преиспитати законитост његовог притварања и јемчи да ће суд у том поступку одлуку донети хитно, те наредити његово пуштање на слободу, уколико утврди да је лишење слободе било незаконито.
Одговор на питање да ли је период испитивања законитости притвора од стране суда у сагласности са обавезом хитности из члана 27. став 3. Устава, Уставни суд је већ дао у својим одлукама Уж - 39/2007 од 16. јула 2009. године и Уж - 1254/2009 од 8. октобра 2009. године, када је изнео став да јасно постављен рок од 48 сати за доношење и достављање одлуке о жалби на решење о одређивању притвора упућује да и свака следећа одлука о жалби на решење о продужењу притвора мора бити донета у што краћем временском периоду, уз поштовање захтева „нарочите хитности“.
Међутим, Уставни суд истиче да се након изрицања првостепене пресуде окривљени може задржати у притвору до упућивања у установу за издржавање казне, а најдуже до истека казне изречене првостепеном пресудом. У случају да постоје разлози да се окривљени задржи у притвору након изрицања пресуде, судеће веће надлежног суда ће донети решење о продужењу притвора. Поступак по жалби против одлуке којом се притвор продужава, заправо представља додатно испитивање његове оправданости. Стога, иако суд који одлучује о жалби, сагласно одредби члана 27. став 3. Устава, одлуку о постојању даљих разлога за притвор мора донети хитно, стандард хитности је мање захтеван када се у другостепеном поступку преиспитује одлука суда о продужењу притвора. Овакав став Уставног суда сагласан је и са праксом Европског суда за људска права према којој је „стандард хитности мање строг када је реч о поступку пред жалбеним судом... јер, ако је притвор потврђен од стране суда мора се сматрати законитим и неарбитрерним, чак и када је жалба дозвољена, тако да наредни поступак по жалби треба да пружи додатне гаранције које, пре свега, имају за циљ додатну процену целисходности продужења притвора. Стога је Европски суд мање забринут око брзине поступка пред жалбеним судом, уколико је ожалбену притворску одлуку донео исто суд, из чега произлази да је претходно спроведени поступак имао судску природу и омогућио је притворенику одговарајуће процедуралне гаранције (видети пресуду у предмету Veliyev против Русије, број 24202/05 од 24. јуна 2010. године, став 164.)“.
Уставни суд, такође, истиче да се постојање повреде права лица лишеног слободе из члана 27. став 3. Устава, мора утврдити у светлу чињеница сваког конкретног случаја.
6. Уставни суд је утврдио да је поступак по жалби на решење Основног суда у Суботици К. 2232/10 од 14. јула 2010. године, којим је према подносиоцима уставне жалбе продужен притвор до правноснажности пресуде, трајао 17 дана, рачунајући од 16. јула 2010. године, када је жалба браниоца примљена у Основном суду у Суботици, до 2. августа 2010. године, када су, према наводима из уставне жалбе, подносиоци и њихов бранилац другостепену одлуку примили.
Полазећи од свега наведеног, а оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби, Уставни суд је оценио да је жалба браниоца окривљених, овде подносилаца уставне жалбе, на решење о продужењу притвора Основног суда у Суботици била размотрена у складу са захтевом хитности утврђеним одредбом члана 27. став 3. Устава.
Наиме, полазећи од тога да се поступак по жалби на решење о продужењу притвора спроводи и пред првостепеним и пред другостепеним судом, сагласно одредбама ЗКП, те да је након доношења првостепене осуђујуће пресуде одлука у притвору „уграђена“ у изречену казну, то је Уставни суд мишљења да се ни поступање првостепеног, нити другостепеног суда не може сматрати некомпатибилним са захтевом хитности коју предвиђа члан 27. став 3. Устава.
7. С обзиром на изложено, Уставни суд је утврдио да подносиоцима уставне жалбе није повређено право зајемчено одредбом члана 27. став 3. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), уставну жалбу одбио као неосновану.
8. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић