Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Роберта Димовића из Чантавира, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 10. марта 2011. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Роберта Димовића изјављена против решења Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 1093/10 од 5. маја 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Роберт Димовић из Чантавира поднео је Уставном суду 25. маја 2010. године, преко пуномоћника Виктора Јухаса Ђурића, адвоката из Суботице, уставну жалбу против решења Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 1093/10 од 5. маја 2010. године, због повреде права зајемченог одредбом члана 27. став 3. Устава Републике Србије и члана 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
У уставној жалби се наводи да је 21. априла 2010. године Основни суд у Суботици у поступку који се води против подносиоца уставне жалбе донео решење Кв. 688/10 и подносиоцу продужио притвор за два месеца, до 21. јуна 2010. године. Бранилац подносиоца уставне жалбе је 23. априла 2010. године против наведеног решења о продужењу притвора изјавио жалбу, о којој је Апелациони суд у Новом Саду одлучио 5. маја 2010. године решењем Кж. II 1093/10. Другостепено решење је примљено у Основном суду у Суботици 7. маја 2010. године, а подносиоцу уставне жалбе и његовом браниоцу достављено 10. маја 2010. године. Подносилац уставне жалбе сматра да из свега наведеног произлази да суд није хитно одлучио о његовој жалби на начин на који то јемчи одредба члана 27. став 3. Устава Републике Србије и одредба члана 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Предложио је да Уставни суд утврди повреду права из члана 27. став 3. Устава и наложи накнаду нематеријалне штете.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, на основу документације приложене уз уставну жалбу и одговора Основног суда у Суботици, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Пред Основним судом у Суботици вођен је истражни поступак против подносиоца уставне жалбе у предмету Ки. 1897/10, због постојања основане сумње да је извршио кривично дело разбојничка крађа из члана 205. став 1. Кривичног законика, по захтеву за спровођење истраге Основног јавног тужилаштва у Суботици Кт. 617/10 од 22. марта 2010. године.
Подносилац уставне жалбе се налазио у притвору од 21. марта 2010. године по решењу истражног судије Основног суда у Суботици Ки. 1897/10 од 22. марта 2010. године, који му је одређен на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 3) Законика о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП).
Кривично ванпретресно веће Основног суда у Суботици је 21. априла 2010. године донело решење Кв. 688/10 којим је притвор подносиоцу уставне жалбе продужен до 21. јуна 2010. године, на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 3) ЗКП.
Бранилац окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, је против решења о продужењу притвора изјавио жалбу, која је у Основном суду у Суботици примљена 23. априла 2010. године.
Председник кривичног ванпретресног већа је 30. априла 2010. године наложио да се изјављена жалба са списима предмета достави Апелационом суду у Новом Саду на одлучивање, уз напомену да је следеће саслушање у истражном поступку заказано за 28. мај 2010. године, те да моли за хитност. Изјављена жалба са списима предмета је примљена у Апелационом суду у Новом Саду 4. маја 2010. године.
Апелациони суд у Новом Саду је 5. маја 2010. године, оспореним решењем Кж. II 1093/10, одбио као неосновану жалбу браниоца подносиоца уставне жалбе изјављену против решења Основног суда у Суботици Кв. 688/10 од 21. априла 2010. године.
Списи предмета враћени су Основном суду у Суботици 7. маја 2010. године и истог дана је подносилац уставне жалбе примио оспорено решење Апелационог суда у Новом Саду, а његов бранилац 10. маја 2010. године.
4. Одредбом члана 27. став 3. Устава зајемчено је сваком ко је лишен слободе право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу, ако је лишење слободе било незаконито.
Одредбом члана 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода јемчи се сваком ко је лишен слободе право да покрене поступак у коме ће суд хитно испитати законитост лишења слободе и наложити пуштање на слободу ако је лишење слободе незаконито.
Закоником о кривичном поступку (''Службени лист СРЈ'', бр. 70/01 и 68/02 и ''Службени гласник РС'', бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09) је прописано: да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору (члан 141. став 2); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (члан 142. став 1. тачка 3)).
Чланом 144. ЗКП је, поред осталог, прописано: да се на основу решења истражног судије, окривљени може задржати у притвору највише месец дана од дана лишења слободе и да се после тог рока окривљени може задржати у притвору само на основу решења о продужењу притвора (тачка 1)); да се притвор по одлуци већа (члан 24. став 6.) може продужити највише за два месеца и да је против решења већа дозвољена жалба која не задржава извршење решења (тачка 2)).
Осталим релевантним одредбама ЗКП прописано је: да се жалба подноси суду који је донео решење (члан 399. став 1.); да ће се на поступак по жалби на решење сходно примењивати, поред осталих, и одредбе члана 372. овог законика (члан 402. став 1.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено (члан 401. став 1.).
Кривичним закоником ("Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05, 107/05 и 72/09) је прописано: да ко је на делу крађе (члан 203.) затечен, па у намери да украдену ствар задржи, употреби силу против неког лица или претњу да ће непосредно напасти на живот или тело, казниће се затвором од једне до десет година (разбојничка крађа - члан 205. став 1.).
5. Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд, као и у својим ранијим одлукама (видети, поред осталих, Одлуку Уж - 314/2007 од 23. априла 2009. године, став 6.), наглашава да је, са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења.
Уставни суд истиче да одредба члана 27. став 3. Устава, гарантујући лицу лишеном слободе право жалбе суду, јемчи притвореном лицу право да покрене поступак пред судом у коме ће се преиспитати законитост његовог притварања и јемчи да ће суд у том поступку одлуку донети хитно, те наредити његово пуштање на слободу, уколико утврди да је лишење слободе било незаконито.
Одговор на питање да ли је период испитивања законитости притвора од стране суда у сагласности са обавезом хитности из члана 27. став 3. Устава, Уставни суд је већ дао у својим одлукама Уж - 39/2007 од 16. јула 2009. године и Уж - 1254/2009 од 8. октобра 2009. године, када је изнео став да јасно постављен рок од 48 сати за доношење и достављање одлуке о жалби на решење о одређивању притвора упућује да и свака следећа одлука о жалби на решење о продужењу притвора мора бити донета у што краћем временском периоду, уз поштовање захтева нарочите хитности.
Међутим, Уставни суд истиче да се на основу решења истражног судије окривљени може задржати у притвору највише месец дана од дана лишења слободе и да се после тог рока окривљени може задржати у притвору само на основу решења о продужењу притвора. У случају да постоје разлози да се окривљени задржи у притвору током истражног поступка, кривично ванпретресно веће надлежног суда ће донети решење о продужењу притвора. Поступак по жалби против одлуке којом се притвор продужава, заправо представља додатно испитивање његове оправданости. Стога, иако суд који одлучује о жалби, сагласно одредби члана 27. став 3. Устава, одлуку о оправданости притвора мора донети хитно, стандард хитности је мање захтеван када се у другостепеном поступку преиспитује одлука суда о продужењу притвора. Овакав став Уставног суда сагласан је и са праксом Европског суда за људска права према којој је „стандард хитности мање строг када је реч о поступку пред жалбеним судом... јер, ако је притвор потврђен од стране суда мора се сматрати законитим и неарбитрерним, чак и када је жалба дозвољена, тако да наредни поступак по жалби треба да пружи додатне гаранције које, пре свега, имају за циљ додатну процену целисходности продужења притвора. Стога је Европски суд мање забринут око брзине поступка пред жалбеним судом, уколико је ожалбену притворску одлуку донео исто суд, из чега произлази да је претходно спроведени поступак имао судску природу и омогућио је притворенику одговарајуће процедуралне гаранције (видети Veliyev против Русије, број 24202/05 од 24. јуна 2010. године, став 164.)“.
Уставни суд, такође, истиче да се постојање повреде права лица лишеног слободе из члана 27. став 3. Устава, мора утврдити у светлу чињеница сваког конкретног случаја.
6. Полазећи од свега наведеног, а оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби, Уставни суд је утврдио да је поступак о жалби против решења Основног суда у Суботици Кв. 688/10 од 21. априла 2010. године, којим је према подносиоцу уставне жалбе продужен притвор, трајао 14 дана, рачунајући од 23. априла 2010. године када је жалба браниоца примљена у Основном суду у Суботици, до 7. маја 2010. године када су списи предмета враћени истом суду након доношења одлуке о жалби (оспорено решење Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 1093/10 од 5. маја 2010. године) и када је подносилац уставне жалбе другостепену одлуку примио.
Уставни суд је оценио да је жалба браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, против решења о продужењу притвора Основног суда у Суботици била размотрена у складу са захтевом хитности утврђеним одредбом члана 27. став 3. Устава. Чињеница да жалба није одмах по пријему послата на одлучивање у Апелациони суд у Новом Саду, сама по себи, није довољна да би се утврдила повреда права подносиоца уставне жалбе. Ово из разлога што је у конкретном случају Апелациони суд у Новом Саду одлуку о жалби донео дан након њеног пријема и одмах је списе предмета вратио Основном суду у Суботици. Како се поступак по жалби на решење о продужењу притвора спроводи и пред првостепеним и пред другостепеним судом, то се жалбени поступак мора посматрати као јединствена целина. Стога се ни поступање првостепеног суда не може сматрати некомпатибилним са захтевом хитности коју предвиђа члан 27. став 3. Устава.
7. С обзиром на изложено, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право зајемчено одредбом члана 27. став 3. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), уставну жалбу одбио као неосновану.
8. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић